IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
CRKVA I DRUŠTVO
 
BESEDA PROTIV ONIH KOJI TVRDE DA JE ISUS HRISTOS NAVODNO BIO REVOLUCIONAR[1]
 
Ma kako čudno izgledalo ubrajanje Gospoda Isusa u revolucionare, lakomisleni ljudi, koji nisu upoznati s Jevanđeljem to ipak uporno ponavljaju; a ponekad su to ljudi, koji svesno lažu i obmanjuju druge. I zato je pravo vreme da razmotrimo ovo mišljenje potpuno nepristrasno.
Ono se može razmotriti s tačke gledišta Hristovog učenja i s tačke gledišta Njegovog života, jer se u događajima Njegovog života ovaplotilo i Njegovo učenje. U skladu s ove dve tačke gledišta može se dokazati da u učenju Isusa Hrista nije bilo ničeg revolucionarnog i iz ovoga se može zaključiti da On nije bio revolucionar; ili se može razmotriti život Isusa Hrista i na osnovu njega doći do pozitivnog zaključka da Mu je tuđ ovakav naziv. Uostalom, Hristovo učenje toliko očigledno ukazuje na najviše pobude za naš moral u vezi s budućim životom i tako jasno uči o tome da bez roptanja u sadašnjem životu treba podnositi siromaštvo, nedaće i razna zla, da je poduhvat da se u Njegovom učenju nađe podstrek za revoluciju besmislen do očiglednosti. Zbog toga „hrišćanski socijalisti-revolucionari“ kažu: „U učenju Hristos verovatno i nije revolucionar, ali je zato Sam svugde bio zaštitnik prostog naroda i zbog toga je bio razapet.“ Jedan prilično poznati publicista, bivši sveštenik Petrov, piše: „Hristos je bio demokrata: černosotenci[2] su Mu sudili prekim sudom, osudili su Ga na vešanje i obesili.“ Francuski pisac Renan je život i delatnost Isusa Hrista predstavljao kao stalni protest protiv vlasti, a Njegovo pogubljenje kao kaznu za ovaj protest. Kod nas su još šezdesetih i sedamdesetih godina bile raširene ove misli, kao što znamo iz Dostojevskog: dečak Kolja Krasotkin, načitavši se hercenovskog „Zvona“ bio je sasvim siguran u to da je Hristos bio revolucionar i socijalista. Usmerimo onda svoju pažnju na sveto Jevanđelje i pogledajmo ima li u njemu bilo kakve osnove da se u učenju i životu Isusa Hrista zapazi bilo šta što bi pogodovalo socijalizmu i revoluciji.
Nikad i nigde težnja ka slobodi nije bila tako snažna kao u jevrejskom narodu. Još 500 godina pre Hristovog Rođenja, kad je Navuhodonosor porobio ovaj narod i žudnja za političkom slobodom je u njemu bila neugasiva i prevazilazila je sve granice. Pobeđeni narod nije ostavljao svoje slobodoljubive zamisli, premda im se suprotstavljao najpoštovaniji, ili govoreći savremenim jezikom, najpopularniji prorok Jeremija. Uzaludno je prorok stalno i s tugom osuđivao ove zamisli i ubeđivao Jevreje da se pokore Navuhodonosoru: nisu ga slušali i u negodovanju su ga bacili u muljeviti rov. Prorok je uveravao u to da je vreme političke slobode za Jevreje zauvek prošlo; od 26. do 38. – sve glave ovog proroka-narodoljupca ispunjene su savetima da se pokoreni narod ne suprotstavlja tuđem caru. Narod nije slušao, izdao je osvajača, stupio je u tajne odnose s Egipćanima kako bi uz njihovu pomoć svrgao Navuhodonosora. Tada je usledilo drugo i treće pustošenje zemlje i Jerusalima. Car Sedekija je bio odveden u zarobljeništvo, njegova deca su bila zaklana na njegove oči, i sam je bio oslepljen; a u Jerusalimu je bio ostavljen carski namesnik Navuzardan. Ipak, bez obzira na sve ovo, ovi ugnjeteni ljudi su se pobunili: ubili su Godoliju, Jevrejina, namesnika Navuzardana, Jeremiju su na silu uhvatili i odveli u Egipat, gde su i dočekali svoj kraj. Pušteni iz vavilonskog ropstva 70 godina kasnije, Jevreji su sa zapanjujućim junaštvom branili slobodu koja im je bila darovana, gradili su zidove oko Jerusalima bez obzira na najrazličitije smetnje za ovu gradnju koje su poticale od strane Samarjana i drugih neprijatelja. Kasnije, kad su potpali pod grčki jaram Antioha Epifana, s bezumnom hrabrošću su se odlučili da brane slobodu; Makavejci su delovali ne samo rizikujući, već direktno žrtvujući svoj život: trpeći veliku oskudicu hleba i vojnika, boreći se s neprijateljem koji je bio sto puta jači od njih, oni su često izlazili kao pobednici zahvaljujući svojoj neukrotivoj hrabrosti. Nastupila su druga vremena: nestao je knez od Jude i Judeja je postala rimska provincija. Međutim, težnja ka slobodi je ostajala vladajuća težnja u narodu, ona je bila njegova glavna strast. Sva proročanstva o budućim blaženim vremenima su se tumačila u smislu da će Jevreji sigurno pokoriti sve druge narode i da će svuda uvesti pravdu i sud. Učenje socijalista, koje uglavnom propoveda jevrejska rasa, jeste samo ponavljanje ideja tadašnjeg jevrejstva. Prosudite sami: da li bi u takvo vreme, kad su revolucija i sloboda postale religija naroda, od ovog naroda mogao da postrada učitelj koji bi sam zahtevao sličnu slobodu? To bi bilo apsolutno nemoguće. Naprotiv, on bi postao narodni junak u mnogo većoj meri nego one dve ličnosti, o kojima govore jevrejski istoričar Josif Flavije i knjiga Djela apostolskih: Juda Galilejac i Tevda. U Djelima je rečeno: Ustade Tevda govoreći da je on nešto veliko; uz njega pristade ljudi brojem oko četiri stotine; on bi ubijen, i svi koji ga slušahu raziđoše se i propadoše. Poslije ovoga ustade Juda Galilajec u dane popisa i odvuče dosta naroda za sobom; on takođe pogibe i svi koji ga slušahu rasturiše se (Dap. 5, 36-37). Međutim, jevrejski narod nije naučio ovu lekciju. Kao što je poznato, 33 godine nakon vaznesenja Spasitelja, počeo je ustanak Jevreja protiv Rimljana, ustanak se odvijao s bezumnom hrabrošću i postojanošću, iako je njegov kraj bila propast Jerusalima, progonstvo Jevreja u Egipat i njihovo rasejanje po celom svetu kako bi se ispunila još drevna Mojsijeva proročanstva. Ali sve opisane nevolje nisu urazumile slobodoljubivi narod. Godine 135. opet se ponovio ustanak Jevreja, ali su Rimljani i njega ugušili, i od tada je jevrejstvo kao narod prestalo da postoji.
Može li se sad dopustiti da bi Hristos poginuo od jevrejskog naroda da je i sam gajio misli o slobodi i revoluciji koje su nadahnjivale ovaj narod? Naprotiv, iz daljeg kazivanja Jevanđelja videćemo da je On primio smrt, sa zemaljske tačke gledano, kao žrtva revolucionarnog pokreta Jevreja. Ovim se, naravno, ne isključuje to da su za Njegovu dobrovoljnu žrtvu za život sveta postojali i drugi zemaljski razlozi: Judina koristoljubivost, nezadovoljstvo staraca zbog kršenja predanja zakona, Pilatova malodušnost. Ali od ovih zemaljskih uzroka Hristove smrti glavni je bila jevrejska revolucija, koja se Hristu svetila za to što On nije bio zajedno s njom u njenoj težnji da svrgne tuđinski jaram s naroda i da stekne za njega političku slobodu.
Pre nego što pređemo na obrazlaganje ove misli treba primetiti da je ovaj pokret takođe bio uzrok pogubljenja Krstitelja. U Jevanđelju Sam Gospod ukazuje na ovaj razlog. Kad su posle preslavnog Hristovog preobraženja apostoli silazili s gore i razmišljali o Hristovom proslavljenju upitali su Ga: Zašto, dakle, književnici kažu da Ilija najprije treba da dođe? A Isus odgovarajući reče im: Ilija će zaista doći najprije i urediti sve. Ali kažem vam da je Ilija već došao, i ne poznaše ga, nego učiniše s njime što htjedoše; tako će i Sin Čojvečiji postradati od njih. Tada razumješe učenici da im reče za Jovana Krstitelja (Mt. 17, 10-13). U navedenim rečima Spasitelj je ukazivao apostolima na to da će vinovnici Njegove smrti biti isti ljudi, koji su bili vinovnici smrti Jovana Krstitelja. I crkveno predanje nam potvrđuje da su Irodijadu, koja je negodovala protiv Jovana zbog razobličavanja njenih bezakonja s Irodom protiv Preteče huškali upravo književnici, zbog toga što ih je razobličavao i skretao pažnju naroda od političkih interesa u oblast čisto lične vrline. Treba znati da se, kad neko oduševljenje ovlada gomilom naroda, ova gomila se naoružava toliko protiv prostog reakcionara koji brani stari poredak vrteći se u oblasti istih ovih političkih pojmova, koliko protiv onog čoveka koji odvlači narodnu svest u potpuno drugu stranu, čak i ako se on ne protivi direktno delu koje su oni smislili. Partija irodijanaca, koja nije uživala narodne simpatije, ali je živela pod pokroviteljstvom vlasti, bila je omražena, ali irodijanci nisu razapinjani na krstu. Isto tako su bile omražene i druge sluge Rima: carinici, koji su pljačkali narod, i vojnici koji su ga vređali; ali protiv njih se nije toliko bunila mržnja književnika i fariseja, kao protiv propovednika potpuno novih istina novih horizonata, govoreći savremenim jezikom, kao što su bili Jovan Krstitelj i Hristos Spasitelj. Na pitanje naroda: „Šta da radimo?“ na koji se očekivao odgovor u agitacionom, organizacionom duhu, Jovan je odgovarao: Koji ima dvije haljine neka dade onome koji nema; i koji ima hrane neka čini isto tako (Lk. 3, 11). Ovaj i slični odgovori strašno su ljutili književnike. Oni su shvatili da je takav propovednik za njih mnogo opasniji od irodijanaca, carinika i vojnika koji vređajući narod, jačaju njegovu žudnju za ustankom. I evo, postupili su s njima kako su hteli.
Ono očekivanje budućeg carstva koje se kod Jevreja sjedinjavalo s revolucionarnim zamislima, bilo je u mnogo tesnijoj vezi s moralnim principom, s religijom, nego kod nama savremenih socijalista. Oni su drevna prorčanstva tumačili onako kao što ih tumače nama savremeni rabini i kao što ih je, nažalost, tumačio, naš filosof V.Solovjov. Oni kao dokaz za svoje pojmove navode takve reči koje kod proroka zaista postoje, i ako pokuša da ih opovrgne neiskusni sagovornik, svaki iole načitan rabin će ga potući. Sva tumačenja proročanstava koja su kod nas uobičajena on će razbiti za tili čas i ako niste pripremljeni za misao da proročanstvo o utvrđivanju novog carstva treba shvatiti u smislu duhovnog uspostavljanja carstva na zemlji, odnosno Hristove Crkve, a propast carstva u moralnom smislu, kao propast lažnih vera, – ako ne budete umeli da dokažete istinitost ovakvog poimanja proročanstava, svi vaši pozitivni argumenti će naići na brzo opovrgavanje.
Koliko je zamaman bio ideal svetskog carstva kojim su živeli Jevreji, može se videti iz toga što se i danas mnogi hrišćanski mladići, pa čak i ljudi u zrelim godinama, oduševljavaju njime, zaboravljajući zbog njega istinskog Hrista. I evo, ovo buduće carovanje Jevreja nad mnoštvom naroda nazivalo se čas „carstvom svetih“, čas „carstvom Božjim“, zbog čega je i Hristos, Koji je na osnovu proročanstava propovedao potpuno drugo učenje od rabina namerno izabrao ove termine kako bi postepeno istisnuo iz narodne svesti nekadašnje raspoloženje i nekadašnje usmerenje misli. Zbog ovog cilja On je Sebe nazvao Sinom Čovečjim, kako bi odbacujući misao o ustanku protiv Rimljana, navikavao misao naroda na poimanje Mesije kao duhovnog cara. Kod Danila ima proročanstava da će jednom u zamenu za zemaljska carstva, koja su olicetvorena u vidu strašnih zveri, nastupiti večno carstvo i čast, i vlast Sina Čovečijeg (v. Dan. 7). Ovom slikom prorok je želeo da pokaže da jevrejski narod koji su pogani neznabošci držali u svojim rukama, mora da da čovečanstvu ideju i tip moralnog savršenstva, kojem je i suđeno da ostvari drevno obećanje o tome da će se u Avramovom potomstvu blagosloviti sva zemaljska plemena. Ispunjavajući ovo obećanje i naš Gospod je nazivao Sebe Sinom Čovečijim. Gospod je ovo ime posebno voleo da upotrebljava kad je govorio o Svojoj slavi. Tako na pitanje prvosveštenika Kajafe koje Mu je bilo upućeno: Zaklinjem Te živim Bogom da nam kažeš jesi li Ti Hristos, Sin Božiji? Reče mu Isus: Ti kaza. Ali Ja vam kažem: od sada ćete vidjeti Sina Čovječijega gdje sjedi s desne strane Sile i dolazi na oblacima nebeskim (Mt. 26, 63-64; up. Mk. 14, 62). Prvosveštenik je odlično shvatao šta Hristos tvrdi ovim rečima i da bi prekinuo ispitivanje, rekao je: „On huli na Boga.“ Tada su svi povikali: „Da se ubije!“ Ali kakvo je bogohulstvo – ponavljati proročanstvo? Isto tako je i Stefan, apostol i prvomučenik, govorio u sinedironu: Evo vidim nebesa otvorena i Sina Čovječijega gdje stoji s desne strane Bogu (Dap. 7, 56). Svi ovi izrazi su imali za cilj da podsete Jevreje na istinito učenje proroka o Hristu i da razbiju njihovo lažno učenje o Mesiji kao o zemaljskom caru, čak i ako je poslan od Boga.
Ako budete razmatrali različite besede u kojima se Hristos doticao pitanja o carstvu Božijem s ove tačke gledišta, shvatićete vezu između misli u Hristovim besedama tamo gde je ona potpuno neuhvatljiva van ove tačke gledišta, shvatićete zbog čega On ponekad potpuno neočekivano prelazi s jednog predmeta na drugi, na potpunu nedoumicu savremenih nemačkih tumača, koji izjavljuju da se u ovim besedama uopšte ne može shvatiti – gde se završavaju reči Spasitelja i gde počinje beseda samog kazivača – apostola Jovana. Međutim, brzo ćete uspostaviti vezu između reči kad budete svesni onih pitanja, koja su bila na umu Hristovih sagovornika, koja su oni verovatno držali za sebe, a možda su ih i govorili, ali koja nisu uneta u tekst Jevanđelja. Radi objašnjenja naše misli uzećemo dve takve besede u kojima se smatra da je veza između Gospodnjih reči neuhvatljiva.
Ko se ne seća Hristove besede s Nikodimom? Nikodim je došao kod Hrista i rekao Mu je: Ravi, znamo da si učitelj od Boga došao; jer niko ne može ova znamenja tvoriti koja Ti tvoriš ako nije Bog s njim. Odgovori Isus i reče mu: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi odozgo, ne može vidjeti Carstva Božijega (Jn. 3, 2-3). Ali zar je to odgovor na Nikodimovo pitanje? Naravno, jeste odgovor, ali ne logički, već odgovor na unutrašnji smisao obraćanja, na onu nadu s kojom je Nikodim govorio. On je priznavao da je Hristos Mesija; ali zamišljajući Mesiju kao zemaljskog cara, izbavitelja Jevreja od rimskog ropstva i ne videći da Hristos preduzima bilo šta za ostvarenje njihove mašte, u nedoumici je pitao: „Zbog čega Ti, Učitelj, Koji si od Boga poslan da nas oslobodiš od naših neprijatelja, ne okupljaš vojsku od nas radi svrgavanja paganskog jarma i radi stvaranja našeg sopstvenog carstva?“ Evo, na ovo Nikodimovo pitanje koje nije dorečeno, ali se jasno oseća, Hristos i odgovara: „Da bi čovek ušao u Moje Carstvo, potrebno je novo rođenje: zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije (Jn. 3, 5). Nikodim na ovo odgovara: Kako se može čovjek roditi kad je star? Eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se (Jn. 3, 4). Obično tumači smatraju da Nikodim ništa nije shvatio iz Hristovog odgovora, zaboravljajući da Nikodim ne samo da nije bio dete, već je bio učen čovek. U stvari, on je odlično shvatio Hristov odgovor, ali mu se činilo da je metoda kojom Hristos želi da okupi i uredi Svoje carstvo potpuno fantastična. Ako je jednom čoveku vrlo teško da se preporodi, tim je to veća teškoća za ceo narod. Moralni preporod čovečanstva koje Isus propoveda kao uslov za ulazak u Njegovo Carstvo, Nikodimu je izgledao podjednako fantastično, kao i nama savremenim socijalistima učenje o ovom preporodu. Hristos je ponavljajući Svoju misao rekao: Ono što znamo govorimo (Jn. 3, 11). Odnosno, preporod po telesnom shvatanju je nemoguća stvar, ali Ja sam sišao s neba na zemlju i znam šta govorim: istina, do sada je bio nemoguć potpuni preporod čak i poštenog čoveka, ali Ja sam doneo nove istine s neba, i nove sile o kojima govorim znam iz iskustva, po najvišem znanju: Duh diše gdje hoće, i glas Njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki koji je rođen od Duha (Jn. 3, 8). Zatim je Hristos naizgled potpuno neočekivano i neobjašnjivo počeo da govori o sudu. Ali, ove Njegove reči će nam biti jasne ako se ponovo setimo da Hristos odgovara na nade sagovornika, premda i neizrečene, ali njemu uvek bliske. U Starom Zavetu su pojmovi o sudu i pravednosti bili nešto drugačiji nego u naše vreme. Mi s pojmom suda sjedinjujemo predstavu o nečem strašnom i o nečem što kažnjava. Tako su o sudu govorili ugnjeteni i uvređeni ljudi. Ceo životni problem se svodi na pitanje: kako pomiriti to što u ovdašnjem svetu pravedni i pobožni pate, a grešni i nečastivi se naslađuju? Ovo pitanje se sreće u psalmima, u knjizi Jova i u drugim sveštenim knjigama. Svuda se uporno čeka i zahteva sud. Evo Sluge Mojega, Kojega podupirem, Izabranika Mojega, Koji je mio duši Mojoj; metnuću duh Svoj na Njega, sud narodima javljaće. Neće vikati ni podizati, niti će se čuti glas Njegov po ulicama. Trske stučene neće prelomiti, i svještila koje se puši neće ugasiti; javljaće sud po istini (Is. 42, 1-3). Očekivanje suda ili pravednosti predstavljalo je žudnju jevrejske duše i starozavetne misli. Kad je Gospod govorio o preporodu kao neophodnom uslovu za stupanje u Njegovo duhovno Carstvo Nikodim je mislio: „Gde je onaj sud koji su proroci obećali, koji će Mesija izvršiti nad narodima?“ I Gospod mu je odgovorio: Jer ne posla Bog Sina Svojega na svijet da sudi svijetu, nego da se svijet spase kroz Njega (Jn. 3, 17). Ovo je odgovor na napeto očekivanje naroda o sudu. Ali gde je sud i u čemu se on sastoji? Koji u Njega vjeruje ne sudi mu se, a koji ne vjeruje već je osuđen, jer nije vjerovao u ime Jedinorodnoga Sina Božijega. A ovo je sud što je svjetlost došla na svijet, a ljudi više zavolješe tamu negoli svjetlost; jer njihova djela bijahu zla. Jer svaki koji čini zlo mrzi svjetlost i ne ide ka svjetlosti, da se ne razotkriju djela njegova, jer su zla. A ko istinu tvori, ide ka svjetlosti, da se vide djela njegova, jer su u Bogu učinjena (Jn. 3, 18-21). I kraj besede. Jasno je da se ovde u svojim odgovorima Nikodimu Spasitelj prilagođava onome što je njegov sagovornik rekao ili o čemu je razmišljao. O sudu su govorili proroci i on će morati da nastupi. „Da,“ odgovara Hristos, „sud je već došao i nastupio, ali se on sastoji u tome što je svetlost došla u svet…“ i ostalo. On ovom sudu koji su proroci predskazali pridaje moralni značaj: Gospod je došao da razobliči i posrami grešnike, a njihova kazna će biti u drugom svetu.
Sad pogledajmo jevanđelsko kazivanje u kojem se posebno jasno ispoljio duhovni karakter carstva koje je Hristos uspostavio na zemlji, koje je suprotno zemaljskom carstvu koje su Jevreji očekivali. Ovo kazivanje govori o čudu nasićivanja pet hiljada ljudi uz pomoć pet hlebova. O njemu se govori u tri Jevanđelja, ali razjašnjenje ovog događaja nalazimo samo u Jevanđelju po Jovanu. Ono nije tako zapanjujuće kao na primer, vaskrsenje Lazara ili sina nainske udovice, ili iscelenje đavoimanih. Ali nijedno od ovih tako strašnih čuda nije na narod tako delovalo i nije ostavilo takav utisak kao ovo skromnije čudo nasićivanja ljudi, koji su se predali volji Božijoj. Zašto je tako? Ona čuda, premda su i bila radosna, nisu imala nikakve veze s narodnim omiljenim težnjama ka slobodi, kakvu su Jevreji videli u ovom čudu. Ovo čudo je u očima Jevreja koji su ga gledali s nadom imalo isto takav značaj kao kad bi nekoj državi bilo poklonjeno, na primer, nekoliko desetina oklopnjača. U ratu, kao što je poznato, nikakva hrabrost, nikakva sila, ne mogu imati značaja ako bude nedostajalo oružje, a posebno hrana. Juda Makavejac pored sve hrabrosti svoje vojske često nije mogao imati uspeha zbog nedostatka hrane. Dakle, sad se pojavio Učitelj Koji jednom rečju može da nahrani nekoliko hiljada ljudi. Evo zbog čega je narod shvatio kakvo je čudo učinjeno pred njima, da je hteo da dođe i da iznenada uzme Hrista i načini Ga carem. Ali Isus je za to saznao i udaljio se, prošavši po vodi kao po zemlji.
Šta se dalje desilo? Zapazite da su, iako se ovo čudo desilo u Galileji, za Hristom pošli Judejci, Jerusalimljani, koji su se prema Njemu odnosili s najviše neprijateljstva. To je bio napredni deo nacije, koji je s posebnom žudnjom stremio ka buntu protiv Rimljana. Posle ovog čuda uskoro su sreli Hrista u Jerusalimu, ali su još pre toga otkrili svoje neprijateljstvo i nezadovoljstvo Njime. Znajući da Hristos nije seo s apostolima u lađu posle čuda nasićenja, ali se ipak obreo u Kapernaumu zajedno s njima, narod je pitao: Ravi, kada si došao ovamo? Isus im odgovori i reče: Zaista, zaista vam kažem: ne tražite Me što ste znamenja vidjeli, nego što ste hljeba jeli i nasitili se. Trudite se ne za jelo koje prolazi, nego za jelo koje ostaje za život vječni, koje će vam dati Sin Čovječiji (Jn. 6, 25-27). I čim je Gospod izrekao ovu misao, koja je bila tako daleko od uobrazilje naroda, odmah je počelo razdraženo protivljenje i zahtev da se Hristova blagodat stalno sjedinjuje s ovim čudesnim hlebom, slično kao što se to jednom već desilo za vreme Mojsija. Ali, Gospod počinje da govori da će umesto ove čudesne čulne hrane onima koji veruju u Njega dati drugu hranu – Svoje Telo i Krv. Čuvši ove reči, oni rekoše: Ovo je tvrda besjeda. Ko je može slušati (Jn. 6, 67). Apostoli su dali odgovor Petrovim ustima: Gospode, kome ćemo otići? Ti imaš riječi života vječnoga. I mi smo povjerovali i poznali da si Ti Hristos Sin Boga živoga. Isus im odgovori: Ne izabrah li Ja vas dvanaestoricu? I jedan od vas je đavo (Jn. 6, 68-70). Vidiš da se u Judinom srcu sad prvi put odigrao odlučni prevrat kad je iz ove besede uvideo da se od Učitelja ne može očekivati da zadovolji njegovu strast ka zemaljskom bogaćenju. I sami Jevreji su konačno shvatili da Hristos neće primiti nikakvo saosećanje i učešće u ustanku protiv Rimljana. Posle ovoga Isus je išao po Galileji, jer po Judeji nije hteo da ide, pošto su Judejci tražili da Ga ubiju (Jn. 7, 1). I čak na praznik, kad su Njegova braća došla u Jerusalim, On tamo nije došao javno, nego tajno. Na prazniku su se vodili sporovi o Njemu: jedni su govorili da je dobar, a drugi da vara narod. Hristos ponovo počinje da ubeđuje u duhovno poimanje Carstva Božijeg. A u posljednji veliki dan Praznika stajaše Isus i povika govoreći: Ko je žedan neka dođe Meni i pije! Koji u Mene vjeruje, kao što Pismo reče, iz utrobe njegove poteći će rijeke vode žive (Jn. 7, 37-38). Neki, koji do tada nisu verovali u Njega, sad počinju da veruju. Ali, očigledno, kolebanje između sumnje i vere u ovog Učitelja, Koji govori onako, kao što nikada čovjek nije govorio (Jn. 7. 46) još uvek traje. Odgovarajući na ovu kolebljivu veru naroda Gospod je opet govorio, naizgled, bez veze s predmetom: Ako vi ostanete u nauci Mojoj, zaista ste Moji učenici; i poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi (Jn. 8, 31-32). Zašto se ovde odjednom govori o slobodi? Naravno, kao odgovor na nedoumicu Judejaca koji su počeli da veruju: ako si Ti istinski Mesija zašto si odbio da staneš na čelo našeg oslobođenja? – Gospod im je zato i govorio o moralnoj slobodi. Razočarani slušaoci izjavljuju da su i bez toga slobodni. Oni su mogli da govore tako, jer je odbijena njihova strasna želja za istinsku političku slobodu. Prividnu političku slobodu su imali, imali su svoje jevrejske duhovne rukovođe, svoje vojnike. Jednom rečju, naizgled im je bila data skoro potpuna autonomija. Ali odavno su morali da se uvere u to da su oni, pravno slobodni, praktično bili bespravni robovi. Ljudi, koji se nalaze u ovakvoj situaciji, premda su njome nezadovoljni u najvišoj meri, vrlo uvredljivo primaju kad ih neko podseti na ovo ropstvo. Tako su se i Jevreji uvredili rečima Gospoda da će „ih Sin Čovečiji osloboditi“ (v. Jn. 8, 32). „Mi nikad nismo bili ničiji robovi. Mi smo deca Avramova. Kako onda kažeš: postaćete slobodni.“ Hristos im je odgovorio: Zaista, zaista vam kažem da svaki koji čini grijeh rob je grijehu (Jn. 8, 34). Nakon ovih reči Jevreji se sve napetije raspravljaju, napokon uzimaju kamenje i žele da ubiju Onoga Koga su pre nekoliko nedelja želeli da učine svojim carem.
Dakle, neprijateljstvo Jevreja protiv Hrista postaje sve jače; Jevreji više puta žele da Ga ubiju; i već Njegovi učenici, koji su nedavno maštali da uskoro treba da nastupi carstvo njihovog Učitelja, sad, kad ih On zove u Jerusalim, u Judeju, na vaskrsenje Lazara, kažu Mu: Ravi, sad Judejci tražahu da Te kamenuju, pa zar opet ideš tamo? (Jn. 11, 8) – i plaše se da idu s Njim, i samo Toma hrabro kaže: Hajdemo i mi da pomremo s Njim (Jn. 11, 16).
Uostalom, Gospod je pokazivao da pored sve navodne neizbežnosti smrtnog ishoda, pored one rasplamsale mržnje Jevreja On na smrt ide slobodno. U čas izdaje, kad je Juda uzevši četu vojnika i služitelja od prvosveštenika i fariseja došao u Getsimanski vrt, gde je Gospod bio s trojicom izabranih apostola, s fenjerima i svetiljskama i oružjem, Isus je, znajući sve što će Mu se desiti, izašao i rekao im: „Koga tražite?“ Odgovoriše Mu: „Isusa Nazarećanina.“ Isus im kaže: „Ja sam.“ I kad im je rekao: „Ja sam,“ oni su ustuknuli i pali. I kad je postalo jasno da uzrok Njegovog hapšenja nije bila fizička nemogućnost da se suprotstavi, On se predao neprijateljima u ruke, kao što su pisali proroci, da bi se ispunila proročanstva… Ovo su videli Njegovi učenici. Ali još je ranije Gospodu bilo ugodno da pokaže pred svima da sami po sebi mržnja i neverje ne mogu da pobede Njegovu silu. Da bi to pokazao, On vaskrsava Lazara naočigled naroda. Na početku Svog služenja On čini takva čuda tajno i retko, rukovodeći se sažaljenjem, kao što su bili vaskrsnuti Jairova kćerka i sin nainske udovice. Vaskrsnuvši Jairovu kćerku Gospod kao da želi to da sakrije, kaže da nije umrla djevojka, nego spava (Mt. 9, 24). A Lazara vaskrsava trijumfalno, u prisustvu mnoštva ljudi, nakon što su njegove sestre, Marta i Marija posvedočile da je mrtav i da već smrdi. Ovo čudo je za posledicu imalo to da su mnogi poverovali u Njega. Ovde, prilikom ovog čuda, u umovima ljudi se, naravno, odigrao strašan prevrat. Ranije im se činilo da ne može postojati uzvišeniji i primamljiviji ideal nego da Jevreji pokore sve narode, da se u ovom svetskom carstvu zacare istina i pravednost. Ali kad se pred ovim Učiteljem otvaraju vrata groba i kad po jednoj Njegovoj reči vaskrsava mrtvac, pred takvom vlašću bledi svaka ljudska zamisao: a i slava, i carstvo, i sud – sve je to do groba i do smrti, a zatim će nad svim zavladati smrt i svaka slava će biti podvrgnuta truljenju u grobu, a duša – sudu. A ovde Učitelj vlada nad samom smrću. Ko je onda On i zar nisu istiniti Njegova reč i učenje? Zar ne treba ostaviti sve pređašnje nade i predati se Njegovoj volji? Onda mnogi od Judejaca koji bijahu došli Mariji vidjevši šta učini Isus, povjerovaše u Njega. Neki pak od njih otidoše farisejima i kazaše im šta učini Isus (Jn. 11, 45-46). Upravo tu je Isusu bila doneta presuda: Od toga, dakle, dana dogovoriše se da Ga ubiju (Jn. 11, 53), odnosno neposredno posle vaskrsenja Lazara. Obratite pažnju na značaj ovog čuda za zemaljsku sudbinu našeg Gospoda. Upravo zbog njega je sinedrion i doneo smrtnu presudu Spasitelju. Negatorima ovog čuda teško je da nađu konačni povod za ovu presudu u životu Spasitelja, i oni ga izmišljaju apsolutno proizvoljno. Takav je poznati Renan. On negira ovo čudo i prikazuje ga kao prevaru Isusa Hrista Koji je navodno dozvolio Svom drugu da se pretvara da je mrtav i da legne u grob, a zatim je i obavljeno prirodno vaskrsenje. Istina, Renan je pisao za Francuze, kod kojih se razlika između laži i istine toliko izbrisala, da im prevara i ucena nisu odvratni: samo da bude lepo izvedeno. Ali koliko je ovakvo tumačenje gnusno i neverovatno za one koji shvataju Hrista vidi se iz toga što su, želeći da sačuvaju poverenje čitalaca prema autoru ruski prevodioci izostavili ovo mesto u Renanovoj knjizi. Želeći da napravi od Hrista džentlmena sličnog svojim savremenicima, Renan kao uzrok zbog kojeg su Jevreji osudili Hrista navodi to što je On oprostio grešnici: Jevreji navodno nisu mogli da pređu Hristu preko ovog oproštaja i osudili su Ga na smrt. Međutim, oproštaj, koji je Hristos darovao grešnici, bio je u potpunom skladu s Mojsijevim zakonom. U 17. glavi Ponovljenih zakona zapoveda se da svedoci prestupa prvi bace kamen na prestupnika kako bi snosili odgovornost pred rođacima ubijenog ukoliko je pogubljenje nepravedno.[3] Evo zbog čega književnici nisu mogli da vide ništa uvredljivo u Hristovim rečima: ko je od vas bez greha, neka prvi baci kamen i zašto su se pošto ih je savest razobličavala jedan po jedan razišli. Renan je pokušao da navede ovaj događaj kao konačni uzrok Hristove osude samo kako bi Spasitelju nametnuo formu savremenog slobodnog rešavanja ženskog pitanja. Dakle, presuda protiv Hrista bila je izgovorena onda kad je On vaskrsao Lazara. Neki od svedoka čuda vaskrsenja su otišli kod fariseja i rekli im šta je Isus učinio. Onda prvosveštenici i fariseji sabraše sinediron, i govorahu: Šta da radimo? Ovaj Čovjek čini mnoga znamenja. Ako Ga ostavimo tako, svi će povjerovati u Njega, pa će doći Rimljani i uzeti nam zemlju i narod (Jn. 11, 47-48). Oni su sa svoje tačke gledišta bili u pravu. Jer, zaista, kad bi svi poverovali u Hrista revolucija i ustanak protiv rimske vlasti bi im izgledali kao potpuno ništavna stvar. Zaokupljen čudima u oblasti zagrobnog života narod bi prestao da ljubomorno čuva čak i onu senku autonomije, koju je sačuvao sve do tog vremena i tada bi Rimljani neometano izbrisali ostatak njegove samosvojnosti. A jedan od njih, po imenu Kajafa, koji one godine bješe prvosveštenik, reče im: Vi ne znate ništa; niti pomišljate da je za nas bolje da jedan čovjek umre za narod, a ne da sav narod propadne (Jn. 11, 49-50). Od toga, dakle, dana dogovoriše se da Ga ubiju (Jn. 11, 53). U ovim rečima jevanđeliste vidi se direktno ukazivanje na to da je ovde izvršena presuda.
Dalje vidimo da kad je Gospoda zbog ovog čuda ceo narod dočekao u Jerusalimu, zloba fariseja, koji su već odlučili da se obračunaju s Isusom pojačala još više. Prvosveštenici su odlučili da ubiju i Lazara zato što su zbog njega mnogi Judejci dolazili i verovali u Isusa. Crkvena istorija nam kaže da je Lazar spasavajući se od zlobe Judejaca pobegao iz svoje otadžbine na ostrvo Kipar, gde je kasnije bio episkop, a Sinaksar na Lazarevu Subotu objašnjava zašto o ovom čudu govori samo četvrto Jevanđelje. Kod dvojice prvih jevanđelista se objašnjava zašto Ga je narod dočekao s takvom slavom. Kod Luke je rečeno: za sva čudesa (Lk. 19, 37). Zašto oni ćute o ovom poslednjem čudu? Lazaru je bilo vrlo teško pitanje o tome šta se s njim dešavalo za vreme njegovog četvorodnevnog boravka u adu. Njegovo pominjanje u Jevanđelju moglo je da umnoži ova raspitivanja, moglo je da otkrije mesto njegovog boravka, zato trojica jevanđelista, koji su svoja Jevanđelja pisali još za života kiparskog episkopa, nisu pominjali njegovo vaskrsenje u svojim Jevanđeljima, a četvrti je, opisujući već posle druge smrti Lazara svečani ulazak Gospoda u Jerusalim, objasnio uzrok ovakvog dočeka: A svjedočaše narod koji bješe s njim kada Lazara pozva iz groba i podiže ga iz mrtvih. Zbog toga Mu i iziđe narod u sretanje, jer ču da je On učinio ovo znamenje (Jn. 12, 17-18). Jevanđelista kao da govori svojim čitaocima: „Vi znate iz prvih Jevanđelja kako je narod dočekao Hrista, ali ne znate zašto je to učinio; sad znajte da je narod to učinio zato što je video kako je Hristos učinio ovakvo znamenje.“
Dakle, mržnja Judejaca, narodne gomile, koja je nedavno primoravala učenike da zadrže Isusa Hrista da ne uđe u Jerusalim, kao da je potpuno nestala pod uticajem ovog čuda: ova gomila sad oduševljeno dočekuje Hrista kao Sina Davidovog, kao poslanika Božijeg, i uzbuni se sav grad (Mt. 21, 10).
Zatim još jedan događaj iz kojeg se vidi da je Hristova slava u ovo vreme doživela vrhunac. Među ljudima koji su došli na poklonjenje na praznik bilo je i Grka. Oni su molili Filipa: Gospodine, hoćemo da vidimo Isusa. Dođe Filip i kaza Andreju, a opet Andrej i Filip kazaše Isusu. A Isus im odgovori govoreći: Došao je čas da se proslavi Sin Čovječiji. Zaista, zaista vam kažem: ako zrno pšenice padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane (Jn. 12, 21-24) i dr. Zbog čega Hristos grčku veru u Njega vezuje za Svoju skoru smrt? Glavni uzrok mržnje Jevreja protiv Hrista bio je to što su oni osećali da Carstvo koje Hristos uređuje neće biti nacionalističko, nego svetsko. Kao što su ranije, kad im je On govorio o Svojoj smrti, pitali da li želi da ide kod Grka, tako i ovde, kad su Grci poverovali u Njega, On odmah počinje da govori o smrti. Jasno je da i On povezuje Svoju smrt s jevrejskim nacionalizmom, s njegovom mržnjom prema tuđinima i željom da se ne miri s njima, već da ih pokori.
Ova uzročno-posledična veza će nam biti još jasnija ako se zagledamo u okolnosti suda nad Spasiteljem.
Duhovni propovednici obično iscrpljuju svoju krasnorečivost oplakujući nepostojanost jevrejskog naroda koji je na Cveti oduševljeno dočekivao Gospoda povicima osana (Jn. 12, 13), a u petak je već vikao Pilatu: Razapni, razapni Ga (Jn. 19, 6). Ali, u stvari, prelom se odigrao u još kraćem roku. Još u četvrtak uveče narod je bio na Hristovoj strani, zato su prvosveštenici morali da Ga traže nasamo i noću. Noću su Mu, uprkos svom zakonu, i sudili, a rano ujutru su otišli kod Pilata kako bi ga molili da odobri njihovu presudu nad Hristom. Postavlja se pitanje kako se, ako se sve činilo bez učešća naroda kod Pilatovog dvorca našla ogromna gomila naroda. Na ovo pitanje u postojećim tumačenjima nema razrešenja i ja sam ga i sam shvatio tek prošle godine! Nadam se da će me moji slušaoci saslušati i podeliti sa mnom moju dosetku. Obično zamišljamo da se narodna gomila u vezi s optužbom Isusa Hrista kod Pilata okupila zajedno s Njegovim izdajnicima. Pilat je želeći da pusti nevinog Isusa predlagao narodu da Ga opravda, a narod je zahtevao da se opravda Varava. Ipak, nije tako bilo. Zapazimo da u prvo vreme odnos naroda prema Isusu nije bio naročito neprijateljski: tužioci pred Pilatom su književnici i fariseji; narod prvo ćuti, a onda se odjednom razjario i narod i počeo da viče: Razapni, razapni Ga (Jn. 19, 6). Da bi se shvatila ova neočekivana promena u raspoloženju naroda, treba se obratiti jevanđelisti Marku. Tamo se stvar opisuje nešto jasnije. I odmah ujutru učiniše vijeće prvosveštenici sa starješinama i književnicima, i sav Sinedrion, i svezavši Isusa odvedoše Ga i predadoše Pilatu. I upita Ga Pilat: Jesi li Ti car judejski? A On odgovarajući reče Mu: Ti kažeš. I tužahu Ga prvosveštenici mnogo. Ali On ne odgovaraše ništa. A Pilat Ga ponovo upita govoreći: Zar ništa ne odgovaraš? Vidi koliko Te optužuju! Ali Isus više ništa ne odgovori tako da se Pilat divljaše. A o prazniku oslobađaše im po jdnoga sužnja koga bi iskali. A bijaše neki, po imenu Varava, u okovima sa svojim ustanicima, koji su u buni učinili ubistvo. I povikavši narod stade iskati ono što im svagda činjaše (Mk. 15, 1-8). Sve naše teškoće će se razrešiti ako u skladu s Jevanđeljem po Marku zamislimo da se stvar odvijala tako da se, dok su prvosveštenici i fariseji doveli Hrista kod Pilata na sud, narod već okupio kod Pilata zbog druge stvari – tačnije da bi zahtevao od Pilata jednog od sužanja, po običaju. Tada će postati jasno odakle se kod Pilata pojavio narod, jasno je zašto se on u prvo vreme nije odnosio prema Isusu toliko neprijateljski koliko dobrodušno. Ali Pilat prvi pominje Varavu, on samo odgovara na zahtev naroda, nudeći da umesto Varave pusti Isusa. Međutim, kad je Pilat upitao: želite li da vam pustim cara judejskog – prvosveštenici su podbunili narod da moli da je bolje da im pusti Varavu. Dakle, narod se sam po sebi prema Hristu nije odnosio neprijateljski. Narod, koji se okupio zbog potpuno druge stvari i koji ispočetka verovatno nije ni znao da je Isus vezan (On je uhapšen noću i tajno, bez naroda), mislio je da će Isusa i onako, bez njegove molbe, pustiti. Bilo mu je poznato da starešine mrze Hrista, da se trude da Ga optuže, ali nipošto nije mislio da će se stvar tako užasno završiti. On je video da i sam Pilat pokušava da Ga opravda i mislio je da će Hristos i tako biti oslobođen. Oni mole da im puste Varavu, ali Pilat ne želi da pusti Varavu, on želi da pusti Hrista. Međutim, čime se Varava toliko svideo narodu? Jer Varava je, kako je napisano (v. Jn. 18, 40) bio razbojnik. Da, ali to nije bio običan razbojnik, već buntovnik. U Jevanđelju se otvoreno kaže: ovaj bijaše bačen u tamnicu za nekakvu pobunu učinjenu u gradu i za ubistvo (Lk. 23, 19). Dakle, to nije dosetka, već sušta činjenica: Varava je bio buntovnik. I naravno, zato je narod, koji je sav bio jedna revolucionarna banda, tako uporno i molio za ovog buntovnika. Za običnog razbojnika narod ne bi molio: jer i danas, kad sudije zbog nečega, nekad zbog čisto formalnih razloga, na primer, zbog nedostatka dokaza, oslobađaju na primer konjokradicu, nerod negoduje zbog ovakvog opravdanja i često takvog prestupnika kažnjava svojim sopstvenim sudom. Utvrdivši mišljenje da je narod došao da moli Pilata za Varavu i da je neočekivano naišao na želju Pilata da im ne pusti Varavu, već Isusa, shvatićemo zašto se postepeno razjario protiv Isusa, prema Kojem nije gajio neprijateljstvo. Apostol Petar u Djelima kaže, obraćajući se Judejcima: „Vi ste izdali Sina Božijeg Isusa i odrekliste Ga se pred licem Pilatovim kada on presudi da Ga pusti. A vi se odrekoste sveca i pravednika i isprosiste čovjeka ubicu da vam pokloni“ (Dap. 3, 13-15). Apostol ukazuje na onaj trenutak kad se narod, srevši se s Isusom očigledno kolebao za koga da moli Pilata: za Isusa ili za Varavu – i kad još nije bio neprijateljski raspoložen prema Spasitelju. Naprotiv, po prvom i trećem Jevanđelju izlazi da je narod navodno počeo da traži da se Gospod razapne. Ali tamo se opisuje momenat kad se Hristos vratio od Iroda u odeći sramote. U Jevanđelju po Jovanu rast narodne zlobe se opisuje postepeno, određeno i jasno. Prvo samo književnici zahtevaju Isusovo pogubljenje, a zatim i narod. Narod se prvo prema Isusu odnosio prilično mirno, a zatim krajnje ozlojeđeno. Isus je od Kajafe doveden u pretoriju. Pilat je izašao i rekao: Kakvu optužbu iznosite protiv Ovoga Čovjeka? Odgovoriše mu i rekoše: Kad On ne bi bio zločinac ne bismo Ga predali tebi (Jn. 18, 29-30). Upravo ovde se ispoljio sudar jevrejske autonomije i njihovog istinskog robovanja Rimu, koje je za njih bilo toliko nesnosno. Možda se često dešavalo da su se rimske vlasti prema presudama jevrejskih vlasti odnosile apsolutno formalno, ne upuštajući se u njihovu suštinu i odobravale ih bez otpora. Ali ovog puta Pilat nije hteo tako da postupi, odgovorio je: Uzmite Ga vi i po zakonu vašemu sudite Mu (Jn. 18, 31). Morali su da se pokore i da iznose tačke optužbe. Tada je počeo formalni sudski proces. Možda je drski odgovor prvosveštenika, a možda je sažaljenje prema optuženiku podstaklo Pilata da se prema stvari odnosi ozbiljnije. Započinje Pilatova beseda sa Hristom u vezi s optužbom. Pilat je upitao Hrista: Jesi li Ti Car Judejski? (Mk. 15, 2). Gospod ne negira da je On Car, već samo objašnjava da Njegovo Carstvo nije od ovoga sveta i da se On rodio i da je došao na svet kako bi posvedočio istinu. Pilat je izašao pred Judejce i rekao da nije našao u Isusu nikakvu krivicu. Zatim on zapoveda da se Isus istuče i izvodi Ga kod Judejaca s trnovim vencem i u purpurnom ogrtaču i ponovo objavljuje da ne nalazi u Njemu nikakvu krivicu. Počinje da se govori o Varavi. Ali narod još ništa neprijateljski ne govori protiv Isusa. A vojnici opletoše vijenac od trnja i metnuše Mu na glavu, i obukoše Mu purpurnu hljainu, i govorahu: Zdravo, Care Judejski! I udarahu Ga po obrazima. Pilat pak opet iziđe napolje i reče im: Evo vam Ga izvodim napolje, da znate da na Njemu ne nalazim nijedne krivice (Jn. 19, 1-4; v. takođe Mk. 15, 17-19). U ovo vreme Isusa su vodili kod Iroda, vratili su Ga, podvrgavši Ga tamo ponovo ruganju. A Isus iziđe napolje noseći trnovi vijenac i purpurnu haljinu. I reče im Pilat: Evo čovjeka! (Jn. 19, 5). Pilat se nadao da će u narodu izazvati sažaljenje. On je znao da je ovaj narod proslavljao Isaiju, Jeremiju i Makavejce, koji su stradali za istinu. To nisu bili gordi Rimljani u kojima je sam izgled ugnjetenog izazivao prezir. Samo jednoga se Pilat nije dosetio, da nije smeo da pokazuje narodu u sramnoj odeći navodnog cara judejskog kad je sva želja naroda bila da vidi istinskog cara. Narod je prvo ćutao. Tada su prvosveštenici i služitelji povikali: „Razapni!“ Vikali su sami, narod zasad nije vikao. Pilat ponovo objavljuje da u Hristu ne nalazi nikakvu krivicu. Tad oni kažu: „Po našem zakonu mora da umre, jer je načinio sebe Sinom Božjim.“ Tada Pilat, uplašivši se još više, opet uvodi Isusa u pretoriju. Međutim, sad u narodnom srcu počinje kolebanje. Izgled Cara Judejskog, popljuvanog, izbijenog, poniženog, bio je strašna uvreda za nacionalna narodna osećanja. Time je Pilat pogubio Isusa u narodnim očima. Pilat apeluje na narod da se oslobodi Isus, nemilosrdni književnici i prvosveštenici zahtevaju Njegovo pogubljenje. Ne sačekavši odgovor, Pilat ponovo pokušava da pusti Isusa, Judejci viču: „Ako Ga pustiš, nisi drug ćesaru.“ Pilat ponovo seda na litostroton. Hristos stoji u sramnoj odeći. Pilat je bio nesmotren da kaže: Evo Car vaš! (Jn. 19, 14). I tada svi povikaše: „Uzmi, razapni Ga.“ Ko ne zna da se ozlojeđenost gomile, kad ne može biti usmerena protiv glavnog vinovnika svoje ozlojeđenosti, usmerava na bilo koga, samo da se oslobodi. Gomila vidi Onog Isusa, Kojem se potčinjavala sama smrt, Koji je sa pet hlebova nahranio pet hiljada ljudi, od Čije jedne reči su padali vojnici koji su došli da Ga uhapse, i isti ovaj Isus je dozvolio da Mu se rugaju i da se rugaju ideji judejskog cara. Narod nije mogao da podnese da nečastivi pagani koje je predstavljao ovaj čovek, popljuju i osramote ovu ideju. Kad je gomila videli Hrista kao osramoćenog Cara Judejskog njome je zavladao strašan bes i ljudi su povikali: „Razapni Ga!“ Koliko je snažna bila zloba protiv Hrista, koliko je ona ubila svako sažaljenje prema Njemu zbog toga što je dozvolio da se u Njemu izruguju nad nacionalno-revolucionarnom idejom vidi se iz toga što su čak i kad je visio na Krstu vikali: Ako si Sin Božiji siđi sa krsta… Druge spase a Sebe ne može da spase (Mt. 27, 40, 42; Mk. 15, 30-32). Njih je žestilo to što je takav čudotvorac ostao u osramoćenom obličju, što je ponižavao ideju cara. Pilat, koji nije rado pustio buntovnika Varavu u natpisu iznad Hristovog Krsta želeo je da se osveti Jujedcima sa svom silom za njihovo zastupništvo za revolucionara, i napisao je: Isus Nazarećanin, Car Judejski (Jn. 19, 19). Književnici i fariseji su molili Pilata da makar u tome poštedi narodno samoljublje. Mnogi su čitali natpis i on je izazivao nova svetogrđa. Ali je Pilat odgovarao: Što pisah, pisah (Jn. 19, 22), a podstrekavan ovim natpisom narod je s književnicima izlivao svoju zlobu na Spasitelja: Spasi Samoga Sebe i siđi s krsta! Tako i prvosveštenici s književnicima rugahu se, govoreći jedan drugome: Druge spase, a Sebe ne može da spase (Mk. 15, 31-32). Kad je Gospod umro, mnogi su se vraćali od Krsta; videći mrak i zemljotres udarali su se u grudi, ali se zloba prvosveštenika nije nasitila ni samom Hristovom smrću. Samo Njegovo vaskrsenje iz mrtvih nije prekratilo ovu zlobu. Da bi pomračili svetlost vaskrsenja književnici su izmislili neverovatnu priču o tome da su učenici ukrali Isusovo telo i ova priča se odmah raširila po narodu. Vojnici, koji nisu sačuvali Hristov grob i koji nisu sprečili navodnu krađu ostali su nekažnjeni dok je Irod pogubio druge vojnike, koji su čuvali apostola Petra u tamnici kad ga je Anđeo izveo iz nje (v. Dap. 12, 12). Bilo je jasno da je Hristos Sam vaskrsao, ali Jevreji nisu želeli da poveruju u Onoga u Kome su pagani osramotili njihov omiljeni san.
Kad su apostoli primili na svoje glave Svetog Duha u ognjenim jezicima i počeli da propovedaju na različitim, njima do tada nepoznatim jezicima, njihova čuda za dugo vreme, na nekoliko godina, kao da su paralisala zlobu književnika. Oni nisu smeli da podbunjuju narod protiv apostola da ih pogubi, kao što je pogubio njihovog Učitelja. Mnogi sveštenici su poverovali u Hrista, i ljudi su veličali i hvalili apostole. Ali raspoloženje naroda se promenilo kad je on u apostolima tačno uvideo smrt za jevrejsko čovekomrštvo, kad su apostoli puštali neznabošce u Crkvu. U narodu je i dalje trajala napeta težnja ka revoluciiji, koja se razrešila u otvorenom ustanku za vreme Tita i Vespazijana, koji su Jerusalim zbog toga i rezrušili. Radi ustanka su se prikupljali rezerve i novac koji su za to bili potrebni, ne samo od Jevreja koji su živeli u Palestini, već i od putnika koji su u Jerusalim na velike praznike dolazili iz daleka. Jevreji su videli da će se hrišćanstvu, koje su do tada ipak smatrali svojom sektom, pridružiti neznabošci i da ono otkriva nove vidike, nove horizonte, i da evo, oni svuda idu za apostolima; čim su ovi počeli da se obraćaju paganima Jevreji su ih tužili neznabošcima ili podbadali protiv njih gomilu. Ali se s posebnom silom mržnja protiv hrišćana kao protiv opštečovečanskog učenja pokazala u istoriji apostola Pavla. Kad se apostol nalazio u Jerusalimu bio je oklevetan da svuda uči protiv naroda i zakona i ovog mesta, pritom i da je uveo u hram Grke i oskrnavio ovo sveto mesto. Apostol je bio uhvaćen i da nije bilo zastupništva tisućnika bio bi ubijen. Kad mu je starešina dozvolio da govori narodu Pavle je počeo da besedi na jevrejskom jeziku. Naravno, nadahnuta beseda apostola pokazivala je da se on ne može smatrati lažljivcem. I Pavle je s oduševljenjem započeo svoje opravdanje. Rekavši nešto o svom poreklu i vaspitanju pokraj nogu poznatog Gamaliila ispričao je o tome kako je proganjao hrišćane i kako mu se na putu za Damask javio Gospod, kako ga je oko podneva obasjala velika svetlost s neba; i on je pao na zemlju i čuo je glas koji mu je govorio: Savle, Savle, zašto Me goniš? A on reče: Ko si Ti, Gospode? A Gospod reče: Ja sam Isus Kojega ti goniš, teško ti je protiv bodila praćati se (Dap. 9, 4-5). Ispričavši o ovom viđenju Gospoda koje je imao Pavle je nastavio, kako je došao u Damask, kako ga je Ananija krstio, kako je progledao i narod ga je pažljivo slušao. Ali, evo Pavle je u svojoj besedi došao do mesta kad mu se u Jerusalimskom hramu javio Gospod i rekao: Pohitaj i iziđi brzo iz Jerusalima, jer neće primiti svjedočanstva tvojega za Mene. A ja rekoh: Gospode, sami znaju da sam ja bacao u tamnice i tukao po sinagogama one koji vjeruju u Tebe. I kad prolijevaše krv Stefana svjedoka tvojega, i sam bijah prisutan i pristajah na smrt njegovu, i čuvah haljine onih koji ga ubijahu. I reče mi: Idi, jer ću te Ja poslati daleko među neznabošce. A oni ga slušahu do ove riječi, pa podigoše glas svoj govoreći: Uzmi sa zemlje takvoga, jer on ne treba da živi (Dap. 22, 18-22). Pogubi ga (Dap. 21, 36). Ubrzo su se četrdesetorica ljudi zaklela da neće ni piti ni jesti dok ne ubiju Pavla (v. Dap. 23, 12). Vidite da se nastavak jevrejske zlobe protiv Hristovih učenika ne dešava zbog toga što oni uništavaju predanje staraca i Mojsijevog zakona, to je bio samo izgovor da se prikaže zakonita osnova za njihovu mržnju i proganjanje apostola. Oni čak ni protiv apostola ne ustaju zbog propovedi o Hristovom vaskrsenju. O tome strpljivo slušaju apostolsku reč. Ali kad su apostoli sve jasnije i jasnije izlagali svenarodni, kosmopolitski, a ne samo nacionalni značaj hrišćanstva, Jevreji nisu mogli da se pomire ni s najočiglednijim čudima i naoružavali su se protiv apostola s istom onom mržnjom s kojom su ustali protiv svog dobročinitelja, iscelitelja i učitelja Gospoda Isusa Hrista.
Sad, imajući na umu sve što je rečeno, nije moguće ne shvatiti i ne složiti se sa mnom da se mržnja protiv Isusa Hrista u jevrejskom narodu rodila zbog toga što On nije želeo da primi i da stane na čelo njihovog ustanka protiv Rimljana. Razočarenje u Hrista i ozlojeđenost protiv Njega zbog toga što im je umesto političke slobode obećao moralnu i što je umesto da ih hrani telesnom hranom – obećao duhovnu hranu i piće, smenila je u njihovim dušama otvorena zloba protiv Njega kad je odbio da bude zemaljski car i kad je počeo da ih razobličava za neverje i na kraju, kad se njihova tvrdoglavnost pokolebala, kad je vaskrsao Lazara književnici su odlučili da Ga ubiju plašeći se da će inače sav njihov poduhvat propasti. Hristos je tajno uhvaćen i odveden kod Pilata. Narod za to nije znao kad je došao kod Pilata da se zastupi za Varavu i kad je tu slučajno sreo Hrista. Narod je video da se Hristos-Čudotvorac ne bori, već dozvoljava nečastivom paganinu da se ruga ideji nacionalnog cara. Tada je omrznuo Hrista strašnom mržnjom i zahtevao je od Pilata Njegovu smrt dok napokon silazak Svetog Duha na apostole nije malo ublažio ovu mržnju. Apostoli su takođe pali zbog jevrejske zlobe kad je narod u njima video smetnju za svoje nacionalne snove. Nije rimska vlast ubila Hrista, već jevrejski narod. Pilat jeste osudio Hrista na smrt, ali to nije učinio po sopstvenoj želji – on je sve vreme želeo da Ga pusti, – već je to učnio na zahtev naroda; bez ovog zahteva s pretnjom da će ako Ga pusti biti neprijatelj ćesara on bi video da nema čega da se boji i pustio bi Ga. Ovog zahteva ne bi bilo da na Hrista nisu ustali književnici i prvosveštenici, koji su narod nagovorili da moli Pilata za Varavu, a ne za Hrista. Naravno, mržnja prema Hristu koja se rasplamsala nije bila jedini uzrok Njegove osude. Bez Judinog izdajstva Hristos ne bi mogao biti uhvaćen. Da nije bilo davnašnje zlobne zavisti fariseja protiv Njega On tada ne bi bio uzet pod stražu. Bez svih ovih uslova ne bi se dogodila smrt Gospoda, dakle, ni naše spasenje. Ali svi ovi uzroci bi bili nemoćni da Sam Hristos nije poželeo da primi krsnu smrt kako bi se ispunila drevna proročanstva radi našeg iskupljenja.
Podsetiću još jednom da se negodovanje i nemir gomile, obuzete nekom idejom ne usmeravaju toliko na one koji deluju direktno protiv ovih njenih stremljenja i zamisli koliko na one koji umesto usmeravanja misli i osećanja naroda prema zemaljskim i državnim stremljenjima ističu uzvišeni moralni i crkveni cilj, koji odvlači pažnju naroda prema najvišim stremljenjima. Evo zbog čega i nama savremeni revolucionari s posebnom jarošću ustaju protiv takvih društvenih poslenika kao što je nedavno upokojeni otac Jovan Kronštatski. 1905-1906. godine u crvenim čaospisima se izlila sva njihova zloba protiv ovog propovednika moralnog usavršavanja i hrišćanskog delanja. Širile su se najraznovrsnije klevete kako bi se ponizilo njegovo proslavljeno ime. Prikazivan je čas u najodvratnijim pozama, čas u smešnom i tupom obličju. Mrzitelji vrlina podvižnika zaboravili su da je onaj kojeg su s takvim cinizmom zloslovili imao 77 godina. Ali zloba je tako slepa da ništa ne vidi.
I vi, dobri hrišćani, verovatno ste u ovo žalosno vreme morali da trpite ozlojeđenost i mržnju ne samo od strane tuđih, već i od strane vaših poznanika, rođaka, čak i sopstvene dece zbog pobožnog života i slušanja reči Crkve. Znajte da je ova vaša gorka sudbina blažena sudbina Gospoda Isusa. Neka vas to teši. I kao što se On, kad je bio razapinjan molio za Svoje neprijatelje: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine (Lk. 23, 34) – tako i vi, kad zbog vaše vere i pobožnosti morate da trpite mržnju i podsmeh, recite u svom srcu: Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Izašao je kao posebno izdanje Moskovske misionarske biblioteke prot. N.P.Ljubimova, 1909.g.
  2. Članovi pogromne organizacije „crna sotnja“ u carskoj Rusiji.
  3. Dok je ubijan prvomučenik Stefan, Savle je, kao što je napisano bio svedok pogubljenja: A svjedoci metnuše haljine svoje kod nogu mladića po imenu Savla (Dap. 7, 58). Nemojte misliti da je značaj Savla ovde bio mali. Stefan je bio optužen za strašan zločin, za bogohuljenje i varanje naroda ovom verom, što se po zakonu (v. 5 Mojs. 13, 8-9) kažnjavalo smrću. Odeća tužitelja, složena pored nogu izabranog čoveka služila je kao dokaz da se neće odreći svog svedočenja. Njihova odeća je bila jemstvo ili zalog njihovog učestvovanja u pogubljenju, za šta su morali da istrpe kaznu pred rimskom vladom.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *