IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
TUMAČENJE KNJIGE PROROKA MIHEJA
 
UVOD. PRELIMINARNE NAPOMENE[1]
 
Literatura o našoj sveštenoj knjizi na ruskom jeziku je vrlo oskudna. Osim tumačenja 12 proroka arhiepiskopa Pskovskog Irineja, jednog od najplodnijih ruskih biblista, koji je živeo početkom našeg XIX veka, i slabijih tumačenja episkopa Olonjeckog Paladija, imamo samo manje od 10 zabeleški, razbacanih po duhovnim časopisima, koje se tiču ličnosti proroka Miheja, ili tumačenja, ali ni iz daleka ne naučnog, nekih istaknutih mesta iz njegovog proročanstva. Rektor rjazanske seminarije protojerej Smirnov objavio je u vezi s našim predmetom članke u „Lektiri u Društvu ljubitelja duhovne prosvete“, u kojima je ponudio popularna tumačenja svih proroka; tamo je proroku Miheju posvećeno do 50 stranica. Među kratkim zapisima o njemu u časopisima, pažnju privlače članci mitropolita Filareta u vidu konspekta, koje se tiču ličnosti i najuopštenije karakteristike dela našeg proroka. Od prošle godine je počelo štampanje tumačenja profesora P.Jungerova u „Pravoslavnom sabesedniku“. Od otaca Crkve na naš jezik su prevedena samo objašnjenja malih proroka prepodobnog Jefrema Sirina i blaženog Teodorita i dve kratke zabeleške o Miheju svetitelja Atanasija i svetitelja Jovana Zlatousta, u njegovom kratkom pregledu sadržaja knjiga Svetog Pisma Starog Zaveta. Vrlo korisna tumačenja blaženog Jeronima ostaju neprevedena.
Tumače pre svega zanima pitanje o vremenu u kojem je naša knjiga napisana. Istina, ona sama sadrži vrlo tačna ukazivanja na to: „U vreme Joatama, Ahaza i Jezekije, careva Judinijeh“, ali naučnici ne smatraju da je ovo ukazivanje dovoljno tačno i dovijaju se u pretpostavkama o tačnijim datumima. Tako su neki, kao na primer, Hartman, skloni da misle da teško da je Jezekija i bio car, zbog razobličavanja Miheja, pošto je ova vladavina bila vrlo blagočestiva, dakle, proroci koji se u njoj nabrajaju pre ukazuju na bezakona dela njegovog sina Manasije. Ali zar vrlina cara uslovljava život naroda ogrubelog u grehovima i idolosluženju?! Zar jedan čovek može da ispravi ono što su mnogi kvarili, uključujući i prethodnika Jezekije Ahaza? Zar nisu u dane Jezekije razobličavali Isaija, Osija i Amos? A zar Sofronije nije bio u dane blagočestivog Josije? I Malahija – zar nije u dane Jezdre? Napokon, zar kao dovoljna potvrda hronološkog datuma ne služi pominjanje izrailjskog carstva koje je tada još postojalo? A Jeremijine reči (v. Jer. 26, 18) koje doslovno ponavljaju Miheja (v. Mih. 3, 12) i koje se odnose na vreme Jezekije?
Mnogo je bliža stvari hronološka zabeleška blaženog Teodorita, koji se zadržava na tome da su Mihej, Osija, Joilj i Amos živeli u isto vreme, i na sličnosti njihovih pouka kao na zajedničkom sredstvu desnice domostroja da urazumi nečastive. Nije lišen značaja ni dodatak arhiepiskopa Irineja, koji ukazuje na potrebu da se propoved proroka uporedi s okolnostima savremenog života naroda, kako bi postojala mogućnost da se vidi kakve veze ova propoved ima s našim životom, odnosno radi se o moralnoj ideji proročanstva. S ove strane, zaista, treba izučavati njemu savremeni život kako bi se u proročanstvima razlikovalo ono što ima čisto religiozan značaj od istorijskog materijala.
Prelazimo na drugo pitanje – na autora knjige. Nema razloga da sumnjamo u verodostojnost natpisa, ali se radoznalost odnosi: 1) na odnos između našeg Miheja i Miheja koji je predskazao poraz Ahava i Josafata, 2) na analizu same reči „Mihej“ i 3) na lociranje porekla proroka. Upravo zato oni nalaze prepreku za poistovećivanje dvojice Miheja ne u tome što je između Josafata i Joatama prošlo vek i po (Joram, Ohozija, Joas, Amasija i Azarija), do Jezekije – čitava dva, već u onoj vrlo nesigurnoj tvrdnji da je prvi Mihej (v. 3 Carstv. 22, 8-29; 2 Carstv. 18, 6-28) prorokovao u Samariji, a drugi pretežno u Judeji. Filološki sastav jevrejskog imena proroka Miheja „Miha“ u knjizi Jeremije (Jer. 26, 18) glasi „Mihaja“ – „ko je kao Jehova“, up. Mihail – „ko je kao Bog“ (jevr. „el“ – „Bog“). U korist prevoda ovog imena koji je blaženi Jeronim dao kao „smirenje“ nema podataka u današnjim jevrejskim rečnicima, premda zajedno s prevodom grada Maraste (odakle se smatra da je Mihej rodom), kao „nasledstvo“ (po jevr. filologiji kao „moraš“ – „imanje, nasleđe“) ono mu daje povod da razmišlja na temu da Gospod nasleđe Svog carstva daruje samo smirenima. Verovatno je u vreme blaženog Jeronima postojala veza između reči „ko je kao Bog“ i označavanja vrline smirenja. Ovo je verovatnije nego objašnjenje Jeronima Šegoma, koji smatra da navodno sveti otac reč izvodi od glagola „mahah“ – „biti mršav, potišten“ (ali ne smiren).[2]
Isti otac Crkve, pošto je živeo u Palestini, svedoči da je Moreša u njegovo vreme bila naselje u blizini Eleuteropolisa, u Judeji, južno od Jerusalima. Ovo takođe zanima naučnike, kako strane, tako i mitropolita Filareta i I.S.Jakimova u njegovom litografskom konspektu. Ovaj grad se po njihovom mišljenju nalazio u blizini Gata, zbog čega se u vezi s njim i navodi kod Miheja (v. Mih. 1, 14). Što se tiče stila proročanstva, tumači su smatrali da je živ, isprekidan i s naglim prelazima s predmeta na predmet i da je zato nerazumljiv za čitaoca. Ovome treba dodati da se skoro svi proroci i ostali pisci sveštenih tekstova, osim istoričara, odlikuju sličnim svojstvima govora, čemu je uzrok semitski subjektivizam, koji izražava raspoloženje duše govornika u njihovoj neposrednoj sukcesivnosti, ne brinući se za spoljašnje obrazlaganje: zato je i da bi uhvatio vezu između predstava tumač morao da uspe da se uživi u ovo raspoloženje, i da tek onda prati govornika uz pomoć svog sopstvenog unutrašnjeg iskustva.
Zato nam se čini da je neprirodna podela knjige na osnovu spoljašnjih karakteristika, odnosno tri puta ponovljene reči „čujte“, koja je skoro opšteprihvaćena. Još manje osnovano postupaju oni istraživači, koji, na primer, kao Smirnov smatraju da su ove tri podele tri celovita govora proroka. Naprotiv, njihova isprekidanost i to što se ponavljaju, primoravaju druge (Rozenmiler) da pretpostave da knjiga Miheja nije ništa drugo do zapis njegovih mnogobrojnih proročanskih izreka, pri čemu neki misle da je ovaj zapis učinjen za cara Jezekiju i da mu je kao oružje dat u borbi s ostacima neznaboštva.
Mnogo je vrednije pažnje primetiti istovetnost mnogih misli, pa čak i izraza naše knjige i knjige Isaije.[3]
 

Mihej Isaija

2, 11

3, 5-7

3, 12

4, 1-5

5, 2-4

28, 7

56, 9-12

32, 13

2, 2-5

7, 14; 9, 6

 
Povodom ovoga još je arhiepiskop Irinej zapažao da je Isaija, iako je stariji od Miheja našao u njemu nastavljača svoje delatnosti u tom smislu što je tvrdovrati i nerazumni narod preko ponavljanja reči jednog proroka od strane drugog, napokon mogao da razume njihovo strašno značenje. A kakvo je bilo tadašnje stanje religioznog života u Izrailju i Judi? Vrlo žalosno. Mladi Ahaz, koji je potpao pod uticaj paganske partije, nije se samo klanjao Astarti i Molohu, već je pokazao otvoreno neprijateljsko raspoloženje prema istinskom bogopoštovanju, razbivši sasude hrama Božijeg i čak potpuno zaključavši njegova vrata i sve ulaze. U to vreme je car nad Izrailjem bio surovi Fakej, koji je porazio Judu u pogibeljnom za sebe savezu s Recinom, carem asirijskim i koji je počinio kolosalan zločin ubivši 120.000 Judejaca. Upravo ove pojave, odnosno paganske naklonosti za vreme obojice careva, njihovo međusobno jarosno neprijateljstvo i zatim sve jači pritisak na obojicu od strane asirskih careva Feglafelasara, Salmanasara i Senaherima, pritisak ne samo vojnom silom, već i moralnom ili kulturnom, jer je jačanje Asirije Ahaz objašnjavao njihovom religioznom silom; evo, kažemo, onih spoljašnjih istorijskih uslova u kojima je Mihej bio prinuđen da prorokuje. Što se tiče moralnog stanja samog izrailjskog i judejskog stanovništva, vrlo je prirodno da se religija, koja je postala predmet političkog oruđa careva, koji su menjali kultove kako je koji želeo, odavno lišavala odgovarajućeg uticaja na duše i da se pretvorila u svešteni ceremonijal u čast raznih bogova. Razobličavanja savremenih Miheju Isaije, Amosa i Osije, ukazuju na formalni odnos ljudi prema religiji, na pad pastirstva kod sveštenika, na razmažen i nečastan život aristokratije i uopšte na potpuni pad religiozno-narodne ideje ili onog duhovnog patriotizma, bez kojeg narod brzo ide ka raspadu. Koliko neosnovana posle toga mogu izgledati razmatranja i sporovi naučnika o literaturnoj zavisnosti Isaije i Miheja, pri čemu se čas jedan, čas drugi, smatra prethodnikom ili originalom. Šeg, na primer, gradi čitavu priču o tome kako mladi Isaija, prosvećen u godini smrti Ozije, oca Jotama, viđenjem Gospoda Savaota i ugljem iz ruke Njegovog Anđela, nije odmah stupio na proročansko poprište (?), već tek kad je bio nadahnut primerom razobličitelja Miheja, čiji je učenik postao (?), i koji je ubrzo prevazišao svog učitelja. I zanimljivo je da ovaj naučnik smatra da osnova njihove veze nisu retoričke podudarnosti, da to nije jedinstvo izraza koje on smatra proizvodom epohe, već jedinstvo njihovih misli. Međutim, vrlo je prirodno da razobličiteljska revnost u izvesnoj meri obuhvata sve propovednike istinske religije, mimo svake međusobne veze, tako da nema potrebe govoriti o zavisnosti Miheja od Isaije. I ako ponovo pregledamo gore navedena paralelna mesta, naći ćemo samo zajedničku sličnost, osim na jednom mestu (v. Mih. 4, 1-5), koje je potpuno isto (v. Is. 2, 2-5). Z
aista, kao sluge moralnog poretka sveta, kao vesnici Onog Vladike Čije „Carstvo nije od ovoga sveta“ proroci svoje pouke nisu dovodili u zavisnost od političkog života, nisu smatrali za sebe, kao ni Izvršitelj njihovih proročanstava, da su postavljeni da sude ljudima, već su se borili s knezom sveta ovog, s moralnim porocima, s udaljavanjem od religioznog prednaznačenja naroda. Oni postaju predmet proročkog razobličavanja tek onda kad dolaze u vezu s zamislima političara, postaju predmet, ali ne rukovodeći princip koji usmerava smisao govora. Tako se Jeremija bori s egipatskim simpatijama judejskih aristokrata, Isaija hrabri cara Ahaza obećavanjem čuda; još ranije Gad i Natan razobličavaju Davida, nepoznati prorok – Jerovoama, a Ilija i Jelisej – Ahava i njegove sledbenike, ali svi oni stoje na osnovi čiste vrline i religije i obraćaju se carevima kao slobodnim i moralno odgovornim ličnostima, a njihovim postupcima – s tačke gledišta carstva Božijeg. Upravo ona je i bila predmet njihove propovedi, i samo u vezi s njom je propoved bila upućena carevima, ostajući verna svom cilju – rukovođenju Crkvom ili religioznom vaspitanju naroda. Čak ni to što je Ilija pomazao dvojicu careva nije bilo izuzetak: karakter ovog pomazivanja je bio čisto moralni, a uopšte ne politički (v. 3 Carstv. 19; 4 Carstv. 8-9). Naprotiv, učitelje s političkim tendencijama, kao s ciljem proročanstava, strašno su razobličavala obojica Miheja, Jezekilj, Jeremija i Isaija. Istinski prorok, kao onaj ko se suprotstavlja ovim dvorskim predstavnicima religije, kao bogopoštovatelj protiv čovekougodnika jeste omiljeni lik Starog Zaveta, počevši od Josifa i Mojsija u Egiptu, i završavajući Danilom kod Navuhodonosora i Darija. Može se reći još više: da su od vremena odvajanja svetovnog političkog života od crkvenog proroci ustajali upravo onda kad su prirodni učitelji vere, odnosno sveštenici, napuštali svoju pastirsku dužnost, zanimajući se za politički trenutak, i kad su se radi njega povodili za svetskim idealima. Ovo odvajanje se desilo sa smrću Samuila, i nije slučajno što se on više puta izdvaja među prorocima i u Novom Zavetu. Kao opšti sadržaj proročanskih govora služilo je upravo suprotstavljanje moralnog poretka u svetu s fizičkim i političkim, istinskog zakona – spoljašnjim obredima. Što se više išlo ka tome da se sav kult pretvori u sredstvo za državni svetski život, tim su strašnije i mnogobrojnije istupali proroci. Međutim, ovo posvetovnjačenje religije skoro da se svodilo i idolopoklonstvo careva, i klanjanje teocima. Upravo zato proroci skoro i ne dele pojmove idolopoklonstva i greha, ovi pojmovi su za njih istovetni. Samo svesne začetnike idolosluženja oni razobličavaju otvoreno za nemoral kao za veće zlo, nego same idole (v. Jer. 23, 12-16). Dakle, sadržaj proročanskih govora upućen je pojavama moralnog života naroda, koji se na kraju izražavao u pojmovima političkog života, a uglavnom u ispunjavanju zapovesti dekaloga: upravo s njima proroci porede život naroda. Spoljašnja razlika proročkih govora od Mojsijevog zakona sastoji se u prividnom suprotstavljanju spoljašnjeg kulta unutrašnjem raspoloženju duha. Ali ni ovo ne znači da su proroci dorasli misli o prevashodstvu poslednjeg nad prvim, a da Mojsije navodno nije shvatao da Bog ne zahteva spoljašnji kult, već duhovni (a mnogi naučnici upravo ovako zamišljaju stvari): ne, ova činjenica ukazuje samo na razdvajanje narodne svesti. Za patrijarhalno poludivlje pleme nije bilo razlike između obreda i raspoloženja: prvi je zamenjivao živu reč i bio je neposredni izraz drugog. Samo je kultura mogla da unese u život da se unutrašnje raspoloženje odvaja od spoljašnjih manifestacija i tako daje prostor religioznom licemerju, koje su proroci i razobličavali. A
ko budemo analizirali sadržaj proročkih reči Miheja videćemo da se on u potpunosti sastoji u suprotstavljanju ideje, ili neophodnog, onome što faktički postoji u savremenom Izrailju. Misao proroka prolazi po glavnim pojavama crkveno-narodnog života i narodnih nada i stremljenja i svuda prati ovo suprotstavljanje. Njegova misao nije tačno nabrajanje odgovarajućih predmeta, ali se često ponovo i ponovo vraća istom, osvećujući ga s različitih tačaka gledišta. Čini nam se da je suštinski važno da se još više otkrije sadržaj proročanstva pre nego što se pristupi tumačenju jednog po jednog stiha. Ako oci Crkve nisu smatrali da je to potrebno, to je zbog toga što su njihovi čitaoci i savremenici po načinu razmišljanja bili neuporedivo bliži biblijskom, tako da su sami mogli da usvoje vezu između misli proroka, a što je glavno, bili su potpuno skloni da se na osnovu same vere u bogonadahnutost Biblije, apstrahuju od smisla svakog stiha koji nam izgleda najbliži i da mimo svih spoljašnjih dokaza ushode ka čisto religioznom karakteru reči.[4] A
savremenog čitaoca treba posebno ubeđivati u to da najbliži smisao nije konačan, ubeđivati, uglavnom, posredstvom obnavljanja veze celih sveštenih knjiga, kroz koju se i u običnim govorima najbolje vidi istinski smisao pojedinih izraza. Pogledajmo na koji način se povezuje sadržaj pojedinih glava s osnovnom idejom suprotstavljanja duhovnog Izrailja (Izrailj Božji (v.Gal. 6, 16)) postojećem narodu, istinskog Siona Božijeg – postojećem Jerusalimu, istinskog zakona – savremenom licemerju i dr. P
rorok kao da pogledom obuhvata nasleđe Božije, vidi da su oba carstva ostavila Gospoda i da se uzdaju samo u svoju silu. Zato govor počinje od pretnje da će sam Bog Izrailjev sići s neba i sakrušiti dom Jakova (v. Mih. 1, 1-5). Njegovo bezakonje je tim odvratnije što su njegovi vinovnici obe vlade, judejska i izrailjska, koje šire idole zbog političkih razloga (v. Mih. 1, 5-10); zato će Gospod razrušiti oba carstva i političke zamisli će se završiti razaranjem svih gradova: ne treba se radovati zbog uspeha ovih zamisli, već gorko plakati (v.Mih. 1, 10-16). Od druge glave prorok počinje da nabraja bezakonja vlada, suprotstavljajući njihovom spoljašnjem jačanju buduće razaranje. Uživajući nekažnjenost silni sveta pljačkaju slabe, ali će sami biti potpuno uništeni (v. Mih. 2, 1-5). Izrailj nije imao samo spoljašnje bogatstvo, već i lažno proroštvo; napokon, ceo narod se odaje bezakonju – nasilju i pljački, zbog čega će i biti uništen (v. Mih. 2, 5-12). Ali Gospod neće ostaviti Svoje nasleđe, kao u direktnoj protivrečnosti s prethodnim rečima prorok odjednom predskazuje nesumnjivo obnavljanje istinskog Izrailja na pogibelji lažnog (v. Mih. 2, 12-13). U 3. glavi on po treći put ponovo usmerava pogled na žalosnu stvarnost i ako je u prvoj govorio o širenju greha po celoj zemlji, a u drugoj – o njegovim različitim oblicima, ovde se direktno obraća njegovim glavnim vinovnicima: velmožama-pljačkašima (v. Mih. 3, 1-5) i teokratama koji uzimaju mito (v. Mih. 3, 5-8), koji prete duhovnom zaslepljenošću i suprotsavlja im sebe kao istinskog proroka (v. Mih. 3, 8). U čemu je zapravo suština njegovih proročanstava? Vidljiva teokratija, a u stari gnusna pred Bogom, uzaludno se nada večnosti svetog grada: kao spoljašnji centar spoljašnjeg Izrailja Jerusalim će biti do kraja razrušen (v. Mih. 3, 9-12), a umesto njega Gospod će stvoriti duhovni Jerusalim, kao prestonicu duhovnog Izrailja, i smatra da se na njega odnosi obećanje o vaspostavljanju Jakova; njega i opisuje u 5. i 6. glavi. Glava 4: današnja neznabožačka stremljenja careva nemaju budućnost – u poslednje dane narodi će se sliti, ali ne radi politike, već će poteći ka gori Doma Božijeg radi one reči Božije koja će izaći iz Jerusalima (v. Mih. 4, 1-3); on će razobličiti plemena i njihove zablude, i ona će se sva pomiriti i iskovaće mače u plugove (v. Mih. 4, 3-6). Neka je sad seme ovog istinskog Izrailja ugnjeteno, neka ga svetski carevi koji su odstupili od Boga dovedu do ropstva u Vavilonu, ali neka se ne plaši Izrailj, jer oni koji znaju misli Gospodnje shvatiće da to Bog čini radi njihovog iskupljenja (v. Mih. 4, 9-12), da bi im dao najvišu silu (v. Mih. 4, 13). Ali ovo poniženje istinskog nasleđa Božijeg, kćeri Jerusalimske, ima još više veze s Izrailjevim Sudijom Koji dolazi (v. Mih. 5, 1); upravo On će, rodivši se u Vitlejemu, ujediniti čovečanstvo u zajedničkom miru (v. Mih. 5, 2-5); upravo On će nas izbaviti Božanskom silom od Asura i obnoviće istinski ostatak Izrailja protiv svojih bezakonika i tuđinaca; dakle obećani mir će biti duhovni mač (v. Mih. 5, 5-15). Opisavši u pet glava sud Božji o spoljašnjem Izrailju, pogubljenje grešnika i budući trijumf ugnjetavanih pravednika prorok se u 6. glavi obraća slušaocima ili čitaocima-savremenicima s direktnom moralnom primenom, a u 7. – sebi kao vesniku Božanske istine. Tako daleko je narodni život zaostao za zakonom Božjim da otvoreno vređa svog Gospoda i Bog se pred licem neba i zemlje sudi s njim, podsećajući ga na Svoja dobročinstva od vremena Mojsija (v. Mih. 6, 1-6). Prizivajući narod na istinski put života, prorok suprotstavlja obrednom licemerju vrlinu ljubavi i smirenja, govori o ispraznosti blagočestivosti varalica (v. Mih. 6, 6-13) i preti im kako direktnim pogubljenjem Božjim, tako i nezadovoljenošću njihovih životnih ciljeva (v. Mih. 5, 13-16). Poslednja glava je izlivanje žalosnih osećanja proroka pred slikom sveopšteg bezakonja i unutrašnjeg razvrata ljudi i porodica (v. Mih. 7, 1-7). Ali prorok se teši razmišljanjem o putu Gospodnjem i tlačenje od strane neprijatelja, odnosno olicetvorenja društvenog zla na izvestan način smatra predvorjem svog proslavljanja i duhovne pobede. Dakle, ovde je njegova samosvest već mesijanska (v. Mih. 7, 7-12). Opeva se duhovno carstvo naroda na opustošenoj zemlji Jude i proslavlja se Pastir stada Božijeg (v. Mih. 7, 12-15) pred licem posramljenih neprijatelja istinskog Izrailja (v. Mih. 7, 15-18). Ovo delo će biti tvorevina ruku Gospoda, svesilnog Pomiritelja i Iskupitelja grehova, Koji ispunjava u njemu obećanja koja je sa zakletvom dao Avramu i ocima. Dakle, kraj 7. glave je povratak istim mislima kao na početku 5. i 6. i na kraju 2 knjige. Ista ideja se nekoliko puta ponavlja u knjizi. Vidljiva sila bezakonika prati njihovu unutrašnju rugobu; Božije razobličenje i njihova propast koja užasava narode; s druge strane – vidljivo ugnjetavanje pravednika, njihovo buduće iskupljenje koje se sastoji u njihovom proslavljanju po celom svetu preko propovedi koja miri narode. Na čelu ovog opravdanja ići će Starešina iz Vitlejema Koji će kroz nevina stradanja dobiti slavu od Gospoda i biće Pastir svenarodnog stada Božijeg, davši mu nepobedivu silu, i upravo On će posramiti i pobediti sve neprijatelje Božije. Dakle, opšti karakter proročke knjige Miheja je moralno-mesijanski, i to ne samo sa strane ove opšte ideje, već i po svom pojedinačnom sprovođenju kroz pojave života; zato se ispostavlja da je ona po ideji u tesnom srodstvu sa mnogim drugim sveštenim knjigama, kako Starog tako i Novog Zaveta, kao i s delima ljudi apostolskih; jednom rečju – možemo da tvrdimo da se u kratkim besedama Miheja s punom snagom izrazila centralna ideja Otkrovenja. Istorija Josifa, Mojsija, Samuila i Davida, zatim ideja psalama (v. Ps. 9; 17; 21; 30; 34; 37-40; 49-50; 54; 58; 67-68; 87; 93; 101; 108; 128; 140; 142), knjiga Jova u celini, delimično – Solomonove, posebno sve zajedno, zatim Isaija, Jeremija, Osija, Amos, Naum, Zaharija i Malahija – sva ova bogonadahnuta dela opisuju, a poslanice apostola i ljudi apostolskih (o dva puta) objašnjavaju glavnu ideju, kako Hristovog zemaljskog života, tako i propovedi (na primer, o cariniku i fariseju, bogatašu i Lazaru kao i o zlim vinogradarima). Kao što je poznato, svetski život se usmerava spoljašnjim interesima i za njima slede pojedine ličnosti, čak i ako je to uprkos Božanskom zakonu. Osnovni sadržaj Otkrovenja se i sastoji u tome što mu se suprotstavlja drugi uzvišeniji život, koji nije bogougodan samo po spoljašnjosti, već i po podvizima. Sledbenici ovog života iako… se u očima ljudi kažnjavaju, njihova nada je puna besmrtnosti (Prem. 3, 4). Upravo nju je ovaplotio i Božanski Učitelj, oklevetan i pogubljen, ali Koji je vaskrsao i proslavio se, kao što je govorio: „Da se ostvari Pismo; treba da se ispuni sve o čemu su proroci govorili“ (v. Lk. 24, 44). Upravo s ove tačke gledišta ćemo započeti tumačenje knjige proroka Miheja. I
zloživši opšte misli proročanstava Miheja, sad možemo mnogo lakše da shvatamo vezu između pojedinih stihova, što tako teško polazi za rukom savremenim naučnicima. Ali, postavlja se pitanje, zar njihova dela filološka i geografska, ni na koji način ne mogu poslužiti našem cilju – objašnjavanju religioznog smisla Biblije? Naprotiv, ako se prizna da se ovaj religiozni smisao na najbliži način crpi iz objašnjenja unutrašnjih raspoloženja sveštenopisaca, kao i drugih lica, koja deluju u biblijskim slikama, prirodno je da i sve nijanse njihovih beseda, sve osobenosti jezika, u našim očima postaju dvostruko zanimljivi u poređenju sa savremenom naukom, koliko su nam ovi podaci potrebni ne toliko radi obnavljanja u mogućoj čistoti samog teksta, već i za najtačnije otkrivanje unutrašnjih duševnih pokreta govornika. Zato, imajući u vidu prvi cilj, treba da sledimo otačke i naučne primedbe u pogledu komparativne kritike grčkog i masoretsko-jevrejskog teksta, a zbog druge da proučavamo njegove različite obrte, da tako kažem, da proučavamo psihologiju jevrejskog jezika u celom trajanju nauke o jeziku od fonetike do retorike.
 
K
njiga proroka Miheja počinje od predskazanja ili viđenja Gospoda Koji dolazi u svet da bi sudio judejskom narodu. Vrlo je važno odrediti koji su tačno značaj sveštenopisci pridavali slikama ove vrste zato što se one često pojavljuju u svetim knjigama. Da bi nam makar malo jasnije postalo ono što tražimo, pogledajmo paralelne slike. Pozivanje svih naroda i same zemlje za svedoke silaska Božijeg s neba na zemlju u ognju i gromu, uz trešenje gora i dolina, radi suda nad Izrailjem kroz otkrovenje Njegove istinske volje mnogo puta se pominje u Bibliji s različitim stepenom punote slike: njene opšte crte nalazimo u psalmima (v. Ps. 9, 4-7; 17, 7-18; 47, 1; 49; 96, 4-10; 101, 17-25) i kod proroka (v. Is. 6, 1-13; 26, 21; 34, 1; 63, 19-64, 2; Jez. 1-3; Am. 4, 13; 9, 5-13; Mih. 6, 2; Mal. 3; 5 Mojs. 22, 1-23, 23). Sakupljajući neka od ovih mesta savremeni tumači se ograničavaju ukazivanjem na sličnost izraza, ali vrlo malo pažnje obraćaju na to da ne samo cela ova slika, već i pojedini njeni izrazi, kao što su: prizivanje svih naroda za svedoke, čak i bez daljeg bogojavljenja, ili viđenje Boga Koji silazi na zemlju i t.sl. ipak uvode u jednu istu moralnu ideju, tačnije – otkrovenje Božanskog zakona i suda nad ljudima. Ali time se ne završava istovetnost moralne ideje ovih slika, sud se sastoji u osuđivanju svetskog poretka, u izbavljenju oklevetanog i siromašnog po psalmima, čak više – u osuđivanju lažne pobožnosti, spoljašnjeg i obrednog ustrojstva, koje je zamenilo očišćenje srca (v. Ps. 49; Mal. 3; Mih. 1,4), jednako razvijaju ovu misao. Sad ćemo upitati zašto upravo ovakvom slikom svšetenopisci uvode ideju duhovnog služenja Bogu koju propovedaju? Ova slika Božanskog silaženja u gromu na užas sve zemlje uz trešenje gora i dolina imala je po svojoj ideji: 1) psihološki, 2) istorijski i 3) proročki značaj. Domaćim egzegetima je zajednička misao da prorok zbog posebne tvrdoglavosti i okrutnosti naroda želi da probudi njegovu savest pretnjom da će Bog neposredno razobličiti njegove nepravde, koje s ovim ciljem i opisuje u tako strašnim slikama, pozivajući za svedoka svu prirodu. Mislimo da ćemo ovom opštem objašnjenju dati dvostruku verodostojnost ako se setimo da slika koju opisuju ne samo da sama po sebi nije bila tuđa uobrazilji Judejca, već ju je on znao kao istorijski događaj Bogojavljenja na Sinaju (v. 2 Mojs. 19, 9-12, 16-21; 20, 20-22; 2 Mojs. 4, 4-13; Ps. 103, 4-9). Ovde ne vidimo samo isti spoljašnji izgled slike, u kojoj pojavu opisuju proroci Božji, već i otkrovenje Božanske volje koje zatim sledi – i ne samo to – ispitivanje čovekovog bića (v. 2 Mojs. 20, 20) i ispoljavanje njegove ništavnosti i grehovnosti pred Bogom, koja je bila uzrok za to da narod moli Mojsija da u buduće sam razgovara s Bogom, „da svi ne pomru“. Prirodno je da proroci, želeći da probude, kako se oci izražavaju, uspavanu savest Judeja, koja je u vidljivom blagostanju utihnula do potpunog neverovanja rečima istine (blaženi Jeronim), vaskrsavaju u njihovoj svesti onaj veliki i strašni dan kad je narod kod Sinaja spoznao svetu volju Božiju i svoju grehovnost i ništavnost. Želeći sad da razobliče ne samo očigledna bezakonja ljudi (kao David), već i licemerje, koje su oni opravdali, proroci su skoro nužno morali da se odreše od prozaičnog oblika knjiga i da podsećaju na sinajskog Zakonodavca i Razobličitelja, pred Kojim se neće opravdati… niko živ (Ps. 142, 2 – netačno naveden broj psalma), pred kojim nije u pravu čak ni Jov. Ali ova slika ima proročansko značenje; ono je očigledno na onim mestima gde je slika dovedena do kraja, tačnije kod Malahije (v. Mal. 3; Is. 40, 3-5). U poslednjem proročanstvu nalazimo potvrdu za ovu misao prepodobnog Jefrema Sirina, blaženog Jeronima i blaženog Teodorita, da pod gorama i dolinama ne treba podrazumevati samo mrtvu prirodu, nego i gorde, i smirene ljude. Ovo tumačenje može izgledati nategnuto, ako se ima u vidu zajedničko značenje slike Miheja i drugih – Malahije i Isaije, postaće jasno da proroci nemaju toliko u vidu uticaj dolaska Gospodnjeg na mrtvu prirodu, koliko na ljudski život, na životnu stvarnost koji porede s vidljivim horizontom, sa slikom spoljašnje prirode. Mirno se slika vidljivi pejzaž, čini se da se ne mogu pokolebati vekovne gore i večna lepota dolina, ali evo, doći će s neba znamenje, i planine će se topiti, a doline će se politi kao voda. Tako će se i grehovni život judejskog naroda s njegovim vekovnim tvrđavama i nesakrušivom gordošću velmoža i sveštenika odjednom posramiti i uopšte će se razrušiti na dolasku Gospodnjem (v. Mal. 3). Očigledno da će nam otkrovenje, ako ga budemo doživljavali kao sliku ljudskog života, u ovim predstavama u slikama vekovnih gora dati gordeljivce, koji se uznose silom i dr. S
ad će nam uz pomoć ovakvog tumačenja postati jasno i mesijansko značenje proročanstva: na kome se ostvarilo ako ne na Hristu? Zar nisu On i Preteča po proročanstvu Malahije izravnali puteve života, svrgli gore ljudske gordosti i ispunili doline poniženja? Sam Gospod svedoči da Njegov dolazak i Njegova reč potpuno preobrazuju stanje i zakone prethodnog života: Za sud Ja dođoh u ovaj svijet, da vide koji ne vide, i koji vide da postanu slijepi (Jn. 9, 39). Evo zbog čega Jefrem Sirin i blaženi Jeronim smatraju da se početak proročanstva Miheja odnosi na Hrista, dodajući da se ovaj izlazak Božji može tumačiti ne samo u smislu Hristovog silaska, već i izlaska Njegove reči iz usta apostola i učitelja Crkve, u kojima On počiva, kao u Svom mestu (v. Mih. 1, 3). Dakle, oci Crkve ne dele proročansko značenje reči od očiglednog, već samo otkrivaju poslednje u prvom: u rečima proroka vidimo ideju suprotstavljanja nepravdi svetskog života sveispitujuće pravde Božije, koja je svoj vrhunac s posebno upadljivom silom dostigla u vidljivom javljanju Boga svetu u Svom Sinu. Dakle, mesijanski značaj proročanstva nije jedino, koje isključuje savremeni smisao govora, i nema drugo značenje, već je prosto potpuni razvoj jedinstvene ideje. O
bjasnivši hrišćansko shvatanje cele slike, prelazimo na analizu teksta i objašnjenje pojedinih izraza.
 


 
NAPOMENE:

  1. Izašlo je kao posebno izdanje u Sankt-Peterburgu 1890.g. Potpuna sabrana dela. SPb., 1941., t. 3.
  2. U svakom slučaju, simbolično značenje imena proroka ne sme se dočekivati s podsmehom; ako se zagleda u značenje koje su Judejci pridavali sopstvenim imenima, shvatićemo da sam pokušaj blaženog Jeronima ne sme biti osuđen s biblijske tačke gledišta. Obratimo pažnju na imena koja su svojoj deci davali Eva, zatim Sara, zatim, Rahilja i Lija, kasnije Mojsije i dr. i videćemo da su u ovim imenima praoci iz svog neposrednog raspoloženja izricali onu životnu nadu koja je ispunjavala njihovo postojanje i koja se izražavala u rađanju dece. Imena, koja su se davala kako izmišljenim, tako i pravim ličnostima u životu proroka, na primer, Osije (Os. 1, 4-10) ili Jeremije (Jer. 20, 3), ili Isaije (Is. 7, 14; 8, 3; 11, 6) (ili koja je neposredno davao Sam Bog: Avramu i Sari, Preteči i Hristu Spasitelju), pokazuju da se smatralo da je u njima ime nešto mnogo više nego današnja imena, zbog čega svešteni pisci ne ostavljaju bez pažnje čak ni ona imena koja su davali pagani, na primer Josifu ili trojici mladića, navode imena Jovovih kćerki itd. Dakle, ništa ne govoreći u zaštitu razmišljanja blaženog Jeronima o imenu Miheja, ne možemo da osudimo sam način tumačenja ovog imena.
  3. Ova sličnost je odavno primećena u nauci: od novijih se na njemu zadržava Kejlj. Šeg, između ostalog, nalazi drugačiji paralelizam.
  4. Tako reči oni posrću i padaju (Ps. 20, 8) i dr. bez ikakvih dokaza oci smatraju da se odnose na pad stražara pred Isusom Hristom u Getsimanskom vrtu; ili blaženi Jeronim kroz prevod reči „Mihej Moresaćanin“ tumači da „smirenje“ (Mihej) dobija „nasleđe“ (jevr. „morašet“) Božije.

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *