IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
OGLED HRIŠĆANSKOG KATEHIZISA[1]
 
PRELIMINARNI POJMOVI
 
O Božanskom otkrovenju
 
Pitanje (P.) Koji je sadržaj knjige koja se naziva hrišćanski katehizis?
Odgovor (O.) Rukovodstvo za upoznavanje sa hrišćanskim učenjem o veri i pobožnosti.
P. Zašto se ovakvo rukovodstvo naziva katehizis?
O. Katehizis znači „oglašavanje“, odnosno prvo učenje koje se još u najstarija vremena hrišćanstva predavalo ljudima, koji su postajali članovi Crkve.
P. Da li katehizis sadrži svu suštinu hrišćanskog učenja o veri i pobožnosti?
O. Ne, ni iz daleka. Ovo učenje je po svom sadržaju beskonačno bogato, kao što je beskonačan Gospod Bog, i hrišćanin treba da ga proučava celog svog života.
P. A po kojim knjigama i pod čijim rukovodstvom je najbolje usvajati takvo, savršenije, izučavanje naše vere?
O. Pre svega po knjigama koje sadrže u sebi Božansko otkrovenje, a osim toga, kroz slušanje službe Božije, crkvenih propovedi i na druge načine, na primer, kroz besedu s crkvenim pastirima.
P. Šta se podrazumeva pod Božanskim otkrovenjem?
O. Ono što je Sam Bog otkrio ljudima, kako bi mogli spasonosno da veruju u Njega, dostojno da Ga poštuju ispunjavajući Njegovu svetu volju.
P. Da li je Bog svim ljudima dao takvo otkrovenje?
O. On ga je dao za sve ljude, jer je ono za sve i potrebno i spasonosno, ali pošto nisu svi ljudi u stanju da neposredno prime otkrovenje od Boga, On je izabrao posebne glasnike za Svoje otkrovenje, kako bi ga preneli svima onima koji žele da ga prime.
P. Zašto nisu svi ljudi u stanju da prime otkrovenje neposredno od Boga?
O. Zbog grehovne nečistote i nemoći duha i tela.
P. Ko su bili glasnici otkrovenja Božijeg?
O. Adam, Noj, Avram, Mojsije i drugi proroci primili su i propovedali početke otkrovenja Božijeg; a u potpunosti i savršenstvu na zemlju je otkrovenje Božije doneo ovaploćeni Sin Božji, Gospod naš Isus Hristos i raširio ga je po vaseljeni preko učenika i apostola.
Apostol Pavle na početku svoje Poslanice Jevrejima kaže: u ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, Kojega postavi nasljednikom svega, kroz Kojega je i vijekove stvorio (Jevr. 1, 2).
Jevanđelista Jovan piše u Jevanđelju: Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin Koji je u naručju Oca, On Ga objavi (Jn. 1, 18).
Sam Isus Hristos kaže: niko ne zna Sina, osim Oca; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti (Mt. 11, 27).
P. Zar čovek ne može da ima poznanje o Bogu bez posebnog otkrovenja Božijeg?
O. Čovek može da spoznaje Boga na osnovu razmišljanja o tvorevini koju je Bog stvorio; ali je ovakva spoznaja nesavršena i nedovoljna, i može da služi samo kao priprema za veru ili kao izvesna pomoć za spoznaju Boga iz Njegovih otkrovenja.
Jer što je na Njemu nevidljivo, od postanja svijeta umom se na stvorenjima jasno vidi (Rim. 1, 20).
P. Kako je Božansko otkrovenje dato i kako se daje ljudima?
O. Na dva načina: posredstvom Svetog Predanja i Svetog Pisma.
 
O Svetom Pismu i Svetom Predanju
 
P. Šta se naziva Svetim Pismom?
O. Knjige, koje je Duh Božji napisao preko ljudi od Boga osvećenih, koji se nazivaju prorocima i apostolima. Ove knjige se obično nazivaju Biblija.
P. Šta znači reč Biblija?
O. Reč Biblija je grčkog porekla. Ona znači „knjige“. Ovim nazivom se izražava to da su svete knjige najdostojnije pažnje u odnosu na sve ostale.
P. Da li su sve knjige koje ljudi priznaju za knjige koje sadrže Božansko otkrovenje upravo takve?
O. Nipošto: ima mnogo naroda, koji uopšte ne znaju ove knjige, a ima i takvih ljudi i plemena koji ih odbacuju; ima i plemena, koja priznaju jedan deo ovih svetih knjiga, a drugi odbacuju; takvi su, na primer, Jevreji, koji priznaju veći deo Starog Zaveta i odbacuju ceo Novi Zavet.
P. A ko je nama, pravoslavnim hrišćanima, posvedočio sastav knjiga, koje sadrže Božansko otkrovenje?
O. Sveto Predanje Pravoslavne Crkve.
P. Ko je i gde dao ovakvo svedočenje o Svetom Predanju?
O. Sveta Crkva na svojim svečanim sabranjima, koji se nazivaju Vaseljenskim Saborima i koji se sastoje od najpoštovanijih pastira iz celog sveta.
P. Iz čega se vidi da je Crkvi dato ovakvo nepogrešivo razlikovanje istinskog Božanskog otkrovenja od ljudskog i od lažnih učenja?
O. Gospod Isus Hristos je obećao apostolima Svetog Duha, Koji će ih uputiti na svaku istinu, što se i desilo pedesetog dana nakon Njegovog vaskrsenja iz mrtvih.
A Utješitelj Duh Sveti, Koga će Otac poslati u ime Moje, On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh (Jn. 14, 26) i još: a kada dođe On, Duh Istine, uvešće vas u svu istinu (Jn. 16, 13).
P. Ove reči se odnose na apostole; iz čega se vidi da će dar Svetog Duha biti predat i Crkvi?
O. Apostoli su posvedočili da će Sveta Crkva biti čuvarka istine Božije: Crkva Boga živoga, stub i tvrđava istine (1 Tim. 3, 15).
Svetitelj Irinej, pisac s kraja II veka hrišćanstva, piše: „Ne treba tražiti kod drugih istinu koja se lako može uzeti iz Crkve. Jer su u nju, kao u bogatu riznicu, apostoli u punoti stavili sve što pripada istini, tako da svako onaj ko želi može da primi iz nje piće života. Ona je vrata života“ (Protiv jeresi. Knj. 3, gl. 4).
P. Da li svi oni koji prihvataju knjige Božanskog otkrovenja priznaju Vaseljenske Sabore i samu Crkvu?
O. Ne, postoje veroispovesti, koje priznaju samo glavnu knjigu Božanskog otkrovenja, odnosno Bibliju, ali odbacuju Crkvu i Sveto Predanje.
P. Koje osnove za veru u Bibliju imaju sledbenici ovakvih učenja?
O. Oni nemaju osnove za to, jer mnogobrojni osporavaju mnoge knjige Biblije, a i samo o priznavanje ovih knjiga za Božansko otkrovenje bez poverenja u svedočanstvo Crkve lišeno je osnova, pošto postoje knjige, koje su napisali, isto kao i knjige otkrovenja, Hristovi učenici, na primer, poslanica apostola Varnave i učenika apostola Pavla – svetitelja Klimenta, koje iako se poštuju u Crkvi, ne ulaze u sastav Biblije.
P. Da li se sve Sveto Predanje sastoji u odredbama Crkve donetim na Vaseljenskim Saborima?
O. Nipošto. Vaseljenski Sabori su osim određivanja sastava Biblije, izrekli „ne tako mnogobrojne odredbe o veri, o pobožnosti i o crkvenom upravljanju. Ove odredbe se nalaze u Knjizi pravila, ali ni iz daleka se njome ne iscrpljuje sav sadržaj Svetog Predanja.
P. Šta se podrazumeva pod nazivom Svetog Predanja?
O. Pod nazivom Svetog Predanja se podrazumeva ono učenje vere i pobožnosti, koje sinovi Crkve, koji istinito veruju i poštuju Boga rečju i primerom prenose jedni drugima, i preci potomcima.
P. Šta je starije, Sveto Predanje ili Sveto Pismo?
O. Najstariji i prvobitni način širenja otkrovenja Božijeg jeste Sveto Predanje. Od Adama do Mojsija nije bilo sveštenih knjiga. Sam Gospod Bog naš Isus Hristos je Svoje Božansko učenje i ustanovljenje preneo Svojim učenicima rečju i primerom, a ne knjigom. Na isti način su prvo i apostoli širili veru i utvrđivali Hristovu Crkvu. Nužnost predanja se vidi iz toga što knjige može da koristi manji deo ljudi, a Predanje mogu svi.
P. Da li Sveto Predanje ostaje predmet isključivo usmenog prenošenja?
O. Ne, osim Knjige pravila Vaseljenskih Sabora, Sveto Predanje se u različito vreme sadržalo i u drugim knjigama, kojih ima vrlo mnogo, na primer, bogoslužbenim knjigama, delima svetih otaca Crkve i kazivanjima o podvizima svetaca.
