IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
TUMAČENJE KNJIGE PROROKA MIHEJA
 
GLAVA I
 
Stih 1.
 
1. Slovo Gospodnje, ježe bist ko Miheju Morastitinu, vo dni Ioatama i Ahaza i Jezekiji carej Iudinih, o nihže vidje o Samariji i o Ijerusalimje.
1. Riječ Gospodnja koja dođe Miheju Moresećaninu za vremena Joatama, Ahaza i Jezekije, careva Judinijeh, što vidje za Samariju i za Jerusalim.
Ne ponavljajući hronološke napomene, zadržimo se na slovenskom izrazu: „O nih že vidje o Samariji“ i dr.; up. u ruskom prevodu: „što vidje“ (odnosno reč Gospodnju). Jevrejska reč „haza“ znači „sozercavati“ i u Bibliji se sreće, kako u ovom uopštenom smislu (v. Jov 19, 26; 32, 9), tako i u smislu usvajanja bilo kojih ideja, koje su po svojoj jasnosti i tačnosti jednake viđenju očiju (v. Ps. 45, 9); ovo je upravo ona reč, od koje je obrazovano „hoza“ – „jasnovidac, prorok“. Uzalud se naučnici ne zadržavaju na činjenici da upravo ovom rečju proroci označavaju otkrovenja koja im se daju (v. Is. 1, 1; 2, 1; Am. 1, 1; v. Av. 1, 1). „Reč Božija, koju vide“, dakle, ne radi se o prostom diktiranju Božanskih reči, ne radi se o prostom viđenju očiju. A i po daljem karakteru govora ne može se odrediti da li Mihej vidi viđenje ili prenosi reči koje čuje: Jer, gle, Gospod izlazi iz mjesta Svojega (Mih. 1, 3) i dr. „Kako vide proroci?“ – pita prilikom tumačenja sličnog mesta svetitelj Zlatoust (Tumačenje knjige Isaije (v. Is. 1, 1)) i nastavlja: „Ne možemo da objasnimo rečju način njihovog viđenja, ali… ako se stvar objasni sličnošću, čini mi se da se s prorocima dešavalo isto kao kad bi čista voda, primivši u sebe sunčeve zrake, očistivši se unapred sopstvenom vrlinom, primila dar Duha, i pronikavši se ovom svetlošću, dobila viđenje budućnosti.“ Dakle, radi se o nekom opštem ozarenju pre nego o viđenjima. Bogoprosvećena duša proroka biva proniknuta razumevanjem volje Božije koja dolazi s takvom sigurnošću da se događaji budućnosti prostiru pred njim kao žive slike prirode („ježe vidje“) i s takvom jasnošću, s tako tačnim shvatanjem smisla svih ovih događaja da kao da mu ih Sam Bog slovesno objašnjava („slovo Božije“). Zato se ništa ne može reći protiv slovenske redakcije: „o nihže vidje“ i dr.
 
Stih 2.
 
2. Slišite ljudije vsi, slovesa, i vnemli, zemle i vsi iže na nej, i budet Gospod Bog v vas v poslušestvovanije, Gospod ot domu svjatago Svojego.
2. Čujte, svi narodi, slušaj zemljo i što je na njoj, i Gospod Bog da vam je svjedok, Gospod iz svete crkve Svoje.
 
Izraz „čujte, svi narodi“ tumači objašnjavaju kao uvodno i neko vrlo važno saopštenje za buđenje pažnje na koju prorok kao svedoke poziva narode i sve što je na zemlji što, kao što je rečeno, u Bibliji prethodi samo vrlo strašnim i bitnim razobličenjima. „Svi narodi“ ili „svi ljudi“, kao na slovenskom, odnosno da li svi narodi ili svi Izrailjci, kao što objašnjavaju oci, tumačeći množinu kao ukazivanje na dva carstva? Oci su se oslanjali na odgovarajuću reč „amim“, koja se suprotstavlja drugoj „goim“ kao naziv kojim je narod Božiji nazivao neprijateljske neznabošce. Ipak, treba reći da se ova dva jevrejska predmeta ne razgraničavaju po predmetu koji označavaju, već po raspoloženju onoga ko govori, tako da se prva reč ne koristi samo za označavanje izrailjskog naroda, već uopšte, kad se onaj ko govori prema onome koga naziva odnosi blagonaklono, na primer, Avram se pokloni narodu zemlje one (1 Mojs. 23, 12; takođe 1 Mojs. 42, 6; 4 Mojs. 21, 29 i dr.). Napokon, ova reč „amim“ može da označava ljudski rod uopšte, na primer, u Jovu (v. Jov. 12, 2) (u počasnom smislu: „zaista, samo vi ste ljudi“) ili kod Isaije (v. Is. 40; 42, 5), gde slovenski prevod pravilnije nego ruski prenosi ovaj pojam rečju „ljudije“, a ne „narod“.
Dakle, ovde(v. Mih. 1, 2) se ne radi o kolenima izrailjskim, već o svim ljudima, s prijateljskim odnosima prema njima kao budućim slušaocima reči Boga Mesije. Isaija o svetskom značenju buduće propovedi govori „smelije“ (v. o tome u Rim. 10, 20) o tome da će se („goim“ – „neznabošci“= tuđinci koje su Jevreji prezirali, jednom obratiti (v. Is. 65, 1) i da će se uzdati u ime Božije. Mihej samo podiže krajičak zavese, koja deli narode, i sve njih, zbog reči Božije koja će se otkriti, naziva neuobičajenim imenom „amim“. Dalje se tekst ne slaže: „svi narodi“, a na grčkom ????????????? Slovenski tekst ovog puta ne prati sedamdesetoricu prevodilaca i spaja obe redakcije: „Slišite, ljudije vsi, slovesa.“ Zapravo, odgovarajuća jevrejska reč „kulam“ zapravo označava „njihov zbir“, „sve njih“ (akuz.), odnosno, „sve ove reči“. „Zemle i vsi iže na nej“, nije toliko ispravno kao „ono što je ispunjava“, jer je isti ovaj izraz u psalmu: „Gospodnja zemlja i ispolnenije jeja“ (v. Ps. 23, 1). Pod poslednjom rečju se podrazumeva uopšte sva priroda, živa i mrtva, koja se u svom zbiru često priziva na služenje ili hvaljenje Gospoda (v. Ps. 143. ili pesmu trojice mladića kod Dan. 3). Narodi i zemlja se prizivaju kao sudije nečastivosti Jakova (v. Mih. 6; Ps. 49). Bog je kao svedok ili tačnije, tužilac Svog naroda (up. Is. 5, 1-5), koji je narušio Njegov zavet (jer je sud umestan tamo gde je bio zavet (v. Ps. 49)). Ali dalje se otkriva slika već zaista suda Božijeg (up. Ps. 49, 6): Bog je Sudija. Dakle, Bog je čas sudija, čas tužilac. Ovu protivrečnost na rečima razrešava Spasitelj Koji kaže: Ja ne sudim nikome (Jn. 8, 15), a na drugom mestu tvrdi da je Otac sav sud predao Sinu (v. Jn. 5, 22). Gospod Koji dolazi samo prosvećuje ljudima oči da bi shvatili šta je dobro, a šta je zlo, a presudu nad sobom čine oni sami, u skladu s mnogobrojnim ponavljanjima biblijske misli o tome da će „put nečastivih propasti“. Tekst na slovenskom „v poslušestvovanije“ (up. 9. zapovest), a na ruskom je „svedok“ što je ispravnije od reči „ed“ (s jevr. „svedok“). „Gospod iz svete crkve Svoje“ – dodaje prorok, kao da insistira na tome da neće razobličavati Judejce s tačke gledišta neke nove religije, već Starog Zaveta, koji su se nadali da će ispuniti kroz spoljašnji kult (up. isto ono pozivanje – Mal. 3; Ps. 49). Tako objašnjava i arhiepiskop Irinej da Judejcima, koji su se ponosili svojim hramom (up. Mih. 3, 11) treba da preti gnev Božji iz istog ovog svetog hrama.
 
Stihovi 3 i 4.
 
3. Poneže se, Gospod ishodit ot mjesta Svojego, i snidet i nastupit na visoti zemnija, 4. i pokoleba gori pod Nim, i judoli rastajut jako vosk ot lica ognja i jako voda shodjašči so ustremlenijem.
3. Jer, gle, Gospod izlazi iz mjesta Svojega, i sići će, i hodiće po visinama zemaljskim. 4. I gore će se rastopiti pred Njim, i doline će se rasjesti, kao vosak od ognja i kao voda što teče niz stremen.
 
„Jer, gle, Gospod izlazi“, odnosno u tome se sastoji početak Njegovog svedočanstva protiv Izrailja. A u čemu se ono sastoji? Pošto su razlike između tekstova ovde potpuno beznačajne, obraćamo se smislu. Oci Crkve i Irinej Pskovski pod „gorama“ podrazumevaju đavola, kojeg je u prah zbacio Sin Božji, kad je došao na zemlju, a blaženi Jeronim nudi nekoliko objašnjenja: posramljivanje gordih na zemlji (svako brdo neka se smiri) ili drugo, apastraktnije, po kojem pod gorama podrazumevaju uzvišene duše, a pod dolinama – niske. Prvi će se potresti na dolasku Gospodnjem, a drugi će potpuno propasti; napokon, pod zemaljskim dolinama, zemljom uopšte i Samarijom, za razliku od Jerusalima, između ostalog, on uči da se podrazumevaju jeretici. Sva ova objašnjenja su potpuno spojiva: poslednje, naravno, ne u smislu razjašnjenja, već primene biblijske ideje na savremene događaje, a prve dve – pritom potpuno prirodne pretpostavke, da misao proroka ne predstavlja veštačko uplitanje određenih i pojedinih misli u slike prirode, već u smislu opšteg poređenja postojećeg života s prirodom koja je užasnuta, tako da detalji ove slike mogu i da ne budu povezani unapred s već poznatim pojavama života, već da prilikom tumačenja budu prepušteni logici samih stvari. Između ostalog, topljenje, kao vosak od lica ognja, označava nemoć, slabljenje bilo čega što je izgledalo jako (v. Ps. 67, 3), a razlivanje vode – smrt (v. 2 Carstv. 14, 14); a sve zajedno – konačnu spoljašnju i moralnu pogibelj neprijatelja Božjih. Prorok upravo želi da predskaže da će glavna svetovna, grešna načela života, na kojima se gradi i kojima se brani prividna sila savremenog Izrailja biti razobličeni, posramljeni dolaskom Boga, a i carstvo Izrailja će propasti.
 
Stih 5.
 
5. Nečestija radi Iakova vsja sija i grjeha radi domu Izraileva. Jako nečestije domu Iakovlju; ne Samaria li; i kij grjeh domu Iudina; ne Ierusalim li.
5. Sve je to za zločinstvo Jakovljevo i za grijehe doma Izrailjeva. Koje je zločinstvo Jakovljevo? Nije li Samarija? Koje su visine Judine? Nije li Jerusalim.
 
Izrailj će poginuti zbog nečastivosti i grehova. Ovi grehovi nisu slučajni, nisu nevažni: sami centri ovih carstava, same njihove vlade su predvodnice greha uopšte, i između ostalog, majke svih ostalih bezakonja – idolopoklonstva, kao svesnog protivljenja volji Božijoj i odstupanje od istinske religije.
 

Stih 6.
 
6. I položu Samariju vo ovoščnoje hranilišče selnoje i v sad vinograda, i razvergu v propast, kamenije jeja i osnovanija jeja, i osnovanija jeja otkriju.
6. Zato ću učiniti od Samarije gomilu u polju da se sade vinogradi, i pobacaću kamenje njezino u dolinu i otkriću joj temelje. „
 
Učiniću Samariju gomilu u polju“ – tako se nastavlja slika Božanskog silaska na zemlju: gore će se zatresti pred Njim, a bezakoni grad će se pretvoriti u razvaline. Savremeni tumači razmišljaju da ili je slika silaska završena i počinju pojedina predskazanja, ili ovaj silazak ne treba da se odnosi na Gospoda Isusa Hrista, ali pod njim treba podrazumevati uopšte dolazak suda Božijeg, koji se ogledao u tome što su Asirci razorili Samariju. U stvari, ništa nas ne sprečava da pod silaskom Božjim podrazumevamo i jedno i drugo: Ja sam Alfa i Omega, govori Gospod Bog, Koji jeste i Koji bješe i Koji dolazi (Otkr. 1, 8), Početak (Jn. 8, 25), govorio je Gospod. Njegov vidljiv dolazak na zemlju bio je samo završetak prethodnih javljanja Njegove volje kroz različita dejstva domostroja nad Svojim narodom. Smisao (ideja) događaja razaranja Samarije, koja se odrazila u proročkim besedama kao ideja posramljivanja ljudske svetske sile, koja se zasniva na nepravdi, jeste ista ona kao i javljanje Spasitelja, Koji je razobličavao svet za grijeh, i za pravdu, i za sud (Jn. 16, 8); na život su se oba ova događaja odrazila jednako, kao dokaz da se samo u istinskoj pobožnosti sadrži životna sila. Različite su reči „gomila u polju“ ili „ovoščnoje hranilišče“. Nismo naišli na naučne komentare, ni rečnici ne mogu da daju filološko objašnjenje za ovu drugu redakciju. Međutim, od otaca – Kiril, Jefrem i Teodorit – njega se pridržavaju i prvi od njih objašnjava da je ovo „hranilišče“, predmet poput ljuljaške, koji je privezan za drvo i koji se posle vađenja plodova odbacivao kao nepotrebna stvar. U slovenskom tekstu Biblije ovakav izraz se u istom smislu koristi u psalmu (v. Ps. 78, 2) i u knjizi proroka Isaije (v. Is. 24, 20), pri čemu samo u prvom slučaju u jevrejskom tekstu stoji ista reč „i“, kao i ovde. Nasuprot tome, ista ova reč je u knjizi proroka Isaije (v. Is. 17, 1) i kod sedamdesetorice prevodilaca prevedena kao „gomila kamenja“. Kontekst govori u korist slovenskog shvatanja: Samarija će biti kao napušteno spremište za povrće, kao očišćeni vinograd. Uostalom, i tumačenje blaženog Jeronima je, mislimo pravilnije nego savremena redakcija. Po Jeronimu: „učiniću gomilom kamenja kao prilikom sađenja vinograda“ – gomila kamenja (sakupljenih s polja) za sađenje vinograda (na ovom polju). Zaista, Senaherim je razorio Samariju, i istog časa je ona bila naseljena, a nije bila obrađeni vinograd (uprkos savremenoj redakciji); a ovom savremenom smislu ne odgovara ni dalji izraz: „obnažiću temelj njen“, odnosno nakon rušenja kuća otkriću temelje – radi se, dakle o potpunom razaranju. Izraz je antropomorfan i vrlo je svojstven semitskoj uobrazilji. Samarija će biti obrukana kao obnažena žena; u ovoj telesnoj obnaženosti biće spoznata njena moralna rugoba, koja se sad skriva ispod raskoši i sile. Poređenje grada sa ženom je vrlo svojstveno Bibliji. Ko ne zna za izraz „kći Jerusalima“ koji se stalno sreće? Ovde nije jedino reč „obnaženje“ upotrebljena u antropomorfnom smislu, ona se ponavlja kod Osije (v. Os. 2) i dr., gde kako ovde, kod Miheja, tako i na mnogim drugim mestima u Biblije ovo obnažavanje biva kao sramno pogubljenje grada-bludnice, koja je izdala savez, ili zavet, obručavanja s Gospodom („obnažiću osnove“ (up. Am. 3, 7). Dakle, kod nas se ispunjava gore otkrivena ??????????(„bogojavljenje“): Gospod će doći da se sudi sa zemljom zbog narušavanja bračnog saveza s Njim kroz blud idolopoklonstva; misao o ovom bračnom savezu koji se ogleda u istinskoj pobožnosti, prolazi kroz celu Bibliju, a posebno kroz Pesmu nad pesmama, Jeremiju, Jezekilja i Osiju; upravo s ove tačke gledišta se idolopoklonstvo u Bibliji uvek naziva prevarom, bludom, kao i ovde.
 
7. I vsja izvajanija jeja sokrušat, i vsja, mzdi jeja zapaljat ognem, i vsja kumiri jeja položu v pagubu: poneže ot najma bluda sobra i ot najma bluženija sobrati.
7. I svi rezani likovi njezini razbiće se, i svi će se darovi njezini sažeći ognjem, i sve ću idole njezine sažeći ognjem, i sve ću idole njezine potrti, jer od plate kurvarske nakupi, i opet će biti plata kurvarska.
 
Ista misao je u sledećem, 7. stihu. Naravno, ovde se ne podrazumeva blud u direktnom smilu i teško da su idoli nakupljeni u hramu darovi bludnih žena kako podrazumeva blaženi Teodorit, već se u skladu s Jefremom i blaženim Jeronimom i Irinejem Pskovskim, podrazumevaju uopšte svi ukrasi i bogatstva prestonice, sakupljeni uz pomoć kosmopolitske i neznabožačke kulture; smatra se da je spoljašnja lepota grada sakupljena kroz religiozni kompromis, kroz idolopoklonstvo, zato i postaje udeo bludne Ninevije, njenih hramova i pirova.
 
8. Sego radi vozridajet i vosplačetsja, pojdet bosa i naga, sotvorit plač aki zmijev i ridanije aki dščerej sirinskih.
8. Zato ću plakati i ridati; hodiću svučen i go; plakaću kao zmajevi i tužiću kao sove (ruski tekst – nojevi).
 
Od 8. stiha počinju suštinske razlike između ruskog i slovenskog teksta, koje ćemo analizirati. Najbitnija se sastoji u tome što jevrejski masoreti čitaju ovaj stih u 1. licu, opisujući u njemu svoju sopstvenu tugu („zbog toga ću plakati i ridati“), sedamdeset prevodilaca ga prevode u 3. licu, smatrajući da se slika odnosi na olicetvorenje Samarije; isto tako drevni sirijski prevod, koji ovde još koristi zapovedni način, a haldejski – potvrdni, ali množinu, podrazumeva stanovnike Samarije. Dakle, drevne redakcije su za slovenski tekst s grčkog, ali se kod blaženog Jeronima i svetog Jefrema čita u skladu s masoretima. Što se tiče konteksta, umesno je i jedno i drugo shvatanje, zato što izvesno olicetvorenje Samarije postoji i u prethodnim stihovima. Ipak, ma kako srodan bio karakter proročkog plača zbog Samarije i plač Jeremije zbog Jerusalima, mislimo da shvatanje sedamdesetorice prevodilaca ima prednost zbog veze s daljim stihovima: tamo se radi o sudbini pojedinih gradova i on takođe ukazuje na plač i žalost (v. Mih. 1, 16), pri čemu koristi isto takvo poređenje s pticama. Između ostalog, šakali koji se ovde pominju (u srpskom tekstu: zmajevi) zaista zavijaju kod razvalina, i nojevi (u srpskom tekstu: sove) nad polomljenim jajima koja polažu u pesku. Komentatori ne daju filološko objašnjenje za različite redakcije; u sadašnjem jevrejskom tekstu svuda stoji prefiks prvog lica ? (alef), dok je prefiks za treće lice ženskog roda ? (tau); međutim, u ovom stihu reči, koje prethode ovim rečima završavaju se na ? (tau), ili na ? (ge), odnosno, na slova koja se skoro isto pišu. Iza svega toga ostaje pitanje: da li su Grci poslednja slova od prethodnih reči pomerili prema sledećim, ili su obrnuto, masoreti pomerili prva slova glagola u fleksiji od prethodnih? Razlika u čitanju: „zmije“ (kod otaca: „drakoni“) i „šakali“ objašnjava se različitim sinonimnim prevodom jedne iste jevrejske reči „tanim“ koja kod Jezekilja (v. Jez. 29, 3): „krokodil, drakon“, a kod sedamdesetorice se uglavnom prevodi (na drugim mestima Biblije) kao „sirin“, ovom rečju je ovde prevedena reč „roda“ koja se na ostalim mestima slovenske Biblije prevodi istom rečju „struifoni“ kao što se kod blaženog Jeronima naziva roda. Dakle, kod sedamdesetorice je ovde postojao drugi red reči u jevrejskom tekstu u odnosu na današnji, odnosno verovatno je reč „tanim“ bila poslednja i s pretposlednom „benot“ koja se sad prevodi kao „plač“ čitala se „dščerej“ od jevr. „bat“) sirinskih; moguće je da su sedamdesetorica prevodilaca pod ovim podrazumevala ženke nojeva (množina „benot“ od „bat“ – „kćer“).
 
Stih 9.
 
9. Jako oderža jazva jeja, poneže priide daže do Iudi i kosnusja do brat ljudij Mojih daže do Ierusalima.
9. Jer joj se rane ne mogu iscijeliti, dođoše do Jude, dorpiješe do vrata Mojega naroda, do Jerusalima.
 
“ Jako oderža jazva jeja“, na ruskom „jer joj se rane ne mogu iscijeliti“. Nazivanje Samarije ovde u trećem licu navodi na misao da je ovaj poredbeni objektivni ton pre nastavak govora u trećem licu, a ne u prvom, odnosno da se odlučju u korist grčko-slovenskog tumačenja prethodnog stiha. Prorok želi da ukaže na potpuno unutrašnje raspadanje samarijskog carstva deset kolena: ono je neisceljivo. Neki pogrešno misle da ovde navodno treba podrazumevati samo napad Asiraca na Jerusalim posle osvajanja Samarije, radi se uopšte o duhovnoj zarazi idolopoklonstva, koje se raširilo čak do Jerusalima, a zatim već i o nezbežnoj političkoj propasti. Razlika u čitanju prve reči ovog stiha ostaje nerazjašnjena i kod Rozenmilera, i kod drugih, verovatno su jevrejski pridev ženskog roda „anoša“ shvatili kao glagolski oblik od osnove „anaš“ – „navikavati“, odatle, verovatno „ovladavati“.
 
Stih 10.
 
10. Iže v Getje, ne veličajetsja, i Ienakimljane, ne sograždajte iz domu na posmjejanije, perstiju posiplite posmjejanije vaše. 10. Ne javljajte u Gatu, ne plačite; u Vit-Afri valjaj se po prahu.
10. Ne javljajte o tome u Gatu; ne plačite tamo glasno; već u naselju Ofra pospi se pepelom – (prevod ruskog teksta se navodi kad postoje veće razlike u odnosu na srpski).
 
Imajući u vidu konačni rezultat duhovne bolesti Samarije, koji se sastoji u njenoj budućoj sramoti, bez obzira na sadašnju prividnu veličinu, prorok pribegava uobičajenom u Bibliji načinu isticanja misli: „Ne objavljujte o tome u Gatu“ i dr., kao što je i David oplakivao smrt Saula: Ne kazujte u Gatu i ne razglašujte po ulicama Askalonskim, da se ne vesele kćeri Filistejske (2 Car. 1, 20) i dr. Ova dva grada se pominju, možda kao zauvek uplašeni neprijatelji Izrailja, koji su uzaludno želeli da osvoje kovčeg zaveta (up. takođe Ps. 24, 2); a sad će ovaj njihov strah prestati, kad do njih dopre vest o padu carstva. Ovde je jevrejska tradicija tačnija („beget algahidu“ – „sazvučnost“) i sedamdesetorica prevodilaca su čitala kao „beget altagdilu“ – od glagola „gadal“ – „veličati“; tako su čitali i svetitelj Kiril Aleksandrijski i blaženi Teodorit, ali se prepodobni Jefrem Sirin i blaženi Jeronim pridržavaju masoretskog teksta. Dalje se razlika u redakcijama komplikuje; „s jevrejskog „plačem ne plačite“ na ruskom glasi: „ne plačite tamo glasno“, a na slovenski je prevedeno s grčkog: „Ienakimljane ne sograždajte“, a u grčkom nije bilo ?????????????odnosno u gradu Ako (v. Sud. 1, 31) što se izražava istim pisanjem jevrejskim slovima, kao i reč: „plačemo“, tačnije „bakko“ umesto „beakko“, odakle se obnavlja i paralelizam (up. 2 Carstv. 1, 20). Ali dalje su sedamdesetorica prevodilaca uprkos sazvučnosti čitali ne „tivko“, već „tivno“, i umesto „plačite“ prevodili su „sograždajte“, odnosno izvodili su od glagola „abban“ – „ugnjetavati“, „sgušćavati“, odatle – „sograždajte“. Dopuna ovog glagola bi sledila dalje: „Iz domu na posmjejanije, perstiju posiplite posmejanije vaše“, a na ruskom: „Ali u naselju Ofra pokrij se pepelom“ i dr.; blaženi Jeronim je prevodio zajedničkom imenicom: „U domu pepela pepelom se posipajte“, a prepodobni Jefrem Sirin je čitao „u Efrati“, umesto „Ofra“; mislimo da nije bilo osnove da se pominju ovi gradovi judejskog carstva prilikom predskazivanja nesreća Izrailjskog carstva, zato što ovu nevolju neće srećno izbeći ni stanovnici Judeje. Po tačnom zapažanju Rozenmilera, ovde je već zbog toga zgodnije videti vlastita imena što se tako bolje izdržava paralelizam s prethodnim izrazom o Gatu i Akou, od kojih počinje igra reči (odnosno imena i glagola koji slično zvuči) (up. Sof. 2, 4; Is. 21, 2; Jer. 6, 1). Naprotiv, u slovenskom shvatanju ima mnogo sinonima. Zaista, različita redakcija se ovde sastoji u tome da li se vlastita ili zajednička imenica („pepeo“) pripisuje jevrejskoj reči „ahdat“. Smisao stiha, je dakle, sledeći: poraz Samariji je užasan, neka o tome nisu znali neprijatelji (dok znaju i hvale se (up. Is. 36, 19), ali neka na ovo obrate pažnju Judejci (iako uopšte ne žele da se urazume kaznom nad Samarijom i nastavljaju svoja bezakonja (v. Jez. 16)).
 
Stih 11.
 
11. Obitajuščaja dobrje vo gradjeh svojih. Ne izide živuščaja v Senarje, plačitesja domu (suščago) bliz jeja, priimet ot vas jazvu boleznjej.
11. Izidi, stanovnice Safirska, s golom sramotom; stanovnica Sananska neće izaći (pobeći – ruski tekst); žalost Vetsilska neće vam dati stanka.
 
Stanovnica Sarifska je po svedočanstvu Jevsevija – stanovnica gradića kod Askalona; naziv grada označava „predivna“ zato su ovaj izraz sedamdesetorica prevodilaca prevela „dobrje obitajuščaja“. Dalje je na ruskom „sramno obnaženaja“, a kod sedamdesetorice prevodilaca „vo gradjeh tvojih“ s jevrejskog „erija bošet“, od kojih je prava reč, koja označava „nagotu“ prevedena kao „gradovi tvoji“ (od „ir“ – „grad“, „arejka“ – „gradovi tvoji“). Vrlo je prirodno što niz gradova koji se ovde pominju na drugim mestima Biblije skoro uopšte ne sreće, i nije bio poznat aleksandrijskim prevodiocima, jer je prorok izabrao upravo one gradove čiji nazivi označavaju neko zajedničko svojstvo, prevodioci su ih i prevodili u vidu zbirnih imena. Dalje: „ne izide živuščaja v Senare“, a u ruskom: „stanovnica Sananske neće pobeći“, doslovno „ceanan“ (v. Is. Nav. 15, 37) što u prevodu s jevrejskog jezika znači „izlazak“. Dakle, primećujemo da je vidljiva raznovrsnost kazni koje su proroci predskazali najbliže povezana sa sazvučnošću ovih kazni s raznim gradovima: evo odgonetke zašto se pominju upravo ovi beznačajni gradovi. Dakle, ovaj naziv se može objasniti verodostojno, iako ga svi drevni prevodi čitaju različito: čas „Senar“, čas „Enan“ (blaženi Teodorit), čas „Coan“, „Caan“ i dr.,; jedva da će se naći tri usaglašena drevna čitanja. Mnogo je teže istumačiti dalje reči: „Plač u naselju Jecelj (Vetsil) ne daje joj da se zaustavi“; a na slovenskom „Plačitesja domu (suščago) bliz jeja (Vetsila), priimet ot vas jazvu boleznej“; a prep. Jefrem: „Plače Vetsil, primiće od vas ranu bolesti.“ Kod drugih parafrasta i otačkih tumačenja prisutne su druge razlike. Tumači ovde nisu pronašli određeni smisao (Čak ni Risel koji je napisao tumačenje 7. glave Miheja na 300 stranica); ovde nema saglanosti između naziva grada i njegove buduće sudbine, ali postoji suprotnost po smislu. „Jecel“ ili „Čvor“ označava „strana, susedstvo“; upravo ovaj „Vetsil“ neka ostane da se zadržite na njemu. Možda se s ovim gradom sjedinila misao o gostoljubivoj raskrsnici. Dakle, stanovnici Ishoda (Ceanona) neće otići, a plač u gradu Susedstva (Vetsilu) ometaće vas da svraćate u njega na raskrsnicu.
 
Stih 12.
 
12. Kto načavo blagaja vselivšejsja v boljezneh, jako snidoša zlaja ot Gospoda na vrata Ijerusalimlja.
12. Jer stanovnica Marotska tuži za svojim dobrom. Jer siđe zlo od Gospoda do vrata Jerusalimskih.
 
„Tuži za svojim dobrom stanovnica Marotska“, na slovenskom: „Kto nača vo blagaja vselivšejsja bo boljezneh“, kraj stiha odgovara ruskom: „Jako snidošasja zlaja vo vrata Ijerusalima“. Opet vidimo da sedamdesetorica prevodilaca prevode kao zajedničku imenicu ime grada. „Jer tuguje“ (jevr. „ki-gala“) sedamdestorica prevodilaca su čitala „mi gegel“ – „ko počinje“. Tako su čitali svetitelj Kiril i blaženi Teodorit; saglasni su s ruskim blaženi Jeronim i prepodobni Jefrem, koji ipak zajedno s istočnim parafrastima prevodi „Marota“ kao zajedničku imenicu; ova reč znači „gorčina“. Dakle, od Vetsila (stih 11.) ide zbližavanje sinonimnih pojmova bez negativnog veznika i zatim bez sazvučnosti, samo po logičkoj bliskosti. Grad Marota (v. Is. Nav. 15, 35) bio je u Judinom kolenu i možda su ga razorili i opljačkali Asirci za vreme opsade Jerusalima za vreme cara Jezekije, na koju svi drevni tumači smatraju da se odnose poslednje reči stiha.
 
Stih 13.
 
13. Šum kolesnic i konikov: živuščaja v Lahisje načalnica grjeha ti jesi dščeri Sioni, jako v tebje obrjetošasja nečestija Izraileva.
13. Upregni brze konje u kola, stanovnice Lahiska, koja si početak grijehu kćeri Sionskoj, jer se u tebi nađoše zločinstva Izrailjeva.
 
„Upregni“ („rehom“) tumači su čitali „hamam“, što znači „šum“. Ovog puta je s njima saglasan i blaženi Jeronim, ali Jefrem stoji za masorete i poredi ovo mesto s 4. knjigom Carstva (v. 4 Carstv. 14, 20), gde se govori o kočijama ili konjima kojima je iz Lahisa vraćeno telo cara Amasije, kojeg su ubili podanici. Moguće je da prorok podseća na ovo bezakonje grada i da predskazuje da će ponovo morati da upreže svoje konje, ali sad već radi bekstva. Igra reči je ovde samo u sazvučnosti, ali ne u smislu „konj“ (jevr. „rekeš“), već grad „Lakiš“.
 
Stih 14.
 
14. Sego radi dast posilajemija daže do nasljedija Getova, domi sujetni, votšče biša carem Izrailevim.
14. Zato pošlji dare Moresetu Gatskom; domovi Ahsivski prevariće careve Izrailjeve.
 
Glasi skoro isto, „Morešet-Get“ prevedeno je kao „naslednici Gatovi“, što ima smisla, jer znamo da je Morešet – grad judejski, a Gat je to bio u vreme Davida, ali ponovo su ga oduzeli Filistimci, koji se zato i nazivaju njegovim naslednicima. Međutim, Filistimci nisu osvojili Izrailj posle Miheja; mnogo je bolje zajedno s francuskim tumačem iz XVIII veka Kokcejusom (Cocceius) u ruskom prevodu staviti reč „dar“, a na slovenskom „posilajemija“ za oprosnu povelju (v. 2 Mojs. 18, 2), oproštajnu povelju (jevr. „šiluhim“) posle čega će postati jasan predlog „al“ koji stoji ispred vlastite imenice (Morešet-Get) i koji ne označava dativ (kao što glasi po savremenom čitanju), već predlog: „o“, „na“, odnosno „ti daješ oproštajnu povelju, Morešet-Gate, grade judejski; odreći ćeš se svog nasledstva“. „Kuće prazne“ sedamdesetorica prevodilaca su prevela od vlastitog imena Ahziv, koje znači „prevara“; to je bio gradić u blizini Jerusalima, pun carskih idola po svedočanstvu rabina. Upravo zato će izrailjski carevi koji se uzdaju u carski rod Judejaca biti prevareni.
 
Stih 15.
 
15. Dondeže nasljedniki privedu tebje. Živuščaja v Lahisje, nasljedije daže do Odolama priidet, slava dščere Sioni.
15. Još ću ti dovesti našljednika, stanovnice Mariska, doći će do Odolama, slave Izrailjeve.
 
Tumači, osim nekih otaca, ovde vide nastavak predskazanih kazni gradova. Ali obratite pažnju na promenu reči: „Dovešću još naslednika“, odnosno potpuno drugog u odnosu na one pljačkaše. Obratite dalje pažnju na to da se i sledeća glava potpuno nasuprot opštem tonu govora završava sličnim prelazom na mesijanska vremena: „Obavezno ću te okupiti, Jakove,“ i dr. Otuda je prirodno složiti se s mesijanskim tumačenjem ovog stiha od strane otaca. Dalje reči ruskog teksta ne prenose sasvim tačno jevrejski tekst koji se prevodi: „Do Odolama će doći slava Izrailja“ s čime se slažu i svi drevni tumači. Neka „stanovnica Mariska“ predstavlja sav Izrailj, kakve veze ima „odolam“ za igru reči? Ova reč označava „opravdanje naroda“ koje će i uslediti, posle 3. glave proroka Miheja, s dolaskom Mesije, naslednika duhovnog vinograda. Misao je sledeća: „Još ću ti (drugog) Naslednika dovesti, stanovnice (Mog) nasleđa (Moreša): On – slava Izrailja – doći će radi opravdanja naroda. Dakle, kako u sledećim glavama, tako i u ovoj, sprovodi se u potpunosti ideja suprotstavljanja puteva Božjih, istinskog života, svetskim putevima. Rekli smo da u ovoj glavi prorok bičuje zablude, gledajući ih u širinu, a u sledećoj – u visinu (po klasama), a u sledećoj (3. glavi) još u dubinu, odnosno po različitim vrstama poroka ljudskih srca. Počevši od opšteg suprotstavljanja sadašnje gordosti Samarije i Siona – njihove unutrašnje rugobe i poniženja koje dolazi – i završivši sliku plačem, prorok se obraća onim pojedinačnim spoljašnjim lepotama, kojima su se gordila carstva, nazvavši svoje gradove uvaženim imenima: s njima će biti upravo suprotno smislu njihovog imena, naprotiv, opravdaće svoja imena oni gradovi koji su nazvani tužnim imenima Ofra i Marota (nažalost, skoro su nepoznati ovi gradovi i zato je teško reći da li su oni u očima proroka predstavnici kolena ili je svaki od njih – predstavnik celog naroda, koji će sustići nevolja koja će se podudariti s gradom po imenu). Ali kako sramotnoj i pokvarenoj politici prorok u 2. glavi suprotstavlja istinsko crkveno jedinstvo ljudi u stadu Božjem, tako i ovde u glavi 1. različitim gordim imenima gradova suprotstavlja njihova poniženja i Naslednika carstva Izrailjskog koji dolazi od Boga, Čija slava neće biti u preljubničkim darovima, već u opravdanju naroda; upravo On će se zacariti na razvalinama propalog svetskog carstva, upravo On će uvčrstiti i sjediniti u jedno stado (v. Mih. 2, 13) narod koji se raspada.
 
Stih 16.
 
16. Oboronisja i ostizisja po čadjeh svojih mladih: razširi obrosnenije tvoje jako orel, poneže pljeneni biša ot tebe.
16. Načini se ćelava i ostrizi se za milom djecom svojom; raširi ćelu svoju kao orao, jer se vode od tebe u ropstvo.
 
Još jednom prorok baca pogled na bezakonitu zemlju i predviđajući njeno blisko razaranje, ponovo, kao u 8. stihu poziva na plač zbog gradova i ljudi koji ginu. „Ošišaj se… raširi… ćelu kao kod orla koji se mitari“. Orao je jak i prelep, ali u vreme mitarenja je tužan i nemoćan. Tako se i Judejska i Izrailjska zemlja uzaludno nadimaju svojom silom: ona je na izmaku, i cela zemlja će biti razorena, osiromašiće, oćelaviće kao orao.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *