ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ТУМАЧЕЊЕ КЊИГЕ ПРОРОКА МИХЕЈА
 
ГЛАВА III
 
Трећа глава пророчанске књиге Михеја, као што смо рекли, описује дословце морални пад Израиља, откривајући грехове не по градовима земље и не по различитим слојевима народа, већ по својствима самог греха, који се може дефинисати као религиозна експлоатација уопште; у другом делу главе пророк себе супротставља развраћеним теократама Израиља и одавде почиње нови низ пророчанстава, који се наставља до саме 7. главе.
 

1. И речет: слишите убо сија, власти дому Иаковља и оставшији дому Израилева: не вам ли јест јеже разумјети суд;
1. Зато рекох: чујте, поглавице Јаковљеве и кнезови дома Израиљева, не треба ли вам знати шта је право?
 
2. Ненавидјашчији добра, а ишчушчији зла, похишчајушчији кожи их с них и плоти их от костеј их.
2. Који мрзите на добро а љубите зло, садирете кожу с њих и месо с кости њиховијег;
 
3. Јакоже објадоша плоти људиј Мојих, и кожи их одраша, и кости их столкоша и содробиша јако плоти в коноб и јако мјаса в горнцех:
3. И једете месо народа Мојега и садирете кожу с њих и кости им пребијате, и сасијецате као у лонац и као месо котао.
 
4. Тако возопијут ко Господу, и не послушајет их и отвратит лице Своје от них в то времја, понеже слукавноваша в начинанијих својих на ња.
4. Тада ће викати ка Господу али их неће услишити, него ће сакрити лице Своје од њих у оно вријеме, како они зло радише.
 
Стихови 1-4. С јеврејског у руском: “и рекао сам”; тачније је на словенском “он ће рећи”, реч приликом различите пунктуације може бити преведена и овако и онако: “веемар” – “ја сам рекао” или “веамар” – “он ће рећи”, “он је рекао”. Али други превод је исправнији због тога што је у 3. стиху “народ Мој”, а у 2. је допуна означена заменицом (односно овце), тако да за њега мислимо да је у најтеснијој вези с 13. стихом 2. главе и подела на главе овде тешко да је умесна. Преподобни Јефрем Сиријски не овде не наводи своју редакцију; блажени Теодорит се придржава редакције седамдесторице преводилаца. Стављати даље речи у уста Божија биће потпуно сагласно са сличним разобличавањима Господа Који долази у псалму (в. Пс. 49), у књигама Малахије (в. Мал. 3) и Амоса (в. Ам. 5, 9) где је разобличитељ управо Господ Који уводи рушитеља зидина. Тада нестаје и истоветност речи почетка ове главе и почетка претходне: тамо је разобличавао пророк, а овде на разобличавање долази Сам Господ, истински Пастир, који сабира у једно стадо Израиљево (уп. Јн. 10). Следи коренито разобличавање: извртање истине, крађа па чак и угњетавање народа, како на наведеним паралелним местима, тако и у 23. глави Јеванђеља по Матеју. Разлика нема више до 4. стиха. Слике узете у ова три стиха познате су у псалмима: сурово једење народа (в.Пс. 13) и тлачитељ сиромаха, који воли зло више него добро (в. Пс. 51), исто ће бити кажњени од Бога. Језекиљ у 24. глави о овој слици клања оваца и њиховог убацивања по комадима у кључали котао описује потпуно разарање и убијање народа. Псалам 17. такође описује долазак разобличитеља Бога и погибељ непријатеља праведника, који видевши своје посрамљење узалудно вапију ка Господу (в. Пс. 17, 42), као и овде, у 4. стиху. Мислимо да се у овом лику Разобличитеља, а затим Онога Ко кажњава сједињује и Христов долазак и пустошење Јерусалима које је затим уследило (в. стих 12.), које Спаситељ назива доласком Сина Човечијега, кад Господ више није чуо молбе одбаченог народа. Од 4. стиха речи се враћају у уста пророка. “Сакриће лице своје на неко време кад чине злочине.” Словенски текст: “отвратит лице своје от них… понеже слукавноваша в начинанијах својих на ња”. Руски смисао је потпуно нејасан: овде је очигледно иста идеја, као у књигама Јеремије (в. Јер. 11, 11), Јова (в. Јов. 35, 12) и Прича (в. Прич. 21, 13), да Господ неће услишити сурове кад буду разобличени; какве везе с овим има “на неко време, кад”? Одговарајућа реч “каашер” (предлог и односна заменица) означава узрок, на пример, у речима Божјим упућеним Мојсију (в. 4 Мојс. 27, 14) и на другим местима Библије и зато треба дати предност словенском преводу.
 
5. Сија глагољет Господ на пророки лстјашчија људиј Мојих, угризајушчија зуби својими, и проповједајушчија мир на них, и не вдасја во уста их, возставиша на них рат:
5. Овако вели Господ за пророке који заводе Мој народ, који гризу зубима својим и вичу: мир; и ако им ко не да ништа у уста, дижу рат на њ.
 
6. Сего ради ношч будет вам от видјенија, и тма будет вам от волхвованија, и зајдет солнце на пророки, и померкнет на ња ден.
6. Зато ће вам утвара бити ноћ и прорицање ваше тама; и сунце ће заћи тијем пророцима и дан ће им се смрачити.
 
Стихови 5-6. Док су главни порок владара и свештеника били шкртост и насиље, пророци су грешили похлепом и лењошћу; новац им је исто тако замењивао истину и вољу Божију. Не ради се само о лажним пророцима, већ и онима који знају вољу Божију, али греше, као Валаам, или ако је не знају, у сваком случају мисле да опште с Богом, као на пример Седекија, савременик и непријатељ првог Михеја, који је у виђењу видео како је Господ послао лажљивог духа у уста Седекије; дакле, оних пророка који се нису сматрали обичним преварантима, већ ласкавцима, због чега им Михеј други прети да ће за њих престати највиша озарења као казна за ласкање. “Ставља у зубе” – израз паралелан “једењу народа”, где се стицање дословце поистовећује с једењем. Обећања мира која пророк овде наводи, исто као и код Језекиља (13. глава) не треба схватити у смислу супротном рату, већ у смислу среће уоште; уп. познати библијски израз “долазиш ли с миром?”. Ова ноћ којом Михеј прети лажљивим пророцима, вероватно не означава просто лишавање пророчанског дара, већ и у опште разне врсте невоља, које се често називају ноћи или тамом, која је у свести Јудејаца блиска мисли о смрти и погибељи уопште (метнуо си ме у јаму најдоњу, у таму, у бездану (Пс. 88, 6), гроза подузе ме (Пс. 55, 5; в. такође Проп. 12, Уп. “дан Господњи није светлост него тама” (в. Ам. 5, 18); као што и Господ каже да је Његов долазак суд, да би они који не виде видели, а они који виде постали слепи; Господњи долазак ће уништити експлоатацију.
 
7. И усрамјатсја видјашчији сонија, и посмјејани будут волсви, и возглагољут на них вси сији, зане не будет послушајај их.
7. Тада ће се постидијети видиоци, и врачари ће се посрамити, и сви ће застријети усне своје, јер неће бити одговора Божијега.
 
Стих 7. “Одговор од Бога” престаће у дан невоље за цео Израиљ, као што се и десило по речима Плача Јеремије (в. Плач. 2, 9). Овај израз који се у Библији често понавља (уп. Јер. 42, 4; Пс. 73, 9) заједно с чињеницама кад су цареви питали пророке (Давид, Ахав, Јорам и др.) указује на обичај, који постоји и код незнабожаца: питати Бога о тешким животним делима преко људи који се нарочито тиме баве, који улазе у посебан однос с Богом; дан Господњи који долази, посрамиће гатаре пред лицем оних који су им постављали питања. Разлог различите редакције последње речи са словенском “зане не будет послушајај их” није јасан; изостављена је реч “елохим” којом се завршава 7. стих, а супротни смисао 8. стиха схваћен је у смислу услова: “ашче Аз не наполњу сили” итд. али блажени Теодорит чак и ово место чита у складу са седамдесеторицом преводилаца.
 
8. Ашче аз не наполњу сили Духом Господним и судом и силоју, јеже возвјестити Иакову нечестија јего и Израилеви грјехи јего.
8. Али ја сам пун силе од духа Господњега, и суда и храбрости да кажем Јакову злочинство његово у Израиљу гријех његов.
 
Стих 8. “А ја сам пун силе”; тачније, “напротив, испуњен сам…” итд. То што Михеј себе супротставља лажним пророцима овде, као и раније, не истиче толико њихову превару, колико њихову развраћеност и небогоугодност. Очигледно, у свести јеврејског народа познато надахнуће се само по себи сматрало пророчким стањем, и пошто је оно било очигледно, пророчанство се сматрало божанским. Зато не називају сви истински пророци лажно надахнуће лажним и не налазе могућим да задрже народ да се обраћа оваквим предсказивачима, већ их пре разобличавају због антирелигиозног расположења. Слична тачка гледишта народа је вероватно очигледна из оних места Исаије (в. Ис. 40) где он с таквим напором учи да се разликује истинско пророчанство од преварног у зависности од тога да ли се обистињују, што у другом случају треба да се подразумеа само по себи. Очигледно, народ је пророчком сматрао сваку духовну силу. Зато и Михеј своје надахнуће супротставља само овом будућем слабљењу пророчког духа својих непријатеља и говори у смислу: “Они пророци вам ласкају, али мене дух Господњи није помазао на угађање, већ на разобличавање.” Учење апостола Павла о подели дарова Светог Духа, које је набројао још Исаија, било је познато и из других књига Старог Завета. Тако, Дух Господњи помаже Самсону да чељустима магарца разбије војске и да однесе врата Газе; Саула Он подстиче да се скине и да пророкује и т.сл. Уопште Њега су претпостављали тамо где се појављује религиозна екстаза и смелост. “Исправност и чврстина” били су потребни пророку да би разобличавао цео Израиљ (уп. Ис. 63, 1), јер изгубивши пут истине, народ, ипак није изгубио своју свест о блискости Богу и светости (в. стих 2.), као и за време Спаситеља; и зато пророк мора с посебном силом да га разобличава да би га довео до покајања, а не само до негодовања против себе само због хуле на народ Божји и храм, за шта су оптуживани Христос Спаситељ, архиђакон Стефан и апостол Павле. Није случајно смело разобличавање Михеја тако чврсто остало у народном сећању да је сећање на њега спасило од погубљења другог разобличитеља – Јеремију (в. Јер. 26, 18). Дакле, 8. стих је предговор за нову категорију предсказања, где се Царство Божије, духовни Јерусалим и духовни Израиљ већ директно супротстављају чулним представама и очекивањима Јудејаца, о чему раније пророк говори само у општим изразима, алегорично.
 
9. Слишите сија, старјејшини дому Иакова и оставшији дому Израилева, гнушајушчији судом и всја праваја разврашчајушчији.
9. Чујте ово, поглавице дома Јаковљева и кнезови дома Израиљева, који се гадите на правду, и све што је право изврћете;
 
10 . Созидајушчији Сиона кровми и Ијерусалима неправдами.
10. Који градите Сион крвљу и Јерусалим безакоњем.
 
Стих 9-10. почиње од уводних речи за даља предсказања: “слушајте ово” односно, последицу вашег безакоња; у обраћању старешинама Јакова понављају се у неколико речи сви они грехови за које их је горе пророк разобличавао: неправосуђе, лаж, користољубивост и окрутност. Словенски текст уместо “кнезови” наводи: “оставшији”. Узрок различитих редакција је вероватно тај што одговарајућа јеврејска реч “кацин” потиче од глагола “каца” који значи “сећи”, “одвајати”; седамдесеторица преводилаца су га вероватно схватила у смислу глаголске именице. Речи “крив и прав” имају везе с моралном истином (уп. Проп. 1, 15).
 
11. Старјејшини јего на дарјех суждаху, и жреци јего на мздје отвјешчаваху, и пророоци јего на сребрје волхвоваху, и на Господје почиваху, глагољушче: не Господ ли в нас јест; не приидут на ни злаја.
11. Поглавари његови суде по миту, и свештеници његови уче за плату, и пророци његови гатају за новце, а на Господа се ослањају говорећи: није ли Господ усред нас? Неће доћи зло на нас.
 
Стих 11. Пророк појачава изразе кривице становника Јерусалима, у чему се састоји други начин припреме за ужасну невољу о којој се говори, погибељи града и храма, која је толико туђа свести Јевреја. Тумачи, осим архиепископа Иринеја, имају потешкоћа с изразом “који граде Сион крвљу” и говоре о томе да су старешине градиле куће од новца опљачканих. Али, овде се, чини се, уопште не ради о кућама, него о томе да је цео живот Јерусалима пун злобе и покварености, тако да сав као да је од њих саграђен и тако његову светост и богоугодност помрачују грехови. Дословце иста мисао се налази у речима Спаситеља (в. Мт. 23, 37-39) са закључком: Се остављајетсја вам дом ваш пуст (Мт. 23, 38). Даље Михеј још једном кратко понавља све грехове теократије како би коначно уверио слушаоце у могућност пустошења Јерусалима. “Међутим, ослањају се на Господа говорећи: “Зар Господ није међу нама?” Природни ток мисли је да Господ неће бити међу јудејском теократијом: “Због вас ће Сион бити преоран као поље” и др. Блажени Јероним сматра да се ове речи односе против кнезова дома Израиљевог, предстојатељима Цркве и да под неправдом, крвљу и другим греховима подразумева њихово угађање силнима света и извртање смисла божанског откровења у користољубиве сврхе, а затим наводи дуг низ библијских изрека, које осуђују трговину религијским предметима; једна ствар је богаћење, каже он, а друга је пророковање; позива се на тежак рад апостола Павла и ватрено се наоружава против раскоши клира. “На Господје почиваху” (словенско) или “ослањају се”? Последњу редакцију усвојили су немачки тумачи, али чак и блажени Јероним преводи директно с јеврејског “почивају” и много типичније преноси мисао; теократи се умирују, ослањају се на Бога (уп. исти јеврејски израз – ослањати се на Египат, на Бога (в. Ис. 10, 20; 31, 1; 1 Мојс. 18, 4); иста ова реч “шаан” значи “одмарати”). Саму мисао о супротстављању географске близине Богу, моралне близине у сличним изразима наводи Јеремија (в. Јер. 7, 4) додајући даље да се храм Божји претвара у “пећину разбојничку”. Наравно, иста мисао је у Христовим речима “о храму молитве”.
 
12. Сего ради вас дјеља Сион јакоже нива изоретсја, и Иерусалим јако овошчноје хранилишче будет, и гора дому јакоже луг дубравниј.
12. Зато ће се с вас Сион преорати као њива, и Јерусалим ће постати гомила, и гора од дома висока и шума.
 
Стих 12. је паралелан с изразима 10. стиха. Крв вапије ка Богу и Он ће бити осветник: Сион ће бити преоран као поље, јер је створен крвљу; Јерусалим ће бити гомила рушевина (словенски “овошчноје хранилишче”; види главу 1. књиге пророка Михеја (в. Мих. 1, 6) поводом сличне различите редакције). Пророчанство које се претходно остварило за време Навуходоносора, које је потврдио Спаситељ (о камењу и здању – неће остати овдје ни камен на камену који се неће разметнути (Мт. 24, 2)) и које се коначно остварило за време Тита и Адријана, кад је град био сравњен са земљом. “Због вас” – пророк још једном подсећа да он није против саме светиње и светих нада Израиља, већ против његовог одступања; ове две речи му дају логичку могућност да у 4. глави говори о другачијем духовном Јерусалиму. “Гора дома овог” – јесте израз већ паралелан с 11. стихом: “кнезови његови” итд. јер се у Библији кнезови и велможе много пута пореде с горама. Али као што је у претходној глави предсказано спољашње уништавање било само предворје новог живота народа – стада Господњег, тако и овде, кад Јерусалим коначно пропадне, Господ ће створити други, духовни. Ова идеја (“зрно ако не умре, неће оживети”), идеја физичке смрти и духовног препорода пролази кроз целу Библију и у својству свог највишег завршетка остварује се у Христовој смрти и васкрсењу, које није било само духовно, већ и по телу.

Comments are closed.