IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
TUMAČENJE KNJIGE PROROKA MIHEJA
 
GLAVA II
 
Naslikavši u prvoj glavi sliku sadašnje vidljive sreće zemlje i njenog budućeg uništenja prorok u drugoj glavi otkriva unutrašnju rugobu Izrailja, okrutnost, nemoral i licemerje njegovih duhovnih i svetovnih vladara. Ista ideja suprotstavljanja istinskog bogougodnog života postojećem zlu i neistini provlači se i kroz ovu glavu. Bezakonja starešina koja se u njoj nabrajaju nisu pojedinačni grehovi naroda posle zajedničkog, navedenog u prvoj glavi i koji se sastojao u idolopoklonstvu, već kao da su druga strana iste one krivice Izrailja. Ovakvo opšte značenje ovih grehova, odnosno nasilja i laži koji svuda vladaju i svesnog gaženja istine očigledno je iz toga što se oni ovde ne prikazuju kao neposredni uzrok budućeg preseljenja naroda (na šta ukazuje prepodobni Jefrem). Glava se zapravo deli na tri zabrane: vladarima, prorocima i narodu – sve se ovo završava obećanjem o duhovnom stadu.
 
Stih 1.
 
1. Biša pomišljajušče trudi i djelajušče zlaja na ložah svojih, i kupno so dnem soveršahu taja, poneže ne vozdvigoša k Bogu ruk svojih.
1. Teško onima koji smišljaju bezakonje i o zlu se trude na posteljama svojim, i kad svane izvršuju, jer im je sila u ruci.
 
Opisuje nemoralan život aristokratije, koja pošto je nekažnjena, lišena straha Božijeg i dokona, kao da svu svoju misao usmerava na izmišljanje i ispunjavanje različitih bezakonih dela; dokonost i samovolja su dve užasne zmije, koje su u greh verolomnog ubistva uvukle Davida, a zatim i Ahava. Na zločin ovog drugog kao da direktno ukazuje drugi stih: „Požele polja i uzimaju ih na silu“ itd. Ali zadržimo se još jednom na razlici u stihovima: Teško onima koji smišljaju bezakonja“; a na slovenskom „biša pomišljajušče trudi“. „Teško“ („goj“) prevodioci su preveli od reči „gaju“ – „bili“; međutim, sličan jevrejski izraz je u 1. stihu 23. glave Jeremije preveden pravilno: „teško pastirima“ itd. „U posteljama svojim“. Ovaj izraz u Bibliji označava poistovećivanje čovekovog duha s nekim sadržajem. U 118. psalmu pravednik se u svojoj postelji seća veličine Božije, isto kao i u 62.; naprotiv, zločinci čak ni u snu ne napuštaju pokvarene misli (v. Ps. 35, 5). Ko zaista ne zna da se, kad nas uznemirava ili zanima neka misao, ona ponavlja i u noćnom snu? „Ujutru u osvit“ žure da što pre ugase svoju koristoljubivu žeđ kao pijanice, koje od ujutru piju vino: „Teško onima koji ustaju ujutru i piju siker“ (v. Is. 5, 11). Dalje prorok objašnjava mogućnost ovakvog ponašanja: „zato što im je sila u ruci“; slovenski glasi: „poneže ne vozdvigoša k Bogu ruk svojih“. I jedna i druga redakcija se na nejasan način dobijaju od jevrejskog koje označava: „zato što su ka Bogu ruke njihove“. Sedamdesetorica prevodilaca su verovatno i prevodila, kao Jeronim, „protiv Boga su ruke njihove“, ali tada bi umesto prefiksa ? (le) bilo ? (be), (up. o Ismailu – 1 Mojs. 16, 12). Drugi, na primer, ruski prevodioci čitaju ili „leel“ ne „ka Bogu“, već „ka tome“, kao što se ova reč prevodi u Postanju (v. 1 Mojs. 19, 8); „mužam tjem“ (jevr. „gaelle) ili reč „el“ prevodi se u smislu „sila“, „jer je ka sili ruka njihova“ (up. Prič. 3, 27; 1 Mojs. 31, 29). Ovo značenje reči „el“ se obično smatra primarnim, a označavanje njime pojma „o Bogu“ – izvedenim: „Bog je sila“. Ali pošto ovaj koren u skoro svim semitskim jezicima označava Boga teško je reći da li je svojstvo dalo ime licu, ili se naprotiv, ime Božije prenosilo na ličnosti Njemu slične po svojoj uzvišenosti u odnosu na druge, kao u 81. psalmu. Verovatno se može upravo tako prevoditi: „u Boga su ruke njihove“ doslovno: „ka Bogu je uznošenje ruku njihovih“. Bog često u Starom Zavetu daje privremenu vlast nečastivima (faraonu, Navuhodonosoru ili jevrejskim carevima kao što su Ahav, Manasija), da bi ih zatim dvostruko posramio Svojom kaznom i dvostruko proslavio Svoje ime. Postoji u Bibliji mesto, koje predstavlja pojam srednji između ličnosti Boga i svojstva sile; to je upravo u 3. knjizi Carstva (v. 3 Car. 20, 23), gde se kaže da je Bog Izrailjaca Bog gora, pri čemu se pod ovom rečju (El, Elohim) podrazumeva doslovce sila; jer još se od istorije Avrama i Jakova vidi da se onos prema Bogu shvatao pre svega kao životni uspeh, kao sila; tako Premudri i objašnjava nevolje Jakova kod Lavana i bogaćenje koje je zatim usledilo: Da bi znao da je pobožnost najjača od svega (Prem. 10, 12). Razlikovanje upravo jevrejske religije od drugih semitskih je u tome što Jehovina sila nije bila besadržajna, kao kod bogova ostalih naroda, već upravo kao sveta, kao pobožnost; Semit bi mogao da prevede: „Da bi znao da je u pobožnosti Bog“, odnosno, da ka istinskom Bogu, ka uspehu, ka shvatanju života, treba ići putem pobožnosti, vrline; svetske sile su prirodno isticale druge bogove – Vaalove, ali bez ovog svojstva vrline, zato se na njih specijalno primenjuje naziv greha (o Jerovoamu: on je uveo Izrailj u greh, odnosno kroz kult telaca) ili preljube (v. Jov. 31, 24-29; 5 Mojs. 32, 15-18). Dakle, naš stih 1. se može pročitati „u njihovim rukama je sila“ i „ruke su njihove prema Bogu“ (do kazne).
 
Stih 2.
 
2. I želah u sel i grabljahu sirot, i domi otimahu, i rashiščahu muža i dom jego, i muža i nasljedije jego.
2. Žele njive, i otimaju ih; žele kuće, i uzimaju; čine silu čovjeku i kući njegovoj, čovjeku i našljedstvu njegovu.
 
“ Požele njive“ itd. na slovenskom „i želahu“, kao i sledeći glagoli navode se u svršenom vidu prošlog vremena, što doslovce ne odgovara prvom aoristu koji je ovde naveden u jevrejskom tekstu; ali istovremeno se upotrebljava i u opštem vidu: „svaki put kad“, što se na grčkom obično izražava ?????? a na ruskom može da se upotrebi isto tako bez ikakvog veznika; to je jedan od mnogih sličnih obrta našeg i jevrejskog jezika. Reč „sirot“ (slovenski) nema kod masoreta odgovarajuću reč, tako da ostaje nepoznato da li je ona kasnije izostavljena ili je naprotiv, greškom ušla u grčki tekst. Moralni smisao stiha bukvalno se podudara s pričom proroka Natana povodom Davidovog pada; a reči: „njiva, čovek, nasleđe“ podsećaju na pljačku Ahava. Možda prorok namerno želi da uporedi savremene poroke silnika s ovim zločinom, da bi jače poverovali pretnji koja se izriče kroz podsećanje na užasnu sudbinu, kojoj je mnogobrojno potomstvo Ahava bilo podvrgnuto od ruke Jiuja, počevši od samog cara Jorama, Navuteja ubijenog na polju (v. 4 Carstv. 9, 24-27, takođe 4 Carstv. 10) što se desilo 80 godina pre prorokovanja Miheja, ako se pod carevanjem Joatama podrazumeva i godina njegove vladavine za vreme oca.
 
Stih 3.
 
3. Sego radi sija glagoljet Gospod: se, Az pomišljaju na plemja sije zlaja, ot nihže ne podvignete vij vaših i ne pojdete prosti vnezapu, jako vremja zlo jest.
3. Zato ovako veli Gospod: evo, ja mislim zlo tome rodu, iz kojega nećete izvući vratova svojih, niti ćete hoditi ponosito, jer će biti zlo vrijeme.
 
Različiti izrazi pojačavaju značenje nevolje: „nećete izvući vratova“ – aludira se na ropstvo, na jaram; „zlo vreme“ odnosno nevolja kao da prepunjava svest, i govor iz opisnog prelazi u usklik; up. predskazivanja Isusa Hrista o pogibelji Jerusalima ili Njegove izraze: dani osvete (Lk. 21, 22). Tako se i ovde, u sledećem stihu, ukazuje na značaj nesreće koja dolazi sa svetske tačke gledišta, Jeremija isto tako predskazuje Judejcima nesreću koja prevazilazi njihova očekivanja (v. Jer. 26, 3; 36, 3). Upravo ovakvo je bilo vavilonsko ropstvo, za koje su oni verovatno smatrali da je nemoguće (v. Mih. 3, 11-12), nadajući se u večnost Jerusalima i hrama, što ih je i podsticalo da se bore protiv Vavilona, čak posle prvog i drugog ropstva, posredstvom političkih veza s Egiptom. Prorok Amos u 5. glavi takođe predskazuje Izrailju potpunu pogibelj zbog lažnih sudova i mita i preseljenje u Damask kao kaznu za ista bezakonja, kao i ovde, u 2. glavi Miheja. Stih 16. pete glave Amosa, koji predskazuje o gorkom plaču i veštim naricaljkama na izrailjskim ulicama, u potpunosti odgovara 4. stihu Mihaja i isto tako ima u vidu neočekivanost buduće nesreće za narod. Iz Amosa, kao i iz knjige proroka Miheja (v. Mih. 3, 11) jasno je da su Judejci, poput svojih potomaka – Hristovih savremenika, čak bili nesvesni svoje neugodnosti Bogu, pošto su bili relativno ispravni u služenju žrtava i obreda. Proroci su ovde propovednici životne religije, uprkos formalnoj ili isključivo bogoslužbenoj (v. Is. 1; Am. 5; Mih. 6; Ps. 49 i dr.). Različite redakcije ovog stiha, isto kao i prve polovine sledećeg su sasvim neznatne.
 
Stih 4.
 
4. V toj den priimetsja na vi pritča, i vosplačetsja plač s pjesniju, glagoljušč: bjedstvo postradahom: čast ljudij mojih izmjerisja užem, i ne vozbranjajaj jego, ježe otvratitisja: sela vaša razdjeljena biša.
4. U ono vrijeme govoriće se priča o vama, i naricaće se žalosno govoreći: propadosmo; promijeni dio naroda mojega; kako mi uze! Uzevši njive naše razdijeli. (ruski tekst: kako će mi se vratiti! Polja naša već su podeljena među tuđincima.
 
Sadašnjem nekažnjenom trijumfu judejske aristokratije, njenoj samovolji i raskoši suprotstavlja se buduća nevolja i uništenje. Ali, nije sasvim jasno zašto se ono naziva pričom; verovatno je opšti smisao isti kao u pretnjama Ponovljenih zakona: postaćeš priča, odnosno primer za to kako Bog kažnjava nepokorni narod; ali, verovatno se izvesna so krije u samom izrazu: „potpuno smo uništeni“. Možda Mihej specijalno prorokuje o plaču Jeremije nad uništenim Jerusalimom. Jevrejska reč „šadad“ označava potpuno uništenje grada; Naum upotrebljava paralelnu sliku o Nineviji: svako će trčati od nje i reći: „Ninevija je uništena“ (v. Naum. 3, 7). „Udeo naroda moga dat je drugima“, na slovenskom „čast ljudij mojih izmjerisja užem“. Doslovno: „promeni deo naroda mog“ (odnosno Bog?), ali ova konstrukcija nije prirodna. Poslednju reč „jamir“ sedamdesetorica prevodilaca su čitala umesto „jamid“ (od glagola „mada“ ili „madad“ – „meriti“) i prevodili su „izmeri se užem“ (konopac za merenje zemlje). Ovo je verovatno tačnije i označava nesumnjivo osvajanje od strane neprijatelja: Bog kao da je podelio zemlju u udeo neprijateljima; up. čudesan natpis: „izmerio, izbrojao, podelio“ i odgovarajuće tumačenje Danila, kao i ovde, kod Miheja, dalje se kaže da su polja podeljena. „Kao da mi se vrati“, a slovensko „i ne bje vozbranjajaj jego“ što je tačnije, zato što pod prvim licem ne treba shvatati Boga, kao što žele tumači, jer Njegova svemoć ovakvu frazu čini neumesnom… „Kako“ – jevrejsko „ejk“ i sedamdesetorica prevodilaca su čitala „ejn“ – „ne“, što se na slovenski uvek prevodi „ne bje“; „ka meni“, jevr. „li“ Grci su čitali „lo“ – „njemu“, „njegov“. Izraz: „i ne bje vozbranjajaj ili pomogajaj“ – je najuobičajeniji za potvrđivanje prethodne misli. Dalje: „tuđincima („lešovev“) su podeljena naša polja“; a slovenski tekst prvu reč pripisuje prethodnoj i shvata je kao neodređenu promenu glagola „šuv“, a prevodi „ježe otvratitisja“ – i „nije bilo onoga ko bi ga ometao da se odvrati, da se izgubi od Mene“. U smislu „tuđinac“ ova reč se verovatno ne koristi; prilog označava „odvojeni“, uopšte, smisao se teško može razumeti u obe redakcije.
 
5. Sego radi ne budet tebje vmeščušč uža v žrebij v sonmje Gospodnji.
5. Zato nećeš imati nikoga ko bi ti povukao uže za ždrijeb u zboru Gospodnjem.
 
Stih 5. glasi isto. Slovensko „uže“ ili konopac za merenje ponakad označava udeo (v. Is. Nav. 17, 14), ali se ovde verovatno radi o parcelisanju zemlje po nasledstvu u narodnom zboru, što uvek predstavlja praznik za seljačko stanovništvo i što obavljaju počasni članovi društva ili aristokrate. Ali uskoro neće imati šta da se meri – sve će otići Asircima, a neće imati ni ko da meri, jer će aristokrate biti odvedene u ropstvo.
 
Stih 6.
 
6. Ne plačitesja slezami, niže da slezjat o sih: ne otveržet bo ukorizni.
6. Nemojte prorokovati, neka oni prorokuju; ako im ne prorokuju, neće otstupiti sramota.
 
“ Ne prorokujte, proroci“, na slovenskom „ne plačitesja slezami“. Počinje niz razlika. Ruski smisao je taj da se istinskom proroku zagrađuju usta, uz pretnju sramoćenjem. A oci tumači čitaju „ne plačite“ i objašnjavaju u smislu da ne treba plakati zbog spoljašnje nevolje, već zbog greha koji ju je izazvao. Obe redakcije potiču od glagola „nataf“ – „kropiti“ (v. Jov. 29, 22). Ova reč se kod Jezekilja (v. Jez. 21, 2) i kod sedamdesetorice prevodilaca na ruski jezik prevodi kao „prorokovati“. Često udaranje reči u organ sluha poredi se s kapima kiše. Sudeći po Ponovljenim zakonima (v. 5 Mojs. 32, 1-3) i po gore navedenim mestima, ova slika se odnosi na reč koja jako imponuje. „Da vas ne bi zadesila sramota“, naravno, prevedeno je s istih reči kao i slovensko „ne otveržet ukorizni“, pri čemu je poslednja reč uzeta u akuzativu, a nema subjekta. Međutim, ova misao ne samo da se uvodi bez veznika, nego nema ni jasno razrešenje u rodu (v. Mih. 3, 8). U svim drevnim istočnim prevodima ovde postoje razlike. Reč „otvratit“, što je na ruskom prevedeno sa „zadesilo“, nije poznata u leksikonima u ovakvom pisanju ??? (nasag), a ??? („prekor“ – je isto „nasag“), a ovde je i u obliku srednjeg roda. Možda su ove reči upućene lažnim predskazivačima, koji lažno predskazuju mir, milost Božiju, zbog čega im Mihej i drugi istinski proroci prete sramotom i oslepljivanjem. Tada sledeći stih: „Zar se umanjio Duh Gospodnji“ treba shvatati u istom smislu kao odgovor Ilije Ohoziji (zar nema Boga u Izrailju), koji je poslao lažnim predskazivačima (v. 4 Carstv. 1, 3).
 
Stih 7.
 
7. Glagoljaj: dom Iakov razgnjeva Duh Gospodenj: ne sija li sut načinanija Jego; ne slovesa li Jego sut dobra s nim, i praviji hodiša.
7. O ti, koji se zoveš dom Jakovljev, je li se umalio Duh Gospodnji? Jesu li to djelo njegova? Eda li Moje riječi nijesu dobre onome koji hodi pravo?
 
Sedamdesetorica prevodilaca čitaju drugačije: „Glagoljaj: dom Iakov razgneva duh Gospoden“. Uskličnu rečcu „ge“ oni su protumačili kao član, koji je međutim, neumestan u formi glagolskog priloga, a prilog – u aktivu. Ruski smisao (up. blaženog Jeronima) je prirodniji, kao i kod Jeremije: „Vi koji ste nazvani imenom Izrailja“. „Zar se umanjio Duh Gospodnji?“ – ovde je ista reč, kao i zar je Moja ruka postala kratka? (Is. 50, 2). S ovim tumačenjem se slaže i haldejska parafraza. Ali, verovatno istinskog proroka nisu slušali upravo zbog zloslutnog karaktera njegovih predskazanja (setimo se odaziva Ahava o prvom Miheju), zato on dalje objašnjava da uzrok za to nije njegov karakter, nego bezakonja naroda: „Nisu li blagotvorne reči Moje za one koji postupaju pravedno?“ Nije tako s grčkog: „Ne slovesa li jego sut dobra… i praviji hodiša?“ S ovakvom redakcijom nije u skladu tekst prepodobnog Jefrema, koji se u ovom stihu drži ruske redakcije i pritom u potvrdnom obliku: „evo reči Mojih dobrih“. Smisao kod sedamdesetorice prevodilaca je teško naći. Čitanje jevrejskog „imgajašar“ – „za onoga ko… pravilno hodi“ oni su preinačili u „vemajašar“ – „i kao pravi“.
 
Stih 8.
 
8. I prežde ljudije Moji vo vraždu soprotivišasja oprotivišasja, protivu miru svojemu: kožu jego odraša, ježe otjati upovanije, sokrušenije ratnoje.
8. A narod se Moj prije podiže kao neprijatelj; preko haljine skidate plašt s onijeh koji prolaze ne bojeći se, koji se vraćaju iz boja. 8. A narod koji je pre bio Moj podiže se kao neprijatelj, i vi oduzimate, kako gornju, tako i donju odeću od onih koji prolaze mirno, koji se odvraćaju od rata.
 
Razvija se ista misao: nije prorok strašan bez potrebe, već narod nije dostojan povoljnih predskazanja: „A narod, koji je pre bio Moj, ustao je kao neprijatelj.“ Nije to jedini prekor za narodnu nečastivost. Prisutna je ista ideja o duhovnom služenju Bogu. Uzaludno se narod smatra udelom Božjim i svoje neprijatelje uzaludno smatra za neprijatelje Božije (v. 1 Mojs. 12, 3): on je bio narod Božji samo dok je pravedno postupao, a sad je neprijatelj Božji; u ovom smislu Isaija i Jezekilj Izrailj nazivaju Sodomom, na istim izrazima se gradi učenje apostola Pavla o duhovnom Izrailju i deci Avrama po veri. Zanimljivo je da ideja jedinstva s Jehovom kod Izrailjaca, počevši od otkrovenja Avramu uvek nosi teleološku životnu nijansu. Život je na izvestan način kao put ili borba; u njemu ima mnogo puteva i mnogo neprijatelja; svako nailazi na neprijatelje i bori se. Svi narodi idu različitim putevima, lutaju i ginu od neprijatelja. Samo Izrailj ide putem istinitim u ime Gospoda Boga (v. Mih. 4, 5) i zato imajući Ga za Pomoćnika i Pokrovitelja, nada se da će savladati sve neprijatelje (v. Pesmu Mojsija, Ane, Zaharije i Bogorodice). Ali Bog sad i stavlja do znanja da za spasenje nije potrebno formalno, zavetno, već moralno jedinstvo s Njim. Bez ovog uslova je Sam Izrailj Njegov neprijatelj: Bog mu neće pomagati, već će ga kazniti. Upravo u ovom preziranju zakona zapovesti se i sastoji ustajanje Izrailja protiv Boga: „Oduzimate odeću“ itd. Ovde se ne optužuju samo velmože i proroci, nego ceo narod zbog pljačke, koja je po svedočanstvu Isaije, bila raširena oko Jerusalima. Grčki prevodioci su ovde ponovo pomešali: „I prežde ljudije Moji vo vraždu soprotivišasja“ – smisao je isti, ali dalje: „protivu miru svojemu; kožu jego (čiju?) odraša, ježe otjati upovanije, sokrušenije ratnoje“. Pojedine reči su iste kao i u ruskom tekstu, ali je teško objasniti kako su ih preveli, pošto ni na grčkom nema smisla; haldejski je saglasan s masoretima.
 
Stih 9.
 
9. Sego radi starjejšini ljudij Mojih izvergajutsja, izvergajutsja iz domov sladosti svojeja, zlih radi načinanij svojih otrinoveni biša. Približitesja goram vječnim.
9. Žene naroda mojega izgonite iz milijeh kuća njihovijeh, od djece njihove otimate slavu moju vavijek.
 
Nastavlja se nabrajanje narodnih bezakonja: jaki vređaju slabe i isteruju žene iz kuća. Sedamdesetorica prevodilaca su ovu rečenicu shvatila umesto aktivnog oblika u pasivnom, a reč „žena“ su u skladu s tim preveli kao subjekat: „starešine ljudi Mojih biće izbačene iz kuća“ itd. Izraz sedamdestorice prevodilaca, koji je ovde umetnut „približitesja goram vječnim“ teško da su dodali prevodioci, kao što misli arhiepiskop Irinej, već su pre u rečima „ukras Moj zauvek (oduzimate)“ umesto prve reči „gadari“ pročitali „gaari“, što znači „gore“. Blaženi Jeronim odbija da tumači ovde grčki tekst zbog njegove zamršenosti.
 
Stih 10.
 
10. Vostani i pojdi, jako njest tebje sej pokoj: nečistoti radi, netljejete tljenijem.
10. Ustanite i idite, jer ovo nije počivalište; što se oskvrni, pogubiće vas pogiblju velikom.
 
Ponovo glasi različito; njegovu drugu polovinu Grci su uključili u 11 stih. Ovde prorok odlučno predskazuje preseljenje, uostalom, po ugledu na druge sveštene prozorljivce stvar opisuje kao da se već desila i ispraća stanovnike napolje. „mjesto pokoja“ ima posebno značenje u svesti Jevreja; reči apostola o tome da za njih još nije nastupila istinska subota, ukazuju na to (v. Jevr. 3, 17-4, 14), da su pod ovom rečju i praznikom Judejci podrazumevali idealan život pun zadovoljstva. Apostol, kao i Mihej, objašnjava da se on ne sastoji u obećanoj zemlji, i u slavljenju sedmog dana, već u ispunjenju reči Božije. Upravo po Ponovljenim zakonima (v. 5 Mojs. 12, 9) istom ovom rečju se označava obećana zemlja „minuha“, odnosno zemlja počinka (up. Is. Nav. 1, 13; Ps. 94, 11). Moj narod je postao neprijatelj, a zemlja počivališta je prestala to da bude. Slično suprotstavljanje postoji kod Osije (v. Os. 1) „lo ammi“ – „nije Moj narod“. Dalje reči ovog stiha u ruskom prevodu se odnose na zemlju, a u slovenskom – na ljude, i zato glagol stoji u 2. licu množine. U ovom odlomku se odvija suprotsavljanje termina, sad već ne geografskih, nego filosofskih: „Bog, narod, počinak“; navodi se da je kako tamo, tako i ovde sadržaj ovih sveštenih pojmova potpuno nestao iz narodne svesti.
 
Stih 11.
 
11. Prognastesja ni kimže gonimi: duh postavi lžu, iskapa tebje v vino i pijanstvo: i budet, ot kapli ljudij sih.
11. Ako ko hodi za vjetrom i kazuje laži govoreći: prorokovaću ti za vino i za silovito piće; taj će biti prorok ovome narodu.
 
Različito glasi kod skoro svih drevnih prevodilaca i tumača, a i malobrojni, koji ga čitaju u istoj redakciji, tumače ga različito. „Ako je vetropir izmislio laž i rekao…“. Slovensko: „prognastesja nikimže gonimi: duh postavi lžu…“ Prve tri reči ovog stiha slovenski prevodioci su sjedinili s poslednjim prethodnog koji se završava „razaranjem velikim“; poslednju reč su sedamdesetorica prevodilaca umesto glagola „marac“ izvodila nepravilno od glagola „halac“ – „udaljavati“ i čitala su „prognastesja“. „Kad bi vetropir izmislio“ prilikom čitanja uslovnog veznika „lu“ umesto „lo“ (s jevrejskog – „ne“; a „vetropir“ je tamo prosto „čovek koji šeta“ dobijamo: „ne proganjani od strane čoveka“ (umesto „koji šeta“) ili „prognastesja nikimže gonimi“. Bukvalno značenje veznika „lu“ nije uslovno, već je kondicional, kao kod blaženog Jeronima: „O, kad bih bio čovek koji (?) nema duha, bolje bi mi bilo da govorim laž“. Pravilnije je: „Kad bi čovek, vođen duhom laži, iskapio (odnosno tumačio) vino i siker“. Tako je kod Irineja Pskovskog. Značenje slovenskog prevoda po Jeronimu: duh, odnosno Božji duh, zaustavio je laž i bio je za opijanje (odnosno na osudu). Ali, čini nam se da su ovakva nategnuta tumačenja suvišna, zato što uopšte nije obavezno da se reč duh shvati u smislu „duh Božji“: uporedi s knjigom Jezekilja (v. Jez. 13, 3) i posebno s rečima prvog Miheja o duhu laži u lažnim prorocima (v. 3 Carstv. 22, 20-24). Prorok je predskazivao narodu pogibelj, ali znajući njegovu moralnu zaglibljenost izražava uverenost da ga niko neće poslušati, zato što im istina nije draga, već mrska. Naprotiv, samo propoved laži i koristoljubivosti je ugodna ovakvim ljudima. Zanimljivo je da prilikom suprotstavljanja istinskog života njegovom lažnom usmerenju glasnici ukazujući na nesposobnost slušalaca da prihvate njihovu reč, govore o tome da im je samo lažni predskazivač ugodan (ugodan propovednik); poslednja je slovenska reč „kaplja“ doslovce „onaj koji kropi“ (v. Mih. 2, 6). Ovakve su reči Spasitelja u Jevanđelju po Jovanu (v. Jn. 3, 11; Jn. 5, 42-45). Prorok Isaija naišavši na sličan nepoverljiv odnos prema proročanstvima kod Ahaza, suprotstavlja njegovom neverju veliko proročanstvo, sad već ne o pojedinačnom izbavljenju od Izrailjaca i Sirijaca, već o budućem Izbavitelju Emanuilu, Koji se rađa od Djeve. Isto tako i ovde prorok Mihej kao odgovor na nemaran odnos prema njegovim proročanstvima nečastivih savremenika, koji žele da čuju samo vesela i uopšte dobra (v. Mih. 2, 6) predskazanja odjednom slika sliku pustošenja zemlje koja predstoji i budućeg sjedinjenja duhovnog Izrailja kao i u sledećoj glavi – izgradnju duhovnog Jerusalima umesto razorenog vidljivog Jerusalima.
 
12. Sobirajem soberetsja Iakov so vsemi: priemljaj priimu ostavših Izrailevih, vkupje položu vozvraščenije jego, aki ovci v skorbi, jako pastvu posredje lože ih: izskočat ot čelovjek.
12. Doista ću te sabrati svega, Jakove, doista ću skupiti ostatak Izrailjev; postaviću ih zajedno kao ovce Vosorske, kao stado usred tora njihova, biće vreva od ljudstva.
 
13. Vzidi prosječenijem pred licem ih: prosjekoša, i proidoša vrata; i izidoša imi. I izide car ih pred licem ih, Gospod že vožd ih budet.
 
13. Pred njima će ići koji razbija; oni će razbiti i proći kroz vrata, i izaći će; i car će njihov ići pred njima, i Gospod će biti pred njima.
Stihove 12-13, koji sadrže ovu ideju, međutim, potpuno drugačije tumače sedamdesetorica prevodilaca i njihovi tumači ih ne svrstavaju u mesijanska vremena, već porobljavanje zemlje od strane Asiraca i Vavilonjana. Ovog smisla se pridržavaju i neki drevni sledbenici sirijskog (s jevrejskog) prevoda, kao prepodobni Jefrem, koji čak i 11. stih čita: „Čovek koji ide u duhu laži i pokvarenjaštva iskapa ti vino“ i tumači da će asirski car pojiti vinom jarosti, odnosno pogubiće Izrailjce. Bog će sve (v. Mih. 2, 12) sakupiti u izgnanstvu, zbog čega će neprijatelji koji dolaze ući na kapiju Samarije i razoriće je; sličan smisao ovim stihovima pridaje arhiepiskopa Irinej. Ali, pogledajmo tekst. Početak teksta glasi skoro isto, samo je u ruskom prevodu reč Božija u prvom licu, a u slovenskom – u trećem licu srednjeg roda: „sobirajem soberetsja Iakov“. Ali dalje slovensko „vkupje položu vozvraščenije jego, aki ovci v skorbi“, a rusko „sabraću u jedno kao ovce Vosorske, kao stado usred tora njegovog“. Vosor koji obiluje ovcama, grad Moavićana s drugom punktuacijom su sedamdesetorica prevodilaca pročitala kao „becara“ – „u nevolji“. „Biće vreva od ljudstva.“ Zaista, veliko stado ovaca se podiže i trči s izuzetnom bukom, koja se čuje iz daljine. Slovensko „izskočat ot čelovjek“ (po Jefremu, „sakriće se od ljudi“); oblik koji stoji u jevrejskom tekstu može se izvesti od glagola „gama“ – „šumeti“ i od „gamam“ – „iskakati“; „zašumeće od ljudi“ – evo bukvalnog prevoda; ruski prevod se mora priznati slobodnim.
Stih 13. glasi skoro isto, ali u zavisnosti od smisla prethodnog objašnjava se ili u mesijanskom ili u suprotnom pesimističkom smislu, koji se odnosi na osvajanje Samarije i Jerusalima od strane neprijatelja pod vođstvom Gospoda Koji se sveti – po jednima, po drugima – Gospod će krenuti ispred zarobljenika iza reke da bi ih tamo branio. Po smislu ruskog prevoda ovde se opisuje pobedonosno koračanje Novog Izrailja. Ulazak i izlazak kroz kapiju jeste znak vlasti (v. Jez. 44, 2-3; Jn. 10, 9), svojstvo domaćina. Duhovno razumevanje pobede ovog duhovnog Izrailja, naravno, treba smatrati za reči svepobeđujućoj sili hrišćanske istine, protiv koje neće opstati nikakve svetske prepreke. Upravo ovu silu prorok suprotstavlja pokvarenoj politici careva. Duhovni car Novog Izrailja se po smislu stiha skoro sliva u svom odnosu prema narodu sa Samim Gospodom, budući da je zajedno s Njim predvodnik vojske.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *