IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISPOVESTI
 
OSTALE STRASTI I POJEDINI GREHOVI.
 
GREHOVI PROTIV SOPSTVENE DUŠE
 
„Kad sebe misleno dovedeš pred lice Božije i kad budeš prinosio pokajanje zbog grehova osim svoje krivice pred Bogom i ljudima, uskoro ćeš videti u čemu si se pokazao kao nedostojan domaćin svoje sopstvene duše, koju ti je Bog dao da bi je učinio sposobnom za plodno služenje Njemu i bližnjima,“ tako duhovnik nastavlja svoje savete. „Duša, koja se već pokorila Bogu, uvek je nezadovoljna sobom i prekoreva sebe, osim direktnog kršenja zapovesti Božjih, zbog njihovog nedovoljno usrdnog ispunjavanja. Naše pokajničke molitve koje se prinose u ime crkvenih ljudi pre svega oplakuju greh lenjosti. I u molitvi „Gospodi i Vladiko života mojego“ na prvom mestu se pominje lenjost, a u toku devet pokajničkih nedelja, naša duša tuguje zbog istog tog pevajući u crkvi: „I v lenosti vsje žitije moje iždih.“ („I u lenjosti sav svoj život protraćih.“) Da nisi kriv, brate, za lenjost? Za našu rusku lenjost? Nemoj se miriti s njom, čak i u svetskim poslovima ona je smrt za dušu i domovina svih poroka, a tim pre joj se nemoj prepuštati u duhovnom životu; nemoj se truditi da ideš u crkvu u kojoj se služba ranije završava, ne skraćuj molitve, a osim toga obavezno zadaj sebi zadatak da uložiš neki nesebičan trud radi slave Božije: ili posećivanje bolesnika, ili zatvora, ili šivenje siromašnima, ili za crkvu, ili zaradi novac za dobro delo, ili čitaj knjigu staricama u staračkom domu itd. Tada ćeš uopšte zavoleti rad, a dugotrajna dokonost će te uvek opterećivati. Uzdržavaj se od praznoslovlja, odnosno od razgovora kad dolazi vreme za rad, od odlaska u kuće u kojima nećeš dobiti niti nešto korisno, ni radosno za dušu, a želiš da ideš tamo samo da bi ubio vreme i izbavio se posla ili korisnog čitanja. Od praznoslovlja se stvara navika da se laže bez brige o tome da čovek govori istinu, i on počinje da govori ono što prija sluhu. Nemoj misliti da je spremnost da se olako govori neistina stvar od male važnosti: sva prljava dela na svetu obavezno se začinjavaju lažju i klevetom. Ne naziva se satana slučajno lažom i ocem laži. Samo su laž i kleveta mogli da otruju um jevrejskog naroda, kad je jednodušno vikao: Razapni, razapni Ga (Lk. 23, 21). Bez laži i klevete ne bi počela i ne bi se ostvarila revolucija u Francuskoj u XVIII veku, a ni kod nas pugačovština, ni savremeno uništenje otadžbine. Zato, kako je dragocen čovek kojeg ljudi znaju kao istinoljubivog, koji nikad ne može da slaže. Da li stražiš nad svojom dušom da uvek govoriš istinu? A ako uhvatiš sebe u laži, trudi se da ispraviš zabludu koju si izazvao i da objasniš svojim sagovornicima da si tada i o tome rekao nešto nistinito. Ako budeš tako postupao, odučićeš se od laži. Ako joj se budeš prepuštao, osim ovog teškog greha klevete i razdora, o kojima je ranije bilo reči, nećeš zaobići ni drugu sramnu naviku, od koje gotovo da nije slobodan skoro niko ko govori neistinu. Pod ovim podrazumevam laskanje moćnicima ili gomili. Danas se laskanjem dolazi do izbornih dužnosti; laskanjem se dobija nezakonita ljubav od žena i preko njih se izbija na širok put, koji ipak vodi u pogibelj. Da nisi grešio na taj način? Ovaj greh je posebno odvratan u ustima savremenog čoveka koji se hvali svojom nezavisnošću, svojom slobodoljubivošću, a ide putem čovekougađanja i laskanja prikrivenog ovim rečima, menjajući svoje obličje i svoja navodna ubeđenja po nekoliko puta dnevno u raznim okolnostima. Ali, ako si slobodan od ovog greha, da nisi kriv za suprotni, iako se on nekad sjedinjuje s laskanjem? Pod ovim podrazumevam naviku psovanja, koja se sad sa užasavajućom silom raširila među mladom generacijom, naročito među revolucionerima. Mnogi od njih ne izgovore toliko često veznik „i“ koliko psovke i to upućene svom sagovorniku, kako bi mu pokazali svoju drskost i zadržali ga od pokušaja da izgrdi čoveka, ili prosto zasipaju ovim ružnim psovkama svoj govor da bi duša što pre ogrubela i da ne bi osećala prekore savesti zbog svog prestupnog stanja. Ako i nisi psovač u toj meri, i ako uopšte ne želiš da ubiješ u sebi savest, ipak se uzdržavaj od psovki, jer od njih grubi tvoja duša i vređaju se sagovornici, čak i ako nisi želeo da ih uvrediš. Gospod se posebno gnevi na one koji bližnje nazivaju đavolima i dozvoljavaju sebi da govore: „Đavo te, ili njega, ili mene odneo.“ Ovakve reči neće govoriti, čak ni bez gneva, hrišćanin, kojem je dragoceno sopstveno spasenje. Postoji još jedna vrlina koju ako ne budeš sticao u svojoj duši, nećeš napredovati u duhovnom životu. To je vrlina trpljenja, o kojoj toliko ne vole da slušaju naši savremenici, zbog čega su i upropastili svoje duše i svoju zemlju. Uostalom, na ispovesti je teško govoriti o lepoti vrlina, jer je njena osnovna namena – da se čovek pokaje za grehove. Zato ću ti reći nešto o grehu nestrpljivosti. Da li si kriv za ovaj greh? Verovatno je uzrok dobre polovine svih tvojih svađa i ljutnji u porodici bilo samo to što se nisi potrudio da na nekoliko trenutaka obuzdaš osećanje jarosti zbog nečijeg neopreza, ili netačnosti ili uvrede, koja ti je naneta. Jedan monah nije mogao da se uklopi u manastirski život i skoro da je sasvim odlučio da napusti obitelj, ali ga je starac posavetovao da na papiru napiše četiri reči: „Otrpeću radi Isusa Hrista,“ i da ih čita posle svake neprijatnosti, svaki put kad se u njemu pojavi želja da napusti obitelj. Monah je mislio da od toga neće imati nikakve koristi, ali je ipak odlučio da pokuša nekoliko puta. I šta se dogodilo? Umirio bi se svaki put kad bi pročitao ove reči, a postupivši tako nekoliko puta, potpuno je prestao da se ljuti na braću i shvatio je da su same uvrede većinom bile umišljene i da niko nije ni imao nameru da ga vređa. Ako odrediš sebi podvig trpljenja poštovaćeš i crkvene postove, jer za njihovo poštovanje crkveni sabori odlučuju hrišćanina od Svetog Pričešća na dve godine, a njihovo poštovanje je najbolji način, kao prvo, da se stekne vrlina trpljenja, kao drugo da se ne troši cela svoja plata na svoje lične potrebe, već da se nešto uštedi i za dobra dela, i napokon, da se obuzdavaju bludne strasti i da se ima veća naklonost za molitvu i čitanje duhovne literature.“
Ispitavši grešnika o svemu što je duhovnik smatrao za potrebno ili makar moguće za kratko vreme ispovesti, on osim naročitih saveta o posebnim strastima i grehovima, treba da mu da kratku pouku o čuvanju duše od iskušenja i pritom obavezno treba da ga upozori na moralnu muku, koju čoveku donose njegove teške i grehovne navike.
Mračno i beznadežno stanje Kainove duše poprima svaki težak i nepokajan grešnik. Čak i pre nego što postane svestan svog zločina on prvo oseća njemu samom neshvatljivu tugu, kao Saul, postaje razdražljiv i džangrizav prema roditeljima i okolini. Više ga ne raduje, već opterećuje nežnost dece, žene i roditelja. Ako je imao neki uzvišen posao, naučni ili društveni, sad mu se čini da je tuđ njegovoj duši; on bi želeo da pobegne od samog sebe, a nema kuda da ide. Dvostruko mu je teško da bude s onima koje je prestupno obmanjivao, na primer, sa ženom ako ju je varao, ili sa gazdom ako ga potkrada. On traži ili samoću ili društvo poročnih ljudi kojima nisu odvratna ista takva dela, koja opterećuju njegovu savest. Ali, i u jednom i u drugom slučaju on traži samozaborav, a on se daje, iako na kratko vreme, u pijanstvu, da bi zatim s dvostrukom silom ova dela pritiskala njegovu savest i zahtevala novi i novi zaborav, na čijem dnu se nalazi očajanje, a često i samoubistvo, odnosno večna pogibelj duše, za koju je beskorisna i crkvena molitva. Još će blago biti onom prestupnom grešniku, koji se na vreme užasne zbog svog pada, koji ga prizna duhovniku i izmoli oproštaj od onih prema kojima je nešto skrivio; ali što je dublji bio pad, tim okorelija postaje duša i tim teže joj biva da se smirava i da se pokaje. „Ako si sada ispunjen pokajničkim osećanjem, znaj da će se ono s ponavljanjem ili produbljivanjem greha, gasiti i da će bežati od tebe kao jutarnja senka, i da nije slučajno što čak i grešnik koji se moli u crkvi kliče tužno: „Ni slez, niže pokajanija imam, niže umilenija: Sam mi sija, Spase, jako Bog, daruj.“ („Nemam ni suza, niti pokajanja, niti umilenja: Spasitelju, Sam mi ovo daruj kao Bog.“) Kad bi samo pre nego što se odluče na greh ljudi razmišljali kako će mučno osećati njegove posledice još ovde, na zemlji, u običnim životnim okolnostima, bežali bi od iskušenja sa istom onakvom odlučnošću kao od ukusnog, ali smrtonosnog otrova. „Greh koji mi pokazuje slatko, a stalno okušam gorko piće.“ Traži sebi,“ završiće duhovnik svoju pouku – duhovne radosti, radosti čiste ljubavi i dobročinstva. Primoraj sebe da učiniš makar nešto da bi ispunio ovu zapovest, odredi sebi makar neki stalni napor radi slave Božije i na spasenje duše, tada će greh stalno u tvojim očima gubiti privlačnost, i napokon, a možda i odmah, postaće ti odvratan, kao što piše apostol Pavle: velim pak, po duhu hodite, i pohotu tjelesnu nećete činiti (Gal. 5, 16). Završavajući navedene savete za rukovođenje u borbi sa strastima i za lečenje pojedinih grehova, ponavljam, nismo pretendovali ni na potpunost, ni na strogu sistematičnost u njihovoj podeli, jer je ova materija beskonačna, kao što je beskonačna raznovrsnost ljudskih karaktera, stanja i raspoloženja. Zadovoljićemo se i ako neki čitaoci i duhovnici budu rekli: „Da, sad sam saznao u čemu je suština mog naznačenja kao duhovnog oca i nadam se da ću uz pomoć Božiju, reći ono što treba i kako treba, čak i prilikom takvih raspoloženja, dela i priznanja parohijanina o kojima ovde nije bilo reči.“ Međutim, smatramo da je potrebno da dodamo još nešto. Govorili smo o duhovnom lečenju grešnika, ali treba reći makar dve-tri reči o duhovnom rukovođenju pravednika, ne podrazumevajući pod njima hrišćane koji su već pokorili svoje strasti i koji bi i samog duhovnika mogli da pouče kako se treba spasaveti, već manje utvrđene, koji se ipak bave svojim spasenjem i pre svega se podvizavaju u molitvi i postu. Njih treba čuvati od oduševljavanje hlistovskim misticizmom i poučavati ih da su sveti oci strogo-prestrogo zabranjavali da se iz sebe cede ili da se uopšte veštački podstiču molitveno oduševljenje ili umilenje, jer u takvim slučajevima oni koji se mole pogrešno smatraju duhovnim oduševljenjem prosto-naprosto ili neki telesni osećaj – zamiranje srca, isprekidano disanje, grčeve itd. a zatim, zadovoljavajući se takvim osećanjima, počinju da smatraju sebe ljudima uzvišenog molitvenog života, duhovnima, i padaju u gordu samoobmanu. Zabranjujući da naprežu svoja osećanja, oci zapovedaju da svoju pažnju usmere u sve reči i misao molitve, i bolje je da ih se čita manje, ali pažljivo. A osećanje ne zavisi od naše volje, već ga Bog šalje kao dar blagodati, koji se može smatrati dragocenim, ali se čovek zbog njega ne sme nadimati i hvaliti. Ako se ovaj dar dugo ne daje čoveku koji se moli ili mu se s vremena na vreme oduzima, treba porazmisliti da li ga ometa neki nesvesni greh ili strast koja se tajno začela, ili grehovna ovozemaljska briga i treba stupiti s njima u borbu. Ali ako sećanje i savest svedoče da toga nema, treba strpljivo nastaviti svoj molitveni trud i Gospod će poslati umilenje onda kad to bude korisno za našu dušu, kad ona prestane da bude nestrpeljiva i samopouzdana. Duhovnik takođe treba uporno da upozorava vernike da ne traže viđenja i čuda, jer takve molbe hrišćana bivaju put koji vodi pravo ka duhovnoj prelesti i sujeverjima. Neka čak ne žure da u svakom svom neuspehu vide demonske pakosti: mi smo previše ništavni u duhovnom smislu da bi se demoni mnogo nama bavili, jer i bez toga ispunjavamo ono što im se sviđa. Samo u plimi zlobne mržnje, bezrazložne čamotinje i očajanja treba prepoznavati njihove napade, isto kao i u iznenadnom i bezrazložnom napadu bludne pohoti. Sprečavajući svoju duhovnu decu da žele i traže od Boga čuda i viđenja, duhovnik treba da ih podseća da moleći se Bogu kao prvo treba da stave u mislima sebe pred Njega, a kao drugo, i to je posebno važno, da budu svesni istine da ne samo da mi u to vreme misleno gledamo ka Bogu, već i Gospod, kao uostalom što uvek čini, gleda na nas, gleda u naše srce, čita naše misli i pažljivo sluša naše molbe i slavoslovlja. Ovakva misao uvek odagnava od onoga ko se moli nepažnju i rasejanost, jer ako čovek razgovarajući s carem, svu svoju pažnju posvećuje i pažljivo sluša reči cara, i biva usredsređen i pun poštovanja, besedeći s Gospodom, on će osećajući kako je u njega uperen pogled Svevidećeg, biti pun pobožnog trepeta i svetog umilenja.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *