IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISPOVESTI
 
OSTALE STRASTI I POJEDINI GREHOVI.
 
POSEBNI GREHOVI
 
Ponekad je mladom duhovniku teško da nabraja grehove, tj. on jednostavno ne može da se seti glavnih i češćih padova u greh. Nažalost, držeći često pred očima bogosložbene knjige, naši blogoslovi i naš klir retko poklanjaju svoju pažnju onome što je u njima odštampano crvenom, pa čak i crnom bojom, osim samim molitavama, od kojih takođe dobru polovinu nikad ne čitaju.
Dakle, prilično potpun spisak najraznovrsnijih grehova može se prikupiti po sledećim činoposledovanjima Trebnika i Kanonika: 1) po činu ispovedanja, 2) po večernjoj molitvi Svetom Duhu, 3) po završnoj večernjoj molitvi: „Ispovjeduju Tebje Gospodu Bogu mojemu i Tvorcu, vo Svjatjej Trojice Jedinomu slavimomu“ („Ispovedam Tebi Gospodu Bogu mom i Tvorcu, Koji se u Svetoj Trojici kao Jedan slaviš“) i dr. koja se nalazi u Kijevo-Pečerskim i Počajevskim pravilnicima, 4) po četvrtoj molitvi pred Sveto Pričešće: „Jako na strašnjem Tvojem i neliceprijemnjem predstojaj sudilišče“ („Jer, na Tvom strašnom i nelicemernom sudu da stojim“); nažalost, ova molitva je za poslednjih 30 godina prestala da se štampa u pravilnicima, ali se nalazi u Sledovanom Psaltiru, 5) na kraju, među brošurama u crkvenim knjižarama može se naći „Generalno (odnosno opšte) ispovedanje grehova“ svetitelja Dimitrija Rostovskog. Ovde se nalazi i njihov najdetljniji i najtemeljniji spisak. Naravno, duhovnik neće svakog parohijanina pitati za svaki od ovih grehova, ali će prethodno pročitati njihov spisak i zatim će, uz zavisnosti od uzrasta, pola i raspoloženja duše onih koji se ispovedaju, postavljati ova ili ona pitanja. Ne tako davno Kijevo-Pečerska štamparija je u vidu zasebne brošure i vrlo krupnim slovima objavila „Čin ispovesti“ (1914.), u kojoj je navedeno i pomenuto delo svetitelja Dimitrija, i potpuni čin tajne, i još druga pitanja za onoga ko se kaje. Ova brošura odlično može da zameni gore navedene priručnike.
Pre nego što pogledamo savete za lečenje pojedinih grehova upitajmo se šta da radimo s onim hrišćanima koji premda i nisu potpuno slični nepokajanim grešnicima, koje smo ranije pominjali kao ogrezle u okamenjenu bezosećajnost, ali koji priznavajući svoje grehove za sramotne, odlažu borbu s njima na neodređeno vreme, misleći, a ponekad i glasno izjavljujući da će još stići da se pokaju. Ako se takva misao i nije ugnezdila u glavu ljudi kao uporna svesna tvrdnja, ona se krije i čak vlada kod ogromne većine u polusvesnom stanju i ogleda se u onom bezbrižnom raspoloženju, s kojim se oni ponovo i ponovo vraćaju prljavim delima, i u onom dobrodušnom zadovoljstvu sobom s kojim dolaze, predma i ne često, u hram Božji, čak i na ispovest, nimalo ne pravdajući sebe, ali na izvestan način sigurni da ni u kom slučaju neće biti lišeni večnog spasenja, već da će obavezno jednom i nekako ispraviti svoj život. Naša klasična književnost, koju predstavljaju Puškin, Turgenjev i L.Tolstoj skoro da upravo takve osobine daje svojim junacima u kojima želi da naslika centralni tip ruskog intelektualca, a i u prostom narodu ima dosta ovakvih tipova, posebno među onima koji su već izašli iz uslova patrijarhalne životne sredine i došli u dodir s novim životnim uslovima. Šta treba sugerisati ovakvim ljudima? Strah Božji? Ponekad im je (iako, naravno, ne uvek) dovoljno navesti sledeće izreke iz pomenute besede svt.Kirila Aleksandrijskog „O rastajanju duše od tela i o drugom dolasku“ (u Sledovanom Psaltiru): „Oni koji kažu: u mladosti ćemo zgrešiti, a u starosti ćemo se pokajati, bivaju osramoćeni od demona i varaju se, jer dobrovoljno greše, a pokajanja ne bivaju udostojeni, i u mladosti bivaju posečeni srpom smrti, kao i Amon, car Izrailja, koji je Boga prognevio zbog svojih lukavih razmišljanja i prljavih misli.“ Korisno je da se ovo potvrdi primerom iz života oko nas. Na primer, poznavao sam nekoliko luteranaca, naklonjenih našoj veri, koji su ipak odlagali sveto miropomazanje do penzije ili do predsmrtne bolesti po nagovoru đavola, koji im je sugerisao takvu odluku, da se za njih navodno ne bi reklo kako su pravoslavlje primili zbog koristoljubivosti (?!). Svi su oni umrli, ne stigavši da se iščupaju iz kandži svoje jeresi. Isto to se često dešava s hrišćanima koji su odlučili da primer monaški postrig, ali su ga postepeno odlagali za sve kasnije i kasnije godine. U drevno vreme istim tim su grešili i takođe su se podvrgavali smrti bez pokajanja pagani, koji su želeli da postanu hrišćani. Njih posebno uporno razobličava i savetuje svt. Jovan Zlatoust u svojim delima i drugi njemu savremeni oci Crkve. Osim toga, onima koji odlažu da odlučno poprave svoj život dovoljno je sugerisati da želja da se pokaju i strah Božji ne rastu ako čovek odlaže svoje obraćenje, već blede, a u bezbrižnom srcu se u međuvremenu začinju i rastu nove strasti, kao trnje, koje guši pšenicu; čovekova duša postaje okorela, i čak ako ne bude uzeta iz tela u mladosti, odugovlačeći s pokajanjem u mladim godinama, ona će se u starosti s još većom žudnjom vezati za ovozemaljske sablazni i postaće potpuno nedostupna odlučnom pokajanju.
Najnepoželjniji oblik ispovesti jeste kad joj pristupa čovek, kojem premda su i tuđi prestupi, i recimo grube strasti, ne nosi u svojoj savesti gorke prekore, već gleda na sebe ovako: nije moguće živeti bezgrešno; grešio sam i grešim, naravno, ne namerno, već zbog slabosti, ali drugačije ne može ni biti; zašto posebno da tugujem zbog učinjenih grehova kad ću koliko sutra činiti isto to? Ne negiram tajnu Pričešća, ali je primam za poslušanje hrišćanskom učenju, a očiglednu korist za svoju dušu nisam osećao i verovatno neću ni osetiti. Sve što je Jevanđelje osudilo smatram grehom; ne lažem kad odgovaram svešteniku: „Grešan sam,“ ali mislim da kad ove dve tajne ne bi ni bilo, ja verovatno ne bih bio ni bolji ni gori nego što jesam, primajući ih svake godine ili jednom u 3-4 godine. Ne usuđuju se svi i ne mogu svi da izraze tako svoje raspoloženje, posebno nepismeni. Međutim, mnogi to osećaju. Ipak, ukazivanje na ovo ne protivreči savetima od kojih smo počeli svoja uputstva kad smo kazali da će ljudi, koji se ispovedaju prihvatiti njegove reči kao Božije i da hrićanin nikad ne biva tako pripremljen i sklon da prihvati dobar uticaj kao u trenucima ispovesti.
Radi se o tome što ravnodušno i bezizlazno raspoloženje mirjanina u njegovoj duši nastaje zbog neiskustva duhovnika, koji nije umeo da probudi u njemu prekore savesti, ni priznavanje sebe za teškog grešnika pred Bogom i bližnjima. Iz gore rečenog sledi da se ovakvo buđenje dostiže uz otkrivanje grešniku njegove glavne strasti za koju često ni ne sumnja da postoji u njemu, ali za to je potrebna dugotrajna ispovest, a zasad takva mogućnost nije organizovana i duhovnik mora da se ograničava ili slušanjem priznanja samog pokajnika ili da postavlja pitanja o pojedinim grehovima. Kako u njemu može da probudi dubok osećaj krivice i upornu želju da se prihvati borbe sa sobom i da se zabrine za spasenje svoje duše? Jer to je izuzetno teško ako čovek nije imao očigledno prestupnih dela, ali nema ni direktnog stremljenja ka Bogu i vrlini.
U ovakvim slučajevima ispuniće svoj zadatak onaj duhovnik koji pokajniku otvori oči za grehove koje ovaj ne primećuje i smatra nebitnima, ali koji pričinjavaju mnogo zla bližnjem ili su teško osuđeni Hristovim učenjem. Prelazeći sada na razmatranje pojedinačnih grehova, mislimo da pastir i treba da počne da postavlja svoja pitanja upravo od ovih grehova. Kakva su onda to pitanja?
Dakle, kad čovek koji se kaje izjavljuje da veruje, duhovnik će ga upitati: „Da niste to krili zbog lažnog stida i straha pred ljudima? Znate da su se još u vreme mučenika hrišćani koji su se odricali Hristove vere i koji nisu ispovedali Gospoda Isusa Hrista pred mučiteljima zbog straha od mučenja i kazni odlučivali od Crkve na 20 godina, a oni koji nisu tako postupali plašeći se smrtne kazne, već zbog zemaljskih računica ili plašeći se podsmeha, izopštavali su se za ceo život i tek su pred smrt bili udostojeni primanja u Crkvu i Svetog Pričešća ili su svoje dane provodili u stalnom oplakivanju svog odricanja, kao što je činio i ap.Petar, koji je lio suze pokajanja svaki put kad bi petao zapevao u sve dane svog života: ko se postidi Mene i Mojih riječi u rodu ovome (Mk. 8, 38) itd. “
Naravno, ako duhovnik lično poznaje čoveka, koji je došao i ako zna da greši upravo u tome, njegovo ispitivanje može biti upornije i o tome može duže da govori. Ali i nepoznatom može da objasni da, i ako se ne seća slučajeva direktnog i namernog skrivanja svoje vere i predstavljanja kao nereligioznog čoveka, strašne Hristove reči ne padaju samo na onoga ko se otvoreno odriče vere, već i onoga ko se postidi da Ga ispovedi: za ovaj greh su krivi i oni koji skrivaju od poznanika da poste, da idu u Crkvu, koji se postide da se prekrste pre ručka ili prolazeći pored hrama, ne želeći da ljudi znaju da su vernici. Korisno je podsetiti ga da muslimani svoje molitve umnožavaju upravo onda kad bivaju među nevernima, na primer, na brodskim palubama i da se mole posebno usrdno kad putnici obaspu molitvenike podsmesima, jer trpljenje ovih podsmeha smatraju podvigom, koji je Alahu posebno ugodan.
Sve ovo rečeno s ljubavlju, tako da grešnik shvati da sveštenik ne želi da ga ponizi, već da mu otvori oči na njegovu sopstvenu dušu, primoraće ga da se zamisli. Ako osim toga, prizna da je grehove krio na ranijim ispovestima – isti ovaj greh ili druge ili zbog lažnog stida ili zbog krajnjeg nemara i zaborava, mislimo da će saveti duhovnika izvesti njegovu lakomislenu dušu iz njene grehovne bezbrižnosti, a to će biti početak promene sveg unutrašnjeg čovekovog života, on će razumeti da je težak grešnik, da je zaboravio svog Iskupitelja i da je dostojniji osude od Boga i od ljudi nego čovek koji se postideo da prizna svoje srodstvo sa siromašnim roditeljima ili drugim rođacima i koji je samim tim zaslužio sveopšti prezir.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *