IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
TUMAČENJE KNJIGE PROROKA MIHEJA
 
GLAVA IV
 
Glava 4. više nije upućena lažnom Izrailju, neprijateljima istine i Boga, već istinskim sinovima Njegovog naroda. Carstvu pokvarene neznabožačke politike, prevare, laskanja i pljačkanja, Sionu krvi i Jerusalimu nepravde, kako se izražava blaženi Jeronim, suprotstavlja se carstvo istine, mira i svetosti; kosmpolitizmu religioznih nagodbi – kosmopolitizam Crkve. Ovo proročanstvo (v. Mih. 4, 1-8) je klasično među mesijanskim mestima Biblije; u svojoj prvoj polovini ono bukvalno ponavlja prve stihove 2. glave Isaije i time daje tle za raznovsna naučna razmišljanja o tome koji je prorok od kojeg preuzeo ovu izreku; dodali bismo im još pitanje da li je ovo predskazanje Duhom Božjim bilo otkriveno opštenarodnom duhovnom životu kao sveta poslovica ili je služilo kao bogoslužbeni odlomak, koji je prorok kasnije uneo u svoja predskazanja (jer i novozavetni svešteni pisci su se često izražavali jezikom psalama i proroka, i čak ponekad narodnih pesnika)? Ali, mislimo da se slična pitanja mogu samo postavljati, a ne razrešavati, zbog nedostatka podataka koji usmeravaju misao. Biće mnogo plodotvornije zadržati svoju pažnju na pojavi da je u obe svete knjige ovo predskazanje u jednakom kontekstu, ili, tačnije rečeno, u jednakom „koncertu“ religioznih raspoloženja propovednika. Isaija se, kao i Mihej, obraća carstvu s govorom razobličenja, ukazujući, poput Miheja, na poremećenost unutrašnjeg ustrojstva (v. Is. 1, 4-10) pored spoljašnje sreće i blagočestivosti (v. Is. 1, 11-16) i užasne kazne koja dolazi, na osuđivanje licemera i opravdanje pravednika (v. Is. 1, 24-31). Napokon, proročanstvo o gori doma Gospodnjeg se završava (kao i kod Miheja) vraćanjem pogleda na proroku savremeno ponižavanje istine Božije i onih koji je se pridržavaju. Oci Crkve smatraju ovo proročanstvo toliko ubedljivim u odnosu da dogmu Vaseljenske Crkve da jedva da se udostojavaju da u nekoliko reči opovrgnu primenjivost ovog proročanstva na vraćanje Judejaca iz ropstva (blaženi Teodorit) ili, ako se slažu da ga porede s njim, dokazuju samo posredno značenje ovog događaja dok za istinsko ostvarenje proroštva smatraju Hristov dolazak i širenje jevanđelske propovedi po celom svetu (blaženi Jeronim). Blaženi Teodorit svedoči o pokušaju Jevreja da dovedu u sumnju čak i verodostojnost ovog mesta, ali govori o njegovoj potpunoj neosnovanosti.
 

Stih 1.
 
1. I budet v poslednija dni javlena gora Gospodnja, ugotovana nad verhi gor, i voznesetsja više holmov, i potščatsja k nej ljudije.
1. Ali će u pošljednja vremena biti utvrđena gora doma Gospodnjega navrh gora i uzvišena iznad huma, i narodi će se stjecati k njoj.
 
Gora doma Božijeg, kojoj predstoji da se pretvori u pošumljeno brdo (v. Mih. 3, 12) u poslednje dane biće stavljena na prvo mesto među gorama i dr. Ovde se, kao i na početku proročke knjige ne podrazumevaju fizičke gore i brda, već u smislu različitih životnih principa, koji se međusobno bore, principa koji o sebi govore gordo i nadmeno, kao što je to s nepobitnom jasnošću vidljivo iz nastavka iste ove slike kod proroka Isaije (v. Is. 2, 11-19), gde se „gordo i nadmeno“ opisuje pod vidom „visokih gora i brda koja se uzdižu“. Naravno, ista ova misao, kao u snoviđenju Navuhodonosora o kamenu, koji je smrskao idola i pokorio zemlju, i u Hristovim pričama o zrnu gorušičnom, koje izrasta u drvo, koje pokriva zemlju svojom senkom. Izraz „i biće“ pokazuje višeznačnost tvrdnje koja zatim sledi (v. Os. 1, 5) i zajedno s tim izvesnu njegovu neočekivanost. „Poslednji dani“ pod kojima se u govorima proroka smatraju mesijanski događaji, daju novojudejcima povod da smatraju da se dolazak Mesije odnosi na kraj sveta, a starozavetnu predstavu o sudu Mesije oni ne shvataju u smislu Preteče (v. Mt. 3, 10-13) i Samog Gospoda (v. Jn. 12, 47-48), već smatraju da se odnosi na Strašni Sud i tako ne priznaju dva, već samo jedan dolazak Gospodnji. I vrlo je jasno da religiozni materijalizam, koji prožima svu novojudejsku veru, nije mogao da se zadovolji predstavom o moralnoj veličini mesijanskog carstva i moralnog (prvog) suda nad narodima kroz božansko Jevanđelje (v. Jn. 16, 8), i zato prvi dolazak spajaju s drugim. Međutim, reč „poslednji“ nema hronološko, već logičko značenje i značenje zaključka (v. Jevr. 1, 2; 1 Kor. 4, 9).
 
Stih 2.
2. I priidut jazici mnozi i rekut: priidite, vzidem na goru Gospodnju i v dom Boga Iakovlja: i pokažut nam put Jego i pojdem po stezam Jego: jako ot Siona izidet zakon, i slovo Gospodne iz Ijerusalima.
2. I ići će mnogi narodi govoreći: hodite, da idemo na goru Gospodnju i u dom Boga Jakovljeva, i učiće nas Svojim putovima, i hodićemo Njegovijem stazama; jer će iz Siona izaći zakon i riječ Gospodnja iz Jerusalima.
 
Izraz „i poteći će k njoj narodi i ići će mnogi narodi i reći će: dođite“ itd. svedoči o neobično uzvišenom nadahnuću govornika koji kao da vidi ovu sliku i njena grandiozna veličanstvenost primorava ga da je pojača rečju „mnogi“. Čisto moralni, životno prosvetni karakter carstva Božijeg, očigledan je iz navođenja cilja, koji privlači narode: „On će nas naučiti da hodimo putevima Njegovim“ itd: ovaj podsticaj je isti kao i kad je Hristos prizivao slušaoce: Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni i… naučite se od Mene (Mt. 11, 28). Ovde, naravno, spadaju Hristove i apostolove reči o tome de je On – svetlost, i put, i istina, i život (v. Jn. 14, 6). Ostvarenje ovog proročanstva u Novom Zavetu (v. Jevr. 12, 22). „Jer će od Siona poteći zakon.“ Ako je ovaj zakon upravo takav da po smislu stiha, daje ljudima potpuno životno zadovoljstvo, zakon tablica, ne kamenih, već mesnih, naravno, misao celog stiha je paralelna s knjigom Jeremije (v. Jer. 31, 31-33), odnosno, radi se o novom otkrovenju božanske volje.
 
Stih 3.
 
3. I razsudit sredje ljudij mnogih i izobličit jaziki krjepki daže do zemli dalnija: i raskujut meči svoja na rala i sulici svoja na serpi, i ne ktomu vozmet jazik meča, i ne naučatsja k semu vojevati.
3. I sudiće među mnogim narodima, i pokaraće jake narode nadaleko, i oni će raskovati mačeve svoje na raonike, i koplja svoja na srpove; neće dizati mača narod na narod, niti će se više učiti ratu.
 
Jasan izraz ove volje će i biti sud za plemena i narode, isto kao što je ona sud za same neverne Izrailjce na paralelnim mestima Miheju u psalmu (v. Ps. 49) i knjizi proroka Malahije (v. Mal. 3). Moralni, a ne spoljašnje-kazneni smisao ovog suda, koji se, dakle, ne odnosi toliko na ljude koliko na različite puteve (ili bogove) života, očigledan je iz njegovih posledica navedenih na istom mestu, koje se sastoje u tome što će „prekovati mačeve svoje na plugove“… Slika sveopšteg mira ne ukazuje samo na carstvo sveopšte ljubavi, već i na otklanjanje borbe između životnih principa, kao što će se to videti iz stiha 5. koji počinje od reči „ibo“.
 
Stih 4.
 
4. I počijet kijždo pod lozoju svojeju i kijždo pod smokovniceju svojeju, i ne budet ustrašajuščago, zane usta Gospoda Boga Vsederžitelja glagolaša sija.
4. Nego će sjedjeti svaki pod svojom vinovom lozom i pod smokvom, i neće biti nikoga da ih plaši; jer usta Gospoda nad vojskama rekoše.
 
Pojačava sliku opšteg mira i zadovoljstva, kad se ljudi, ostavljajući napade i zaštitu, predaju zemljoradnji i obrađivanju vinograda (up. 3 Carstv. 4, 25; Is. 32, 18; Zah. 3, 10 i t.sl.). „Usta Gospoda Savaota su izrekla to“ – obična potvrda nesumnjivosti proročanskog ostvarenja (up. Is. 1, 20; 24, 3 i dr.), koja potvrđuje da predskazanje neće ostvariti ljudska, nego božanska sila. Što se tiče ostvarenja ovog predskazanja svetitelj Jovan Zlatoust kaže da su ratovi prestali od vremena trijumfa hrišćanstva; blaženi Jeronim primećuje: „Sad se niko ne bori protiv drugog, jer čitamo: blaženi mirotvorci“.
 
Stih 5.
 
5. Jako vsi ljudije pojdut kijždo v put svoj, a mi pojdem vo imja Gospoda Boga našego v vjek i dalečaje.
5. Jer će svi narodi hoditi svaki u ime boga svojega; a mi ćemo hoditi u ime Gospoda Boga svojega uvijek i dovijeka.
 
„… svi narodi hode, svaki u ime svog Boga“ ne protivreči jedinstvu bogopoštovanja: u prvom slučaju se podrazumevalo samo uništenje međunarodnih barijera; a ovde se govori o religiozno-moralnim odstupanjima. Pod bogovima svakog naroda se zapravo podrazumevaju njegovi životni ciljevi, koji se izražavaju u izvesnim mitskim verovanjima i slikama, kao što je i prevedeno na slovenskom jeziku: „putem svojim“. Doslovno, smisao stiha je sledeći: potpuni mir ćemo imati u ispunjenju zapovesti Božjih, u životu ne po svetskim, već po božanskim zakonima; neka narodi smišljaju isprazne nade i ciljeve (up. Jona. 2, 9): mi im se nećemo prepustiti, već ćemo se držati carstva koje nije od ovoga sveta.
 
Stih 6.
 
6. V toj den, glagolet Gospod, soberu sokrušenuju, i otrinovenuju priimu, i ihže otrinuh.
6. U to vrijeme, govori Gospod, sabraću hrome, i skupiću odagnane i kojima zlo učinih.
 
Jasnije se vidi podela ljudi na ovce i jarce, na sinove svetlosti i sinove veka ovog. U ime Gospoda Boga ići će samo neki, šta više – samo ostatak. „Sabraću hrome“ i dr. U ruskom jeziku je srednji rod, a u slovenskom ženski (u jevrejskom jeziku nema srednjeg roda). Prepodobni Jefrem sa sirijskog prevodi u množini, podrazumevajući ljude odbačene i rasejane; blaženi Jeronim direktno s jevrejskog prevodi u ženskom rodu, i mislimo da je to ispravnije. Isto tako prevodi Rozenmiler – „onu koja hrama“, smatrajući da je ova slika preuzeta od umornih ptica koje zaostaju na putu, na osnovu paralelnog izraza u knjizi Jezekilja (v. Jez. 34, 15-16). Istinski smisao ove reči, koju su različito prevodila sedamdesetorica prevodilaca, vidi se iz istovetnog izraza proroka Sofonije (v. Sof. 3, 19), odakle je jasno da je ovde imenica koja se podrazumeva kći Siona, kao i ovde. Blaženi Jeronim, koji zadržava prevod „koji hrama“ poredi ovaj izraz s rečima proroka Ilije: „hramate na oba kolena“ (v. 3 Carstv. 18, 21), ali teško da je ovakav odnos umestan, ako se ovde kod nas radi o vernim Bogu potlačenim Judejcima; da, osim toga, Ilija ne koristi reč „cala“ kao Mihej i Sofonija (ona se još sreće u Postanju (v. 1 Mojs. 32, 32) o Jakovu Bogoborcu, već „pasah“. Zato mislimo da su drevni prevodioci bolje sačuvali značenje ove reči nego savremeni: ne radi se o hromosti, već uopšte o ranjenom, o skrušenom, odnosno spasena će biti kći Jerusalima, koja je danas ugnjetena od strane bezakonika i kao da ju je Bog zaboravio – zapravo, njegovi dobri žitelji, koje će Bog i učiniti onim ostatkom spasenja, o kojem je govorio još Isaija, suprotstavljajući ga Izrailjcima po imenu, jednakim u očima Božjim Sodomu i Gomoru (v. Is. 1, 9), čega se ovde seća i blaženi Jeronim. Misao 6. i 7. stiha tumači porede s Ponovljenim zakonima (v. 5 Mojs. 30, 4), međutim, ovde je razlika u tom smislu što se ne radi toliko o ponovnom stvaranju rasejanog judejskog naroda, koliko u preuznošenju uopšte onih koji su poniženi u svetskom životu, kao i misao o zvanima na večeru.
 
7. I položu sokrušenuju vo ostatok i otrinovenuju v jazik krjepok, i vocaritsja Gospod nad nimi v gorje Sione otninje i do vjeka.
7. I učiniću od hromijeh ostatak i od odagnanih silan narod; i Gospod će carovati nad njima na gori Sionu odsada i dovijeka.
 
Stih 7. iskazanim mislima o carstvu Božijem dodaje crtu njegove večnosti, dajući na taj način pravo objašnjenje za to u kom smislu će biti opravdane nade Izrailjaca u večnost Siona i hrama (v. Mih. 3, 11) koji se oslanjaju na Gospodnja obećanja Davidu. Upravo u ovom smislu stih objašnjava i blaženi Teodorit nazivajući skrušenim i odbačenim razbojnika, bludnicu i druge nesrećnike, koje je Hristos spasio i pod večnim carstvom podrazumeva nepokolebljivost Njegove svete Crkve.
 
Stih 8.
 
8. I ti, stolpe pastvi mgljanij, dšči Siona, k tebje priidet i vnidet vlast pervaja, carstvo iz Vavilona dščeri Ierusalimli.
8. I ti, kulo stadu, stijeno kćeri Sionskoj, tebi će doći, doći će prva vlast, carstvo kćeri Jerusalimske.
 
„A ti, kulo stada…“ upućene su sadašnjem Sionu, koji će uskoro zadesiti nevolja zbog bezakonja naroda. Prorok teši Jerusalim u predstojećem poniženju – ono će biti nagrađeno carstvom Boga na Sionu. „Kći Jerusalima“ uglavnom označava ideju svetog grada, kao njeno sopstveno olicetvorenje (up. Sof. 3, 14). Pod „stadom“ se podrazumeva judejski narod. Slovenski prevod je „stolp mgljanij“ (kao što i blaženi Jeronim prevodi – nebulosus, isto kao prepodobni Jefrem), a na kraju stiha je umetnuta reč „iz Vavilona“, odnosno, odatle će se vratiti carstvo Jerusalimu, ali o ovom umetku blaženi Jeronim svedoči da ga nema nigde kod drevnih. Što se tiče prve razlike, kod prepodobnog Jefrema se ona komplikuje dodatkom: „Tvoje vreme nije došlo“, tako da je „pastir magle“ kako se tamo čita, bio ili olicetvorenje društvenog zla u Jerusalimu, ili, napokon, sam satana, kao što blaženi Jeronim i misli. Ali, u uobičajenoj redakciji sedamdesetorice prevodilaca ovo obraćenje se mora shvatiti u povoljnom smislu, odnosno pod njim treba podrazumevati kulu vinograda Božijeg, centar crkveno-judejskog života, konkretnije – hram. Odgovarajuća jevrejska reč „ofel“ označava brdo, ali verovatno je slovenska redakcija tačnija, odnosno verovatno da je po svim otačkim tumačima i haldejskoj parafrazi ovde stajala reč „ofe“ od glagola „afa“, što znači „zatvarati, potamnjivati“ – o senci drveta. Tada će mnogo jasniji biti smisao u vezi s pominjanom 3. glavom knjige proroka Miheja (v. Mih. 3, 12), gde je rečeno da će se gora doma Božijeg pokriti drvećem; a sad se prorok, posle slike svetskog carstva Mesije iz Jerusalima vraća na ostavljenu sliku njegovog razaranja i govori da će ono prestati.
 
Stihovi 9 i 10.
 
9. I ninje vskuju poznala jesi zlo; ne bje li tebje carja; ili sovjet tvoj pogibe, jako obidoša tja boljezni, aki raždajuščija.
9. Zašto vičeš tako jako? Nema li cara u tebi? Eda li izgiboše tvoji savjetnici, te te obuzeše bolovi kao porodilju?
 
10. Boljeznuj i mužajsja i približisja, dšči Siona, jako roždajuščaja: zane ninje izideši iz grada i bselišisja na poli i dojdeši Vavilona: ottudu izimet tja i otudu izbavit tja Gospod Bog tvoj ot ruki vrag tvojih.
10. Muči se i viči, kćeri Sionska, kao porodilja, jer ćeš izaći iz grada i stanovaćeš u polju, i otići ćeš u Vavilon; ondje ćeš se osloboditi, ondje će te iskupiti Gospod iz ruku neprijatelja tvojih.
 
Zato i danas istinski sledbenici Božiji ne smeju da padaju u očajanje. Ako car i njegovi savetnici pred zarobljeništvom budu neprijatelji otadžbine, pravednici neka se nadaju u večnog Cara promislitelja. Uostalom, neka i pravednici stradaju od tlačitelja-starešina, a zatim od Vavilona: time se oni prekaljuju u trpljenju i biće najverniji naslednici budućeg carstva Božijeg. Misao je bukvalno ista kao i u Jevanđelju po Jovanu (v. Jn. 16, 20-23), gde se tuga, koja obuzima pravednike za vreme nečastivosti i proslavljanje istine koje za njom sledi, porede s mukama porodilje i majčinske radosti koja zatim nastupa (up. Is. 13, 8; Os. 13, 13; Jer. 6, 24 i dr.). „Doći ćeš do Vavilona i bićeš spasena“ – to je očigledno osvećivanje opšte misli o spasonosnom stradanju, koje se obistinilo u daljoj istoriji: jer, ropstvo je i sačuvalo pobožnost koja je bila u padu. Dakle, pitanje: „Zašto plačeš? Zar nemaš cara?“ treba smatrati da se ne odnosi samo na proroku savremene pravednike, već uopšte na sav narod nakon što je odveden u ropstvo. Zašto da žali zbog vlade koja je propala? Jer, Bog ostaje njegov car. Upravo On i tamo spasava Svoj narod od razvraćanja tuđim običajima, iako će se spoljašljim ljudima činiti da je narod doveden do potpune pogibelji. Dakle, strašne pretnje gradovima u 1. glavi i 2. glavi (stih 10.) strašne su samo za nečastive, a pravednicima će poslužiti na spasenje. Slovenski 9. stih: „Vskuju poznala jesi zlo?“ Smisao po blaženom Teodoritu je skoro isti: „kako ili zbog čega si nesrećna?“ S jevrejskog „vapajem vapiješ“. „Vapaj“ je na jevrejskom „rea“, a „zlo“ je na jevrejskom „ra“. A reč „taria“ sedamdsetorica prevodilaca su izvela od glagola „gara“ što znači „prihvatati“, „spoznavati“, „začeti u utrobi“; oni su ovaj izraz doveli u vezu s daljim kazivanjem o mukama rađanja. Ali, rođenje, razume se, nije zlo, nego dobro; stoga treba dati prednost jevrejskoj redakciji. Dakle prorok više ne gleda na grešne predstavnike svetog roda, već poistovećuje njegovu sudbinu s mišlju o vernim sinovima Izrailja. Neka ne padaju duhom u savremenoj nemoći, nego neka se poučavaju u njoj sudbinama Božjim, po kojima treba očistiti narod iskušenjima i nevoljama; jer nesreće ne služe na pogibelj, nego na korist.
 
Stih 11.
 
11. I ninje sobrašasja na tja jazici mnozi glagoljuščiji: poradujemsja: i vozzrjat na Sion oči naši.
11. A sada se sabraše na te mnogi narodi govoreći: da se oskvrni, i da se oči naše nagledaju Siona.
 
Ovde je uobičajena slika nesrećnog stanja čoveka ili grada, na koji susedi zlurado gledaju. Ova slika se stalno ponavlja u knjizi Jova i psalama i ostvaruje se na Golgoti. Različite redakcije „poradujemsja“ (slovenski), a na ruskom – „da se oskvrni“, kao kod prepodobnog Jefrema Sirina, a kod blaženog Jeronima „lapidatur“ – „razrušena“. Ovaj isti glagol „hanaf“ – „odvijati, otpadati“ (podrazumeva se – od Boga) ili „skrnaviti“ (up. Ps. 55, 38; Is. 24, 5). Dakle, ruski prevod se je opravdaniji zbog verovatne veze između ovog stiha („A sad…“) i Miheju savremene opsade Jerusalima za vreme Jezekilja od strane Asiraca (v. Carstv. 18) i njihovih drskih nada u posramljenje Boga Izrailjevog.
 
Stih 12.
 
12. Siji će ne razumješa pomišlenija Gospodnja i ne domislišasja sovjeta Jego, jako sobra ih aki snopi gumenija.
12. Ali ne znaju misli Gospodnjih, niti razumiju namjere Njegove, jer ih je skupio kao snoplje na gumno.
 
Uobičajeno u starozavetnoj Bibliji objašnjenje nesreća naroda Božijeg, po kojem su neprijatelji Judejaca samo sredstvo za njihovo urazumljivanje, koje Bog šalje; takvo je po Bibliji naznačenje faraona i Navuhodonosora. Jačanje nečastivih ne sme da pokoleba našu veru u silu Božiju, naprotiv, njome se neprijatelji i podržavaju neko vreme radi kasnijeg posramljivanja; ova ideja je u potpunosti razvijena u knjizi Premudrosti Solomona (v. Prem. 2), kao i u psalmu (v. Ps. 2). Smisao našeg stiha je sledeći: neprijatelji misle da su došli da savladaju Boga, ali ih je On sakupio Svojom silom; oni sami su dovedeni radi pogibelji od ruke, naizgled pale kćeri Siona, jer je istinska sila i pobeda (ona koja je pobedila svet (1 Jn. 5, 4)) u rukama Izrailja (up. Jer. 29, 11; 51, 33; Is. 21, 10). Naravno, može se govoriti o tome da je pripremno ispunjenje ovog proročanstva ostvareno kroz iznenadno bekstvo Asiraca, ali u odnosu između ove slike i budućeg carstva Mesije, koje je opisano na početku glave ovaj stih treba tumačiti na sledeći način: Gospod će odbačenu kćer Siona učiniti ostatkom i zacariće se u njoj zauvek u duhovnom carstvu mira i istine (7. stih), koje će se učvrstiti kroz stradanja. Zato sadašnji težak položaj Jerusalima ne sme da smućuje pravednike. Što više naroda upadne u zemlju, tim više će ih se pokoriti budućem carstvu. Oni će ga fizički tlačiti, ali će moralno biti pobeđeni propoveđu Jevanđelja; ono će im suditi (ponavljanje 3. stiha), čistiti njihova svetska raspoloženja, kao za vreme vršidbe (up. 3 Jezdr. 4, 30), odnosno radi se o moralnom sudu ljudske i narodne savesti, kao i na Hristovom gumnu (up. Lk. 3, 17).
 
Stih 13.
 
13. Vostani i izmlati ih, dšči Siona, jako rogi tvoja položu željezni i paznokti tvoja položu mjedjani, i istončiši ljudi mnogi, i vozložiši Gospodevi množestvo ih i krjepost ih Gospodevi vseja zemli.
13. Ustani i vrsi, kćeri Sionska, jer ću ti načiniti rog gvozden, i kopita ću ti načiniti mjedena, te ćeš satrti mnoge narode, i posvetiću Gospodu blago njihovo i imanje njihovo Gospodu sve zemlje.
 
„Rogovi i kopita“ – podrazumeva se nesakrušiva duhovna sila budućeg Siona; ista ova sila, kao oganj koji proždire i preplavljuje Boga koji dolazi, kao kvarc koji čisti u odgovarajućim slikama Asafa (v. Ps. 49) i Malahije. Politički bačen u prah Sion će se ipak pokazati kao pobednik svih „drugih temelja“ narodnog života, ali posredstvom mira, a ne rata (v. Mih. 4, 4). Ova pobeda, ova borba će biti čisto duhovna, kao onaj mač i oganj, koje je Spasitelj doneo na zemlju, ležeći u naručju Simeona, „na pad i ustajanje mnogih“. Slika rogova i kopita je uzeta od jevrejskog običaja – da se vrše volovima. Posvećivanje svetskih bogatstava samo Bogu, opet ne ukazuje na političku borbu, kad se radilo o bogaćenju sebe samog, već na moralnu borbu, na pokoravanje naroda Gospodu. Slično Isaija predskazuje o obraćanju Bogu grada Tira (v. Is. 23, 18). Jevrejska Biblija ovoj glavi pripisuje i 1. stih sledeće glave, ali to nije tačno, jer je on u najtesnijoj vezi s narednima, a ne s prethodnima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *