IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
OGLED HRIŠĆANSKOG KATEHIZISA
 
ZAVRŠNA GLAVA.
 
O PODVIZIMA POBOŽNOSTI
 
P. Koji je još uslov potreban za ostvarenje jevanđelskih vrlina?
O. Prepodobni Antonije Veliki je, kad su starci rasuđivali o vrlini koja je napotrebnija za otšelnike i jedni ukazivali na smirenost i poslušanje, drugi na celomudrenost i post i dr. rekao da su sve ove vrline poželjne, ali da neće dovesti podvižnika do spasenja, ako on ili njegov rukovođa ne budu imali još jednu vrlinu koja je isto toliko potrebna uz ostale kao so uz raznovrsna jela. Ova vrlina se naziva rasuđivanjem.
P. Kakva je to vrlina?
O. Otprilike ista kao blagorazumnost.
P. Kako da je stekne još uvek neiskusan revnitelj spasenja?
O. On obavezno treba da se rukovodi uputstvima duhovnog oca i po mogućstvu delima svetih otaca i duhovnih pisaca.
P. Navedite makar jedno takvo rukovostvo?
O. Može se navesti savremeno delo: „Put ka spasenju“ koje je napisao episkop Teofan Otšelnik († 1894.).
P. Koji se, na primer, korisni podaci mogu usvojiti ako se dobije duhovno rasuđivanje iz knjiga ili kroz savete duhovnih otaca?
O. Pre svega o postepenosti podviga, koja ako se ne poštuje, može da se pretrpi brodolom vjere (1 Tim. 1, 19).
P. Da li se po Jevanđelju može pokazati da u podvizima mora da postoji postepenost?
O. Nesumnjivo da je tako. Kad je bogati mladić upitao Hrista: Koje dobro da učinim da imam život vječni? Gospod mu je odgovorio: Ne ubij; ne učini preljubu; ne ukradi; ne svjedoči lažno; poštuj oca i mater; i ljubi bližnjega svojega kao sebe samoga. Reče Mu mladić: Sve ovo sačuvah od mladosti svoje; šta mi još nedostaje? Reče mu Isus: Ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu, pa hajde za Mnom (Mt. 19, 16, 18-21).
P. Da li ova zapovest ima sveopšte značenje?
O. Nesumnjivo da ima za one koji su slični onom mladiću po čistoti života i po svom položaju, odnosno nisu vezani ženom, decom i drugim obaveznim životnim uslovima.
P. A šta bi očekivalo mladića koji bi se odmah pribegao dobrovoljnom siromaštvu ne oslobodivši se raznih poroka i kojem su tuđi marljivost i poslušanje?
O. Postao bi džabalebaroš, a možda čak i lopov (v. Prič. 30, 8-9).
P. Da li postoji postepenost u vrlinama devet blaženstava?
O. Sveti oci u njima nalaze čitavu lestvicu savršenstava, tačnije – prvo je odluka da se stupi na put spasenja koja nastaje prilikom svesti o svom duhovnom siromaštvu; ova svest budi u hrišćaninu žalosno raspoloženje zbog svoje grehovnosti i duhovne slabosti, tj. plač. Onome ko plače zbog svojih grehova i nesavršenstva lako je da sačuva krotost, jer je razdražljivost povezana s mišlju o sopstvenoj pravdi i prevashodstvu u odnosu na druge. Dalje, ljudi koji su ispunjeni pokajanjem i krotki dušom, teže ka tome da se oko njih zacari dobro i pravda, odnosno bivaju gladni i žedni pravde, a oni, naravno zahtevaju dobro i pravdu pre svega od samih sebe, odnosno postaju milostivi i bratoljubivi. Milosrđe prema drugima isteruje iz našeg srca samoljubivu pohot i služi očišćenju srca, kao što je Spasitelj rekao: podajte milostinju od onoga što je unutra; i gle, sve će vam biti čisto (Lk. 11, 41). Čisto srce, koje vidi Božji prst u svemu, ispunjava se umilenjem i svuda unosi mir, kao mirotvorac. Oko ovakvog revnitelja pobožnosti podiže se zavist i mržnja sveta; društvo njegovih nekadašnjih bližnjih ga se kloni i tako ga primorava da napusti njihovu sredinu i on nasleđuje osmo blaženstvo; a ako njegova revnost za Boga umnožava i širi njegov dobar uticaj, oko njega raste i mržnja zlih, i oni ga podvrgavaju onim progonima, koje je Spasitelj pomenuo u poslednjem blaženstvu.
P. Da li treba misliti da je koračanje po stazama svakog blaženstva dopustivo samo ako se ispune prethodne?
O. Nipošto, jer zapovesti Božije zahtevaju od nas postupke, na primer, milosrđa i ispovedanja vere u svakoj odgovarajućoj prilici u našem životu, ali ukazivanje na postepenost blaženstava ima to značenje da treba stalno pritom da proveravamo da li smo pogrešili protiv prvih od njih i da se trudimo da nadomestimo te propuste svoje duše odgovarajućim podvizima i molitvama.
P. Koji su još uslovi potrebni za sticanje jevanđelskih vrlina koje su izložene u blaženstvima osim vrline rasuđivanja?
O. Dva uslova: kao prvo, nelicemernost, a kao drugo stalna nada u Boga – Pomoćnika i Pokrovitelja onih koji se spasavaju.
P. Zbog čega svoju dušu posebno treba čuvati od licemerja?
Zato što prilikom licemernog, odnosno pretvornog ili taštog ispunjenja podviga naša duša ne stiče vrlinska raspoloženja i lišava se nebeskih nagrada, kao što je Gospod detaljno objašnjavao u Svojim dodatnim rečima uz blaženstva razobličavajući pritom taštinu fariseja i učeći nas da tvorimo milostinju, post i molitvu tajno; i Otac tvoj Koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno (Mt. 6, 4).
P. Ali, zar nećemo lišiti duhovne koristi zajednicu ljudi koja nas okružuje ako budemo skrivali svoja dobra dela,?
O. Premda savremeni ljudi stalno ističu ovakve argumente protiv tajnih podvižnika i otšelnika, oni nisu u pravu, jer se duša podvižnika, posvećena tajnim podvizima, ispunjava u svoje vreme velikom blagodatnom silom i nastupiće s propoveđu ljudima i tada će njena dela postati očigledna sama po sebi, kao na primer, dela svetog Jovana Krstitelja, koji se osamljivao u pustinji od mladosti do tridesete godine, kad mu dođoše Jerusalim i sva Judeja, i sva okolina Jordanska. I on ih krštavaše u Jordanu, i ispovijedahu grijehe svoj (Mt. 3, 5-6).
P. Da li Gospod govori o takvom društvenom uticaju vere i vrline Njegovih sledbenika?
O. U istoj besedi u kojoj zapoveda da se skrivaju svoji posebni podvizi, On je rekao apostolima: Vi ste svjetlost svijetu; ne može se grad sakriti kad na gori stoji… Tako da se svijetli svjetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra djela i proslave Oca vašega Koji je na nebesima (Mt. 5, 14, 16).
P. Da li sve molitve treba obavljati tajno?
O. Ne, jer se i Sam Gospod više puta molio u prisustvu naroda (v. Jn. 11, 41; 12, 28) i posećivao je zajedničku molitvu u Jerusalimskom hramu; On zapoveda da se kriju molitva, post i ostali podvizi, ne koji su opšte obavezni, već koji su dela posebne revnosti blagočestivog čoveka.
P. Šta Sveto Pismo govori o tome da je za naše spasenje nužno čuvati nadu u Boga u duši?
O. Apostol Pavle svedoči: A sada ostaje vjera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav (1 Kor. 13, 13). Sveti prorok David kliče: Koji se uzda u Gospoda, on je kao gora Sion, ne pomješa se, ostaje dovijeka (Ps. 125, 1).
P. U kom smislu je neophodno pratiti podvizavanje odnosno sav naš život nadom u Boga?
O. Ako ispunjenje zapovesti Božjih stalno nailazi na zemaljske opasnosti, na primer, kako da čovek ne osiromaši tvoreći milostinju, kako da ne unesreći sebe i svoju porodicu govoreći istinu, ispunjenje zakona Božijeg ostaje dostupno samo za onog hrišćanina koji kao prvo, rasplamsava u svojoj duši nadu u Boga kao svog Pomoćnika u podvizima i kao njegovog Zaštitnika od sveta, a kao drugo, koji učvrsti u svojoj duši spremnost da bude lišen svetskih dobara ukoliko to budu zahtevali Bog i savest i tako će odbaci brigu za svetske naslade.
P. Kako nas o tome uči sveto Jevanđelje?
O. Gospod je u istoj ovoj besedi u kojoj je izlagao blaženstva detaljno objasnio i ovu istinu: Ne brinite se, dakle, govoreći: šta ćemo jesti, ili šta ćemo piti, ili čime ćemo se odjenuti? Jer sve ovo neznabošci ištu; a zna i Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo. Nego ištite najprije Carstvo Božije i pravdu njegovu, i ovo će vam se sve dodati. Ne brinite se, dakle, za sutra: jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svoga (Mt. 6, 31-34).
P. Zar po ovim rečima ne treba sejati u proleće, praviti rezerve pšenice u jesen i t.sl., već se brinuti samo o onome što je potrebno za danas?
O. Ne, Gospod nam ne zapoveda da zahtevamo čudo i da prestanemo da radimo u narednim danima našeg života; On zabranjuje samo onaj duševni nemir, onu muku duše za buduće potrebe kojoj se prepuštaju oni koji se ne uzdaju u Gospoda.
P. Čime se može potvrditi upravo ovakvo shvatanje zapovesti?
O. Nekoliko redova pre toga u Jevanđelju su napisane iste reči Gospoda s objašnjenjem: Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti, ili šta ćete piti (Mt. 6, 25) i dr. bez ukazivanja na današnji dan i na buduće dane. Pominjanje duše vaše (Mt. 6, 25) ukazuje upravo na uznemirenost i žalost koji treba da budu daleki od duše, koja je položila uzdanje u Boga, ali joj se ne zabranjuje da se trudi i da pravi rezerve, mirno obavljajući svoj posao, a ishod svega prepuštajući volji Božijoj.
P. A ako nam se učini, kao onom bogatom mladiću, da smo ispunili sve zapovesti, šta treba da odgovaramo na takvu pomisao?
O. Moramo da je odbacimo kao prevaru neprijatelja, jer zapovest Božija zahteva savršenstvo i upodobljavanje Bogu, čemu hrišćanin može da se približava samo iz daleka, stalno se pritom spotičući na svom putu, osim toga, moramo imati na umu da kad bi se našao takav hrišćanin, koji se brzo približava cilju svog hrišćanskog naznačenja, i on treba da postupa po Hristovim rečima: Kad izvršite sve što vam je zapovjeđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo dužni učiniti (Lk. 17, 10).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *