ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ОГЛЕД ХРИШЋАНСКОГ КАТЕХИЗИСА
 
ПРВИ ДЕО КАТЕХИЗИСА.
 
О ВЕРИ
 
Символ вере. Његово порекло
 
1) Вјерују во јединаго Бога Отца, Вседержитеља, Творца небу и земли, видимим ће всјем и невидимим. (Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.)
2) И во јединаго Господа Исуса Христа, Сина Божија, Јединороднаго, Иже от Отца рожденаго прежде всјех вјек; Свјета от Свјета; Бога истина от Бога истина, рождена, несотворена, јединодушчна Отцу, Имже всја биша. (И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало.)
3) Нас ради человјек и нашего ради спасенија сшедшаго с небес, и воплотившагосја од Духа Свјата и Марији Дјеви, и вочеловјечшасја. (Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек.)
4) Распјатаго же за ни при Понтијстјем Пилатје, и страдавша, и погребена. (И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен.)
5) И воскресшаго в третиј ден по Писанијем. (И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму.)
6) И возшедшаго на небеса, и сједјашча одеснују Отца. (И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца.)
7) И паки градушчаго со славоју судити живим и мертим, Јегоже царствију не будет конца. (И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.)
8) И в Духа Свјатаго, Господа, Животворјашчаго, Иже от Отца исходјашчаго, Иже со Отцем и Сином споклањајема и сславима, глаголавшаго пророки. (И у Духа Светога, Господа Животворног, Који од Оца исходи, Који је говорио кроз пророке.)
9) Во једину Свјатују Соборнују и Апостолскују Церков. (У једну свету, саборну и апостолску Цркву.)
10) Исповједују једино Крешченије во оставленије грјехов. (Исповедам једно крштење за опроштење грехова.)
11) Чају воскресенија мертвих. (Чекам васкрсење мртвих.)
12) И жизни будушчаго вјека. Амин. (И живот будућег века. Амин!)
П. Ко је тако изложио учење вере?
О. Оци Првог и Другог Васељенског Сабора.
П. Од кога је Црква научила да сазива Саборе?
О. По угледу на апостоле, који су одржали Сабор у Јерусалиму.
П. Због чега су били сазвани Први и Други Васељенски Сабор на којима је састављен Символ вере?
О. Први ради утврђивња истинитог учења о Сину Божијем, против лажног учења Дарија (претпостављам да је грешка, требало би да пише: Арија), који је нечастиво расуђивао о Сину Божијем.
Други – ради утврђивања учења о Светом Духу, против Македонија, који је нечастиво расуђивао о Светом Духу.
 
О члановима Символа вере
 
П. Како треба поступати да би се боље разумео Васељенски Символ вере?
О. Треба приметити да је подељен на дванаест чланова или делова и разматрати сваки део понаособ.
П. О чему се говори у сваком члану Символа вере понаособ?
О. У првом члану се говори о Богу, пре свега, о првој Ипостаси Свете Тројице, о Богу Оцу, и о Богу као Творцу света.
У другом члану – о другој Ипостаси Свете Тројице, о Исусу Христу, Сину Божијем.
У трећем члану – о оваплоћењу Исуса Христа.
У четвртом члану – о страдањима и смрти Исуса Христа.
У петом члану – о васкрсењу Исуса Христа.
У шестом члану – о вазнесењу Исуса Христа на небо.
У седмом члану – о другом доласку Исуса Христа на земљу.
У осмом члану – о трећој Ипостаси Свете Тројице, о Светом Духу.
У деветом члану – о Цркви.
У десетом члану – о Крштењу, где се подразумевају и остале тајне.
У једанаестом члану – о будућем васкрсењу мртвих.
У дванаестом члану – о вечном животу.
 
О првом члану
 
П. Шта значи веровати у Бога?
О. Веровати у Бога значи имати живу увереност у Његово постојање и добро промишљање о нама, и свим срцем прихватати Његову откривену реч о спасењу људског рода.
П. Да ли се из Светог Писма може показати у чему треба да се састоји вера у Бога?
О. Апостол Павле пише: А без вјере није могуће угодити Богу; јер онај који прилази Богу, треба да вјерује да Бог постоји и да Он награђује оне који Га траже (Јевр. 11, 6).
П. Какво треба да буде најближе и обавезно дејство искрене вере у Бога?
О. Исповедање саме вере.
П. Шта значи исповедати веру?
О. То значи отворено признавати да се држимо православне Христове вере и притом с таквом искреношћу и чврстином да ни преваре, ни претње, ни мучења, ни сама смрт не би могли да нас натерају да се одрекнемо вере у истинитог Бога и Господа нашег Исуса Христа.
П. Којој казни се подвргавају хришћани за скривање своје вере?
О. Васељенски Сабори су одредили да се хришћани који се одрекну Христа под претњом смртне казне за веру одлуче од Цркве на 20 година, а оне који тако поступе у случају мањих опасности – до предсмртног часа.
П. Због чега је потребно исповедање вере?
О. Апостол Павле сведочи да је оно потребно ради спасења: Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење (Рим. 10, 10).
П. Због чега за спасење није потребно само веровати, већ и исповедати православну веру?
О. Ако би се неко због лажног стида или ради чувања пролазног живота, или ради земаљске користи одрекао исповедања православне вере, тиме би показао да нема истинску веру у Бога Спаситеља и у будући блажени живот.
П. Због чега у Символу вере није речено: верујем у Бога, већ с додатком: у једнога Бога?
О. Да би се одбацило лажно учење пагана који су поштовали творевину уместо Бога и мислили да Богова има много.
П. Како Свето Писмо учи о томе да је Бог један?
О. Саме речи о овоме су у Символу вере преузете из следеће изреке апостола Павла: нема ниједнога другога Бога осим једнога. Јер ако и има такозваних богова, било на небу, било на земљи, као што је много богова и много господа, али ми имамо само једнога Бога Оца, од Којега је све и за Којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз Којега је све и ми кроз Њега (1 Кор. 8, 4-6)
П. Да ли се може спознати сама суштина Божија?
О. Не. Она је изнад сваке спознаје, не само људи, већ и Анђела.
П. Како о томе говори Свето Писмо?
О. Апостол Павле каже да Бог живи у сјветлости неприступној, Кога нико од људи не видје нити може видјети (1 Тим. 6, 16).
П. Који појам о суштини и суштинским својствима Божјим се може преузети из откровења Божијег?
О. Бог је Дух, вечни, сведобри, свезнајући, свеправедни, свемоћни, свеприсутни и непромењиви.
П. Покажите све ово из Светог Писма.
О. Сам Исус Христос је рекао Бог је Дух (Јн. 4, 24).
О вечности Божијој говори Давид: Прије него се горе родише и сазда се земља и васиљена, и од вијека и до вијека Ти си Бог (90, 2).
О благости Божијој је Сам Исус Христос рекао: Нико није благ осим једнога Бога (Мт. 19, 17).
Апостол Јован каже: Бог је љубав (1 Јн. 4, 16).
Давид пева: Податљив је и милосрдан Господ, дуго трпи и велике је милости. Добар је Господ према свима и жалостив на сва дјела Своја (Пс. 144, 8-9).
О свезнању Божијем апостол Јован каже: Бог је већи од срца нашег и зна све (1 Јн. 3, 20).
О правосуђу Божијем Давид поје: Јер је Господ праведан, љуби правду; лице ће Његово видјети праведници (Пс. 11, 7).
Апостол каже да ће Бог дати свакоме по дјелима његовим, јер Бог не гледа ко је ко (Рим. 2, 6, 11).
О свемоћи Божијој псалмопојац каже: Јер Он рече, и постаде; Он заповједи, и показа се (Пс. 33, 9).
Арханђео у Јеванђељу каже: Јер у Бога је све могуће што каже (Лк. 1, 37)
Свеприсутност Божију Давид описује на следећи начин: Куда бих отишао од духа Твојега, и од лица Твојега куда бих утекао? Да изађем на небо, Ти си ондје. Да сиђем у пакао, ондје си. Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора: И ондје ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја. Да речем: да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видјело око мене. Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је свијетла као дан: мрак је као видјело (Пс. 139, 7-12).
Апостол Јаков пише: Оца свјетлости, у Којега нема измјенљивости ни сјенке промјене (Јак. 1, 17).
П. Ако је Бог Дух, како Му Свето Писмо приписује телесне удове, на пример: срце, очи, уши, руке?
О. Свето Писмо се у томе прилагођава обичном људском језику, а ово треба схватити на духовни и узвишен начин, на пример: срце Божије значи благост, или љубав Божију, очи и уши означавају свезнање, руке – свемоћ.
П. Ако је Бог свуда, како се онда каже да је Бог на небу или у храму?
О. То значи да обраћајући се у молитви Богу, морамо да се одрешимо од земље, а у храму да Га спознајемо кроз молитве, тајне и учење од пастира.
Исус Христос каже: Јер гдје су два или три сабрана у име Моје, ондје сам и Ја међу њима (Мт. 18, 20).
П. Како разумети речи Символа: верујем у једнога Бога Оца?
О. Ово треба разумети у односу на тајну Свете Тројице, зато што је Бог један по суштини, али је тројичан у лицима: Отац, Син и Свети Дух, Тројица једносушна и нераздељива.
П. Како се о Светој Тројици говори у Светом Писму?
О. Главне изреке из Новог Завета о томе јесу следеће: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19); Јер је троје што свједочи на небу: Отац, Логос (Ријеч), и Свети Дух; и ова тројица су једно (1 Јн. 5, 7).
П. Да ли се о Светој Тројици говори и у Старом Завету?
О. Говори се, само не тако јасно. На пример: ријечју Господњом небеса се створише, и Духом уста Његовијех сва војска њихова (Пс. 33, 6);
А вољу Твоју ко би спознао да нам ниси даровао премудрост и да нам ниси послао одозго Твог Светог Духа (Прем. 9, 17).
Из претходних речи ове главе јасно је да се под Премудрошћу подразумева Бог Син.
П. Како је Бог један у три лица?
О. Ми не поимамо ову унутрашњу тајну Божанства, али јој верујемо по истинитом сведочанству речи Божије.
П. Која је разлика између лица Свете Тројице?
О. Бог Отац се не рађа и не исходи од другог лица; Син Божји се предвечно рађа од Оца; Дух Свети предвечно исходи од Оца.
П. Да ли три Ипостаси или три лица Пресвете Тројице имају једнако достојанство?
О. Апсолутно једнако Божанско достојанство. Као што је Отац истински Бог, исто тако је и Син истински Бог, и Дух свети је истински Бог; али притом тако да у све три Ипостаси постоји само један Триипостасни Бог.
П. Да ли је могуће указати на земљи на било шта слично, да неколико лица или много њих, чине једну суштину?
О. Извесну аналогију овоме Господ је указао у тесном јединству са Собом и Богом и међу синовима Његовог царства, али оно ће се с већом силом остварити у будућем животу: Да буду једно као што смо Ми једно. Ја у њима и Ти у Мени (Јн. 17, 22-23; уп. Дап. 4, 32 и Еф. 2, 15).
П. Зашто се Бог назива Сведржитељем?
О. Зато што све, што год постоји, Он садржи у Својој сили и у Својој вољи.
П. Шта описују речи Символа: Творца неба и земље, свега видљивог и невидљивот?
О. То да је Бог све створио и да ништа не може постојати без Бога.
П. Да ли су ове речи узете из Светог Писма?
О. Јесу. Књига Постања почиње речима: У почетку створи Бог небо и земљу (1 Мојс. 1, 1).
Апостол Павле о Исусу Христу, Сину Божијем каже: Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано (Кол. 1, 16).
П. Шта треба у Символу вере подразумевати под речју невидљивог?
О. Невидљиви или духовни свет, којем припадају Анђели.
П. Ко су то Анђели?
О. Бестелесни духови, обдарени разумом, вољом и моћи.
П. Шта значи име Анђео?
О. Значи “весник”.
П. Зашто су тако названи?
О. Зато што их Бог шаље да објављују Његову вољу. Тако је, на пример, Гаврило био послан да објави Пресветој Дјеви Марији зачеће Спаситеља.
П. Шта је прво створено: видљиво или невидљиво?
О. Невидљиво је пре видљивог, и Анђели су пре човека.
П. Да ли се о томе могу наћи сведочанства у Светом Писму?
О. У књизи Јова Сам Бог о стварању земље каже: На чем су подножја њезина углављена? Или ко јој је метнуо камен угаони? Кад пјеваху заједно звијезде јутарње и сви синови Божји кликоваху (Јов. 38, 6-7).
П. Одакле је преузет назив Анђео-Чувар?
О. Из следећих речи Светог Писма: Анђелима Својим заповиједа за тебе да те чувају по свијем путовима твојим (Пс. 91, 11).
П. Да ли Анђели-Чувари постоје за све нас?
О. Без сумње. У ово се можемо уверити на основу следећих речи Исуса Христа: Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца Мога Небескога (Мт. 18, 10).
П. Да ли су сви Анђели добри и врли?
О. Не. Постоје зли анђели, који се другачије називају ђаволима.
П. Зашто су они зли?
О. Они су створени као добри, али су прекршили дуг свог повиновања Богу и тако су отпали од Њега и пали у самољубље, гордост и злобу.
По речима апостола Јуде, то су анђели који не одржаше своје достојанство, него напустише своје боравиште (Јуд. 1, 6).
П. Шта значи реч ђаво?
О. Она значи “клеветник” или “саблазнитељ”.
П. Зашто се зли анђели називају ђаволима, односно клеветницима или саблазнитељима?
О. Зато што се труде да варају људе и да им, саблажњујући их, сугеришу лажне мисли и зле жеље.
О томе Исус Христос говори неверујућим Јеврејима: Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи (Јн. 8, 44).
П. Како Свеблаги Бог дозвољава да јача бића саблажњавају слабија, односно људе?
О. Исто као што лукавијим и јачим људима дозвољава да саблажњују слабије: Господ сам штити оне који Му прибегавају с молитвом и тада чини немоћнима довијања саблазнитеља, као, на пример, у животу праведног Јова.
П. Шта нам је Свето Писмо открило о стварању света?
О. На почетку је Бог ни из чега створио небо и земљу. Земља је била безоблична и пуста. Затим је Бог постепено створио:
првог дана света светлост;
другог дана – свод или видљиво небо;
трећег – обитавалишта вода на земљи, копно и биљке;
четвртог – сунце, месец и звезде;
петог – рибе и птице;
шестог – четвороноге животиње које живе на копну, и напокон, човека. Човеком се стварање завршило и седмог дана Бог је починуо од свих Својих дела. Зато је седми дан назван субота, што у преводу с јеврејског језика значи покој (в. 1 Мојс. 2, 2).
П. Да ли је видљива твар створена онаквом каквом је данас видимо?
О. Није. Приликом стварања све је било веома добро, односно чисто, дивно и безопасно.
П. Како је на земљи могла да постоји светлост пре него што су се појавили сунце, месец и звезде?
О. Библија говори овако: првог дана… заповедио си да из ризница Твојих изађе обилна светлост, како би се показало дело Твоје… Четвртог дана си заповедио да буде сијање сунца, светлост месеца, распоред звезда (3 Јездр. 6, 38, 40, 45).
П. Да ли је познато нешто посебно о стварању човека?
О. Бог је у Светој Тројици говорио: Да начинимо човјека по Својему обличју, као што смо Ми (1 Мојс. 1, 26). И створио је Бог тело првог човека Адама из земље; удахнуо је у њега дах живота; увео је Адама у рај; дао му је за храну, осим осталих рајских плодова, плодове дрвета живота; напокон, узвеши од Адама ребро у сну, од њега је створио прву жену Еву (в. 1 Мојс. 2, 21-22).
П. У чему се састоји образ Божји?
О. Он се, по речима апостола Павла, састоји у праведности и светости истине (Еф. 4, 24).
П. Шта је то дах живота?
О. Душа – духовно и бесмртно биће.
П. Шта је Рај?
О. Рај значи “врт”. Тако је названо предивно и блажено обитавалиште првог човека, које је у књизи Постања описано као врт.
П. Да ли је Рај у којем су боравили први људи био материјални или је био духовни?
О. За тела је био материјални као видљиво блажено обитавалиште, а за душе духован, као стање благодатног општења с Богом и духовног созерцања твари (в. Григорије Богослов, светитељ, Беседа 38, 42; Јован Дамаскин, преподобни, Богословље. Књ. 2, гл. 12, чл. 3).
П. Шта је то дрво живота?
О. То је дрво које има такве плодове од чијих би плодова, кад би се човек њима хранио, био по телу увек здрав, а душом бесмртан.
П. Због чега је Ева створена од Адамовог ребра?
О. Да би цео људски род по свом пореклу био једно тело и да би због тога људи били природно склони да воле и чувају једни друге.
П. С каквим циљем је Бог створио човека?
О. Да спознаје Бога, да Га воли и прославља и да тако буде вечно блажен.
П. Да ли Божије изволење о човековом предназначењу за вечно блаженство има у учењу вере посебан назив?
О. Оно се назива предопределењем Божјим.
П. Да ли предопределење Божије о човековом блаженству остаје непроменљиво кад данас видимо да човек није блажен?
О. Остаје непроменљиво. Зато што је Бог, по предвиђању и по Свом бесконачном милосрђу и за човека који је скренуо с пута блаженства предодредио да открије нови пут ка блажанству кроз Његовог Јединородног Сина Исуса Христа.
Као што нас и изабра у Њему прије постања свијета – каже апостол Павле (Еф. 1, 4).
П. Како треба разумети предопределење Божије у односу на људе уопште и на сваког посебно?
О. Бог је за све људе предопределио и заиста им је даровао почетну благодат и поуздана средства за достизање блаженства: а људи, који благодат коју Он дарује добровољно прихватају, користе спасоносна средства која је Он даровао и иду путем блаженства који је Он показао, заправо су предопредељени за блаженство.
П. Како о томе говори реч Божија?
О. Које унапријед позна, унапријед и одреди (Рим. 8, 29).
П. Да ли с Библијом и са хришћанством уопште могу бити усаглашена учења која сматрају да се стварање света и живих бића одвијало постепено, углавном кроз борбу за опстанак?
О. Нипошто, јер ово учење, негирајући Промисао Божји, претпоставља да је злобна борба створених бића почела много пре стварања човека, а и људски род је по овом учењу, дуго времена постојао без икаквог појма о врлини и у сталној међусобној борби.
П. Како се о томе изјашњава Православна Црква?
О. У излагању вере Источних Патријараха је речено: “Пошто је предвидео да ће једни добро користити своју слободну вољу, а други рђаво једне је предодредио за славу, а друге је осудио” (Посланица Источних Патријараха о православној вери. Чл. 2).
П. Које дејство Божије следи непосредно након стварања света и човека, у односу на свет, а посебно на човека?
О. Промисао Божји.
П. Шта је Промисао Божји?
О. Промисао Божји је непрестано деловање свемоћи, премудрости и благости Божије, којим Бог чува постојање и снагу твари, усмерава их ка добрим циљевима, помаже свако добро, а зло које настаје кроз удаљавање од добра пресеца или исправља и окреће тако да има добре последице.
П. Како о Промислу Божијем говори Свето Писмо?
О. Сам Исус Христос каже: Погледајте на птице небеске како не сију, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш Небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих (Мт. 6, 26). У овим речима се види, како општи Промисао Божји о тварима, тако и посебан – о човеку.
Цео 90. (91.) псалам је опис посебног и разноврсног Промисла Божијег о човеку.
 
О другом члану
 
П. Како схватити имена: Исус Христос, Син Божји?
О. Сином Божјим се назива друго лице Свете Тројице. Управо Овај Син Божји је назван Исус кад се родио на земљи као човек. Христом су Га назвали пророци, док су још очекивали Његов долазак на земљу.
П. Шта значи име Исус?
О. Спаситељ.
П. Ко је дао име: Исус?
О. Архангел Гаврило.
П. Због чега је ово име дато Сину Божијем приликом Његовог рођења на земљи?
О. Зато што се родио да спаси људе.
П. Шта значи име Христос?
О. Помазаник.
П. Од чега је потекло име Помазаника?
О. Од помазивања светим миром, кроз које се дају дарови Духа Светог.
П. Да ли се само Исус Син Божји назива Помазаником?
О. Не. Помазаником су се од давнина називали цареви, првосвештеници и пророци.
П. Зашто се Исус Син Божји назива Помазаником?
О. Зато што су Његовој људској природи безмерно дати сви дарови Духа Светог и тако Му у највећој мери припада знање пророка, светост првосвештеника и моћ цара.
П. У ком смислу се Исус Христос назива Господом?
О. У том смислу да Он јесте истински Бог. Јер, име Господ је једно од имена Божјих.
П. Како Свето Писмо говори о Божанству Исуса Христа, Сина Божијег?
О. У почетку бјеше Логос (Ријеч), И Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог (Јн. 1, 1).
П. Због чега се Исус Христос назива Сином Божјим, Јединородним?
О. То означава да је само Он Син Божји, рођен из суштаства Бога Оца и зато има исто суштаство с Богом Оцем, дакле, неупоредиво превазилази све свете Анђеле и свете људе, који се називају синовима Божјим по благодати (в. Јн. 1, 12).
П. Да ли Свето Писмо назива Исуса Христа Јединородним?
О. Назива. На пример, у следећим речима јеванђелисте Јована: Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца (Јн. 1, 14); Бога нико није видио никад: Јединородни Син Који је у наручју Оца, Он Га објави (Јн. 1, 18).
П. Због чега је у Символу вере за Сина Божијег речено још да је рођен од Оца?
О. Овим се описује оно лично својство, по којем се Он разликује од других лица Свете Тројице.
П. Због чега је речено да је рођен пре свих векова?
О. Да нико не би помислио да је постојало време кад Га није било. Другим речима: овим се описује то да је Исус Христос исто тако вечни Син Божји, као што је вечан Бог Отац.
П. Шта у Символу вере значе речи: Светлост од Светлости?
О. Оне аналогијом с видљивом светлошћу унеколико објашњавају непојамно рођење Сина Божијег од Оца. Гледајући у сунце ми видимо светлост; од ове светлости се рађа светлост, видљива у целом свету, али и једна и друга јесу једна нераздељива светлост, исте природе. Слично овоме, Отац је вечна Светлост (в. 1 Јн. 1, 5); од Њега се рађа Син Божји, Који је такође вечна Светлост, али Бог Отац и Син Божји јесу јединствена вечна Светлост, нераздељива, јединствене Божанске природе.
П. Која је сила у речима Символа вере: Бога истинитог од Бога истинитог?
О. Да се Син Божји назива Богом у истом истинском смислу као Бог Отац.
П. Да ли су ове речи из Светог Писма?
О. Да. Оне су преузете из следећих израза Јована Богослова: А знамо да је Син Божији дошао и дао нам разум да познајемо Иститинога; и јесмо у Истинитоме, у Сину Његовом Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вјечни (1 Јн. 5, 20).
П. Због чега је у Символу вере за Сина Божијег додато да је Он рођен, а не створен?
О. То је додато ради разобличавања Арија, који је нечастиво учио да је Син Божји створен.
П. Шта значе речи: јединосуштан Оцу?
О. Другим речима: Син Божји има јединствену и исту Божанску суштину с Богом Оцем.
П. Како о томе говори Свето Писмо?
О. Сам Исус Христос за Себе и за Бога Оца каже овако: Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3).
П. Шта показују речи Символа вере: кроз Кога је све постало?
О. То да је Бог Отац све створио кроз Свог Сина као кроз Своју вечну премудрост и вечну Своју реч.
Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало (Јн. 1, 3).
П. Зашто је за хришћанина толико потребно да верује у једнако достојанство Сина Божијег и Творца васељене?
О. Зато што нам је Син Божји донео учење, које захтева борбу против наше греховне природе и против света (в. Јн. 15, 19), а зато нам је и откривено: већи је Онај Који је у вама неголи који је у свијету (1 Јн. 4, 4).
 
О трећем члану
 
П. За кога је у Символу вере речено да је сишао с небеса?
О. За Сина Божијег.
П. Како је сишао с небеса, кад је Он као Бог свеприсутан?
О. Тачно је да је свеприсутан, и зато је увек на небу, и увек је на земљи; али је на земљи прво био невидљив, а касније је дошао у телу: у овом смислу је речено да је сишао с небеса.
П. Како о томе говори Свето Писмо?
О. Ево речи Самог Исуса Христа: И нико се није попео на небо осим Онај Који сиђе са неба, Син Човјечији Који је на небу (Јн. 3, 13).
П. Због чега је Син Божји сишао с неба?
О. Ради нас људи, и ради нашег спасења, као што је речено у Символу вере.
П. У ком смислу је речено да је Син Божји сишао с неба ради нас људи?
О. То је речено у смислу да није дошао на земљу ради неког једног народа и ради неких људи, већ ради свих нас, ради људи уопште.
П. Од чега је тачно Син Божји сишао на земљу да спаси људе?
О. Од греха и вечне смрти.
П. Шта је грех?
О. Преступање закона Божијег. Гријех јесте безакоње (1 Јн. 3, 4).
П. Одакле грех у људима, кад су створени по образу Божијем, а Бог не може да греши?
О. Од ђавола.
Онај који твори гријех од ђавола је, јер ђаво гријеши од почетка (1 Јн. 3, 8).
П. Али Бог је створио ђавола: како је онда могао да се појави грех у свету?
О. Кроз непослушање. Господ је створио и духове, и људе склоне добру, али да би добро стекло духовну вредност, оно је требало да буде слободно прихваћено од стране створених бића; пали анђели су одбацили послушање Богу, а сатана је на то наговорио Еву и Адама.
П. Како је грех прешао од ђавола на људе?
О. Ђаво је преварио Еву и Адама и наговорио их је да прекрше заповест Божију.
П. Коју заповест?
О. Бог је заповедио Адаму у Рају да не једе плодове с дрвета познања добра и зла и притом му је рекао да ће чим их окуси, умрети смрћу.
П. Зашто је за човека било смртоносно окушање плодова познања добра и зла?
О. Зато што је то било сједињено с непослушањем воље Божије, и тако је одвојило човека од Бога и Његове благодати и отуђило га је од Божијег живота.
П. На који начин назив дрвета познања добра и зла доликује свом предмету?
О. Доликује због тога што је човек кроз ово дрво у самом искуству спознао какво добро се садржи у послушању воље Божије, а какво зло у противљењу истој.
П. Како су Адам и Ева могли да послушају ђавола упркос вољи Божијој?
О. Бог је по Својој доброти приликом стварања човеку дао вољу, природно, расположену да воли Бога, али притом слободну, а човек је употребио ову слободу на зло.
П. Како је ђаво преварио Адама и Еву?
О. Ева је у Рају угледала змију која ју је уверавала да ће људи ако окусе плодове дрвета познања добра и зла, спознати добро и зло и да ће бити као богови. Ева се преварила овим обећањем и лепотом плодова и јела је; Адам је јео по угледу на њу.
П. Шта се десило због Адамовог греха?
О. 1) Истеривање из Раја и свеопшта смртност људи и сваког живог створења.
2) Изопачење или греховно кварење људске природе и њена смртност која је с тим у вези.
П. Да ли је и сва природа била подвргнута жалосним последицама пада Адама и Еве?
О. Несумњиво да је тако. Смрт и уништење, као и међусобно истребљивање постали су удео царства животиња и биљака. Господ је рекао Адаму: Земља да је проклета с тебе (1 Мојс. 3, 17). Исто тако је Господ проклео змију, тачније ђавола, који је саблазнио прародитеље.
П. Који је ближи смисао ових речи?
О. Он је очигледан из следећих речи: с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека; трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско (1 Мојс. 3, 17).
П. Каква смрт је проистекла из Адамовог греха?
О. Двојака: телесна, кад се тело лишава душе која га је оживљавала и духовна, кад се душа лишава благодати Божије, која ју је животворила највишим духовним животом; ова друга се управо и назива греховним кварењем.
П. Зар и душа може да умре као и тело?
О. Може да умре, али не као тело. Кад тело умире оно губи осећања и распада се; а кад душа кад умире од греха, она се лишава духовне светлости, радости и блаженства, али се не распада и не уништава, већ остаје у стању мрака, туге и страдања.
П. Зашто нису умрли само први људи, већ сви умиру?
О. Сви људи умиру зато што су се родили од Адама, зараженог грехом и зато што сами греше. Као што из зараженог извора природно тече заражени поток, тако од родоначелника зараженог грехом и због тога смртног, природно потиче грехом заражено и стога смртно потомство.
П. Како о томе говори Свето Писмо?
О. Као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише (Рим. 5, 12). С муком ћеш се од ње хранити до својега вијека; трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско (1 Мојс. 3, 17-18).
П. Да ли су плодови с дрвета живота били корисни за човека после греха?
О. После греха није могао да једе од њих, јер је био истеран из Раја.
П. Да ли је у складу с Божјим правосуђем да се рађамо од грешних прародитеља и да носимо на себи њихову осуду?
О. Наше рођење од грешних предака није једини узрок нашег греховног стања: Бог је знао да ће свако од нас згрешити исто као и Адам и зато смо ми његови потомци.
П. Која је корист за прародитеље била да се лише рајског блаженства и да добију у удео болести, страдања и смрт?
О. Ови услови земаљског жалосног живота смирили су прародитеље и они су умрли као праведници у очекивању бољег живота кроз искупљење.
П. Да ли је с таквом намером Господ уредио и нашу појаву у овој долини плача (земаљском животу – прим. ред.)?
О. Да. Знајући унапред да ће сваки човек имати Адамову самовољу Господ допушта да наследимо Адамову немоћну болесну и смртну природу, која поседује грховне склоности, у борби с којима, а још више подлежући им, ми постајемо свесни своје ништавности и смиравамо се.
П. Да ли је онда људима остајала нада у спасење?
О. Кад су први људи исповедили пред Богом свој грех, Бог им је по Свом милосрђу дао наду на спасење.
П. У чему се састојала ова нада?
О. Бог је обећао да ће доћи Избавитељ – Исус Христос – и да ће победити ђавола, који је преварио људе, и да ће их избавити од греха и смрти.
П. Кад је то обећано?
О. Речи ових обећања сачувале су се у Библији од времена Аврама, али Предање каже да је и прародитељима било дато слично обећање, због чега се Ева тако обрадовала родивши првог сина, и због чега је ускликнула: Добих човјека од Господа (1 Мојс. 4, 1) – у нади да ће један од њених потомака бити Помиритељ људи с Богом.
П. Која обећања за Спаситеља су позната из Библије?
О. Бог је Авраму дао обећање о Спаситељу у следећим речима: И благословиће се у сјемену твојем сви народи на земљи, кад си послушао глас Мој (1 Мој. 22, 18).
Исто ово обећање поновио је касније Давиду у следећим речима: Подигнућу сјеме твоје… Утврдићу пријесто царства његова довијека (2 Царств. 7, 12-13).
П. Шта се подразумева под речју оваплоћење?
О. То да је Син Божји примио на Себе људско тело, осим греха и да је постао човек, не престајући да буде Бог.
П. Одакле је преузета реч оваплоћење?
О. Из речи јеванђелисте Јована: И Логос постаде тијело (Јн. 1, 14).
П. Због чега је у Символу вере, након што је за Сина Божијег речено да се оваплотио, додато да је постао Човек?
О. Да нико не би помислио да је Син Божји примио само плот или тело, већ да би признавали у Њему савршеног човека, који се састоји од тела и душе.
П. Да ли за ово постоји седочанство Светог Писма?
О. Апостол Павле пише: Један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус (1 Тим. 2, 5).
П. Дакле, да ли постоји једна природа у Исусу Христу?
О. Не. У Њему нераздвојиво и несливено постоје две природе, Божанска и људска и по ове природе, две воље.
П. Да ли због тога постоје и два лица?
О. Не. Једно лице, Бог и човек заједно, једном речју: Богочовек.
П. Како Свето Писмо говори о оваплоћењу Сина Божијег од Духа Светог и Дјеве Марије?
О. Јеванђелиста Лука говори да је кад је Дјева Марија упитала Анђела, који Јој је објавио зачеће Исуса: Како ће то бити кад Ја не знам за мужа? – Анђео одговорио: Дух Свети доћи ће на Тебе, и сила Вишњега осјениће Те; зато и Оно Што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји (Лк. 34-35).
П. Ко је била Дјева Марија?
О. Света Дјева из племена Аврама и Давида, из чијег потомства је предстојало да проистекне Спаситељ, по обећању Божијем, заручена је за Јосифа, из истог овог племена, како би он био Њен чувар, пошто је била посвећена Богу с обећањем да ће заувек остати Дјева.
П. Да ли је Пресвета Марија заиста заувек остала Дјева?
О. Била је и остаје Дјева пре рођења, за време рођења и после рођења Спаситеља, и зато се назива Приснодјевом (Увекдјева).
П. Којим још великим именом Православна Црква поштује Пресвету Дјеву Марију?
О. Оно је узето из следећих речи пророка Исаије: Ето Дјевојка ће затрудњети и родиће Сина, и надјенуће Му име Емануило (Ис. 7, 14).
Исто тако праведна Јелисавета Пресвету Дјеву назива Мајком Господа. А ово име је једнако имену Богородице.
И откуд мени ово да дође Мати Господа мојега мени? (Лк. 1, 43).
П. У ком смислу је Пресвета Дјева названа Богородицом?
О. Премда се Исус Христос није родио од Ње по Свом Божанству које је вечно, већ по људској природи Она је достојно названа Богородицом, зато што је Онај Који је од Ње рођен у самом зачетку и рођењу од Ње био Бог, као што и увек јесте, истински Бог.
П. Како треба размишљати о узвишеном достојанству Пресвете Дјеве Марије?
О. По својству Мајке Господа Она благодатно превазилази и приближавањем Богу, дакле, и достојанством свако створено биће, и зато је Православна Црква поштује изнад Херувима и Серафима.
П. На шта још треба обратити пажњу у вези с рођењем Исуса Христа од Пресвете Богородице?
О. Пошто је рођење било савршено свето и туђе греху, било је и безболно; јер је међу казнама за грех Бог Еви одредио да ће у боловима рађати децу (в. Јован Дамаскин, преподобни. Богословље. Књ. 4, гл. 14, чл. 6).
П. Које је знаке провиђење Божије је припремило, по којима би људи могли да препознају Спаситеља Који се од Ње родио?
О. Многа прецизна предсказања о различитим околностима Његовог рођења и земаљског живота.
На пример, пророк Исаија је предсказао да ће се Спаситељ родити од Дјеве (в. Ис. 7, 14).
Пророк Михеј је предсказао да ће се Спаситељ родити у Витлејему и ово предсказање Јевреји су схватили пре него што су сазнали за овај догађај (в. Мт. 2, 4-6).
Пророк Малахија је после зидања другог Јерусалимског храма предсказао да се долазак Спаситеља приближава, да ће Он доћи у овај храм и да ће пред Њим бити послат Претеча, сличан пророку Илији, чиме се јасно указује на Јована Крститеља (в. Мал. 3, 1; 4, 5).
Пророк Захарија је предсказао свечани улазак Спаситеља у Јерусалим на магарцу (в. Зах. 9, 9).
Пророк Исаија је са задивљујућом јасношћу предсказао страдања Спаситеља (в. Ис. 53).
Давид је у 21. (22.) псалму описао крсна страдања Спаситеља с таквом тачношћу, као да их је писао покрај самог Крста.
Пророк Данило је 490 година унапред предсказао долазак Спаситеља, Његову смрт на крсту и разарање храма и Јерусалима које је затим уследило и престанак старозаветних жртава (в. Дан. 9).
П. Да ли су људи Исуса Христа заиста препознали као Спаситеља у време кад се Он родио и кад је живео на земљи?
О. Препознали су Га многи, али на различите начине. Источни мудраци су Га препознали уз помоћ звезде, која се пред Његово рођење појавила на истоку. Витлејемски пастири су за Њега сазнали од Анђела, који су им тачно рекли да се Спаситељ родио у Давидовом граду. Симеон и Ана, по посебном откровењу од Духа Светог, препознали су Га кад је након истека четрдсет дана од рођења био донет у храм. Јован Крститељ Га је за време крштења на реци Јордан, препознао по откровењу, по силаску Светог Духа на Њега у виду голуба и по гласу с неба од Бога Оца: Ово је Син Мој љубљени Који је по Мојој вољи (Мт. 3, 17). Сличан глас о Њему зачули су апостоли Петар, Јаков и Јован за време Његовог преображења на гори: Ово је Син Мој љубљени, Њега послушајте (Мк. 9, 7). Осим тога, веома многи су Га препознали по изванредности Његовог учења, и посебно по чудима које је чинио.
П. Која чуда је чинио Исус Христос?
О. Људе обузете неизлечивим болестима и демонима исцељивао је за трен ока, једном речју или додиром руке, и чак ако би се они дотакли Његове одеће. Једном је са пет, а други пут седам хлебова нахранио неколико хиљада људи на пустом месту. Ходао је по води и речју је кротио буру. Васкрсавао је мртве, тачније васкрсао је сина Наинске удовице, Јаирову кћер и Лазара, четвртог дана после његове смрти.
П. Пошто се Син Божји оваплотио ради нашег спасења, на који начин је извршио наше спасење?
О. Својим учењем, Својим животом, Својом смрћу и васкрсењем.
П. Какво је било Христово учење?
О. Јеванђеље Царства Божијег, или другим речима – учење о спасењу и вечном блаженству, исто оно које се и данас предаје у Православној Цркви (в. Мк. 1, 14-15).
П. На који начин за нас бива спасоносно Христово учење?
О. Кад га прихватамо свим срцем и поступамо по њему. Јер као што је лажна реч ђавола коју су прихватили први људи, постала семе греха и смрти у њима, тако насупрот томе, истинска реч Христова, коју хришћани усрдно примају, постаје у њима семе светог и бесмртног живота.
Они су по речима апостола Петра, препорођени не од сјемена трулежног него нетрулежног, ријечју живога Бога која остаје увијек (1 Петр. 1, 23).
П. На који начин за нас бива спасоносан живот Исуса Христа?
О. Кад се на њега угледамо. Пошто Он каже: Ко Мени служи, за Мном нека иде, и гдје сам Ја ондје ће и слуга Мој бити; и Ко Мени служи томе ће дати почаст Отац Мој (Јн. 12, 26).
П. Шта треба мислити о оним људима који кажу: “Не признајем Исуса Христа за Сина Божијег, али ништа ме не спречава да се угледам на Његов живот, као на живот најсветијег човека”?
О. Треба бити сигуран у то да такви људи говоре или потпуно непромишљено или неискрено.
П. Да ли се може поштовати Исус Христос просто као човек, али савршени човек?
О. Ни у ком случају. Кад Исус Христос не би био Син Божји, био би свесни преварант, Који се представљао као Син Божји и који је приказивао лажна чуда.
П. Али зар Његово учење не би остало свето и премудро чак и уз такву претпоставку?
О. Нипошто. Господ је све Своје заповести, почевши од девет блаженстава, доводио у најтеснију везу с загробном судбином човека и са Својим судом над душама: исто значење има већина Његових прича, на пример, о богаташу и Лазару, о непоузданом управитељу, о милостивом цару и др. Напокон, Господ захтева већу љубав према Себи него према оцу, мајци и деци. Све ово би било лишено смисла кад Спаситељ не би био Син Божји и судија целог човечанства.
П. Шта одавде следи у вези с догмом о Божанству Исуса Христа?
О. Пошто чак и они који не верују у Његово Божанство не могу да допусте да Он буде личност Која се преварила или је свесни преварант, јер Његове узвишене речи, дела милосрђа, својство кротости и дуготрпљење не допуштају сличне хулне претпоставке, чак и неверујући морају признати да је Он би премудар, праведан и искрен учитељ, а пошто је учио о Свом Божанском достојанству, ниједан разуман читалац Јеванђеља не може у то да сумња.
П. Да ли се ови аргументи могу сматрати за доказ Христовог Божанства?
О. Несумњиво. У томе се осим пет наведених карактеристика истинитости Божанског откровења састоји шеста и најјача карактеристика коју није оповргао ниједан негатор наше вере.
П. Због чега се ипак налазе негатори Христовог Божанства?
О. Због њихове лакомислености и упорног недостатка жеље да проникну у сведочанство истине, као што је јеванђелиста Јован рекао за Јевреје, који се нису уразумили чудом Лазаревог васкрсења и речима Божјим упућеним прорку Исаији: Заслијепио је очи њихове и окаменио срца њихова, да не виде очима ни срцем разумију, и не обрате се да их исцијелим (Јн. 12, 40).
 
О четвртом члану
 
П. Како се десило да Исус Христос буде разапет кад је Његово учење и дела требало у свима да подстичу свештени страх према Њему?
О. Јеврејске старешине и књижевници су Га мрзели због тога што је разобличавао њихово лажно учење и безаконити живот, и завидели су Му зато што Га је народ због учења и чуда поштовао више него њих; стога су Га оклеветали и осудили на смрт.
П. Због чега је речено да је Исус Христос разапет у време Понтија Пилата?
О. Да би се означило време кад је био разапет.
П. Ко је био Понтије Пилат?
О. Римски управник Јудеје, коју су били покорили Римљани.
П. Зашто је ова околност достојна помена?
О. Зато што се у њој види испуњење Јаковљевог пророчанства: Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његовијех онај који поставља закон, докле не дође Онај Коме припада, и Њему ће се покоравати народи (1 Мојс. 49, 10).
Управо до Христовог доласка Јеврејима су управљали Јудини потомци, а Пилат је био први Римљанин, незнабожац, који је управљао народом Божјим.
П. Због чега у Символу није речено само да је Исус Христос разапет, већ је још додато да је страдао?
О. Да би се показало да Његово распеће није било само привид страдања и смрти, као што су говорили неки лажни учитељи, већ истинско страдање и смрт.
П. Због чега је поменуто и то да је био погребен?
О. Ово се такође односи на потврду о томе да је Он заиста умро и васкрсао, јер су Његови непријатељи чак поставили и стражу на Његов гроб и запечатили га.
П. Како је Исус Христос могао да страда и да умре ако је био Бог?
П. Сам је рекао: Ја живот Свој полажем да га опет узмем. Нико га не узима од Мене, него га Ја сам од Себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га (Јн. 10, 17-18).
П. За шта се Господ молио у Гетсиманском врту говорећи: Оче Мој, ако је могуће, нека Ме мимоиђе чаша ова (Мт. 26, 39)?
О. Не треба мислити да се Господ наводно плашио због предстојећег распећа и да се молио да од њега буде избављен, јер ни мученици нису ишли на мучења са страхом, већ с радошћу и ова радост их није напуштала кад су мучитељи на страшне муке бацали њихова тела.
П. Којим речима Светог Писма се у то можемо уверити?
О. Апостол Павле пише о Христу: Он у дане земаљскога живота Својега са силним вапајем и сузама принесе молитве и прозбе Ономе Који је могао да Га спасе од смрти, и би услишен због побожности Своје (Јевр. 5, 7). Ако се Спаситељ молио за избављење од крсних мука то значи да није био услишен.
П. За шта се Он онда молио тако усрдно кад је чак зној падао с Његовог лица као капи крви? Због чега је Он тако дубоко патио говорећи ученицима: Жалосна је душа Моја до смрти (Мк. 14, 34)?
О. Спаситељ је говорио о људској окорелости целог живота кличући понекад: О роде невјерни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпљети? Доведите Ми га амо (Мт. 17, 17). Управо овог страшног дана кад се одвијао најстрашнији злочин у животу целог људског рода, кад су служитељи јединог Бога због злобе и зависти одлучили да убију Сина Божијег, свог Спаситеља, Његова туга због вољеног човечанства је достигла највећу меру: Он је у своју душу примио се људске нараштаје и мучио се због греховности сваког човека.
П. Шта значе речи: И отишавши мало паде на земљу, и мољаше се да би Га мимоишао час, ако је могуће (Мк. 14, 35)?
О. Под овим не треба подразумевати час распећа, већ садашњи час Његових душевних мука, и Он је био услишан, како каже апостол Павле, јер јави Му се анђео с неба кријепећи Га (Лк. 22, 43).
П. Зашто су ове Христове душевне муке због људске греховности биле наше искупљење?
О. Зато што је самилосна љубав тајанствено објединила Његов дух с нашим душама и ми црпимо за њих од Христовог Духа на известан начин извор светости и тако побеђујемо грех.
П. Покажите то из Светог Писма.
О. Господ се неколико тренутака пре наведене натприродне молитве, како се она назива у нашим богослужбеним књигама, молио наглас за Своје ученике: Ја посвећујем Себе за њих, да и они буду посвећени истином. Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове повјерују у Мене: да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у нама једно буду да свијет вјерује да си Ме Ти послао (Јн. 17, 19-21).
П. Зар Господ није предсказао да ће се тајанствено сједињење искупљеног човечанства с Богом, за шта се Он молио, заиста и остварити?
О. Господ је одлазећи на страдања и обећавајући Својим ученицима да ће Га ускоро (односно после Његовог васкрсења) поново видети, додао: У онај дан знаћете ви да сам Ја у Оцу Своме, и ви у Мени, и Ја у вама (Јн. 14, 20).
Апостол Павле пише да стреми ка вечном животу: Не као да то већ постигох или се већ усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос Исус (Флп. 3, 12).
П. Да ли су и старозаветни пророци предсказивали да ће Месија, одстрадавши у Себи грехове људи, постати њихова духовна Глава и извор њиховог препорода?
О. Управо нешто слично је предсказивао пророк Исаија (в. Ис. 53, 10).
П. Како оци Цркве уче о утицају Христових страдања или Његовој самилосној љубави на наше душе?
О. Преподобни Симеон Нови Богослов у молитви пред Причешће изражава је овако: “Милошћу самилости оне који се топло кају и чистиш и просветљујеш и твориш причесницима светлости, заједничарима Твог Божанства чинећи их изобилно.”
П. Дакле, како се назива сила Христове љубави, која нам помаже да се боримо с грехом?
О. Благодаћу Божијом.
П. Како и када се она даје верујућима?
О. Она нам се даје по молитви, а посебно у светим тајнама; такође приликом читања речи Божјих и приликом испуњавања дела љубави и других подвига.
Благодаћу Божијом јесам оно што јесам, и благодат Његова која је у мени не оста празна, него се потрудих више од свију њих, али не ја, него благодат Божија која је са мном (1 Кор. 15, 10).
П. У ком смислу се Христова страдања називају жртвом и коме је ова жртва била принета?
О. Господ Исус Христос је благоизволео да спаси људе, односно да им врати могућност богоопштења и духовног усавршавања. Сами људи, заражени грехом, нису то могли да достигну без саучествовања Христа Који је страдао и зато је Он жртва за људске грехове.
П. Због чега се Он назива жртвом, која је принета Оцу Небеском или жртвом Божанског правосуђа?
О. Од Творца је зависило да тако уреди природу човека да павши у грех она сама не може да устане, већ јој је потребна помоћ Богочовека који с њом састрадава.
П. Због чега Творац није благоизволео да тако уреди нашу душу да само покајање буде довољно да се у нама обнове некадашња чистота и светост?
О. Тако је захтевало Божије правосуђе, које је одвојило покајање и препород од пада – подвизима страдања; због тога се и Христова искупљујућа страдања називају жртвом која је принета за нас Божанском правосуђу.
П. Због чега за примање људи у општење с Богом није била довољна Христова самилосна жалост, већ су била потребна Његова телесна страдања?
О. Као прво, да би осветио нашу природу, не само душевну већ и телесну, јер се греховна зараза није угнездила само у људске душе, већ и у тела, а као друго, да би људима била очигледнија Његова љубав према нама, јер душевна страдања не схватају сви, напокон, да би се испунила пророчанства и праслике Старог Завета. Кад подигнете Сина Човјечијега, онда ћете дознати да Ја јесам, и да ништа сам од Себе не чиним – говори Господ о Свом предстојећем распећу. – Када Ја будем подигнут са земље, све ћу привући Себи (Јн. 8, 28; 12, 32).
И као што Мојсеј подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Син Чојвечији, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни (Јн. 3, 14-15).
П. О каквом нашем искупљењу од клетве закона, које је Христос остварио, је писао апостол Павле Галатима: Христос нас је искупио од проклетства закона поставши за нас проклетство (Гал. 3, 13)?
О. Овде се ради о другом проклетству различитог од оног кад је Бог проклето змију и земљу после грехопада прародитеља: клетва закона је била објављена на гори Гевал и записана у Поновљеним законима. Представници народа су објављивали проклетства убицама, прељубочинцима и другим преступницима (в. 5 Мојс. 27, 13-26) и у закључку су објавили: Проклет сваки који не остане у свему што је написано у Књизи закона (Гал. 3, 10; уп. Дап. 9, 11).
П. Због чега је апостол Павле о томе писао Галатима?
О. Хришћане је под утицајем Јевреја збуњивала мисао да ли на њима лежи ово проклество као на онима који не поштују Мојсијев Закон.
Апостол оповргава овакву сумњу изјављујући да је Искупитељ примивши добровољно смрт на Крсту самим тим постао за нас проклетство, јер је написано: Проклет сваки који виси на дрвету (Гал. 3, 13; уп. 5 Мој. 21, 23).
П. Зар је Исус Христос могао да буде проклет?
О. Ове речи не треба схватати у буквалном смислу. Проклетим је у Старом Завету назван злочинац обешен на дрво или разапет човек, за којег је речено: Ко згријеши тако да заслужи смрт, те буде осуђен на смрт и објесиш га на дрво, нека не преноћи тијело његово на дрвету, него га исти дан погреби, јер је проклет пред Богом ко је објешен; зато не скврни земље коју ти Господ Бог твој даје у нашљедство (5 Мој. 21, 22-23).
Дакле, ово проклетство се тиче обешених криминалаца, а наш Спаситељ је био разапет без икакве кривице.
П. Због чега је Он благоизволео да прими смрт управо на тај начин?
О. Да би отклонио код Својих следбеника страх од проклетастава закона због неиспуњења његових обреда, који су изгубили свој значај за искупљено човечанство.
П. Дакле, крст који је био оруђе погубљења проклетих злочинаца престао је да буде симбол проклества?
О. Оно што је Син Божји осветио више не може бити проклето, и ако од дана Његовог добровољног распећа престаје да буде проклет осуђеник на такво погубљење још мање се можемо збуњивати због захтева обрезања под клетвом и разних забрана старог закона о храни и пићу, о суботи и обрезању и т.сл. Овакав је смисао Посланица апостола Павла Галатима.
П. Како тачније разумети наше учествовање у Христовим страдањима?
О. На ово одговара апостол Павле: који су Христови, распеше тијело са страстима и жељама (Гал. 5, 24).
П. Како је могуће разапети своје тело са страстима и жељама?
О. Уздржавањем од страсти и похоти и дејстава која су им супротна. На пример, кад нас гнев подстиче да злословимо непријатеља и да му чинимо зло, противимо се овој жељи и сећајући се како се Исус Христос на крсту молио за Своје непријатеље, молимо се и ми за свог непријатеља и тако разапињемо страст гнева.
П. Које спасоносно значење има Господња смрт која је трајала тако кратко време?
О. Одговор на ово даје апостол Павле: пошто та дјеца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удјела у томе, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти цијелога живота бијаху кривци за своје робовање (Јевр. 2, 14-15).
Безгрешни Господ Сам није подлегао закону смрти као што Му није било потребно крштење, али се добровољно подвргао и једном и другом да би осветио Собом оно што је смртним страхом тровало сав живот људи и да би учинио да сама смрт не буде страшна.
О томе се пева свечана песма Васкрса: “Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробје живот даровав.” (Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт згазивши и онима који су у гробу живот даровавши.) Тог дана се читају речи светог Јована Златоуста: “Нико нека се не уплаши смрти, јер нас ослободи Спасова смрт.”
 
О петом члану
 
П. Који је најближи доказ Исус Христос дао за то да су Његова страдања и смрт спасоносни за нас?
О. То што је васкрсао и тиме положио темељ нашем блаженом васкрсењу.
Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли (1 Кор. 15, 20).
П. Шта се може мислити о стању у којем је Исус Христос био после Своје смрти и пре васкрсења?
О. То описује следећа црквена песма: “Во гробје плотски, во адје же су душеју јако Бог, в раји же с разбојником, и на престоље бил јеси, Христе, со Отцем и Духом, всја исполњајај неописаниј.” (У гробу телесно, у аду с душом као Бог, у рају с разбојником, и на престолу си био, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући неограничени.)
П. Шта је то ад?
О. Ад води порекло из грчког и значи “место лишено светлости”. У хришћанском учењу се под овим именом подразумева духовна тамница, односно стање духова који су због греха отуђени од тога да гледају Бога и с Њим сједињену светлости и блаженства (в. Јуд. 1, 6; Октоих, глас 5, стихире 2, 4).
П. Због чега је Исус Христос силазио у пакао?
О. Да би и тамо проповедао победу над смрћу и избавио душе које су Његову благовест примиле с љубављу.
П. Да ли Свето Писмо говори о томе?
О. На то се односе следеће речи: Зато и Христос једанпут за гријехе наше пострада, Праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен тијелом, а оживјевши духом; којим и сиђе и проповиједа духовима у тамници (1 Петр. 3, 18-19).
П. Шта треба напоменути о речима Символа: Који је васкрсао у трећи дан по Писму?
О. Свети апостол Петар наводи овим поводом речи псалма 15. (16.): јер нећеш оставити душу моју у аду, нити ћеш дати да светац Твој види труљење (Дап. 2, 27).
П. Да ли у писму Старог Завета постоји и то да Христу предстоји да васкрсне трећег дана?
О. Пророчанска слика овога приказана је у пророку Јони: и Јона би у трбуху рибљем три дана и три ноћи (Јн. 2, 1; уп. Ос. 6, 3).
П. Како су људи сазнали да је Исус Христос Васкрсао?
О. Војници који су чували Његов гроб то су са ужасом сазнали зато што је Анђео Господњи одвалио камен којим је био затворен Његов гроб и притом се десио велики земљотрес. Анђели су такође о Христовом васкрсењу објавили Марији Магдалини и неким другим. Сам Исус Христос се на дан Свог васкрсења јавио многима као што су: мироносице, Петар, двојица ученика, која су ишла у Емаус, и напокон, свим апостолима у кући чија су врата била затворена. Касније им се много пута јављао у току четрдсет дана; једног дана се јавио верницима којих је укупно било више од пет стотина (в. 1 Кор. 15, 6).
П. Због чега се Исус Христос после Свог васкрсења јављао апостолима у току 40 дана?
О. У то време је наставио да их учи тајнама Царства Божијег (в. Дап. 1, 3).
П. Зашто је за наше спасење потребно да верујемо у Христово васкрсење и у телу?
О. На ово одговара апостол: А ако Хритос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша (1 Кор. 15, 14).
За хришћане, који су у овом животу увек прогањани за веру у овом свету неправде има мало утехе да верују у праведни живот после одвајања душе од тела, јер ће се тај живот одвијати у потпуно другачијим условима, као да то неће бити с нама самима, већ с другим бестелесним бићима, зато су свети мученици управо у вери у васкрсење тела црпели храброст за подношење страдања, као што се то види у описима њихових житија.
Тако је и праведни Јов, искусивши на себи неправду овог живота, црпео сигурност у то да ће га Бог венчати у људском телу; тако је још у дубокој древности поверовао праведни Јов, у петом нараштају од Аврама: Али знам да је жив мој Искупитељ, и на пошљедак да ће стати над прахом. И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у тијелу свом видјети Бога. Ја исти видјећу Га, и очи моје гледаће Га а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени (Јов. 19, 25-27).
П. У чему Света Црква изражава своју веру у толико спасоносни значај догађаја Христовог Васкрсења за нас?
О. У томе што посвећује његовом прослављању празнични дан сваке седмице, а годишњи празник васкрсења назива празником над празницима и слављем над слављима и посвећује му читаву седмицу с прослављањем у току 40 дана.
П. У чему се састоји радосно стање верујућих душа на дан Светог Христовог васкрсења?
О. У благодатном предокушању вечног блаженства које је обећено вернима, као што Црква пева: “Смерти празднујем умершчвленије, адово разрушеније, иного житија вјечноје начало.” (Славимо смрти убијање, уништење пакла, вечни почетак другачијег живота.)
О шестом члану
 
П. Да ли је из Светог Писма преузето описивање вазнесења Господњег у шестом члану Символа?
О. Оно је преузето из следећих речи Светог Писма: Онај Који сиђе то је Исти Који и узиђе више свију небеса да испуни све (Еф. 4, 10).
П. Да ли је Исус Христос узишао на небо по Божанству или као човек?
О. Као Човек, а по Божанству је увек био и јесте на небесима.
П. На који начин Исус Христос седи с десне стране Бога Оца кад је Бог свеприсутан?
О. Ово треба разумети духовно, односно: Исус Христос има исту моћ и славу као Бог Отац.
 
О седмом члану
 
П. Како Свето Писмо говори о будућем Христовом доласку?
О. Овај Исус Који се од вас узнесе на небо, тако ће исто доћи као што Га видјесте да одлази на небо (Дап. 1, 11). То су апостолима рекли Анђели управо у време Вазнесења Господњег.
П. Како оно говори о Његовом будућем суду?
О. Јер долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (Јн. 5, 28-29). То су речи Самог Христа.
П. Како оно говори о Његовом бесконачном Царству?
О. Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог пријесто Давида оца Његова; и цароваће над домом Јаковљевим вавијек, и царству Његову неће бити краја (Лк. 32-33) – то су речи Анђела упућене Богомајци.
П. Да ли ће будући Христов долазак бити као претходни?
О. Јако ће се разликовати од претходног. Он је долазио да пострада за нас у понижењу, а да нам суди доћи ће Син Човјечији у слави Својој и сви свети анђели с Њим (Мт. 25, 31).
П. Да ли ће Он судити свим људима?
О. Свим без изузетка?
П. Како ће судити?
О. Савест сваког човека ће се открити пред свима и неће се открити само сва дела која је неко учинио у току целог живота на земљи, већ и све изречене речи, тајне жеље и помисли, као и стално расположење његовог срца и усмерење воље, добро или зло. Докле не дође Господ, Који ће и освијетлити што је сакривено у тами и објавити намјере срца; и тада ће бити свакоме похвала од Бога (1 Кор. 4, 5).
П. Зар ће нас Он осудити и због рђавих речи или мисли?
О. Без сумње, осудиће нас, ако их не загладимо покајањем, вером и поправљањем живота. А Ја вам кажем, да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан суда (Мт. 12, 36).
П. Да ли ће Исус Христос скоро доћи на суд?
О. То нам није познато и зато треба да живимо тако да за то увек будемо спремни.
Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човјечији доћи (Мт. 25, 13).
П. Зар нису откривени бар неки знаци блиског Христовог доласка?
О. У речи Божијој откривени су неки знаци, тачније: нестајање вере и љубави међу људима, умножавање порока и несрећа, проповедање Јеванђеља свим народима, долазак антихриста (в. Мт. 24).
П. Ко је то антихрист?
О. Христов противник, који ће се трудити да искорени хришћанство, али ће уместо тога сам погинути на ужасан начин (в. 2 Сол. 2, 8).
 
О осмом члану
 
П. У ком смислу се Дух Свети назива Господом?
О. У истом као и Син Божји, односно као истинити Бог.
П. Да ли о томе сведочи Свето Писмо?
О. То се види из речи које је апостол Петар рекао да би разобличио Ананију: Зашто испуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новаца што узе за њиву? – и даље: Ниси слагао људима него Богу (Дап. 5, 3-4).
П. Како разумети то да се Дух Свети назива животворним?
О. Ово треба схватити тако да Он заједно с Богом Оцем и Сином даје створењима живот, а људима – посебно духовни.
Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3, 5).
П. Откуд знамо да Дух Свети исходи од Оца?
О. То знамо из следећих речи Самог Исуса Христа: А када дође Утјешитељ, Кога ћу вам Ја послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће свједочити за Мене (Јн. 15, 26).
П. Да ли учење о исхођењу Светог Духа од Оца може бити подвргнуто било каквој измени или допуни?
О. Не може. Као прво, због тога што Православна Црква у овом учењу понавља дословно речи Самог Исуса Христа; а Његове речи су без сумње довољан и савршен израз истине. Као друго, због тога што је други Васељенски Сабор чији је главни предмет био да утврди истинско учење о Светом Духу, несумњиво задовољавајуће изложио ово учење у Символу вере; и Католичанска Црква је одлучно признала да је Трећи Васељенски Сабор својим седмим правилом заборавио да се саставља нови Символ вере.
Постоји учење да Свети Дух наводно исходи од Оца и Сина, али се оно оповргава казивањем Светог Јеванђеља о томе да је, кад се Син Божји, Господ Исус Христос крстио у Јордану, на Њега је сишао Свети Дух у виду голуба.
Због тога свети Јован Дамаскин пише: “За Духа Светог да је од Оца и да је Дух Очији говоримо, а од Сина пак за Духа никако не говоримо да јесте, већ Га само Духом Синовљевим називамо” (в. Јован Дамаскин, преподобни. Богословље. Књ. 1, гл. 2, чл. 4).
П. Из чега се види да Духу Светом доликује поклоњење и прослављење једнако као Оцу и Сину?
О. То се види из тога што је Исус Христос заповедио да се људи крсте у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19).
П. Да ли Свето Писмо сведочи о томе да је Дух Свети говорио кроз пророке?
О. Апостол Петар пише: откри се да не себи, него вама служаху у оном што вам се сад јави преко оних који вам проповједише јеванђеље Духом Светим посланим с неба, у шта и Анђели желе завирити (1 Петр. 1, 12).
П. Зар се Дух Свети није открио људима на неки посебан начин?
О. Он је сишао на апостоле у виду огњених језика педесетог дана после Христовог васкрсења.
П. Да ли се Свети Дух и данас даје људима?
О. Даје се свим истинским хришћанима. Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама (1 Кор. 3, 16).
П. Како је могуће постати заједничар Светог Духа?
О. Кроз усрдну молитву и кроз тајне. …Када дакле ви, зли будући, умијете добре даре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш Небески дати Духа Светога онима који шту од Њега? (Лк. 11, 13).
П. Који су главни дарови Светог Духа?
О. Главни и општи су, како их набраја пророк Исаија следећих седам: дух страха Божијег, дух познања, дух силе, дух савета, дух разума, дух мудрости, дух Господњи или дар побожности и надахнућа у највишој мери (в. Ис. 11, 1-3).
 
О деветом члану
 
П. Шта је Црква?
О. Црква је од Бога установљена заједница људи, сједињених православном вером, заједничким законом, свештеноначалијем и тајнама.
П. Какво назначење има ова заједница?
О. Као прво, да се неоштећеним сачува и правилно објасни Свето Писмо и Свето Предање; као друго, да се шири истинита вера међу свим народима; а као треће, да узводи своја духовна чеда ка духовном савршенству.
П. Шта значи веровати у Цркву?
О. Значи са свештеним страхом поштовати истинску Цркву Христову и повиновати се њеном учењу и заповестима, по уверенности да у њој пребива, спасоносно делује, учи и управља благодат, која се излива од њене јединствене вечне Главе, Господа Исуса Христа.
П. Како предмет вере може да буде Црква, која представља одређену заједницу људи?
О. 1) Предмет веровања у Цркву је заправо вера у благодат, која у њој пребива.
2) Црква је видљива заједница на земљи и припадају јој сви православни хришћани који живе на земљи, а истовремено је и невидљива, пошто је и на небу, и припадају јој сви који су се упокојили у истинској вери и светости.
П. На чему се може утврдити поимање о Цркви која је на земљи и уједно на небу?
О. На следећим речима апостола Павла хришћанима: Него сте приступили Гори Сионској и граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору и цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу (Јевр. 12, 22-24).
П. Чиме се уверавамо у пребивање благодати Божије у истинској Цркви?
О. Као прво, тиме што је њен Глава Богочовек – Исус Христос, испуњен благодаћу и истином, и тело Своје, односно Цркву, испуњава благодаћу и истином (в. Јн. 1, 14-17).
Као друго, тиме што је Он обећао Својим ученицима Светог Духа, Који ће с њима бити вечно и што по овом обећању Дух Свети поставља пастире Цркве (в. Јн. 14, 16).
Апостол Павле за Исуса Христа каже да Бог Отац Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је Тијело Његово (Еф. 1, 22-23).
Исто ово апостол каже пастирима Цркве: Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом (Дап. 20, 28).
П. Чиме се још уверавамо да благодат Божија пребива у Цркви до данас и да ће пребивати до свршетка века?
О. У то нас уверавају следеће речи Самог Исуса Христа и Његових апостола:
Сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (Мт. 16, 18).
Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин (Мт. 28, 20)
Њему нека је слава у Цркви у Христу Исусу кроз све нараштаје у вијекове вијекова. Амин (Еф. 3, 21).
П. Због чега је Црква једна?
О. Зато што она није просто заједница као што бивају људске заједнице, већ је неупоредиво теснији савез верника са Христом; због тога се Црква назива и телом Христовим, јер је она слична живом духовном телу, које има једног главу, Христа, и животвори је један Дух Божји.
Једно тијело, један Дух, као што сте и позвани у једну наду звања својега; један Господ, једна вјера, једно крштење, један Бог и Отац свију, Који је над свима, кроза све, и у свима нама (Еф. 4, 4-6).
П. Да ли се зато може допустити да је некада дошло или ће доћи до поделе Цркве или до поделе Цркава?
О. Ни у ком случају, од једне нераздељиве Цркве у различито време су се одвајали или су отпадали јеретици и расколници и на тај начин су престајали да буду чланови Цркве, а Црква не може да изгуби своје јединство, по наведеним речима Спаситеља.
П. Чиме се тачније уверавамо да је Исус Христос једини Глава једне Цркве?
О. Апостол Павле пише да за Цркву као здање Божије темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос (1 Кор. 3, 11). Зато за Цркву као за тело Христово не може да постоји друга глава осим Исуса Христа.
Црква која мора остати у све нараштаје до свршетка века потребује и главу која увек пребива; а такав је само Исус Христос.
Зато се и апостоли не називају ничим више до служитељима Цркве (в. Кол. 1, 24-25).
П. Шта треба рећи о оном учењу које заснивајући се на јединству првосвештеника у Старом Завету жели да види истог оваквог јединственог првосвештеника у Новозаветној Цркви?
О. То учење није лажно, јер Свето Писмо јасно говори о томе да старозаветне првосвештенике неће заменити нико други до Господ Исус Христос: И оних свештеника било је много, јер их је смрт спречавала да остају, а Овај, пошто остаје вавијек, има непролазно свештенство (Јевр. 7, 23-24).
П. А шта треба одговорити онима који се томе супротстављају на следећи начин: Исус Христос се вазнео на небо, а Цркви треба присутан првосвештеник, који приводи људе Богу?
О. Ову мисао потпуно оповргавају следеће речи апостола: Зато и може потпуно и за увијек спасти оне који кроз Њега долазе Богу, пошто свагда живи па може посредовати за њих (Јевр. 7, 25). Из овога се види да се наведени аргумент заснива на маловерју у Христа као Крмароша Цркве.
П. Какву обавезу нам намеће јединство Цркве?
О. Да чувате јединство Духа свезом мира (Еф. 4, 3).
П. Како с јединством Цркве усагласити то што постоје многе поједине и самосталне Цркве, на пример: Јерусалимска, Антиохијска, Александријска, Константинопољска, Руска и Српска?
О: То су поједине Цркве или делови јединствене Васељенске Цркве. Одвојеност њиховог видљивог уређења не спречава их да духовно буду велики чланови јединственог тела Васељенске Цркве, да имају једног Главу – Христа – и јединствени дух вере и благодати. Ово јединство се видљиво изражава истим исповедањем вере и општењем у молитвама и тајнама.
П. Да ли такође постоји јединство између Цркве која пребива на земљи и небеске Цркве?
О. Без сумње, постоји, како у односу према њиховој јединственој глави, Господу нашем Исусу Христу, тако и по међусобном општењу између једне и друге.
П. Ко је је средство за општење између Цркве која је на земљи и небеске?
О. Молитва вере и љубави. Верници, који припадају Цркви која се подвизава на земљи приносећи молитву Богу призивају истовремено у помоћ свеце, који припадају небеској Цркви; и ови налазећи се на вишим стпенима близине Богу, својим заступничким молитвама чисте, поткрепљују и приносе пред Бога молитве верних који живе на земљи и по вољи Божијој благодатно и благотворно делују на њих или невидљивом силом или кроз своја јављања и на неки други начин.
П. На чему се заснива правило Цркве која је на земљи да се у молитвама призивају свеци?
О. На Светом Предању, чији се почеци виде и у Светом Писму.
П. Постоји ли сведочанство Светог Писма о заступничкој молитви светаца на небу?
О. Свети Јеванђелиста Јован је на небу видео Анђела којем је дано много тамјана да принесе са молитвама свих светих на златни жртвеник пред пријестолом. И узнесе се дим од тамјана са молтивама светих из руке Анђелове пред Бога (Откр. 8, 3-4).
Апостоли саветују да се молимо једни за друге, и један од њих додаје: Много је моћна усрдна молитва праведника (Јак. 5, 16-18), – и затим подсећа на силу молитве пророка Илије.
П. Али то је била молитва праведника који је још увек живео на земљи?
О. За Бога нема мртвих и живих. Он је рекао: А Бог није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 28).
П. Из којих речи Светог Писма се види да нас свеци чују?
О. Апостол Јован, предсказујући пад Вавилона обраћа се убијеним пророцима и апостолима Божјим с речима: Весели се над њим, небо, и светитељи, и апостоли и пророци, јер изрече Бог суд ваш над њим (Откр. 18, 20).
П. Да ли постоје сведочанства Светог Писма о томе да свеци учествују у спасењу људи?
О. То је јасно из Христових речи: Бива радост пред анђелима Божијим због једнога грјешника који се каје (Лк. 15, 10). Апостол Петар пише хришћанима да има намеру да их подсећа на врлине Христове љубави док је у телу, а пошто му је Господ открио да ће ускоро напустити своје тело, односно да ће се упокојити, додаје: А трудићу се да се послије мојега одласка ви свагда сјећате овога (2 Петр. 1, 15).
П. Да ли постоји сведочанство Светог Писма о благотворним јављањима светаца с неба?
О. Свети јеванђелиста Матеј казује да се после смрти на Крсту Господа нашег Исуса Христа гробови отворише, и устадоше многа тијела светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењу Његову, уђоше у свети град и показаше се многима (Мт. 27, 52-53). Пошто ово толико важно чудо није могло бити без важног циља, треба претпоставити да су се васкрсли свеци јавили како би објавили о силаску Исуса Христа у пакао и Његовом победоносном васкрсењу, и овом проповеђу помогли онима који су се родили у старозаветној Цркви да пређу у насталу новозаветну.
П. Којим сведочењима се утврђујемо у веровању у то да свеци после своје кончине чине чуда уз помоћ неких ствари?
О. Четврта књига Царства сведочи да је мртвац устао од додира костију пророка Јелисеја (в. 4 Царств. 13, 21).
Апостол Павле не само да је сам непосредно вршио исцелења и чуда, већ су исто то чинили убруси знојави од тијела његова (Дап. 19, 12) у његовом одсуству. На основу овог примера јасно је да свеци и после своје смрти могу благотворно да утичу уз помоћ земаљских ствари које су добиле освећење од њих.
Јован Дамаскин пише: “Мошти светаца, као спасоносне изворе, даровао нам је Владика Христос, које многа и различита добра точе.” Као објашњење за ово, он примећује: “Јер посредством ума, и у њихова тела уселио се Бог” (Јован Дамаскин, преподобни. Богословље. Књ. 4, гл. 15, чл. 3-4).
П. Зар поштовање светаца не умањује славу Божију?
О. Нимало, пошто је то у складу с Христовим речима: И славу коју си Ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо Ми једно (Јн. 17, 22). И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти (Мт. 10, 42).
П. Зашто је Црква света?
О. Зато што ју је Исус Христос осветио кроз Своја страдања, кроз Своје учење, кроз Своју молитву и кроз тајне. Христос заволе Цркву и Себе предаде за њу, да је освети, очистивши је крштењем у води ријечју, да је стави преда се, славну Цркву, која нема мрље ни боре, или што томе слично, него да буде света и непорочна (Еф. 25-27).
П. Како је Црква света кад у њој има и оних који греше?
О. Они који греше, али се омивају истинским покајањем, не спречавају Цркву да буде света, а непокајани грешници се или видљивим дејством Црквене власти или невидљивим дејством суда Божијег, као мртви чланови одсецају од тела Цркве и тако она и с ове стране остаје света.
Избаците злога између вас самих (1 Кор. 5, 13).
П. Због чега се Црква назива Саборном, или што је исто то, Католичанском, или Васељенском?
О. Зато што се она не ограничава било каквим местом, ни временом, ни народом, већ садржи у себи истинске вернике свих времена и народа заједно.
Апостол Павле каже да у Хришћанској Цркви нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол. 3, 11).
П. Које важно преимућство има Католичанска Црква?
О. Њој дословно припадају висока обећања, да је врата паклена неће надвладати, да ће Господ остати с њом до свршетка света, да ће у њој остати слава Божија о Христу Исусу у свим нараштајима довека: да, стога никад не може ни да отпадне од вере, ни да погреши у истини вере или да падне у заблуду.
“Несумњиво исповедамо као чврсту истину да Католичанска Црква не може да греши или да буде у заблуди и да изриче лаж уместо истине: јер је Дух Свети Који увек делује кроз оце и учитеље Цркве који верно служе, чува од сваке заблуде” (Посланица Источних Патријараха о православној вери. Чл. 12).
П. Ако Католичанска Црква садржи у себи све оне који истински верују у свету, зар не треба сматрати да је за спасење неопходно нужно да јој верник припада?
О. Апсолутно је тако. Пошто је Исус Христос, по речима апостола Павла, Христос глава Цркви, и Он је Спаситељ тијела (Еф. 5, 23), да би се учествовало у Његовом спасењу, треба бити уд Његовог тела, односно Православне Католичанске Цркве.
Апостол Петар пише, да нас крштење спасава по слици Нојевог ковчега. Сви они који су се спасили од светског потопа спасили су се једино у Нојевом ковчегу: тако сви који стичу вечно спасење, стичу га у јединству с Католичанском Црквом.
П. Које мисли и сећања треба сјединити с називом Источне Цркве?
О. У рају, који је засађен на истоку “била је створена и прва Црква безгрешних прародитеља, и тамо је, до грехопада, положен нови темељ Цркве оних који се спасавају у обећању о Спаситељу. На истоку, у Јудејској земљи Господ наш Исус Христос, савршивши дело нашег спасења положио је темељ Своје сопствене Хришћанске Цркве. Одавде се она раширила по целој васељени; и до данас се Православна Католичанска васељенска вера, која је утврђена на Седам Васељенских Сабора, чува у својој првобитној чистоти и непроменљиво у древним источним Црквама и једномисленим с источнима, каква је, по благодати Божијој и Сверуска Црква.
П. Због чега се Црква назива Апостолском?
О. Зато што она непрекидно и непроменљиво чува од апостола учење и наследност дарова Светог Духа кроз свештено рукополагање, па се Црква такође назива и Православном или Правоверном.
Нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, назидани ка темељу апостола и пророка, гдје је угаони камен сам Исус Христос (Еф. 2, 19-20).
П. Чему учи Символ вере кад Цркву назива Апостолском?
О. Учи да се чврсто држимо апостолских учења и предања и да се клонимо таквог учења и таквих учитеља који се не утврђују на учењу апостола.
Апостол Павле каже: Браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом (2 Сол. 2, 15).
Јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се (Тит. 3, 10).
Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18, 17).
П. Која установа постоји у Цркви у којој се чува наследство апостолског служења?
О. Црквена хијерархија или свештеноначалије.
П. Одакле води своје порекло хијерархија Хришћанске Православне Цркве?
О. Од Самог Исуса Христа и од силаска Светог Духа на апостоле и од тада непрекидно траје кроз наследно рукополагање у тајни Свештенства.
И Он даде једне као апостоле, а друге као пророке, једне као јеванђелисте, а друге као пастире и учитеље, за усавршавање светих у дјелу служења, за сазидање Тијела Христова (Еф. 4, 11-12).
П. Које свештеноначалније може да шири своје дејство на сву Католичанску Цркву?
О. Васељенски Сабор.
П. Којем свештеноначалију су потчињени главни делови Васељенске Цркве?
О. Православним патријарсима: Константинопољском, Александријском, Антиохијском, Јерусалимском, Сверуском и Српском.
П. Којем свештеноначалију се потчињавају мање православне области и градови?
О. Митрополитима, архиепископима и епископима.
П. Како о томе учи света Црква?
О. 34. Правило светих Апостола каже: “Епископи сваке земље нека знају првог од њих и нека га поштују као главу.”
 
О десетом члану
 
П. Зашто се у Символу вере помиње Крштење?
О. Зато што се вера запечаћује Крштењем и осталим тајнама.
П. Шта је тајна?
О. Тајна је свештено дејство кроз које на тајни начин на човека делује благодат, или, што је исто, спасоносна сила Божија.
П. Које тајне постоје у Цркви?
О. Исповедање Источних Патријараха на ово питање одговара на следећи начин: “Навешћемо их седам по броју дарова Светог Духа”.
1. Крштење.
2. Миропомазање.
3. Причешћивање.
4. Покајање.
5. Свештенство.
6. Брак.
7. Јелеосвећење.
Уосталом, и нека друга веома важна свештенодејства су се код древних отаца Цркве и у богослужбеним текстовима називала тајнама: освећење воде на дан Богојављења, читање молитава на коленима на дан Педесетнице, исто тако освећење храма, монашки постриг. Али за учење о побожности важно нам је да знамо наведених 7 тајни.
П. Каква је сила у свакој од ових тајни?
О. 1. У Крштењу се човек тајанствено рађа за духовни живот.
2. У Миропомазању добија благодат, која духовно препорађа и укрепљује.
3. У Причешћивању се духовно храни.
4. У Покајању се лечи од духовних болести, то јест од грехова.
5. У Свештенству добија благодат да духовно препорађа и васпитава друге уз помоћ учења и тајни.
6. У Браку добија благодат која освећује супружништво и природно рађање и васпитање деце.
7. У Јелеосвећењу се лечи од телесних болести уз помоћ исцелења од духовних.
П. Због чега се у Символу вере не помињу све ове тајне, већ само Крштење?
О. Зато што је било сумње у Крштење, да ли неке људе, који су привремено отпали у јерес треба крстити по други пут и за ово је било потребно разрешење које је и стављено у Символ вере.
 
О Крштењу
 
П. Шта је Крштење?
О. Крштење је тајна, у којој верник, при трикратном погружавању тела у воду, уз призивање Бога Оца, и Сина, и Светог Духа, умире за плотски, греховни живот, и препорађа се од Духа Светог у духовни, свети живот.
Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3, 5).
П. Кад је и како почело Крштење?
О. Као прво, Јован је крстио крштењем покајања, говорећи народу да вјерују у Онога Који долази за њим, то јест у Христа Исуса (Дап. 19, 4). Затим је Исус Христос Својим примером осветио Крштење, примивши га од Јована. Напокон, након Свог васкрсења, дао је апостолима свечану заповест: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28, 19).
П. Шта је најважније у свештенодејству Крштења?
О. Трикратно погружавање у воду у име Оца, и Сина, и Светога Духа.
П. Шта се захтева од онога ко жели да прими Крштење?
О. Покајање и вера. Зато се пре Крштења и чита Символ вере.
Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа (Дап. 2, 38).
Који повјерује и крсти се биће спасен (Мк. 16, 16).
П. А како се крсте мала деца?
О. По вери родитеља и кумова, који су затим дужни да их науче вери кад буду стасали за то.
П. Да ли било коме може бити дат благодатни дар не по његовој вери, већ по вери других?
О. Може. У ово нас уверава казивање Јеванђеља о раслабљеном којег су код Господа на одру донела четворица другова: Исус видјевши вјеру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се гријеси твоји (Мк. 2, 5).
П. Ако је Крштења тајна очишћења због чега је она потребна малој деци која још нису грешила?
О. Мала деца, као што је показано, имају палу греховну природу пошто су долазећи на свет, по предзнању Божијем, потомци палог Адама.
П. Због чега Крштењу присуствују кумови?
О. Како би пред Црквом јемчили за веру онога ко се крштава и после Крштења га примили на своју бригу, ради његовог утврђивања у вери (в. Дионисије Ареопагит, свештеномученик. О црквеној хијерархији. Гл. 2).
П. Због чега се над оним ко се крштава изговара заклињање?
О. Да би се од њега отерао ђаво, који је од времена Адамовог греха стекао приступ и извесну власт над људима као над својим заробљеницима и робовима.
Апостол Павле каже да су сви људи, ван благодати по духу овога свијета, по кнезу који влада у ваздуху, по духу који сада дјејствује у синовима противљења (Еф. 2, 2).
П. Како схватити то да се у Символу вере заповеда да се призна да је Крштење једно?
О. Ово треба схватити тако да се Крштење не понавља.
П. Зашто се Крштење не понавља?
О. Крштење је духовно рођење, а човек се рађа једном, зато се једном и крштава.
П. Шта треба мислити о онима који греше после Крштења?
О. Они су више криви за своје грехове него некрштени за своје, зато што су имали од Бога посебну помоћ за добро и одбацили је.
Јер ако они који побјегну од нечистога свијета позвањем Господа и Спаса Исуса Христа, опет се у њих заплету и буду надвладани, бива им потоње горе од првога (2 Петр. 2, 20).
П. Али зар и за оне који су згрешили после крштења нема средстава да добију опроштај грехова?
О. Постоји. Покајање.
 
О Миропомазању
 
П. Шта је Миропомазање?
О. Миропомазање је тајна у којој се вернику приликом помазања освештаним миром делова тела у име Светог Духа дарују дарови Светог Духа, који га враћају духовном животу и укрепљују у њему.
П. Да ли се о овој тајни говори у Светом Писму?
О. О унутрашњем дејству ове тајне апостол Јован каже следеће: А ви имате помазање од Светога и знате све…. Помазање које примисте од Њега, у вама остаје, и нема потребе да вас ико учи; него како вас то исто помазање учи о свему, и истинито је и није лаж, и као што вас научи, останите у њему (1 Јн. 2, 20, 27).
На сличан начин говори и апостол Павле: Који нас утврђује с вама у Христу, и Који нас помаза, Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша (2 Кор. 21-22).
Одавде су и узете речи које се изговарају приликом Миропомазања: “печат дара Духа Светога”.
П. Да ли се спољашње дејство Миропомазања помиње у Светом Писму?
О. Може се мислити да се речи апостола Јована односе и на видљиво помазање, али је познатије да су апостоли за давање онима који се крштавају дарова Духа Светог користили рукоположење (в. Дап. И, 14-17). Наследници пак апостола уместо тога, почели су да користе Миропомазање, којем је за углед могло да користи помазање, које се користило у време Старог Завета (в. 2 Мојс. 30, 25; 3 Царств. 1, 39; Дионисије Ареопагит, свештеномученик. О црквеној хијерархији, Гл. 4).
П. Шта треба истаћи о светом миру?
О. То да се његово освећење поверава највишим свештеноначелницима као наследницима апостола, који су сами обављали рукополагање ради давања дарова Светог Духа.
П. Шта значи посебно помазивање чела?
О. Освећење разума или мисли.
П. Помазивање груди?
О. Освећење срца или жеља.
П. Помазивање очију, ушију и уста?
О. Освећење чула.
П. Помазивање руку и ногу?
О. Освећење дела и свег понашања хришћанина.
 
О Причешћивању
 
П. Шта је Причешћивање?
О. Причешћивање је тајна у којој верник под видом хлеба и вина окуша само Тело и Крв Христову за вечни живот.
П. Како је установљена ова тајна?
О. Исус Христос ју је пред само Своје страдање први пут савршио, први пут описавши на њој живи Своја спасоносна страдања, причестивши апостоле, а истовремено им је дао заповест да увек савршавају ову тајну.
П. Шта треба истаћи о тајни Причешћа кад је у питању хришћанско богослужење?
О. То да ова тајна чини главни и суштински део хришћанског богослужења.
П. Како се назива богослужење на којем се савршава тајна Причешћивања?
О. Литургија.
П. Шта значи реч литургија?
О. Заједничко служење. Али назив литургија је посебно усвојен за богослужење на којем се савршава тајна Причешћивања.
П. Какав треба да буде хлеб за тајну?
О. Онакав који захтева сам назив хлеба, светост тајне и пример Исуса Христа и апостола, односно: хлеб с квасцем, чист, пшеничан.
П. Шта се означава тиме што се за само Причешћивање користи један хлеб?
О. Тиме се означава да је по објашњењу апостола један је хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо (1 Кор. 10, 17).
П. Које је важно дејство на литургији?
О. Изговарање речи које је рекао Исус Христос приликом установљења тајне: Узмите, једите; ово је Тијело Моје… Пијте из ње сви; јер ово је Крв Моја Новога Завјета (Мт. 26, 26-28); и затим призивање Светог Духа и благосиљање Дарова, односно принетог хлеба и вина с речима: “И сотвори убо хљеб сеј, честноје Тјело Христа Твојего. А јеже в чаши сеј, честнују Кров Христа Твојего, преложив Духом Твојим Свјатим.” (И учини овај хлеб часним Телом Христа Твог. А оно што је у чаши овој, часном Крвљу Христа Твог, преложивши Духом Твојим Светим.)
П. Због чега је то важно?
О. Зато што се управо приликом овог дејства хлеб и вино претварају или пресуштаствљују у истинско Тело Христово и у истинску Крв Христову.
П. Како треба схватити реч пресушаствљење?
О. У излагању вере Источних Патријараха је речено да се речју пресушаствљење не објашњава начин на који се хлеб и вино претварају у Тело и Крв Господњу, пошто ово нико осим Бога не може да појми, већ се показује само то да истински, стварно и суштински хлеб постаје само истинско Тело Господње, а вино сама Крв Господња.
П. Шта се захтева од свакога, а посебно од онога ко жели да приступи тајни Причешћа?
О. Он треба да испита пред Богом своју савест и да је очисти покајањем за грехове, у чему му помажу пост и молитва.
Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега (1 Кор. 11, 28-29).
П. Какву корист добија онај ко се причешћује Телом и Крвљу Христовом?
О. Он се на најтеснији начин сједињује са Самим Исусом Христом и у Њему постаје заједничар вечног живота.
Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6, 56).
Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни (Јн. 6, 54).
П. Да ли се треба често причешћивати Светим Тајнама?
О. Древни хришћани су се причешћивали сваке недеље, али међу данашњима малобројни имају такву чистоту живота да увек буду спремни да приступе тако великој тајни. Црква мајчинским гласом завештава да се онај ко ревнује за побожан живот исповеда пред духовним оцем и причешћује Телом и Крвљу Христовом четири пута годишње или сваког месеца, а сви обавезно, једном годишње (в. Православна исповест. Део. 1, питање 90).
П. Какво учествовање у Божанској литургији могу имати они који је само слушају, а не приступају Светом Причешћу?
О. Они могу и треба да учествују на литургији молитвом, вером, а највише од свега непрестаним сећањем на Господа нашег Исуса Христа, који је управо заповедао да се ово чини у сећање на Њега (в. Лк. 22, 19).
П. Да ли ће употреба тајне Светог Причешћа увек постојати у истинској Цркви Христовој?
О. Несумњиво да ће постојати увек, до самог Христовог доласка, по речима апостола Павла: Јер кад год једете овај хљеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође (1 Кор. 11, 26).
 
О Покајању
 
П. Шта је Покајање?
О. Покајање је тајна у којој онога ко исповеда своје грехове приликом видљивог изрицања опроштаја од стране свештеника, од грехова невидљиво разрешава Сам Исус Христос.
П. Одакле води порекло ова тајна?
О. Људи који су долазили код Јована Крститеља који је проповедао крштење покајања за опроштење гријехова, и исповиједаху гријехе своје (Мк. 1, 4-5). Исус Христос је апостолима обећао власт да опраштају грехове кад је рекао: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу (Мт. 18, 18). После Свог васкрсења им је заиста дао ову власт кад је рекао: Примите Дух Свети! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су (Јн. 20, 22-23).
П. Шта се захтева од онога ко се каје?
О. Скрушеност због грехова, намера да исправи свој живот, вера у Христа и нада у Његово милосрђе.
Жалост која је по Богу доноси покајање за спасење (2 Кор. 7, 10)
О Њему, односно о Исусу Христу свједоче сви пророци да ће именом Његовим примити опроштење гријеха свако ко вјерује у Њега (Дап. 10, 43).
П. Да ли има средстава која припремају и помажу покајање?
О. Та средства су пост и молитва.
П. Да ли Света Црква употребљава још неко посебно средство за очишћење и умирење савести покајаног грешника?
О. То средство је епитимија.
П. Шта је то епитимија?
О. Ова реч значи “забрана” (в. 2 Кор. 2, 6). Под овим називом се у зависности од потребе ономе ко се каје прописују посебне благочестиве вежбе и нека лишавања, који служе да би се изгладила неправда греха и победила греховна навика, као на пример, пост преко онога који је одређен за све, а за тешке грехове одлучивање од Светог Причешћа за извесно време.
П. Да ли је Црква одредила одређене епитимије за различите грехове?
О. Јесте, одредила је на Васељенским Саборима али у садашње греховно време у мноштву саблазни њихову меру духовници знатно смањују, што је такође дозвољено на Саборима, под условом скрушеног и сузног покајања и подвига милосрђа, поста и молитве.
 
О Свештенству
 
П. Шта је Свештенство?
О. Свештенство је тајна у којој Дух Свети правилно изабраног човека кроз светитељско рукополагање поставља да савршава тајне и напаса Христово стадо.
Тако да нас људи сматрају као слуге Христове и управитеље тајни Божјих (1 Кор. 4, 1).
Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу Својом (Дап. 20, 28).
П. Шта значи напасати Цркву?
О. Поучавати људе у вери, побожности и добрим делима.
П. Колико има неопходних степена Свештенства?
О. Три: епископ, презвитер, ђакон.
П. Која је разлика између њих?
О. Ђакон служи на тајни; презвитер савршава тајне у зависности од епископа; епископ не само да савршава тајне, већ има власт да и другима кроз рукополагање предаје благодатни дар да их савршавају.
О епископској власти апостол Павле пише Титу: Зато те оставих на Криту да уредиш што је недовршено, и да поставиш по свима градовима старјешине (Тит. 1, 5).
И Тимотеју: Не полажи руке ни на кога брзо (1 Тим. 5, 22).
П. Који духовни дар добија рукоположени пастир?
О. Дар самилосне љубави према својој духовној деци, ако тајну прима с чистом намером да служи спасењу људи и слави Божијој.
П. Како о томе учи Црква?
О. Светитељ Јован Златоуст о овом дару тајне Свештенства пише следеће: “Духовну љубав не рађа било шта земаљско: она исходи одозго с неба и даје се у тајни Свештенства, али усвајање и задржавање овог дара зависе и од стремљења људског духа” (Јован Златоуст, светитељ. Тумачење Посланице Колошанима апостола Павла).
 
О Браку
 
П. Шта је Брак?
О. Брак је тајна у којој се уз слободно обећање које младожења и млада дају пред свештеником благосиља њихов супружнички савез као слика духовног савеза Христа и Цркве и за њих бива измољена благодат чисте једнодушности за благословено рађање и хришћанско васпитање деце.
П. Из чега се види да је Брак тајна?
О. Из следећих речи апостола Павла: Тога ради оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се жени својој, и биће двоје једно тијело. Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви (Еф. 5, 31-32).
П. Да ли сви морају да ступе у Брак?
О. Не. Девственост је боља од Брака, ако неко да је сачува у чистоти.
Управо то је рекао Исус Христос: Не могу сви примити ту ријеч до они којима је дано… Ко може примити, нека прими (Мт. 19, 11-12).
И апостол каже: А неожењенима и удовицама велим: добро им је ако остану као и ја што сам. Ако не могу да се уздржавају, нека се жене и удају… Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу; а ко је ожењен брине се за овосвјетско, како ће угодити жени… Тако и онај који удаје своју дјевојку добро чини; али који не удаје боље чини (1 Кор. 7, 8-9, 32-33, 38).
 
О Јелеосвећењу
 
П. Шта је Јелеосвећење?
О. Јелеосвећење је тајна у којој се уз помазивање тела јелејем на болесника призива благодат Божија, која исцељује душевне и телесне немоћи.
П. Одакле води порекло ова тајна?
О. Од апостола, који добивши власт од Исуса Христа помазиваху уљем многе болеснике, и исцјељиваху (Мк. 6, 13).
П. Апостоли су ову тајну предали свештенослужитељима Цркве што се види из следећих речи апостола Јакова: Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вјере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је гријехе учинио, опростиће му се (Јак. 5, 14-15).
 
О једанаестом члану
 
П. Шта је то васкрсење мртвих, које по Символу вере чекамо, или очекујемо?
О. Дејство свемоћи Божије по којој ће се сва тела умрлих људи поново сјединити с њиховим душама, оживети и опет ће бити духовна и бесмртна.
Сије се тијело душевно, устаје у слави (1 Кор. 15, 44). Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност (1 Кор. 15, 53)
Оно што ти сијеш неће оживјети ако не умре (1 Кор. 15, 36).
П. Како ће васкрснути тело које је иструлило у земљи и распало се?
О. Пошто је Бог на почетку створио тело од земље, исто тако може да обнови тело које се распало у земљи. Апостол Павле ово објашњава сличношћу са посејаним зрном које трули у земљи, али из којег израста трава или дрво. Оно што ти сијеш неће оживјети ако не умре (1 Кор. 15, 36).
П. Да ли ће заиста сви васкрснути?
О. Заиста ће васкрснути мртви, а код оних који ће до времена свеопштег васкрсења остати у животу, садашња груба тела ће се у трен ока изменити у духовна и бесмртна.
Сви нећемо помријети, а сви ћемо се промијенити, уједанпут, у трену ока, при посљедњој труби; јер ће затрубити, и мртви ће васкрснути нераспадљиви, и ми ћемо се промијенити (1 Кор. 15, 51-52).
П. Кад ће бити васкрсење мртвих?
О. На крају овог видљивог света.
П. Да ли ће се свет зато и завршити?
О. Овај трулежни свет ће се завршити тиме што ће се преобразити у нетрулежни.
Да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије (Рим. 8, 21).
Нова пак небеса и нову земљу по обећању Његовом очекујемо, гдје правда обитава (2 Петр. 3, 13).
П. У каквом стању се налазе душе умрлих до свеопштег васкрсења?
О. Душе праведних – у светлости, миру и почетку вечног блаженства; а душе грешних – у стању које је супротно овом.
П. Због чега се душама праведних потпуно блаженство не даје одмах после смрти?
О. Зато што ће потпуну плату по делима како је одређено, добити потпуни човек, после васкрсења тела на последњем суду Божијем.
Јер нам се свима ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у тијелу учини, било добро или зло (2 Кор. 5, 10).
П. Због чега им се почетак блаженства даје пре последњег суда?
О. По сведочењу Самог Исуса Христа, Који у причи казује да је праведни Лазар истог часа после смрти био однет у Аврамово наручје (в. Лк. 16, 22).
П. Шта треба приметити о душама оних који су умрли с вером, али нису стигли да донесу плодове достојне покајања?
О. То да за достизање блаженог васкрсења могу да им помогну молитве које се за њих узносе, посебно сједињене с приношењем бескрвне жртве Тела и Крви Христове и добра дела која се с вером чине у сећање на њих.
П. На чему се заснива ово учење?
О. На сталном Предању Католичанске Цркве, чији се почеци виде још у Старозаветној Цркви. Јуда Макавејац је принео жртву за умрле војнике (2 Мак. 12, 43). Молитва за преминуле је увек обавезни дао Божанске литургије, почевши од литургије апостола Јакова. Свети Кирил Јерусалимски каже: “Превелика ће бити корист за душе за које се узноси молење у време кад предстоји Света и Страшна жртва.” (Тајноводствено поучавање, 5, гл. 9).
Свети Василије у молитвама Педесетнице каже да нас Господ удостојава да прими од нас молитвене жртве и жртве умилостивљења “за оне који су у аду, с надом даће стећи мир, ослабљење и слободу”.
 
О дванаестом члану
 
П. Шта је то живот будућег века?
О. Живот који ће наступити после васкрсења мртвих и свеопштег суда Христовог.
П. Какав ће бити тај живот?
О. За вернике, који воле Бога и чине добро, толико блажен да ми сад то блаженство не можемо ни да замислимо.
Још се не откри шта ћемо бити (1 Јн. 3, 2).
Знам човјека у Христу, каже апостол Павле, – који… би однесен у тај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити (2 Кор. 12, 2, 4).
П. Одакле ће потећи овакво блаженство?
О. Од созерцања Бога у светлости и слави и од сједињења с Њим. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат (1 Кор. 13, 12).
П. Да ли ће и тело учествовати у блаженству душе?
О. И оно ће бити прослављено светлошћу Божијом, попут Тела Исуса Христа за време Његовог Преображења на Тавору.
Сије се у бешчашћу, устаје у слави (1 Кор. 15, 43).
И као што носисмо слику земљанога (то јест Адама) тако ћемо носити и слику небескога (то јест Господа нашег Исуса Христа) (1 Кор. 15, 49).
П. Да ли ће сви бити подједнако блажени?
О. Неће. Постојаће различити степени блаженства сразмерно с тим како се ко овде подвизавао у вери, љубави и добрим делима.
Друга је слава сунца, а друга слава мјесеца, и друга слава звијезда, јер се звијезда од звијезде разликује у слави. Тако и васкрсење мртвих (1 Кор. 15, 41-42).
П. А шта ће бити с неверујућима и безаконицима?
О. Они ће бити предати вечној смрти, или другим речима, вечном огњу, вечном мучењу, заједно с ђаволима.
Идите од Мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт. 25, 46).
И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни (Мт. 25, 46).
П. Зашто ће тако строго поступити с грешницима?
О. Не зато што Бог жели њихову погибељ, већ они сами гину због тога што не примише љубав истине да би се спасли (2 Сол. 2, 10), односно због своје непокајаности.
П. Да ли се може сматрати да ће се наћи тако тврдокорне душе које се неће покајати кад буду виделе суд Господњи?
О. Нажалост, могуће је, јер је било људи који су одбацили и разапели Христа, иако су видели Његова чуда и врлине: сада су и видјели, и омрзнули и Мене и Оца Мојега (Јн. 15, 24).
П. У чему ће се састојати мучења непокајаних грешника?
О. Пре свега у мучењима немоћне злобе, по речима Христовим: Ондје ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 13, 42). А шкргуг зуба у Писму означава управо немоћну злобу (в. Пс. 34, 16; 36, 12; Дап. 7, 54).
П. 11. и 12. чланови Символа вере су по садржају блиски 7.: због чега се овде понављају мисли које су раније изражене у Символу вере?
О. Оне су тамо наведене као предмет вере, а овде као предмет радосне наде хришћанина, с речју чекам, односно очекујем. Тако се завршава и књига Новог Завета речима тајновидца и апостола Јована: Да дођи, Господе Исусе (Откр. 22, 20).
П. Због чега се већина људи труди да не размишља о смрти и Христов суд назива Страшним Судом?
О. Једни због везаности за земљу и равнодушности према вери, а други богобојажљивији, због свести о својој греховности.
П. У ком смислу они исповедају: чекам васкрсење мртвих и др.?
О. У том смислу да човек, кад би био потпуно достојан да се назива хришћанином, с радосним нестрпљењем очекивао други долазак Христов, као свети апостоли и свети мученици, који су се тешили овим мислима не само у Новом Завету, већ и у Старом, као браћа мученици Макавејци.
П. Какву корист човеку могу да донесу размишљања о смрти, о васкрсењу, о последњем суду, о вечном блаженству и вечном мучењу?
О. Ова размишљања нам помажу да се уздржавамо од грехова и да се одрешавамо од пристрасности према земаљским стварима; теше нас у лишавању земаљских добара; подстичу на чување у чистоти душе и тела, да живимо за Бога и за вечност; и да на тај начин достигнемо вечно спасење.
Сећај се свог краја и никад нећеш згрешити (Сир. 7, 39).

Comments are closed.