P. Da li sve što je ušlo u ove knjige treba smatrati Svetim Predanjem, odnosno nepogrešivom istinom?
O. Ne, već samo ono što su prihvatile sve Pravoslavne Crkve ili što je prihvatila sva Pravoslavna Vaseljenska Crkva, a ono što sadrže samo neke Crkve, na primer, lokalna predanja i običaji, koje nije prihvatila cela Crkva, može se ispravljati, pa čak i ukidati.
Gospod Isus Hristos kaže: Ja sam istinski čokot, i Otac Moj je vinogradar. Svaku lozu na Meni koja ne rađa roda odsijeca je; a svaku koja rod rađa čisti je da više roda rodi (Jn. 15, 1-2).
Ovde Gospod ne govori o Svojoj Ličnosti, već o Svom duhovnom telu, odnosno o Crkvi, čiji je On Glava, od koje Bog odvaja sve što je neistinito, a gaji u njoj samo ono što je istinito.
P. Zbog čega je dato Sveto Pismo?
O. Da bi se otkrovenje Božije sačuvalo potpuno tačno, odnosno u istim rečima, u kojima je dato glasnicima otkrovenja.
U Svetom Pismu čitamo reči proroka i apostola isto kao da živimo s njima i da ih slušamo, bez obzira na to što su svete knjige pisane nekoliko vekova i milenijuma pre nas.
P. Ako je Svetom Pismu, čiju verodostojnost i bogonadahnutost osporavaju jeretici, potrebno svedočanstvo Svetog Predanja Crkve, zar ne može biti podvrgnuta sumnji verodostojnost ovog svedočanstva?
O. Ni u kom slučaju, jer je istorija u debelim tomovima sačuvala čak i zapise rasprava, koje su se odvijale na Vaseljenskim Saborima i njihovu verodostojnost ne osporavaju čak ni neverujući.
P. Ali ako je verodostojnost odredaba Crkve na Saborima nepobitna, kako obrazložiti naše poverenje u njeno učenje i u njenu odluku o sastavu Biblije, ako se vera u samu nepogrešivost Svete Crkve zasniva na rečima Biblije? Ili drugim rečima: da li priznajemo Pismo na osnovu svedočenja Predanja ili Predanje na osnovu svedočenja Pisma?
O. Ne oslanja se ni Sveto Pismo samo na svedočenje Svetog Predanja, a ni obrnuto. I Pismo i Predanje imaju mnoštvo drugih dokaza svoje istinitosti.
P. Koji su to dokazi? Koje su karakteristike istinitosti i Božanstvenosti Svetog Pisma?
O. Ove karakteristike su sledeće:
1. Uzvišenost ovog učenja, koja svedoči o tome da nije mogao da ga izmisli ljudski razum.
2. Čistota ovog učenja, koja pokazuje da je ono proizašlo od najčistijeg uma Božijeg.
3. Proročanstva.
4. Čuda.
5. Moćan uticaj ovog učenja na ljudska srca, koji je svojstven samo Božijoj sili.
P. Na koji način proročanstva bivaju znak istinskog otkrovenja Božijeg?
O. Ovo se može objasniti primerom. Kad je prorok Isaija predskazao rođenje Hrista Spasitelja od Djeve, što prirodni ljudski razum nije mogao ni da pomisli; i kad se nakon nekoliko stotina godina posle ovog proročanstva Gospod naš Isus Hristos rodio od Presvete Djeve Marije nije bilo moguće ne videti da je proročanstvo bilo reč Boga sveznajućeg i da je ispunjenje proročanstva delo svemogućeg Boga. Zato i sveti jevanđelista Matej, govoreći o Hristovom Rođenju navodi proročanstvo Isaije: Sve se ovo dogodilo da se ispuni što je Gospod kazao preko proroka koji govori: Eto, Djevojka će začeti i rodiće Sina i nadjeneće Mu ime Emanuil, što će reći: s nama Bog (Mt. 1, 22-23).
P. Šta su to čuda?
O. Dela, koja ne mogu biti učinjena ni ljudskom silom, ni ljudskim umećem, već samo svemogućom silom Božijom. Na primer, vaskrsenje mrtvog.
P. Na koji način čuda služe kao znak istinite reči Božje?
O. Onaj ko čini istinska čuda deluje silom Božijom: dakle, on je ugodan Bogu i zajedničar je Duha Božijeg. A ovakvom licu je svojstveno da govori samo čistu istinu. I zato, kad ono govori imenom Božjim, kroz njega nesumnjivo govori reč Božija.
Zato Sam Gospod naš Isus Hristos priznaje čuda za važno svedočanstvo Svog Božanskog poslaništva: Djela koja Mi dade Otac da ih vršim, ova djela koja Ja činim svjedoče za Mene da Me je Otac poslao (Jn. 5, 36).
P. Na osnovu čega se posebno može videti moćno delovanje hrišćanskog učenja?
O. Na osnovu toga što su dvanaestorica apostola, koji su prizvani od ljudi siromašnih, neukih i niskog porekla, ovim učenjem pobedili i pokorili Hristu jake, mudre, bogate, careve i carstva.
P. Ako Sveto Pismo poseduje tako jake dokaze za svoju istinitost, zar oni nisu dovoljni i bez Svetog Predanja?
O. Ne, nisu dovoljni. Poslednji dokaz o moći delovanja hrišćanskog učenja posvedočen je Svetim Predanjem ili istorijom Crkve, ali osim toga, navedeni znaci ne prate s takvom jasnošću sve delove i reči Svetog Pisma, tako da je hrišćaninu potreban poseban svedok njihove istinitosti, a ovakvog svedoka je Gospod obećao u apostolima i Crkvi.
P. Zbog čega je hrišćanstvu još potrebno Sveto Predanje?
O. Zbog rukovodstva za pravilno razumevanje Svetog Pisma, zbog pravilnog savršavanja tajni i ostalih sveštenodejstava u čistoti njihovog prvobitnog osnivanja.
Svetitelj Vasilije Veliki o tome kaže sledeće: „Od dogmi i propovedi sačuvanih u Crkvi, neke imamo iz pisanih pouka, a neke smo primili od apostolskog predanja, po nasledstvu u tajni. I jedne i druge imaju istu silu za pobožnost, i zato ovome neće protivrečiti niko ko je iole upoznat s crkvenim odredbama. Jer, ako se usudimo da odbacimo nepisane običaje, kao one koji nisu od velike važnosti, neprimetno ćemo nauditi Jevanđelju u onom glavnom, ili ćemo pak, od apostolske propovedi ostaviti prazno ime. Na primer, pomenućemo pre svega ono što je prvo i najuopštenije: ko je u Pismu učio da oni koji se uzdaju u ime Gospoda našeg Isusa treba da se krste? Koje nas je Pismo naučilo da se u molitvi okrećemo prema istoku? Ko je od svetaca napismeno ostavio reči za prizivanje u preloženju hleba Evharistije i Čaše blagoslova? Jer, nisu nam dovoljne reči, koje pominju apostoli i Jevanđelje, nego i pre i posle njih izgovaramo i druge, kao one koje imaju veliku silu za tajnu, primivši ih iz nepisanog učenja. Takođe, po kakvom Pismu blagosiljamo i vodu krštenja i ulje pomazanja pa i samog čoveka koji se krštava? Zar to nije po skrivenom i tajnom predanju? Šta još? Koja nas je napisana reč naučila samom pomazanju uljem? Odakle trikratno pogružavanje čoveka i ostalo što se odnosi na krštenje; iz kojeg je Pisma uzeto ruženje satane i anđela njegovih? Zar nije iz obnarodovanog i neizrecivog učenja, koje su naši oci sačuvali u ćutanju, nedostupnom za radoznalost, i bili temeljno naučeni da ćutanjem čuvaju svetinju tajne? Jer kako bi bilo dolično da se Pismom oglašava učenje o onome što se nekrštenima ne dozvoljava ni da vide?“ (Pravilo 97. O Svetom Duhu, gl. 27).
P. Dakle, kakvo naznačenje ima Crkva kao čuvarka Božanskog otkrovenja?
O. Ona, kao prvo, svedoči o sastavu i neoštećenom sadržaju Svetog Pisma ili Biblije; kao drugo, ona čuva i po nasledstvu prenosi iz naraštaja u naraštaj one istine vere i pravila pobožnosti, koje su joj sveti apostoli preneli usmeno: ovo se, između ostalog, naziva apostolskim predanjem; kao treće ona poseduje blagodatni dar da nepogrešivo objašnjava reč Božiju ili istine Svetog Pisma, i da prilikom nastanka nedoumica i sporova daje ovim istinama tačnu definiciju koja se naziva dogmom.
U službi trojici vaseljenskih svetitelja Crkva im peva: „Slovom razuma sostavljajet dogmi, ja že prežde slovesi prostimi nizlagahu ribarije v razumje siloju Duha: podobaše bo tako prostoj našej vjerje sostavlenije stjažati.“
Isto ovako se proslavljaju i oci Prvog Vaseljenskog Sabora: „Apostola propovedanje, i otaca dogmate, Crkve jednu veru zapečatiše.“
P. Da li Sveto Predanje ima, poput Svetog Pisma, karakteristike svoje istinitosti i božanstvenosti?
O. Nesumnjivo je da ima.
Kao prvo, uzvišenost ovog učenja, koje su izložili sveti oci, zaslužila je nekima od njih, na primer, svetitelju Jovanu Zlatoustu ime „Usta Hristova“.
Kao drugo, čistota ovog učenja, koja je pobedila bezbrojne pokušaje jeretika da izopače Hristovo i apostolsko učenje, izražena je u odredbama Vaseljenskih Sabora sa zapanjujućom silom, u potpunoj saglasnosti s učenjem Novog Zaveta, tako da je sva zajednica otaca klicala, slušajući, na primer na Četvrtom Vaseljenskom Saboru bogoslovsku poslanicu svetog Lava Rimskog: „To sveti apostol Petar govori Lavovim ustima.“
Kao treće, proročanstva.
Kao četvrto, čuda svetih apostola su se nastavila i posle pisanje knjige Djela apostolskih (kao što svedoče njihova žitija), isto kao čuda i proročanstva svetih mučenika i svetitelja i prepodobnih otaca, i danas, na primer, prepodobnog Serafima Sarovskog (†1833.).
P. Da li samo Sveto Pismo ima petu nabrojanu karakteristiku svoje istinitosti, odnosno moćno delovanje na srca ljudi?
O. Ne, moćno delovanje na srca ljudi u velikoj meri imaju i reči Svetog Predanja, na primer, crkvene molitve, koje su obratile ka Hristu izaslanike svetog Vladimira, a zatim i ceo ruski narod.
P. Iz kog izvora Božanskog otkrovenja se začinje vera u onima koji se obraćaju Hristu iz neverja?
O. Iz različitih: kod manjeg dela se kroz čitanje ili slušanje reči Svetog Pisma razgoreva vera u Hrista, a zatim i spremnost da prihvate sve što su zapovedili Gospod i apostoli, uključujući i poslušanje Crkvi; tako se Bogu i Hristu obratio sveti mučenik Justin Filosof, koji je živeo sredinom II veka. A većina ljudi je primala u svoja srca veru videći podvige svetih mučenika i drugih svetaca i njihova čuda i uveravajući se u njihovu prozorljivost, a zatim su već s verom primali svete knjige koje su im bile ponuđene.
P. Po kom redosledu hrišćansku veru usvajaju deca koja se rađaju u hrišćanskim porodicama?
O. Ona počinju da usvajaju veru kroz predanja, primajući k srcu reči roditelja o Bogu i Hristu i ugledajući se na starije u molitvama, a tek onda s verom počinju da slušaju i čitaju Sveto Pismo.
P. Koji primeri jedne i druge vrste obraćenja Bogu se mogu navesti u svetim knjigama?
O. Iz knjige Djela apostolska saznajemo kako su dve reči apostola Petra, koje su ušle u sastav Svetog Pisma i bile praćene čudima obratile ka Hristu tri hiljade i pet hiljada ljudi (v. Dap. 2; 3).
Ovakva je sila reči Svetog Pisma, koju prima ljudski sluh. Ali ništa manje zapanjujuće nije bilo ni upoznavanje ljudi sa samim životom, molitvama i međusobnim poukama hrišćana, koje su se takođe nazivale proročanstvima, o čemu svedoči apostol Pavle: A ako svi prorokuju, i uđe kakav nevjerujući ili neupućeni, biva pokaran od sviju i suđen od sviju, i tako tajne srca njegova bivaju otkrivene; i tada će pasti ničice i pokloniće se Bogu, objavljujući da je zaista Bog s vama (1 Kor. 14, 24-25). Ovde vera u Crkvu prethodi veri u Hrista i Sveto Pismo.
P. Da li postoje još neke karakteristike Hristovog učenja i pravoslavne pobožnosti, koje su zajedničke za Sveto Pismo i Predanje?
O. Ovakve karakteristike će brzo i konačno spoznati onaj ko je čvrsto odlučio da vodi vrlinski život i savlada grehove i strasti. On će ubrzo spoznati da je ovo moguće samo za onoga ko veruje u Hrista i Njegovo Jevanđelje i rukovodi se pravilima pobožnosti, koja Sveta Crkva drži u Svetom Predanju. O tome je Gospod Isus Hristos rekao još u vreme Svog zemaljskog života: Ako ko hoće volju Njegovu (Boga) da tvori, poznaće da li je ova nauka od Boga, ili Ja sam od sebe govorim (Jn. 7, 17).
 
Posebno o Svetom Pismu
 
P. Kad su napisane svete knjige?
O. U različito vreme. Jedne – pre Hristovog Rođenja, a druge posle.
P. Da li ove dve vrste sveštenih knjiga imaju posebne nazive?
O. Imaju. One sveštene knjige koje su napisane pre Hristovog Rođenja nazivaju se knjigama Starog Zaveta; a one koje su napisane posle Hristovog Rođenja, nazivaju se knjigama Novog Zaveta.
P. Šta je to Stari i Novi Zavet?
O. Drugim rečima: drevni savez između Boga i ljudi, i novi savez između Boga i ljudi.
P. U čemu se sastojao Stari Zavet?
O. U tome što je Bog ljudima obećao Božanskog Spasitelja i pripremao ih da Ga prime.
P. Kako je Bog pripremao ljude za prihvatanje Spasitelja?
O. Kroz postepena otkrovenja, kroz svete zapovesti, proročanstva, praobraze, molitve i sveštenosluženje.
P. U čemu se sastoji Novi Zavet?
O. U tome što je Bog zaista darovao ljudima Božanskog Spasitelja, Jedinorodnog Sina Svog, Isusa Hrista.
P. Kako se dele knjige Starog Zaveta?
O. Na kanonske, koje priznaju i hrišćani, i Jevreji, i nekanonske, koje priznaju samo hrišćani, a Jevreji su ih izgubili.
P. Koje knjige su kanonske?
O. 1) Knjiga Postanja.
2) Izlazak.
3) Levitska.
4) Brojevi.
5) Zakoni ponovljeni.
6) Knjiga Isusa Navina
7) Knjiga o sudijama, zajedno s njom, kao njen dodatak, knjiga o Ruti.
8) Prva i druga knjiga Samuilova, kao dva dela jedne knjige.
9) Prva i druga knjiga o carevima.
10) Prva i druga knjiga dnevnika.
11) Knjiga Jezdrina, i druga, takođe njegova, i knjiga Nemijina.
12) Knjiga o Jestiri.
13) Knjiga o Jovu.
14) Psaltir.
16) Priče Solomunove.
17) Knjiga propovjednikova, takođe njegova.
18) Pjesma nad pjesmama, takođe njegova.
19) Knjiga proroka Isaije.
20) Jeremije.
21) Jezekilja.
22) Danila.
23) Dvanaestorice proroka.
P. Koje knjige su nekanonske?
O. 1) Knjiga Tovita.
2) Knjiga Judite.
3) Knjiga Premudrosti Solomonove.
4) Knjige Premudrosti Isusa, sina Sirahova.
5) Poslanica Jeremije.
6) Knjiga proroka Varuha.
7) Tri knjige Makavejske.
8) Treća knjiga Jezdre.
P. Kako detaljnije podeliti sadržaj starozavetnih knjiga?
O. One se mogu podeliti na četiri sledeće vrste:
1) Knjige zakona, koje čine glavnu osnovu Starog Zaveta.
2) Istorijske, koje pre svega sadrže istoriju pobožnosti.
3) Poučne, koje sadrže učenje o pobožnosti.
4) Proročke, koje sadrže proročanstva ili predskazanja o budućnosti, a pre svega o Isusu Hristu.
P. Koje knjige su knjige zakona?
O. Pet knjiga, koje je napisao Mojsije: Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi, Zakoni ponovljeni.
Sam Isus Hristos daje ovim knjigama zajednički naziv Mojsijevog zakona (v. Lk. 24, 44).
P. Šta sadrži knjiga Postanja?
O. Kazivanje o stvaranju sveta i čoveka, a zatim istoriju i utvrđivanje pobožnosti u najranije vreme ljudskog roda.
P. Koji je sadržaj ostalih Mojsijevih knjiga?
O. Istorija pobožnosti u vreme proroka Mojsija i zakon koji je Bog dao kroz njega.
P. Koje su istorijske knjige Starog Zaveta?
O. Knjige Isusa Navina, Sudija, Rute, Carstava, Dnevnika, dve knjige Jezdre, knjiga Nemije, Jestire, Tovita, Judite i knjige Makavejske.
P. Koje su poučne?
O. Knjiga Jova, Psaltir, knjige Solomonove i Isusa, sina Sirahova.
P. Šta treba posebno treba istaći o Psaltiru?
O. On zajedno s učenjem o pobožnosti sadrži i ukazivanja na istoriju i mnoga proročanstva o Hristu Spasitelju. On je izvanredno rukovodstvo za molitvu i proslavljanje Boga i zato se neprestano koristi u crkvenom bogosluženju.
P. Koje su knjige proročanske?
O. Knjige proroka Isaije, Jeremije, Jezekilja, Danila, Varuha, dvanaestorice ostalih, kao i treća knjiga Jezdre.
P. Koliko ima knjiga Novog Zaveta?
O. Dvadeset sedam.
P. Ima li među njima knjiga zakona, odnosno onoga što pre svega čini osnovu Novog Zaveta?
O. Ovim imenom se ispravno može nazvati Jevanđelje, koje čine četiri knjige jevanđelista: Mateja, Marka, Luke i Jovana.
P. Šta znači reč Jevanđelje?
O. To je grčka i znači „blagovest“, odnosno dobra vest, radosna vest.
P. O čemu blagoveste knjige, koje se nazivaju Jevanđelje?
O. O Božanstvu Gospoda našeg Isusa Hrista, o Njegovom dolasku na zemlju, o Njegovom životu na zemlju, o Njegovim čudesnim delima i spasonosnom učenju, napokon, o Njegovoj smrti na krstu, slavnom Vaskrsenju i Vaznesenju na nebo.
P. Zašto su ove knjige nazvane Jevanđelje?
O. Zato što za ljude ne može biti bolje i veće radosne vesti nego što je vest o Božanskom Spasitelju i o večnom spasenju. Upravo zato i čitanju Jevanđelja u crkvi prethodi i sledi radosni usklik: „Slava Tebje, Gospodi, slave Tebje!“
P. Da li među novozavetnim knjigama ima istorijskih?
O. Ima. Knjiga Djela svetih apostola.
P. O čemu ona govori?
O. O silasku Svetog Duha na apostole i o širenju Hrišćanske Crkve preko njih.
P. Ko je apostol?
O. Ova reč znači „poslanik“. Ovim imenom nazivaju se izabrani učenici Gospoda našeg Isusa Hrista, koje je On poslao da propovedaju Jevanđelje.
P. Koje knjige Novog Zaveta su poučne?
O. Sedam sabornih poslanica: jedna apostola Jakova, dve Petrove, tri Jovanove i jedna Judina, i četrnaest poslanica apostola Pavla: Rimljanima, dve Korinćanima, Galatima, Efescima, Filipljanima, Kološanima, dve Solunjanima (Tesalonikijcima), dve Timoteju, Titu, Filimonu i Jevrejima.
P. Da li među knjigama Novog Zaveta postoje „proročanske“?
O. Ovakva knjiga postoji. To je Apokalipsa.
P. Šta znači ova reč?
O. U prevodu s grčkog jezika ona znači otkrovenje.
P. Šta sadrži ova knjiga?
O. Tajanstveni opis buduće sudbine Hristove Crkve i celog sveta.
P. Na šta treba paziti prilikom čitanja Svetog Pisma?
O. Kao prvo, treba ga čitati sa sveštenim strahom, kao reč Božiju, i s molitvom da ga razumemo;
kao drugo, treba ga čitati s čistom namerom da se poučimo u veri i da budemo podstaknuti na dobra dela;
kao treće, treba ga razumevati u skladu s objašnjenjem Pravoslavne Crkve i svetih otaca.
 
Posebno o Svetom Predanju
 
P. Od čega se sastoji i kako se zove knjiga, koja sadrži glavne istine Svetog Predanja?
O. Knjiga, koja se naziva „Pravila svetih apostola i svetih Vaseljenskih i Pomesnih Sabora i svetih otaca“ sadrži: I) 85 kratkih pravila crkvenog blagočinija i upravljanja, koje su Crkvi ostavili sveti apostoli, II) Odluke i pravila Sedam Vaseljenskih Sabora: 1) Nikejskog – 325.g. 2) Konstantinopoljskog – 381.g. 3) Efeskog – 432.g. 4) Halkidonskog – 451.g. 5) Konstantinopoljskog drugog – 553.g. 6) Konstantinopoljskog trećeg – 680.g. i 7) Nikejskog drugog – 787g. III) Pravila Devet Pomesnih Sabora i IV) pravila nekih svetih otaca.
P. Ko je posvedočio Pravila svetih apostola, Pomesnih Sabora i svetih otaca?
O. Šesti Vaseljenski Sabor ih je sabrao i potvrdio, odnosno proglasio da su verodostojna i da izražavaju učenje Vaseljenske Crkve.
P. Šta posebno treba reći o Šestom Vaseljenskom Saboru?
O. Ovaj Sabor prvo nije uspeo da sačini pravila potrebna Crkvi, ali se kasnije, nakon 11 godina, ponovo okupio pod nazivom Peto-Šestog ili Trulskog i utvrdio je mnogo pravila, a takođe je potvrdio pravila pomenutih Sabora Pomesnih i svetih otaca.
P. Da li je moguće dokazati da Peto-Šesti Sabor ima isti značaj za Crkvu, kao i Šesti i ostali Vaseljenski Sabori?
O. Premda ga neke nepravoslavne veroispovesti odbacuju, to je nerazumno, jer su njegove odredbe, isto kao i pravila Pomesnih Sabora koja je on utvrdio, 85 pravila svetih apostola i svetih otaca, ponovo utvrđena Sedmim Vaseljenskim Saborom, koji oni ne odbacuju.
P. Da li bi Devet Pomesnih Sabora mogli biti utvrđeni Šestim i Sedmim Vaseljenskim Saborom?
O. Ne, pošto se takozvani dvokratni Pomesni Sabor odvijao u IX veku, odnosno sto godina nakon Sedmog Vaseljenskog Sabora.
P. Na čemu se onda zasniva njegovo priznavanje?
O. Na sveopštoj saglasnosti sve Pravoslavne Crkve, koja nikad nije opovrgavala njegovu ravnopravnost s ostalih Devet Pomesnih Sabora.
P. Kako se nazivaju pravila i odluke svetih apostola, Sabora i svetih otaca, koje priznaju Vaseljenski Sabori?
O. Ona se nazivaju kanonskim, a oni koji ih odbacuju ne mogu ostati članovi Svete Crkve.
P. Šta je Gospod rekao o onima koji se ne povinuju Crkvi?
O. Ako li ne posluša ni Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt. 18, 17).
P. U kojim još knjigama je zapisano Sveto Predanje Crkve?
O. U bogoslužbenim knjigama, u delima svetih otaca: Atanasija i Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Grigorija Niskog, Jovana Zlatousta i Kirila Jerusalimskog i Aleksandrijskog, Lava i Grigorija, rimskih papa, Jovana Damaskina i mnogih drugih; takođe u životopisima svetih ugodnika.
P. Koje od ovih knjiga imaju opšteobavezni značaj za hrišćane, poput knjige Pravila?
O. Samo one koje su prihvaćene za bogoslužbenu upotrebu ili za poučavanje; u hramovima po svim pravoslavnim crkvama vaseljene, isto kao i one koje su, iako nisu ušle u knjigu Pravila, bile odobrene Vaseljenskim Saborima, na primer, „Poslanica pape svetog Lava protiv jeresi monofizita“, osim njega, na Saboru su takođe bila pobrojana dela gore navedenih otaca kao uzori istinske vere.
 
Posebno o katehizisu
 
P. Ako se Božansko otkrovenje u svojim glavnim istinama sadrži u knjigama Biblije, u knjigama koje sadrže crkvena predanja, šta zapravo treba da bude predmet katehizisa?
O. Zbog nemogućnosti da svi hrišćani uzuče našu veru po gore navedenim sveštenim knjigama, katehizis ima za cilj da im prenese makar najbitnije istine o postojanju i svojstvima Božjim i glavna pravila bogougodnog života.
P. Kad su počeli da se pišu katehizisi?
O. Tako se mogu nazvati sami Simvoli vere, koje su sastavljale pomesne Crkve pod rukovodstvom svetih apostola ili njihovih učenika, još u prvim vekovima hrišćanstva.
P. Koja je razlika između Simvola vere i katehizisa osim što je Simvol kratak?
O. To da se u njima ne govori o vrlinama, već samo o istinama vere.
P. Zar je drugo mnogo važnije od prvog?
O. Naravno da nije, ali učitelji drevne Crkve, kao i oci prva dva Vaseljenska Sabora brinuli su se za to da lažni učitelji ili jeretici, ne izopače istinitu veru u umovima hrišćana i zato su im radi učenja predavali kratke definicije istina vere, koje su odstranjivale lažna učenja jeretika.
P. Koja su još postojala dela učitelja Crkve, koja su po sadržaju bila bliska katehizisu?
O. Takvih je bilo nekoliko u III, IV i V veku (dela Origena, blaženog Teodorita, svetitelja Kirila Jerusalimskog, svetitelja Grigorija Niskog, ali kao praobraz pravoslavnog katehizisa može se navesti delo prepodobnog Jovana Damaskina iz VIII veka, koje se zove Bogoslovlje.
P. Čime se katehizis rukovodi prilikom izlaganja glavnih istina vere?
O. Simvolom vere.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Ogled hrišćanskog katehizisa“ izdat je 1924. godine u Sremskim Karlovcima, i njegov autor, mitropolit Antonije, posvetio ga je Njegovom blaženstvu Grigoriju IV, patrijarhu Antiohijskom i celog Istoka. U predgovoru knjige „autor izražava zahvalnost Njegovoj svetosti Dimitriju, patrijarhu Srpskom s njegovim Sinodom, koji mu je pružio utočište u patrijaraškoj rezidenciji tih godina, kao i Njegovom blaženstvu Grigoriju, patrijarhu Antiohijskom i preosvećenim mitropolitima Gerasimu Bejrutskom i Aleksandru Tripolijskom, koji su dali sredstva za štampanje knjige.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *