ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ЦРКВА И ДРУШТВО
 
ХРИШЋАНСКА ВЕРА И РАТ
 
Од разних лица добијам написмено питања о томе како се са хришћанске тачке гледишта може оправдати рат. Апсолутно је немогуће одговорити на питање постављено у тако уопштеном облику: треба га разложити на појединачна и конкретнија питања. Ово је неопходно већ због тога што рат води држава, а Христово учење и учење светих апостола не одређују никаква правила за државни живор, и нигде се у Новом Завету не указује на то да ће некада постојати хришћанске државе: наређено је само да се испуњавају они пасивни захтеви које држава поставља поданицима – да се повинују властима (в. Рим. 13, 1-7), а посебно цару и другим начелницима као онима које је он поставио (в. 1 Петр. 2, 13), затим да се моле за цара и за оне који су на власти (в. 1 Тим. 2, 1-2), да плаћају данак утврђен царским законима и т.сл. (в. Мт. 22, 21). Томе се са сигурношћу може додати да на државу, чак и паганску, Господ, Претеча и апостоли не гледају као на негативну појаву, већ као на разуман поредак људског живота. Тако свети Јован Крститељ није осудио ни посао цариника, ни војника, само им је наредио да не допуштају злоупотребу (в. Лк. 4, 13); у својим причама наш Спаситељ често говори о царевима и њиховим наредбама као о потпуно нормалној и разумној појави, при чему се цареви обично представљају као милостиви и праведни. Благоразумни разбојник изговара речи које је јеванђелиста навео с потпуним саосећањем према његовим мислима: А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а Он никаква зла не учини (Лк. 23, 41). Апостол Павле у Посланици Римљанима још одређеније изражава благонаклони однос хришћанства према идеји државне власти: Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога, а власти што постоје од Бога су установљене. Зато ко се противи власти противи се уредби Божијој, а који се противе, примиће осуду на себе. Јер старјешине нису страх за добра дјела него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро, и имаћеш похвалу од ње, јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга, осветник, да излије гњев на онога који зло чини. Зато је потребно покоравати се не само због гњева, него и због савјести. Јер због тога и порезе плаћате, јер су службеници Божији који се тиме стално баве. Подајте, дакле, свакоме што сте дужни: коме порезу – порезу, коме царину – царину, коме страх – страх, коме част – част (Рим. 13, 1-7).
Наравно, за следбенике Л.Толстоја који потпуно негира ауторитет посланица, а посебно апостола Павла, ове речи немају значаја, али толстојевци у сваком случају нису у праву намећући наведеним речима смисао да цареви наводно увек поступају праведно; таквог смисла овде нема; овде се просто указује на преовладавајући правичан карактер владарских одлука, којима се нехотице потчињава чак и неправедни судија из Христове приче; међутим, овим се апсолутно не негира могућност оштрих и појединачних изузетака, као ни речима Спаситеља о томе да чак ни зао отац неће дати сину камен кад га овај замоли за хлеб.
Такво је учење Светог Писма: оно заповеда да се поштују и испуњавају захтеви паганске државне власти, не осуђује звање војника, судије и скупљача пореза, али нигде не даје указивања на пожељан поредак у хришћанској држави, ни на то да ће икада такве државе постојати. Црква се одређеније о томе изражава у својим канонским одлукама, које за свесног хришћанина треба да имају исти значај као и Христове речи, зато што само њихово сабрање, односно састав светих Јеванђеља и Новог Завета уопште, прихватамо по указивању истих ових црквених канона, док протестанти, који одбацују каноне Васељенских Сабора немају апсолутно никакве основе за то да 1) заједно с нама признају 4 Јеванђеља, 21 посланицу и Апокалипсу као истинске, а осталих постојећих 8 Јеванђеља одбацују као лажне, 2) признају богонадахнутим наш састав Новог Завета, а да посланице Христових и Павлових ученика Варнаве и Климента, као и посланицу апостола Павла Лаодикијцима, које у њега нису ушле – сматрају иако веродостојним, али људским делима, а не речима Светог Духа.
Дакле, ако се вера у Свето Писмо заснива на вери у непогрешивост Васељенских Сабора, наизглед преостаје само да се наведу њихове речи у вези с предметом који нас занима, али ми предосећамо да обавивши посао на такав начин, односно без икаквих опаски, нећемо остварити циљ, односно нећемо убедити оне који сумњају. Авај, доследност мисли или логика, јесте удео малобројних умова: за већину много већи значај има навика, а одлуке Васељенских Сабора су савременим хришћанима апсолутно непознате, на срамоту наше школе. Ако почнете да говорите о значају Сабора – сви ће се сложити с вама, а чим почнете да наводите њихова правила и одлуке, одмах ћете осетити да причате у празно: толико су ове речи Цркве нове и несродне умовима и срцима њене подивљале деце.
Зато, пре него што се обратимо учењу Васељенских Сабора, задржимо се још једном на мисли да Свето Писмо Новог Завета не одређује законе или правила државног, већ само личног или црквено-друштвеног живота. Због тога је бесмислено постављати питање: да ли је у светом Јеванђељу забрањен рат за хришћанску државу? Питање се може поставити: да ли ће хришћанин погрешити ако пристане да ступи у ред војника? Да ли греше цар или чланови највиших државних установа објављујући рат или прихватајући изазов за рат? Напокон, да ли греши сваки хришћанин помажући успех рата прилозима, прављењем оружја и на томе сличан начин? Нигде у светој Библији, ни у Старом, ни у Новом Завету нећете наћи потврдан одговор.
“Молим вас,” прекинуће ме неки саговорник на оваквој реченици, “али јасно је речено: не убиј!” Да, на ову заповест Божију су се с изузетном сигурношћу неки позивали на нашим парламентарним трибинама и у новинама кад су 1906. године захтевали укидање смртне казне припремајући војни пуч. Сећам се како је тада одушевљено у државном Совјету говорио сенатор Таганцев и како је на моје питање: “Значи ви безусловно негирате учествовање хришћанина у рату и у гушењу наоружаног устанка?” одговорио: “То не! За нас, правнике, то има потпуно другачије значење.” Али, какве везе онда с овим уопште има заповест? Јер, у њој се ништа не каже о правницима? Очигледно, она професору није била потребна као хришћанину, као следбенику још старозаветне заповести, већ само као метода ораторства. И ми ћемо сад видети да најпопуларнији начин изношења аргумената против рата позивањем на шесту заповест представља или израз неукости, или лицемерја, или једног и другог заједно, и у сваком случају – одсуства жеље да се у ствар проникне дубоко. Уосталом, исто толико неозбиљна и неискрена бивају скоро сва позивања наших савременика на Реч Божију.
Десет заповести је написано у 20. глави књиге Излазак. У истој овој глави настављају се Господње речи упућене народу и Мојсију и затим се завршавају без прекида последњим стихом 23. главе. А каква су правила и закони изложени у овој беседи Господњој, која почиње од десет заповести?
Преписујемо следеће речи: Ко удари човјека, те умре да се погуби (2 Мојс. 21, 12); ко опсује оца својега или матер своју, да се погуби (2 Мојс. 21, 17); ако је во прије био бодач и господар његов знао за то па га није чувао, те убије човјека или жену, во да се заспе камењем, и господар његов да се погуби (2 Мојс. 21, 29). У истом овом говору Божијем говори се о рату: Него ако га добро узаслушаш и уствориш све што кажем, Ја ћу бити непријатељ твојим непријатељима и противник твојим противницима… и Ја ћу их истријебити (2 Мојс. 23, 22-23).
Господ под руком Мојсија опет излаже десет заповести у петој глави Поновљених закона и у истој Својој беседи, тачније у седмој глави законодавац каже следеће: Кад те Господ Бог твој уведе у земљу у коју идеш да је наслиједиш, и отјера испред тебе народе многе… и преда их Господ Бог твој теби, и ти их разбијеш, потри их (односно потпуно их истреби), не хватај с њима вјере, нити се смилуј на њих (5 Мојс. 7, 1-2). И истријеби све народе које ти Господ Бог твој преда, нека их не пожали око твоје (5 Мојс. 7, 16).
Беседа законодавца се наставља до 27. главе, а ево шта се о рату каже у глави 20.: А у градовима овијех народа, које ти Господ Бог твој даје у нашљедство, не остави у животу ниједне душе живе (5 Мојс. 20, 16).
И где је овде забрана било каквог убиства? Зар није јасно да се заповеђу не забрањују рат и смртна казна, већ лично убиство, на које наводи мржња или самовоља. “Али ми не признајемо јеврејске законе, не сматрамо их вољом Божијом, већ признајемо само речи Спаситеља,” заграјаће наши саговорници. Зашто се онда позивате на старозаветну заповест? Човек може бити неверујући, али треба бити бар мало частан, мада је истина и то да у случају да човек не верује у Бога нема разлике између часног и нечасног, између добра и зла. А и како ћете веровати Христу негирајући Мојсија, кад је Господ Сам рекао: да вјеровасте Мојсеју, вјеровали бисте и Мени; јер он писа о Мени. А кад његовим писмима не вјерујете, како ћете вјеровати Мојим ријечима? (Јн. 5, 46-47). Између осталог, осуду на смртну казну због вређања родитеља Господ директно признаје за заповест Божију: Зашто и ви преступате заповијест Божију за предање своје? Јер Бог заповједи говорећи: поштуј оца и матер; и који ружи оца или матер смрћу да умре (Мт. 15, 4; уп. Мк. 7, 10-14).
“Дакле,” упитаће ме читаоци, “сматрате да треба предати смртној казни свакога ко је увредио своје родитеље?” “Не,” одговорићемо, “из наведених речи Писма следи само то да се, као прво, заповеђу “не убиј” не забрањује рат, не забрањује се смртна казна, него само самовољно убиство. То је као прво. А као друго, из реченог је јасно да је Сам Господ у Старом Завету заповедио Свом народу да води истребљивачке ратове и да за извесне преступе кажњава људе смрћу; напокон, треће, Христос Спаситељ признаје ове старозаветне одредбе за заповест Божију.” “Имају ли ове заповеди значаја за Новозаветну Цркву?” “Не,” одговорићемо, “немају обавезан значај. Старозаветна Црква је истовремено била држава, прилагођена одређеној територији и одређеном племену; а Новозаветна Црква је духовно царство, а не држава; а рат и смртна казна, као и сваки принудни суд уопште, јесу ствар државе, којој, као што смо рекли, није упућено ниједно упутство Новог Завета.”
При свему томе, већ смо видели да ни Христос Спаситељ, ни апостоли, нису забрањивали својим следбеницима да испуњавају државне обавезе и захтеве послушања, чак ни према паганској влади. Дакле, јасно је да иако Господ Своје следбенике није сјединио у државни, већ у црквени савез, не брани им да се поред тога окупе у савезе физичке самоодбране, односно у државу; а држава никад неће постојати без судова, затвора и рата, и нада наших савременика да је садашњи рат наводно последњи у историји, јесте у директној противречности не само са стварношћу и њеним појачаним национализмом, већ и с апсолутно јасним предсказањима Спаситеља о последњим временима, кад ће устати царство на царство и народ на народ (в. Мт. 24, 6-21; уп. Лк. 21, 10-26).
Неки постављају питања позивајући се на то да је Христос опростио жени, ухваћеној у прељуби као на укидање смртне казне, којој је она по заповести Божијој датој Мојсију требало да буде подвргнута (в. 3 Мојс. 20, 10). Међутим, овакво тумачење јеванђелског догађаја открива само потпуну неупућеност у Свето Писмо оних који постављају питања. Господ је у овом случају поступао у строгој сагласности с Мојсијевим законом који је изложен у 17. глави Поновљених закона: На свједочанство два или три човјека да се погуби онај кога ваља погубити; али на свједочанство једнога човјека да се не погуби. Свједоци нека први дигну рука на њ да га убију; а потом сав народ (5 Мојс. 17, 6-7). Притом се, наравно, захтевало да сведоку, као и поротничком суду, буде туђ исти овај злочин, што се види из књиге пророка Данила (в. Дан. 13, 46). У строгом складу с овим одредбама Старог Завета Господ је онима који су довели разобличену прељубницу рекао: Који је међу вама без гријеха нека први баци камен на њу (Јн. 8, 7). А кад се они, покарани од своје савјести, разиђоше сви до једног, Господ опет у строгом складу с Мојсијевим законом, упита: Жено, гдје су они што те тужаху? Зар те нико не осуди? – и добивши одговор да тужилаца и сведока нема, пусти је да иде с речима: Иди, и од сада више не гријеши (Јн. 8, 10-11).
Надамо се да ће после реченог сви толстојевци, штундисти и менонити бити принуђени да признају да ни у Новом, ни у Старом Завету нема забране да се учествује у рату; али, наравно, не надамо се да су наведене речи у тумачења већ променили начин њиховог размишљања; не надамо се због тога што прве од ове три секте уопште не верују у Јеванђеље, нити у Божанско достојанство Христа, већ бирају из Речи Божије оно што им се свиђа; а други и трећи верују врло рђаво, и премда не негирају Христово Божанство, своје немачке колонизационе циљеве стављају изнад спасења душа и Библију више читају ради одрицања црквеног ауторитета него да би се њом руководили у свом животу.
Уосталом, и једни, и други, и трећи имају други аргумент против учествовања у рату. “Није нам потребно,” кажу они, “директно осуђивање рата у Христовим или пророчанским речима! Учествовање у рату је неспојиво с општим духом хришћанства као проповеди љубави према свима и братства свих народа.”
Вратићемо се овом аргументу, а засад ћемо рећи да је он, наравно, много озбиљнији, ако му се придода указивање на разлику између старозаветног и новозаветног учења као између црквено-државног и чисто црквеног учења. Међутим, на основу самог указивања на суштинску разлику између два Завета испоставља се да је рат неизбежан услов за државни живот, односно за само постојање државе. Међутим, савремени негатори рата, толстојевци и секташи, у прокламацијама које деле по касарнама покушавају да представе да ратове уопште, а овај посебно, по свом каприцу цареви воде упркос вољи народа ради неке своје користи, односно у чисто частољубиве или користољубиве сврхе, и да рата не би било кад би народима управљала “изборна влада под вођством Христа и Јеванђеља”. Како је то једноставно и како је далеко од истине. Јер таква влада је управљала свом средњоовековном Европом у личности папе који је биран и који се позивао на Јеванђеље. И шта се десило? Сва епоха папске владавине била је време најкрвавијих ратова између једновераца уз лично учествовање свештеника и епископа. Али, можда би моји испитивачи додали речи “под вођством Христа и Јеванђеља” само ради лепоте говора, одлично схватајући да ће се свака савремена изборна влада пре свега потрудити да се расканта с Јеванђељем и с религијом уопште? Можда је по њиховом мишљењу за међународни мир довољно да владе буду изборне? Немамо разлога да идемо далеко по одговор на ово питање: пред вама је Француска с изборном владом, с укидањем свих класних предности, с потпуном слободом уверења. И шта? Она је ступила у рат по сопственој вољи, без икаквих принудних околности.
Између осталог, кад су у питању источни народи руска влада није подстицала народ на рат, већ га је напротив, задржавала – час због свести о својој релативној немоћи да ослободи хришћане од турског јарма (у XVII веку), час због бојазни од западних народа, час, напокон, због западњачке равнодушности према судбини Православља (прва половина XIX века). Али кад је букнуо рат с Турском, руски народ је с одушевљењем кренуо у ослободилачки подвиг, и није се толико потчињавао захтеву владе, колико се сама влада потчињавала вољи православног народа, као што је то било, на пример 1877. године. Наравно, било је династичких ратова, који су изражавали вољу саме владе и који су шкодили историјским задацима народног живота, на пример, Мађарски поход 1848. године; али ако погледамо садашњи рат, смешно је и глупо налазити овде било шта слично. Зар људи имају тако кратку памет да забораве узроке његовог настанка? Аустрија, која није била задовољна анексијом православне Босне и Херцеговине упутила је Српској краљевини ултиматум са захтевом да пристане на то да се у земљу уведе аустријска жандармерија. Сваки иоле проницљив човек одлично схвата да би се добило такво потчињавање једне државе другој после којег би се највише 20 година касније неминовно десила и потпуна анексија прве. Зар није довољно то што су се Босанци, који су 500 година бранили Православље пред мухамеданством и први пут подигли устанак против њега 1876. године, уместо жељене слободе 40 година мучили у ропству ништа мање злих непријатеља Православља, аустријских католика? Зар је мало то што су остали православни народи Балканског полуострва ослободивши се од вековног турског јарма били предати под власт краљева-јеретика да и једини срећни народ Срба, којем је једином пошло за руком да добије једноверне и истомишљене краљеве макар за део своје земље, да и овај народ буде лишен своје црквене и грађанске слободе? Русија је зауставила Аустрију од последњег поробљивачког корака и у виду претње прогласила мобилизацију. Тада су нам Немачка и Аустрија објавиле рат, за који се прва спремала већ 40 година желећи да прошири своју владавину на истоку. И шта? Да ли је требало да мирно постанемо поданици Немаца? Да попримимо њихову сурову и грубу природу? Да у својој земљи уместо светих подвига православне благочестивости насађујемо клањање желуцу и џепу? Не! Боље је да умре цео народ него да се храни оваквим јеретичким отровом!
И онако смо га се довољно нагутали од времена Петра Великог! И без тога су Немци откинули од руског народа, од руске историје и Православне Цркве њену аристократију и интелигенцију; а у случају потпуног потчињавања немачкој државној власти, на крају би се развратио и прост народ. Отпадника од простог народа под утицајем Немаца и немачког новца и сад има у довољном броју. То су пре свега исти они штундисти који тако лицемерно апелују за мир. Наравно, нису сви они били свесни издајници и продавци своје домовине, није свима подељено оних 2 милиона марака, које је немачка влада одлучила да уплати (а половину од личних средстава кајзера) за ширење штунде у Русији: међу њеним следбеницима било је много искрених неуких људи, али су се они, кад су им се отвориле очи за то коме служе, и сами вратили Православној Цркви, и своје породице су довели назад, у Христов тор. Стога никад нећемо поверовати у искреност оних који су 1905. године почели да вичу о томе да се мир закључи управо онда кад је почињао преокрет ка нашој победе над Јапанцима, а 1915.г. – кад смо почели да побеђујемо Немце.
Наравно, они умеју да маскирају своје Јудино лукавство привлачним сликама свеопштег разоружавања народа, што се никад неће десити, као што је већ речено у предсказању нашег Спаситеља, али шта би се догодило кад би се то десило на тренутак? Свако ко има главу на раменима рећи ће вам да би суровија и нечаснија племена одмах почела да краду и уништавају слабија, као што су Европљани уништили племена Америке, Аустралије и делимично Африке; и први народ којем би дошао крај био би руски као најкроткији и најпоштенији.
Наравно, наши испитивачи то и желе, као лакеј Смердјаков у роману Достојевског, који је жалио што су Руси 1812. године истерали Французе, што се нису потчинили овој “паметнијој нацији” и што смо остали Руси, а нисмо постали Французи. За сличне савремене поткупљене философе бескорисни су сви докази, али међу поборницима мира има много искрених, али кратковидих људи, притом не толико секташа, већ просто људи меког срца, који се јеже на крв и убиство. Они су вероватно спремни да признају да је наш рат бескористан и да представља обичну самоодбрану народа и његових једновераца – Словена, али у ратним несрећама виде веће зло од свега онога што може да се деси чак и приликом оних жалосних последица мира, о којима смо горе писали. Притом они почињу да описују ужасне слике ратне окрутности, које су у рату неизбежне: и доживотни инвалидитет младих војника, и жалосну осиротелост породица убијених у рату, и остале мрачне стране рата које, наравно, нико не може да негира.
Тешко би било ублажавати значај оваквих аргумената кад би између мирнодопског и ратног времена постојала оваква крајња супротност, као што се то чини на први поглед. Али, загледајте се у живот ближе: зар је он у мирнодопско време без крвавих слика, разних злочина, насиља, превара, саблазни итд.? Зар би се у мирно време могло зауставити народно пијанство и тако умањити за тачно десет пута број криминалних злочина, о чему сада сведочи судска статистика? Зар би у мирно време постојали они масовни подвизи милосрђа, великодушности и самоодрицања, у којима сад учествује добра половина становништва? И не ради се само о подвизима; упитајте своју сопствену душу, загледајте се у околину: да ли су вас за време мира често посећивала светла расположења духа која вас сад готово не напуштају? И искрена љубав према отаџбини, и нежна самилост према рањеницима и сирочади, и трепетно одушевљење кад чујете вести о подвизима наших јунака, и размишљање о трулежности свега земаљског, и напокон, молитва пуна наде, од које сте се можда одавно одвикли за време мира?
Заиста, осврните се и погледајте стање руског народа пре рата у току последње деценије: до које мере су људи постали развратни и лажљиви; како за њих на земљи није преостало ништа свето, како је ушло у обичај да се чини оно што не раде чак ни дивље звери, односно да се убијају своја сопствена деца; како је све постало на продају, почевши од убеђења; како су пале просвета и наука, која је постала предмет експлоатације, и школа, која се претворила у фабрику диплома.
Морални полет, који је уследио након објављивања рата и који у знатној мери траје и сад, јесте последица обилног искупљења оних неизбежних моралних злочина којима обилује сваки рат. Узмите у руке књигу Судија, тамо је у другој глави изложен овај закон народног живота: за време политичког мира Јевреји су падали у разврат и идолопоклонство; тада је Господ слао на њих непријатељска племена; народ је устајао у одбрану отаџбине и морално се преображавао, оплакујући своје раније одступништво.
Рећи ћете: “Али зар нема других чистијих средстава за морални препород народа, средстава, којима су страни крв и насиље?” Наравно да има, али Господ дозвољава да се ратна несрећа деси управо онда кад на моралне, више позиве, народ остаје глув.
Кад би руски народ имао такве моралне силе да може да убеди Аустријанце да не упропасте Српску краљевину, да не приморавају Босанце на католичанство, да не спречавају посредством мука и погубљења Галичане да се врате у Православље, не би било разлога да се прибегава војним претњама. Даље, кад бисмо након што су нам Немачка и Аустрија објавиле рат, могли да их убедимо да се одрекну своје намере или да предавши се под њихову власт без битке и приставши на уништење Русије као државе, имали основу да се надамо да се од овога неће поколебати у њој православна вера, да се неће још више развратити моралне вредности руске душе, тада, наравно, не бисмо имали разлога да ратујемо, не бисмо морали да држимо ни војску, ни судске установе, ни затворе, ни новац; али од претпостављања оваквих услова био је принуђен да се одрекне пред крај живота чак и Лав Толстој уз сву неукротивост своје фантазије.
Истина, постојало је једно време, које је трајало можда годину или две, кад је нова хришћанска заједница била обузета безграничном оданошћу према Господу и кад јој није била потребна никаква самоодбрана: тада је њен стражар био Сам Господ, и први покушај да се злоупотреби безусловно поверење, који су предузели Ананија и Сафира, наишао је на извршиоца казне у личности Самог Господа. И данас постоје хришћанске заједнице којима је у већој или мањој мери туђа физичка самоодбрана: то су манастири и делимично сва уопште духовна лица која су лишена права да се бране оружјем. Истина, она не забрањују да се бране мирјани и држава уопште, али на исламском истоку, у северним сибирским крајинама, а тим пре у древна времена, оваква одбрана се користила врло ретко, а понекад су је се монаси свесно одрицали.
Међутим, наметати такво самоодрицање на које су способни искључиво ревнитељи вере, који су се свесно одрекли света, односно забрањивати самоодбрану целом народу “с трудницама и дојиљама”, с малом и великом децом, и омладином, с девојкама и женама којима је женска част дража од самог живота – оваква забрана би била потпуно неосмишљена ствар. Рат јесте зло, али у овом случају, као уосталом, и у већини ратова у Русији, он је мање зло него избегавање рата и предавање у власт варвара било наше свете отаџбине, било других нама братских православних народа, који по деветом члану Символа вере треба да нам буду исто толико блиски, као и православни поданици нашег цара.
Дозволимо да ће нам наш читалац рећи да смо у праву у погледу стварног патриотског и ослободилачког рата; али каквим побудама бисте приморали руског војника да учествује у непатриотском походу 1848. године, а ако би учествовао у њему, како бисте га научили да излази на крај са захтевима савести?
На овакво потпуно одређено питање имамо и сасвим директан одговор, који смо навели на почетку чланка, као и на друга два, потпуно одређена питања. 1) Ако су цар или влада предузели рат због неких користољубивих и частољубивих побуда, или због сопствене самовоље, а не због насушне потребе државе која им је поверена, наравно, они су криви и греше; 2) Да ли ће војник или део војске погрешити не пристајући да учествују у таквом рату? Ипак, у већини случајева ће погрешити, јер се због непослушања дешава грађански рат, ужаснији него што је међународни рат. Дакле, били би достојни осуде војници па чак и пукови кад би одбили да учествују у Мађарском походу 48. године; али ми нећемо изрећи осуду грчким легијама које упркос вољи антинационалне владе иду у рат против Немаца; не осуђујемо ни аустријске Словене који се добровољно предају нашој војсци; у сличним случајевима треба поставити себи питање: у случају ког избора ће се десити мање зло и највећа корист за православну веру и рођено племе?
Ово питање се разрешава тешко и врло различито, кад се држава налази у прелазном стању од небића ка бићу и обрнуто; ако се пак она налази у стању чврстог поретка, непослушање војника према сваком позиву владе у рат води у горе последице, него што је чак неразумно предузет рат. Избегавање учествовања у ослободилачком и самоодбрамбеном рату јесте грех који се не може опрати пред Богом. Исто тако треба одговорити и на треће питање, које је постављено на почетку чланка о помагању мирних грађана у рату. Нема речи за довољно осуђивање преступности фабриканата, трговаца и велепоседника, који се богате за рачун ратне несреће. Исто се може рећи и за несрећне студенте које су хипнотисали и које тероришу немачки и јеврејски шпијуни који организују демонстрације с повицима “доле рат”, о чему се с великим апетитом штампа у аустријским, немачким и мазепинским новинама.
Ако се деца, и насупрот томе, стари људи, женски пол, болесни људи, лица свештеног чина, и напокон, људи који испуљавају неке специјалне државне обавезе, ослобађају од активног учествовања у борбама, од могуће помоћи рођеним војницима и рату грађанина не може да ослободи ниједно звање, ни пол, ни године, а да не говоримо о моралној вези с домовином и војском, свако мора имати на уму да своју безбедност и срећу дугује оним безбројним смртима и боловима којима се за њега подвргавају рођени војници. Њима је слатко да умру за отаџбину кад знају да им сав народ, све становништво, радо помаже и речју и делом. Напротив, безосећајност побуњене интелигенције и јеврејске штампе била је један од главних узрока слабљења наших војника за време Јапанског похода: да ли има смисла умирати за отаџбину чији је синови сами мрзе и уништавају? Овакав погубан утицај револуционарних експлозија на дух амрије одлично схватају наши непријатељи и због тога троше велики новац да би изазвали студенте на револуционарне демонстрације.
Посебно ме једи кад се протести против сваког рата и против полиције чују од стране људи који ни дана не могу да проведу без заштите једне и друге. Тако је Лав Толстој, који је проповедао непротивљење и уништење сваког државног уређења, кад је 1905. године дошло до практичног негирања права на својину био принуђен, не задовољавајући се чуварима заједничким за целу земљу, да организује читав одред сопствених наоружаних коњаника и да њиховом силом растерује шумске пљачкаше.
“Нисам очекивао од служитеља Божијег да упућује похвале рату,” пише ми “хришћанин” толстојевског усмерења. Толстојевци ће се у истом тако неискреном духу одазивати и о овом штампаном чланку. Али нека запишу себи на челу да ја не хвалим рат, да га не оправдавам, већ да га сматрам мањим злом него што је његово избегавање од стране царева, влада, народа и појединих грађана у таквој ситуацији, каква је била пре две године.
“Али Христос је заповедио да се воле сви људи без разлике у вери и националности,” тако наши пацифисти поново почињу да се позивају на Реч Божију у коју сами не верују. Немајући могућности да било шта више кажу против разумних аргумената о неизбежности рата, не ризикујући више да наводе одређена места из Јеванђеља, они се сад позивају на његов општи дух: “Христос је заповедио да се воле непријатељи, па Он је рекао: нема ни Грка, ни Јудејца”… Даље не могу да наставе ове речи, јер знајући чврсто мноштво куплета из Беранжеа нису у стању да наведу ниједан израз из Речи Божије, и између осталог, ове речи су потпуно безразложно наводили против јеврејских погрома. Против погрома смо и ми и говорили и писали и штампали, али као прво, нисмо Христу приписивали речи апостола Павла, а као друго, и нашим космополитама не саветујемо да изврћу смисао свештених изрека, већ да их макар једном у животу прочитају у целини. Апостол пише онима који су ступили у Христову Цркву да се они у њој обуку у новог човека, скинувши старог, јер овде нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол. 3, 11). Као што видите, не ради се о различитим верама, већ само о православним хришћанима, односно синовима Цркве, који треба да воле једни друге независно од народности и класе.
Уосталом, наравно, далеки смо од тога да попут неких неумерених патриота, негирамо да је Христос заповедао да се воле људи свих вера и народности, не искључујући ни политичке непријатеље, али нико ко је пажљиво читао Јеванђеље неће тражити специјално упутуство у последњим Христовим речима “Волите непријатеље своје” (в. Мт. 5, 44), као што је то врло несавесно чинио Лав Толстој. Наведене Христове речи се тичу личних непријатеља, што није желео да прихвати Лав Толстој који је имао грубу, самољубиву душу и који је због тога сматрао да је љубав према личним непријатељима немогућа: “Волети непријатеље? То је немогуће: то би била предивна утопија, али не разумна заповест – Христос од људи није могао да захтева немогуће. Могу да не шкодим својим непријатељима, али је незамисливо да их волим” (“Царство Божије је унутра”). Из оваквих размишљања аутор изводи закључке да се Христове речи “волите непријатеље своје” тичу само политичких, а не личних непријатеља. Често смо се у својим радовима задржавали на овом Толстојевом лажном закључку како бисмо показали колико тешко греши наша публика сматрајући да је овај писац учитељ Христове љубави, док је он отворено негира срозавајући велику заповест на ниво равнодушног космополитизма.
Какав је онда истински смисао заповести? Нико се неће одлучити да спори против тога да она захтева љубав према личним непријатељима, само ако дочита до краја Христове речи у овој глави. А Ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега Који је на небесима; јер Он Својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш Небески (Мт. 5, 44-48).
“Али ви не негирате љубав према политичким непријатељима!” рећи ће нам читалац. Не негирам. “Дакле, да ли треба да волим Немце и Турке?” “Обавезно,” одговорићемо. “Па како да убијам онога кога волим? Јер, нико не може да му причини веће зло од онога ко га убије!” Такав је поглед Лава Толстоја и свих оних који негирају будући живот. Наравно, ако њега нема, нестаће оцена радњи са стране добра и зла: највише добро није врлина, већ наслада својим постојањем без икаквог одређеног циља. Ако мртви не устају – да једемо и пијемо, јер сутра ћемо умријети (1 Кор. 15, 32).
А за верујуће људе телесна смрт, било да је своја или туђа, није највеће зло и човек може да одузима живот, нимало не мрзећи свог противника, већ жалећи га. Почетком ове године, кад сам једном дошао у Харковску минерску касарну ради духовног разговора дежурни официр ми је показао војника с крстом светог Георгија и рекао: “Ових дана смо дошли на опоравак с позиција; он је пред крај једног напада расекао раме Аустријанцу и одмах је потрчао по воду, и кад ју је донео у својој капи, опрао је непријатељу рану, превио је сопственим вешом и на својим раменима га је однео у најближи медицински пункт.”
Наши војници, крећући на бојно поље (за ове две године смо из Харкова испратили преко 150.000) нису размишљали о томе како ће убијати, већ како ће умирати. У њиховим очима војник није самозадовољни победник, већ несебични подвижник, који полаже своју душу за веру, цара и Отаџбину.
Али, зар је могуће учествовати у борби прса у прса, а да човека не обузме зверска злоба? Наравно, тешко је да човек никад не подлегне злом осећању у то време, али је слично осећање скоро неизбежно и у другим, неоспорно, чак и племенитим и светим врстама службе и делатности. Упитајте војничке докторе и дадиље, болничаре и оне који раде у душевним болницама, даље, школске учитеље и учитељице, надзорнике и васпитаче дечака, напокон, родитеље који васпитавају своју сопствену децу: да ли би могли макар недељу, па чак и један дан да издрже без љутње, а у неким случајевима без пацки, ударања, па чак и шибања својих клијената? Често је љутња тим јача што је ватренија њихова љубав према деци или болесницима. Истина, у рату је гнев код већине јачи него у наведеним примерима, али у руском срцу он се гаси одмах након престанка борбе прса у прса и замењује га осећање сажаљења и дела милосрђа. При свему томе ни Црква, ни руски војници не сматрају само осећање оваквог гнева праведним; на томе се заснива канонско правило светитеља Василија Великог, које је утврђено Васељенским Саборима. “Убијање у борби наши оци нису сматрали убиством, извињавајући, како ми се чини поборнике целомудрености и побожности. Али би можда било добро саветовати да се они пошто имају нечисте руке, три године уздрже само од причешћивања Светим Тајнама” (Правило 13).
Осећам да толстојевци злурадо тапшу прочитавши ово правило и да ће прекоревати војнике: “Три године немате права да се причешћујете”; али, не радујте се злу, пријатељи, ово правило се поштовало у време високе побожности, кад су се људи лишавали Причешћа због оних грехова које ви ни не сматрате грехом: за једно кршење поста – две године, за грех блуда – 7 година, за прељубу – 15 година, за убијање плода у утроби – 10 година, за скривање своје вере у Христа због страха од мучења – 20 година, а због страха од подсмеха, за цео живот до смртног часа (ко међу савременом интелигенцијом није крив за последњи грех?). Иако су све ове епитимије утврђене на Васељенским Саборима, уз данашњи пад побожности и тешкоћом да се човек бори против греха, они су ослабљени до крајње мере, а епитимију за војнике Црква је укинула још у време високе побожности, кад су се појачали ратови с мухамеданцима, о чему сведоче још древни византијски канонисти Зонара и Валсамон; то ћете наћи у напомени уз наведено правило светитеља Василија у књизи Правила Васељенских Сабора.
Напокон, имамо потпуно јасно учење Цркве о убиству у рату, које је изложено у канонској посланици светитеља Атанасија Великог Амуну монаху, коју је одобрио Шести Васељенски Сабор. Овим речима Цркве, или, тачније, Светог Духа, Који говори њеним устима, и завршићемо овај чланак. “У различитим животним случајевима откривамо разлику која се дешава због неких узрока, на пример није дозвољено убијати, али је убијати непријатеље у борби и законито и достојно похвале. Тако се великих почасти удостојавају врли у борби и подижу им се стубови који објављују њихова изврсна дела. Дакле, једно исто, у зависности од времена и у неким околностима није допустиво, а у другим околностима је и благовремено, и дозвољава се и допушта се. Тако треба размишљати и о телесном спајању. Благо ономе ко у младости, чинећи слободан пар, користи природу за рађање деце. Али ако је то због блудне страсти, блудници и прељубочинци се подвргавају казни, коју су објавили апостоли.”
Убиство је за осуду, као дело самовоље и мржње, односно лично убиство, али убијање непријатеља у рату се “допушта и дозвољава”.
 
1915.г.

Comments are closed.