IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
CRKVA I DRUŠTVO
 
HRIŠĆANSKA VERA I RAT
 
Od raznih lica dobijam napismeno pitanja o tome kako se sa hrišćanske tačke gledišta može opravdati rat. Apsolutno je nemoguće odgovoriti na pitanje postavljeno u tako uopštenom obliku: treba ga razložiti na pojedinačna i konkretnija pitanja. Ovo je neophodno već zbog toga što rat vodi država, a Hristovo učenje i učenje svetih apostola ne određuju nikakva pravila za državni živor, i nigde se u Novom Zavetu ne ukazuje na to da će nekada postojati hrišćanske države: naređeno je samo da se ispunjavaju oni pasivni zahtevi koje država postavlja podanicima – da se povinuju vlastima (v. Rim. 13, 1-7), a posebno caru i drugim načelnicima kao onima koje je on postavio (v. 1 Petr. 2, 13), zatim da se mole za cara i za one koji su na vlasti (v. 1 Tim. 2, 1-2), da plaćaju danak utvrđen carskim zakonima i t.sl. (v. Mt. 22, 21). Tome se sa sigurnošću može dodati da na državu, čak i pagansku, Gospod, Preteča i apostoli ne gledaju kao na negativnu pojavu, već kao na razuman poredak ljudskog života. Tako sveti Jovan Krstitelj nije osudio ni posao carinika, ni vojnika, samo im je naredio da ne dopuštaju zloupotrebu (v. Lk. 4, 13); u svojim pričama naš Spasitelj često govori o carevima i njihovim naredbama kao o potpuno normalnoj i razumnoj pojavi, pri čemu se carevi obično predstavljaju kao milostivi i pravedni. Blagorazumni razbojnik izgovara reči koje je jevanđelista naveo s potpunim saosećanjem prema njegovim mislima: A mi smo pravedno osuđeni, jer primamo po svojim djelima kao što smo zaslužili; a On nikakva zla ne učini (Lk. 23, 41). Apostol Pavle u Poslanici Rimljanima još određenije izražava blagonakloni odnos hrišćanstva prema ideji državne vlasti: Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju, jer nema vlasti da nije od Boga, a vlasti što postoje od Boga su ustanovljene. Zato ko se protivi vlasti protivi se uredbi Božijoj, a koji se protive, primiće osudu na sebe. Jer starješine nisu strah za dobra djela nego za zla. Hoćeš li pak da se ne bojiš vlasti? Čini dobro, i imaćeš pohvalu od nje, jer je sluga Božiji tebi za dobro. Ako li zlo činiš boj se, jer ne nosi mača uzalud, jer je Božiji sluga, osvetnik, da izlije gnjev na onoga koji zlo čini. Zato je potrebno pokoravati se ne samo zbog gnjeva, nego i zbog savjesti. Jer zbog toga i poreze plaćate, jer su službenici Božiji koji se time stalno bave. Podajte, dakle, svakome što ste dužni: kome porezu – porezu, kome carinu – carinu, kome strah – strah, kome čast – čast (Rim. 13, 1-7).
Naravno, za sledbenike L.Tolstoja koji potpuno negira autoritet poslanica, a posebno apostola Pavla, ove reči nemaju značaja, ali tolstojevci u svakom slučaju nisu u pravu namećući navedenim rečima smisao da carevi navodno uvek postupaju pravedno; takvog smisla ovde nema; ovde se prosto ukazuje na preovladavajući pravičan karakter vladarskih odluka, kojima se nehotice potčinjava čak i nepravedni sudija iz Hristove priče; međutim, ovim se apsolutno ne negira mogućnost oštrih i pojedinačnih izuzetaka, kao ni rečima Spasitelja o tome da čak ni zao otac neće dati sinu kamen kad ga ovaj zamoli za hleb.
Takvo je učenje Svetog Pisma: ono zapoveda da se poštuju i ispunjavaju zahtevi paganske državne vlasti, ne osuđuje zvanje vojnika, sudije i skupljača poreza, ali nigde ne daje ukazivanja na poželjan poredak u hrišćanskoj državi, ni na to da će ikada takve države postojati. Crkva se određenije o tome izražava u svojim kanonskim odlukama, koje za svesnog hrišćanina treba da imaju isti značaj kao i Hristove reči, zato što samo njihovo sabranje, odnosno sastav svetih Jevanđelja i Novog Zaveta uopšte, prihvatamo po ukazivanju istih ovih crkvenih kanona, dok protestanti, koji odbacuju kanone Vaseljenskih Sabora nemaju apsolutno nikakve osnove za to da 1) zajedno s nama priznaju 4 Jevanđelja, 21 poslanicu i Apokalipsu kao istinske, a ostalih postojećih 8 Jevanđelja odbacuju kao lažne, 2) priznaju bogonadahnutim naš sastav Novog Zaveta, a da poslanice Hristovih i Pavlovih učenika Varnave i Klimenta, kao i poslanicu apostola Pavla Laodikijcima, koje u njega nisu ušle – smatraju iako verodostojnim, ali ljudskim delima, a ne rečima Svetog Duha.
Dakle, ako se vera u Sveto Pismo zasniva na veri u nepogrešivost Vaseljenskih Sabora, naizgled preostaje samo da se navedu njihove reči u vezi s predmetom koji nas zanima, ali mi predosećamo da obavivši posao na takav način, odnosno bez ikakvih opaski, nećemo ostvariti cilj, odnosno nećemo ubediti one koji sumnjaju. Avaj, doslednost misli ili logika, jeste udeo malobrojnih umova: za većinu mnogo veći značaj ima navika, a odluke Vaseljenskih Sabora su savremenim hrišćanima apsolutno nepoznate, na sramotu naše škole. Ako počnete da govorite o značaju Sabora – svi će se složiti s vama, a čim počnete da navodite njihova pravila i odluke, odmah ćete osetiti da pričate u prazno: toliko su ove reči Crkve nove i nesrodne umovima i srcima njene podivljale dece.
Zato, pre nego što se obratimo učenju Vaseljenskih Sabora, zadržimo se još jednom na misli da Sveto Pismo Novog Zaveta ne određuje zakone ili pravila državnog, već samo ličnog ili crkveno-društvenog života. Zbog toga je besmisleno postavljati pitanje: da li je u svetom Jevanđelju zabranjen rat za hrišćansku državu? Pitanje se može postaviti: da li će hrišćanin pogrešiti ako pristane da stupi u red vojnika? Da li greše car ili članovi najviših državnih ustanova objavljujući rat ili prihvatajući izazov za rat? Napokon, da li greši svaki hrišćanin pomažući uspeh rata prilozima, pravljenjem oružja i na tome sličan način? Nigde u svetoj Bibliji, ni u Starom, ni u Novom Zavetu nećete naći potvrdan odgovor.
„Molim vas,“ prekinuće me neki sagovornik na ovakvoj rečenici, „ali jasno je rečeno: ne ubij!“ Da, na ovu zapovest Božiju su se s izuzetnom sigurnošću neki pozivali na našim parlamentarnim tribinama i u novinama kad su 1906. godine zahtevali ukidanje smrtne kazne pripremajući vojni puč. Sećam se kako je tada oduševljeno u državnom Sovjetu govorio senator Tagancev i kako je na moje pitanje: „Znači vi bezuslovno negirate učestvovanje hrišćanina u ratu i u gušenju naoružanog ustanka?“ odgovorio: „To ne! Za nas, pravnike, to ima potpuno drugačije značenje.“ Ali, kakve veze onda s ovim uopšte ima zapovest? Jer, u njoj se ništa ne kaže o pravnicima? Očigledno, ona profesoru nije bila potrebna kao hrišćaninu, kao sledbeniku još starozavetne zapovesti, već samo kao metoda oratorstva. I mi ćemo sad videti da najpopularniji način iznošenja argumenata protiv rata pozivanjem na šestu zapovest predstavlja ili izraz neukosti, ili licemerja, ili jednog i drugog zajedno, i u svakom slučaju – odsustva želje da se u stvar pronikne duboko. Uostalom, isto toliko neozbiljna i neiskrena bivaju skoro sva pozivanja naših savremenika na Reč Božiju.
Deset zapovesti je napisano u 20. glavi knjige Izlazak. U istoj ovoj glavi nastavljaju se Gospodnje reči upućene narodu i Mojsiju i zatim se završavaju bez prekida poslednjim stihom 23. glave. A kakva su pravila i zakoni izloženi u ovoj besedi Gospodnjoj, koja počinje od deset zapovesti?
Prepisujemo sledeće reči: Ko udari čovjeka, te umre da se pogubi (2 Mojs. 21, 12); ko opsuje oca svojega ili mater svoju, da se pogubi (2 Mojs. 21, 17); ako je vo prije bio bodač i gospodar njegov znao za to pa ga nije čuvao, te ubije čovjeka ili ženu, vo da se zaspe kamenjem, i gospodar njegov da se pogubi (2 Mojs. 21, 29). U istom ovom govoru Božijem govori se o ratu: Nego ako ga dobro uzaslušaš i ustvoriš sve što kažem, Ja ću biti neprijatelj tvojim neprijateljima i protivnik tvojim protivnicima… i Ja ću ih istrijebiti (2 Mojs. 23, 22-23).
Gospod pod rukom Mojsija opet izlaže deset zapovesti u petoj glavi Ponovljenih zakona i u istoj Svojoj besedi, tačnije u sedmoj glavi zakonodavac kaže sledeće: Kad te Gospod Bog tvoj uvede u zemlju u koju ideš da je naslijediš, i otjera ispred tebe narode mnoge… i preda ih Gospod Bog tvoj tebi, i ti ih razbiješ, potri ih (odnosno potpuno ih istrebi), ne hvataj s njima vjere, niti se smiluj na njih (5 Mojs. 7, 1-2). I istrijebi sve narode koje ti Gospod Bog tvoj preda, neka ih ne požali oko tvoje (5 Mojs. 7, 16).
Beseda zakonodavca se nastavlja do 27. glave, a evo šta se o ratu kaže u glavi 20.: A u gradovima ovijeh naroda, koje ti Gospod Bog tvoj daje u našljedstvo, ne ostavi u životu nijedne duše žive (5 Mojs. 20, 16).
I gde je ovde zabrana bilo kakvog ubistva? Zar nije jasno da se zapoveđu ne zabranjuju rat i smrtna kazna, već lično ubistvo, na koje navodi mržnja ili samovolja. „Ali mi ne priznajemo jevrejske zakone, ne smatramo ih voljom Božijom, već priznajemo samo reči Spasitelja,“ zagrajaće naši sagovornici. Zašto se onda pozivate na starozavetnu zapovest? Čovek može biti neverujući, ali treba biti bar malo častan, mada je istina i to da u slučaju da čovek ne veruje u Boga nema razlike između časnog i nečasnog, između dobra i zla. A i kako ćete verovati Hristu negirajući Mojsija, kad je Gospod Sam rekao: da vjerovaste Mojseju, vjerovali biste i Meni; jer on pisa o Meni. A kad njegovim pismima ne vjerujete, kako ćete vjerovati Mojim riječima? (Jn. 5, 46-47). Između ostalog, osudu na smrtnu kaznu zbog vređanja roditelja Gospod direktno priznaje za zapovest Božiju: Zašto i vi prestupate zapovijest Božiju za predanje svoje? Jer Bog zapovjedi govoreći: poštuj oca i mater; i koji ruži oca ili mater smrću da umre (Mt. 15, 4; up. Mk. 7, 10-14).
„Dakle,“ upitaće me čitaoci, „smatrate da treba predati smrtnoj kazni svakoga ko je uvredio svoje roditelje?“ „Ne,“ odgovorićemo, „iz navedenih reči Pisma sledi samo to da se, kao prvo, zapoveđu „ne ubij“ ne zabranjuje rat, ne zabranjuje se smrtna kazna, nego samo samovoljno ubistvo. To je kao prvo. A kao drugo, iz rečenog je jasno da je Sam Gospod u Starom Zavetu zapovedio Svom narodu da vodi istrebljivačke ratove i da za izvesne prestupe kažnjava ljude smrću; napokon, treće, Hristos Spasitelj priznaje ove starozavetne odredbe za zapovest Božiju.“ „Imaju li ove zapovedi značaja za Novozavetnu Crkvu?“ „Ne,“ odgovorićemo, „nemaju obavezan značaj. Starozavetna Crkva je istovremeno bila država, prilagođena određenoj teritoriji i određenom plemenu; a Novozavetna Crkva je duhovno carstvo, a ne država; a rat i smrtna kazna, kao i svaki prinudni sud uopšte, jesu stvar države, kojoj, kao što smo rekli, nije upućeno nijedno uputstvo Novog Zaveta.“
Pri svemu tome, već smo videli da ni Hristos Spasitelj, ni apostoli, nisu zabranjivali svojim sledbenicima da ispunjavaju državne obaveze i zahteve poslušanja, čak ni prema paganskoj vladi. Dakle, jasno je da iako Gospod Svoje sledbenike nije sjedinio u državni, već u crkveni savez, ne brani im da se pored toga okupe u saveze fizičke samoodbrane, odnosno u državu; a država nikad neće postojati bez sudova, zatvora i rata, i nada naših savremenika da je sadašnji rat navodno poslednji u istoriji, jeste u direktnoj protivrečnosti ne samo sa stvarnošću i njenim pojačanim nacionalizmom, već i s apsolutno jasnim predskazanjima Spasitelja o poslednjim vremenima, kad će ustati carstvo na carstvo i narod na narod (v. Mt. 24, 6-21; up. Lk. 21, 10-26).
Neki postavljaju pitanja pozivajući se na to da je Hristos oprostio ženi, uhvaćenoj u preljubi kao na ukidanje smrtne kazne, kojoj je ona po zapovesti Božijoj datoj Mojsiju trebalo da bude podvrgnuta (v. 3 Mojs. 20, 10). Međutim, ovakvo tumačenje jevanđelskog događaja otkriva samo potpunu neupućenost u Sveto Pismo onih koji postavljaju pitanja. Gospod je u ovom slučaju postupao u strogoj saglasnosti s Mojsijevim zakonom koji je izložen u 17. glavi Ponovljenih zakona: Na svjedočanstvo dva ili tri čovjeka da se pogubi onaj koga valja pogubiti; ali na svjedočanstvo jednoga čovjeka da se ne pogubi. Svjedoci neka prvi dignu ruka na nj da ga ubiju; a potom sav narod (5 Mojs. 17, 6-7). Pritom se, naravno, zahtevalo da svedoku, kao i porotničkom sudu, bude tuđ isti ovaj zločin, što se vidi iz knjige proroka Danila (v. Dan. 13, 46). U strogom skladu s ovim odredbama Starog Zaveta Gospod je onima koji su doveli razobličenu preljubnicu rekao: Koji je među vama bez grijeha neka prvi baci kamen na nju (Jn. 8, 7). A kad se oni, pokarani od svoje savjesti, raziđoše svi do jednog, Gospod opet u strogom skladu s Mojsijevim zakonom, upita: Ženo, gdje su oni što te tužahu? Zar te niko ne osudi? – i dobivši odgovor da tužilaca i svedoka nema, pusti je da ide s rečima: Idi, i od sada više ne griješi (Jn. 8, 10-11).
Nadamo se da će posle rečenog svi tolstojevci, štundisti i menoniti biti prinuđeni da priznaju da ni u Novom, ni u Starom Zavetu nema zabrane da se učestvuje u ratu; ali, naravno, ne nadamo se da su navedene reči u tumačenja već promenili način njihovog razmišljanja; ne nadamo se zbog toga što prve od ove tri sekte uopšte ne veruju u Jevanđelje, niti u Božansko dostojanstvo Hrista, već biraju iz Reči Božije ono što im se sviđa; a drugi i treći veruju vrlo rđavo, i premda ne negiraju Hristovo Božanstvo, svoje nemačke kolonizacione ciljeve stavljaju iznad spasenja duša i Bibliju više čitaju radi odricanja crkvenog autoriteta nego da bi se njom rukovodili u svom životu.
Uostalom, i jedni, i drugi, i treći imaju drugi argument protiv učestvovanja u ratu. „Nije nam potrebno,“ kažu oni, „direktno osuđivanje rata u Hristovim ili proročanskim rečima! Učestvovanje u ratu je nespojivo s opštim duhom hrišćanstva kao propovedi ljubavi prema svima i bratstva svih naroda.“
Vratićemo se ovom argumentu, a zasad ćemo reći da je on, naravno, mnogo ozbiljniji, ako mu se pridoda ukazivanje na razliku između starozavetnog i novozavetnog učenja kao između crkveno-državnog i čisto crkvenog učenja. Međutim, na osnovu samog ukazivanja na suštinsku razliku između dva Zaveta ispostavlja se da je rat neizbežan uslov za državni život, odnosno za samo postojanje države. Međutim, savremeni negatori rata, tolstojevci i sektaši, u proklamacijama koje dele po kasarnama pokušavaju da predstave da ratove uopšte, a ovaj posebno, po svom kapricu carevi vode uprkos volji naroda radi neke svoje koristi, odnosno u čisto častoljubive ili koristoljubive svrhe, i da rata ne bi bilo kad bi narodima upravljala „izborna vlada pod vođstvom Hrista i Jevanđelja“. Kako je to jednostavno i kako je daleko od istine. Jer takva vlada je upravljala svom srednjoovekovnom Evropom u ličnosti pape koji je biran i koji se pozivao na Jevanđelje. I šta se desilo? Sva epoha papske vladavine bila je vreme najkrvavijih ratova između jednoveraca uz lično učestvovanje sveštenika i episkopa. Ali, možda bi moji ispitivači dodali reči „pod vođstvom Hrista i Jevanđelja“ samo radi lepote govora, odlično shvatajući da će se svaka savremena izborna vlada pre svega potruditi da se raskanta s Jevanđeljem i s religijom uopšte? Možda je po njihovom mišljenju za međunarodni mir dovoljno da vlade budu izborne? Nemamo razloga da idemo daleko po odgovor na ovo pitanje: pred vama je Francuska s izbornom vladom, s ukidanjem svih klasnih prednosti, s potpunom slobodom uverenja. I šta? Ona je stupila u rat po sopstvenoj volji, bez ikakvih prinudnih okolnosti.
Između ostalog, kad su u pitanju istočni narodi ruska vlada nije podsticala narod na rat, već ga je naprotiv, zadržavala – čas zbog svesti o svojoj relativnoj nemoći da oslobodi hrišćane od turskog jarma (u XVII veku), čas zbog bojazni od zapadnih naroda, čas, napokon, zbog zapadnjačke ravnodušnosti prema sudbini Pravoslavlja (prva polovina XIX veka). Ali kad je buknuo rat s Turskom, ruski narod je s oduševljenjem krenuo u oslobodilački podvig, i nije se toliko potčinjavao zahtevu vlade, koliko se sama vlada potčinjavala volji pravoslavnog naroda, kao što je to bilo, na primer 1877. godine. Naravno, bilo je dinastičkih ratova, koji su izražavali volju same vlade i koji su škodili istorijskim zadacima narodnog života, na primer, Mađarski pohod 1848. godine; ali ako pogledamo sadašnji rat, smešno je i glupo nalaziti ovde bilo šta slično. Zar ljudi imaju tako kratku pamet da zaborave uzroke njegovog nastanka? Austrija, koja nije bila zadovoljna aneksijom pravoslavne Bosne i Hercegovine uputila je Srpskoj kraljevini ultimatum sa zahtevom da pristane na to da se u zemlju uvede austrijska žandarmerija. Svaki iole pronicljiv čovek odlično shvata da bi se dobilo takvo potčinjavanje jedne države drugoj posle kojeg bi se najviše 20 godina kasnije neminovno desila i potpuna aneksija prve. Zar nije dovoljno to što su se Bosanci, koji su 500 godina branili Pravoslavlje pred muhamedanstvom i prvi put podigli ustanak protiv njega 1876. godine, umesto željene slobode 40 godina mučili u ropstvu ništa manje zlih neprijatelja Pravoslavlja, austrijskih katolika? Zar je malo to što su ostali pravoslavni narodi Balkanskog poluostrva oslobodivši se od vekovnog turskog jarma bili predati pod vlast kraljeva-jeretika da i jedini srećni narod Srba, kojem je jedinom pošlo za rukom da dobije jednoverne i istomišljene kraljeve makar za deo svoje zemlje, da i ovaj narod bude lišen svoje crkvene i građanske slobode? Rusija je zaustavila Austriju od poslednjeg porobljivačkog koraka i u vidu pretnje proglasila mobilizaciju. Tada su nam Nemačka i Austrija objavile rat, za koji se prva spremala već 40 godina želeći da proširi svoju vladavinu na istoku. I šta? Da li je trebalo da mirno postanemo podanici Nemaca? Da poprimimo njihovu surovu i grubu prirodu? Da u svojoj zemlji umesto svetih podviga pravoslavne blagočestivosti nasađujemo klanjanje želucu i džepu? Ne! Bolje je da umre ceo narod nego da se hrani ovakvim jeretičkim otrovom!
I onako smo ga se dovoljno nagutali od vremena Petra Velikog! I bez toga su Nemci otkinuli od ruskog naroda, od ruske istorije i Pravoslavne Crkve njenu aristokratiju i inteligenciju; a u slučaju potpunog potčinjavanja nemačkoj državnoj vlasti, na kraju bi se razvratio i prost narod. Otpadnika od prostog naroda pod uticajem Nemaca i nemačkog novca i sad ima u dovoljnom broju. To su pre svega isti oni štundisti koji tako licemerno apeluju za mir. Naravno, nisu svi oni bili svesni izdajnici i prodavci svoje domovine, nije svima podeljeno onih 2 miliona maraka, koje je nemačka vlada odlučila da uplati (a polovinu od ličnih sredstava kajzera) za širenje štunde u Rusiji: među njenim sledbenicima bilo je mnogo iskrenih neukih ljudi, ali su se oni, kad su im se otvorile oči za to kome služe, i sami vratili Pravoslavnoj Crkvi, i svoje porodice su doveli nazad, u Hristov tor. Stoga nikad nećemo poverovati u iskrenost onih koji su 1905. godine počeli da viču o tome da se mir zaključi upravo onda kad je počinjao preokret ka našoj pobede nad Japancima, a 1915.g. – kad smo počeli da pobeđujemo Nemce.
Naravno, oni umeju da maskiraju svoje Judino lukavstvo privlačnim slikama sveopšteg razoružavanja naroda, što se nikad neće desiti, kao što je već rečeno u predskazanju našeg Spasitelja, ali šta bi se dogodilo kad bi se to desilo na trenutak? Svako ko ima glavu na ramenima reći će vam da bi surovija i nečasnija plemena odmah počela da kradu i uništavaju slabija, kao što su Evropljani uništili plemena Amerike, Australije i delimično Afrike; i prvi narod kojem bi došao kraj bio bi ruski kao najkrotkiji i najpošteniji.
Naravno, naši ispitivači to i žele, kao lakej Smerdjakov u romanu Dostojevskog, koji je žalio što su Rusi 1812. godine isterali Francuze, što se nisu potčinili ovoj „pametnijoj naciji“ i što smo ostali Rusi, a nismo postali Francuzi. Za slične savremene potkupljene filosofe beskorisni su svi dokazi, ali među pobornicima mira ima mnogo iskrenih, ali kratkovidih ljudi, pritom ne toliko sektaša, već prosto ljudi mekog srca, koji se ježe na krv i ubistvo. Oni su verovatno spremni da priznaju da je naš rat beskoristan i da predstavlja običnu samoodbranu naroda i njegovih jednoveraca – Slovena, ali u ratnim nesrećama vide veće zlo od svega onoga što može da se desi čak i prilikom onih žalosnih posledica mira, o kojima smo gore pisali. Pritom oni počinju da opisuju užasne slike ratne okrutnosti, koje su u ratu neizbežne: i doživotni invaliditet mladih vojnika, i žalosnu osirotelost porodica ubijenih u ratu, i ostale mračne strane rata koje, naravno, niko ne može da negira.
Teško bi bilo ublažavati značaj ovakvih argumenata kad bi između mirnodopskog i ratnog vremena postojala ovakva krajnja suprotnost, kao što se to čini na prvi pogled. Ali, zagledajte se u život bliže: zar je on u mirnodopsko vreme bez krvavih slika, raznih zločina, nasilja, prevara, sablazni itd.? Zar bi se u mirno vreme moglo zaustaviti narodno pijanstvo i tako umanjiti za tačno deset puta broj kriminalnih zločina, o čemu sada svedoči sudska statistika? Zar bi u mirno vreme postojali oni masovni podvizi milosrđa, velikodušnosti i samoodricanja, u kojima sad učestvuje dobra polovina stanovništva? I ne radi se samo o podvizima; upitajte svoju sopstvenu dušu, zagledajte se u okolinu: da li su vas za vreme mira često posećivala svetla raspoloženja duha koja vas sad gotovo ne napuštaju? I iskrena ljubav prema otadžbini, i nežna samilost prema ranjenicima i siročadi, i trepetno oduševljenje kad čujete vesti o podvizima naših junaka, i razmišljanje o truležnosti svega zemaljskog, i napokon, molitva puna nade, od koje ste se možda odavno odvikli za vreme mira?
Zaista, osvrnite se i pogledajte stanje ruskog naroda pre rata u toku poslednje decenije: do koje mere su ljudi postali razvratni i lažljivi; kako za njih na zemlji nije preostalo ništa sveto, kako je ušlo u običaj da se čini ono što ne rade čak ni divlje zveri, odnosno da se ubijaju svoja sopstvena deca; kako je sve postalo na prodaju, počevši od ubeđenja; kako su pale prosveta i nauka, koja je postala predmet eksploatacije, i škola, koja se pretvorila u fabriku diploma.
Moralni polet, koji je usledio nakon objavljivanja rata i koji u znatnoj meri traje i sad, jeste posledica obilnog iskupljenja onih neizbežnih moralnih zločina kojima obiluje svaki rat. Uzmite u ruke knjigu Sudija, tamo je u drugoj glavi izložen ovaj zakon narodnog života: za vreme političkog mira Jevreji su padali u razvrat i idolopoklonstvo; tada je Gospod slao na njih neprijateljska plemena; narod je ustajao u odbranu otadžbine i moralno se preobražavao, oplakujući svoje ranije odstupništvo.
Reći ćete: „Ali zar nema drugih čistijih sredstava za moralni preporod naroda, sredstava, kojima su strani krv i nasilje?“ Naravno da ima, ali Gospod dozvoljava da se ratna nesreća desi upravo onda kad na moralne, više pozive, narod ostaje gluv.
Kad bi ruski narod imao takve moralne sile da može da ubedi Austrijance da ne upropaste Srpsku kraljevinu, da ne primoravaju Bosance na katoličanstvo, da ne sprečavaju posredstvom muka i pogubljenja Galičane da se vrate u Pravoslavlje, ne bi bilo razloga da se pribegava vojnim pretnjama. Dalje, kad bismo nakon što su nam Nemačka i Austrija objavile rat, mogli da ih ubedimo da se odreknu svoje namere ili da predavši se pod njihovu vlast bez bitke i pristavši na uništenje Rusije kao države, imali osnovu da se nadamo da se od ovoga neće pokolebati u njoj pravoslavna vera, da se neće još više razvratiti moralne vrednosti ruske duše, tada, naravno, ne bismo imali razloga da ratujemo, ne bismo morali da držimo ni vojsku, ni sudske ustanove, ni zatvore, ni novac; ali od pretpostavljanja ovakvih uslova bio je prinuđen da se odrekne pred kraj života čak i Lav Tolstoj uz svu neukrotivost svoje fantazije.
Istina, postojalo je jedno vreme, koje je trajalo možda godinu ili dve, kad je nova hrišćanska zajednica bila obuzeta bezgraničnom odanošću prema Gospodu i kad joj nije bila potrebna nikakva samoodbrana: tada je njen stražar bio Sam Gospod, i prvi pokušaj da se zloupotrebi bezuslovno poverenje, koji su preduzeli Ananija i Safira, naišao je na izvršioca kazne u ličnosti Samog Gospoda. I danas postoje hrišćanske zajednice kojima je u većoj ili manjoj meri tuđa fizička samoodbrana: to su manastiri i delimično sva uopšte duhovna lica koja su lišena prava da se brane oružjem. Istina, ona ne zabranjuju da se brane mirjani i država uopšte, ali na islamskom istoku, u severnim sibirskim krajinama, a tim pre u drevna vremena, ovakva odbrana se koristila vrlo retko, a ponekad su je se monasi svesno odricali.
Međutim, nametati takvo samoodricanje na koje su sposobni isključivo revnitelji vere, koji su se svesno odrekli sveta, odnosno zabranjivati samoodbranu celom narodu „s trudnicama i dojiljama“, s malom i velikom decom, i omladinom, s devojkama i ženama kojima je ženska čast draža od samog života – ovakva zabrana bi bila potpuno neosmišljena stvar. Rat jeste zlo, ali u ovom slučaju, kao uostalom, i u većini ratova u Rusiji, on je manje zlo nego izbegavanje rata i predavanje u vlast varvara bilo naše svete otadžbine, bilo drugih nama bratskih pravoslavnih naroda, koji po devetom članu Simvola vere treba da nam budu isto toliko bliski, kao i pravoslavni podanici našeg cara.
Dozvolimo da će nam naš čitalac reći da smo u pravu u pogledu stvarnog patriotskog i oslobodilačkog rata; ali kakvim pobudama biste primorali ruskog vojnika da učestvuje u nepatriotskom pohodu 1848. godine, a ako bi učestvovao u njemu, kako biste ga naučili da izlazi na kraj sa zahtevima savesti?
Na ovakvo potpuno određeno pitanje imamo i sasvim direktan odgovor, koji smo naveli na početku članka, kao i na druga dva, potpuno određena pitanja. 1) Ako su car ili vlada preduzeli rat zbog nekih koristoljubivih i častoljubivih pobuda, ili zbog sopstvene samovolje, a ne zbog nasušne potrebe države koja im je poverena, naravno, oni su krivi i greše; 2) Da li će vojnik ili deo vojske pogrešiti ne pristajući da učestvuju u takvom ratu? Ipak, u većini slučajeva će pogrešiti, jer se zbog neposlušanja dešava građanski rat, užasniji nego što je međunarodni rat. Dakle, bili bi dostojni osude vojnici pa čak i pukovi kad bi odbili da učestvuju u Mađarskom pohodu 48. godine; ali mi nećemo izreći osudu grčkim legijama koje uprkos volji antinacionalne vlade idu u rat protiv Nemaca; ne osuđujemo ni austrijske Slovene koji se dobrovoljno predaju našoj vojsci; u sličnim slučajevima treba postaviti sebi pitanje: u slučaju kog izbora će se desiti manje zlo i najveća korist za pravoslavnu veru i rođeno pleme?
Ovo pitanje se razrešava teško i vrlo različito, kad se država nalazi u prelaznom stanju od nebića ka biću i obrnuto; ako se pak ona nalazi u stanju čvrstog poretka, neposlušanje vojnika prema svakom pozivu vlade u rat vodi u gore posledice, nego što je čak nerazumno preduzet rat. Izbegavanje učestvovanja u oslobodilačkom i samoodbrambenom ratu jeste greh koji se ne može oprati pred Bogom. Isto tako treba odgovoriti i na treće pitanje, koje je postavljeno na početku članka o pomaganju mirnih građana u ratu. Nema reči za dovoljno osuđivanje prestupnosti fabrikanata, trgovaca i veleposednika, koji se bogate za račun ratne nesreće. Isto se može reći i za nesrećne studente koje su hipnotisali i koje terorišu nemački i jevrejski špijuni koji organizuju demonstracije s povicima „dole rat“, o čemu se s velikim apetitom štampa u austrijskim, nemačkim i mazepinskim novinama.
Ako se deca, i nasuprot tome, stari ljudi, ženski pol, bolesni ljudi, lica sveštenog čina, i napokon, ljudi koji ispuljavaju neke specijalne državne obaveze, oslobađaju od aktivnog učestvovanja u borbama, od moguće pomoći rođenim vojnicima i ratu građanina ne može da oslobodi nijedno zvanje, ni pol, ni godine, a da ne govorimo o moralnoj vezi s domovinom i vojskom, svako mora imati na umu da svoju bezbednost i sreću duguje onim bezbrojnim smrtima i bolovima kojima se za njega podvrgavaju rođeni vojnici. Njima je slatko da umru za otadžbinu kad znaju da im sav narod, sve stanovništvo, rado pomaže i rečju i delom. Naprotiv, bezosećajnost pobunjene inteligencije i jevrejske štampe bila je jedan od glavnih uzroka slabljenja naših vojnika za vreme Japanskog pohoda: da li ima smisla umirati za otadžbinu čiji je sinovi sami mrze i uništavaju? Ovakav poguban uticaj revolucionarnih eksplozija na duh amrije odlično shvataju naši neprijatelji i zbog toga troše veliki novac da bi izazvali studente na revolucionarne demonstracije.
Posebno me jedi kad se protesti protiv svakog rata i protiv policije čuju od strane ljudi koji ni dana ne mogu da provedu bez zaštite jedne i druge. Tako je Lav Tolstoj, koji je propovedao neprotivljenje i uništenje svakog državnog uređenja, kad je 1905. godine došlo do praktičnog negiranja prava na svojinu bio prinuđen, ne zadovoljavajući se čuvarima zajedničkim za celu zemlju, da organizuje čitav odred sopstvenih naoružanih konjanika i da njihovom silom rasteruje šumske pljačkaše.
„Nisam očekivao od služitelja Božijeg da upućuje pohvale ratu,“ piše mi „hrišćanin“ tolstojevskog usmerenja. Tolstojevci će se u istom tako neiskrenom duhu odazivati i o ovom štampanom članku. Ali neka zapišu sebi na čelu da ja ne hvalim rat, da ga ne opravdavam, već da ga smatram manjim zlom nego što je njegovo izbegavanje od strane careva, vlada, naroda i pojedinih građana u takvoj situaciji, kakva je bila pre dve godine.
„Ali Hristos je zapovedio da se vole svi ljudi bez razlike u veri i nacionalnosti,“ tako naši pacifisti ponovo počinju da se pozivaju na Reč Božiju u koju sami ne veruju. Nemajući mogućnosti da bilo šta više kažu protiv razumnih argumenata o neizbežnosti rata, ne rizikujući više da navode određena mesta iz Jevanđelja, oni se sad pozivaju na njegov opšti duh: „Hristos je zapovedio da se vole neprijatelji, pa On je rekao: nema ni Grka, ni Judejca“… Dalje ne mogu da nastave ove reči, jer znajući čvrsto mnoštvo kupleta iz Beranžea nisu u stanju da navedu nijedan izraz iz Reči Božije, i između ostalog, ove reči su potpuno bezrazložno navodili protiv jevrejskih pogroma. Protiv pogroma smo i mi i govorili i pisali i štampali, ali kao prvo, nismo Hristu pripisivali reči apostola Pavla, a kao drugo, i našim kosmopolitama ne savetujemo da izvrću smisao sveštenih izreka, već da ih makar jednom u životu pročitaju u celini. Apostol piše onima koji su stupili u Hristovu Crkvu da se oni u njoj obuku u novog čoveka, skinuvši starog, jer ovde nema Jelina ni Judejca, obrezanja ni neobrezanja, varvarina ni Skita, roba ni slobodnjaka, nego je sve i u svemu Hristos (Kol. 3, 11). Kao što vidite, ne radi se o različitim verama, već samo o pravoslavnim hrišćanima, odnosno sinovima Crkve, koji treba da vole jedni druge nezavisno od narodnosti i klase.
Uostalom, naravno, daleki smo od toga da poput nekih neumerenih patriota, negiramo da je Hristos zapovedao da se vole ljudi svih vera i narodnosti, ne isključujući ni političke neprijatelje, ali niko ko je pažljivo čitao Jevanđelje neće tražiti specijalno uputustvo u poslednjim Hristovim rečima „Volite neprijatelje svoje“ (v. Mt. 5, 44), kao što je to vrlo nesavesno činio Lav Tolstoj. Navedene Hristove reči se tiču ličnih neprijatelja, što nije želeo da prihvati Lav Tolstoj koji je imao grubu, samoljubivu dušu i koji je zbog toga smatrao da je ljubav prema ličnim neprijateljima nemoguća: „Voleti neprijatelje? To je nemoguće: to bi bila predivna utopija, ali ne razumna zapovest – Hristos od ljudi nije mogao da zahteva nemoguće. Mogu da ne škodim svojim neprijateljima, ali je nezamislivo da ih volim“ („Carstvo Božije je unutra“). Iz ovakvih razmišljanja autor izvodi zaključke da se Hristove reči „volite neprijatelje svoje“ tiču samo političkih, a ne ličnih neprijatelja. Često smo se u svojim radovima zadržavali na ovom Tolstojevom lažnom zaključku kako bismo pokazali koliko teško greši naša publika smatrajući da je ovaj pisac učitelj Hristove ljubavi, dok je on otvoreno negira srozavajući veliku zapovest na nivo ravnodušnog kosmopolitizma.
Kakav je onda istinski smisao zapovesti? Niko se neće odlučiti da spori protiv toga da ona zahteva ljubav prema ličnim neprijateljima, samo ako dočita do kraja Hristove reči u ovoj glavi. A Ja vam kažem: Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vrijeđaju i gone, da budete sinovi Oca svojega Koji je na nebesima; jer On Svojim suncem obasjava i zle i dobre; i daje dažd pravednima i nepravednima. Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate? Ne čine li tako i carinici? I ako pozdravljate samo braću svoju, šta odviše činite? Ne čine li tako i neznabošci? Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš Nebeski (Mt. 5, 44-48).
„Ali vi ne negirate ljubav prema političkim neprijateljima!“ reći će nam čitalac. Ne negiram. „Dakle, da li treba da volim Nemce i Turke?“ „Obavezno,“ odgovorićemo. „Pa kako da ubijam onoga koga volim? Jer, niko ne može da mu pričini veće zlo od onoga ko ga ubije!“ Takav je pogled Lava Tolstoja i svih onih koji negiraju budući život. Naravno, ako njega nema, nestaće ocena radnji sa strane dobra i zla: najviše dobro nije vrlina, već naslada svojim postojanjem bez ikakvog određenog cilja. Ako mrtvi ne ustaju – da jedemo i pijemo, jer sutra ćemo umrijeti (1 Kor. 15, 32).
A za verujuće ljude telesna smrt, bilo da je svoja ili tuđa, nije najveće zlo i čovek može da oduzima život, nimalo ne mrzeći svog protivnika, već žaleći ga. Početkom ove godine, kad sam jednom došao u Harkovsku minersku kasarnu radi duhovnog razgovora dežurni oficir mi je pokazao vojnika s krstom svetog Georgija i rekao: „Ovih dana smo došli na oporavak s pozicija; on je pred kraj jednog napada rasekao rame Austrijancu i odmah je potrčao po vodu, i kad ju je doneo u svojoj kapi, oprao je neprijatelju ranu, previo je sopstvenim vešom i na svojim ramenima ga je odneo u najbliži medicinski punkt.“
Naši vojnici, krećući na bojno polje (za ove dve godine smo iz Harkova ispratili preko 150.000) nisu razmišljali o tome kako će ubijati, već kako će umirati. U njihovim očima vojnik nije samozadovoljni pobednik, već nesebični podvižnik, koji polaže svoju dušu za veru, cara i Otadžbinu.
Ali, zar je moguće učestvovati u borbi prsa u prsa, a da čoveka ne obuzme zverska zloba? Naravno, teško je da čovek nikad ne podlegne zlom osećanju u to vreme, ali je slično osećanje skoro neizbežno i u drugim, neosporno, čak i plemenitim i svetim vrstama službe i delatnosti. Upitajte vojničke doktore i dadilje, bolničare i one koji rade u duševnim bolnicama, dalje, školske učitelje i učiteljice, nadzornike i vaspitače dečaka, napokon, roditelje koji vaspitavaju svoju sopstvenu decu: da li bi mogli makar nedelju, pa čak i jedan dan da izdrže bez ljutnje, a u nekim slučajevima bez packi, udaranja, pa čak i šibanja svojih klijenata? Često je ljutnja tim jača što je vatrenija njihova ljubav prema deci ili bolesnicima. Istina, u ratu je gnev kod većine jači nego u navedenim primerima, ali u ruskom srcu on se gasi odmah nakon prestanka borbe prsa u prsa i zamenjuje ga osećanje sažaljenja i dela milosrđa. Pri svemu tome ni Crkva, ni ruski vojnici ne smatraju samo osećanje ovakvog gneva pravednim; na tome se zasniva kanonsko pravilo svetitelja Vasilija Velikog, koje je utvrđeno Vaseljenskim Saborima. „Ubijanje u borbi naši oci nisu smatrali ubistvom, izvinjavajući, kako mi se čini pobornike celomudrenosti i pobožnosti. Ali bi možda bilo dobro savetovati da se oni pošto imaju nečiste ruke, tri godine uzdrže samo od pričešćivanja Svetim Tajnama“ (Pravilo 13).
Osećam da tolstojevci zlurado tapšu pročitavši ovo pravilo i da će prekorevati vojnike: „Tri godine nemate prava da se pričešćujete“; ali, ne radujte se zlu, prijatelji, ovo pravilo se poštovalo u vreme visoke pobožnosti, kad su se ljudi lišavali Pričešća zbog onih grehova koje vi ni ne smatrate grehom: za jedno kršenje posta – dve godine, za greh bluda – 7 godina, za preljubu – 15 godina, za ubijanje ploda u utrobi – 10 godina, za skrivanje svoje vere u Hrista zbog straha od mučenja – 20 godina, a zbog straha od podsmeha, za ceo život do smrtnog časa (ko među savremenom inteligencijom nije kriv za poslednji greh?). Iako su sve ove epitimije utvrđene na Vaseljenskim Saborima, uz današnji pad pobožnosti i teškoćom da se čovek bori protiv greha, oni su oslabljeni do krajnje mere, a epitimiju za vojnike Crkva je ukinula još u vreme visoke pobožnosti, kad su se pojačali ratovi s muhamedancima, o čemu svedoče još drevni vizantijski kanonisti Zonara i Valsamon; to ćete naći u napomeni uz navedeno pravilo svetitelja Vasilija u knjizi Pravila Vaseljenskih Sabora.
Napokon, imamo potpuno jasno učenje Crkve o ubistvu u ratu, koje je izloženo u kanonskoj poslanici svetitelja Atanasija Velikog Amunu monahu, koju je odobrio Šesti Vaseljenski Sabor. Ovim rečima Crkve, ili, tačnije, Svetog Duha, Koji govori njenim ustima, i završićemo ovaj članak. „U različitim životnim slučajevima otkrivamo razliku koja se dešava zbog nekih uzroka, na primer nije dozvoljeno ubijati, ali je ubijati neprijatelje u borbi i zakonito i dostojno pohvale. Tako se velikih počasti udostojavaju vrli u borbi i podižu im se stubovi koji objavljuju njihova izvrsna dela. Dakle, jedno isto, u zavisnosti od vremena i u nekim okolnostima nije dopustivo, a u drugim okolnostima je i blagovremeno, i dozvoljava se i dopušta se. Tako treba razmišljati i o telesnom spajanju. Blago onome ko u mladosti, čineći slobodan par, koristi prirodu za rađanje dece. Ali ako je to zbog bludne strasti, bludnici i preljubočinci se podvrgavaju kazni, koju su objavili apostoli.“
Ubistvo je za osudu, kao delo samovolje i mržnje, odnosno lično ubistvo, ali ubijanje neprijatelja u ratu se „dopušta i dozvoljava“.
 
1915.g.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *