ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
О ИСПОВЕСТИ
 
ОСТАЛЕ СТРАСТИ И ПОЈЕДИНИ ГРЕХОВИ.
 
СРЕБРОЉУБЉЕ
 
Служитељ Божји, који се овом делу посветио добровољно, а не због других побуда, склон је да на хришћане, који остварују своје спасење, односно који долазе на исповест, гледа као на људе који желе да посвете свој живот духовном усавршавању и који се боре само с остацима греховних страсти: гордошћу, блудом и гневом. Зато му је врло тешко да схвати човека, који премда и верује, и сећа се будућег живота, и избегава тешке грехове, има и друге богове осим Бога истинитог, а такви су среброљупци, односно окорели шкртци и похлепни трагаоци за иметком. Узбуђења гнева, самољубља и блуда, мада често одвлаче човека од Бога, упијају се у душу као слепи пориви и као непријатељи који га нападају против његове воље, а среброљубље и шрктост немају својства бурног слепог порива, већ свесног, мирног расположења душе, усмерења воље. Како оно може да остане у хришћанској души, која слуша Христова предсказања о Његовом Страшном Суду и мноштво Његових изрека о немогућности спасења за онога ко се узда у богатство? – Међутим, богаћење, као руководећи циљ све делатности, свег сопственог живота, бива удео многих богомолних људи, који воле Цркву и живе уздржано и трезвено. То су често људи јаке воље и самоконтроле, јер су оваква својства потребна и за чување црквене побожности и да би човек зарадио богатство. Сетимо се богатог младића из Јеванђеља: Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје? (Мт. 19, 20). Међутим, да сачува “све то”, односно да испуни заповест можда може само богати наследник, али човек који сакупља или умножава богатство, или шкртац, наравно, не може. Овакав човек је сигурно одбијао потребите, није помагао рођацима, није подржавао цркву, гурао је у сиромаштво своје другове у трговини – једном речју, бивао је немилосрдан и суров.
Како се ово сједињавало с побожношћу? Наравно, посредством самообмане, која човеку сугерише или мисао о крајњој нужности да ради добра породице умножава и шкрто чува своје наслеђе или да све речи којима наша вера разобличава среброљубље тумачи у смислу који њему одговара, или да покушава да докаже да су сви потребити и молиоци лењивци и пијанице. Да би умирио своју савест, овај човек понекад даје прилог за цркву или дела доброчинства, али је то толико мало у поређењу с оним што стиче закидајући ближњима, да он не може у потпуности да се смири, већ само покушава да завара себе. Он зато бива узнемирен и раздражљив, ћудљив и деспотски настројен, као јунаци наших писаца Островског, Горбунова и других. Један трговац је на југу Русије саградио велик, леп храм и позвао је свог старог стрица да се диви прекрасној згради. “Да, пространа, лепа црква,” рече старац, “јако много народа може да се смести у њу, али ипак не може да прими онолико људи колико си ти покрао и преварио: они не би могли да се сместе у ову велику цркву.”
То је могао да каже овај старац, али је духовном оцу тешко да тако говори, и не само зато што не треба осуђивати и брукати оне већ малобројне приложнике и доброчинитеље, који још увек опстају у наше греховно време, већ и због тог разлога што није лако одредити границу између дозволе да се чува богатство и забране робовања страсти среброљубља. Народу и друштву су потребни индустрија и трговина. И једно и друго цвета само уколико постоје јаки трговци и фабриканти; њихов усрдни рад у корист народа и државе сједињује се с умножавањем сопственог богатства, а одрекавши се жеље за богаћењем тешко да ће напрезати своју мисао и своје напоре за напредак предузетог посла. Скоро исто то се може рећи и о ситним домаћинствима, чак и о сваком земљеделцу. Наравно, духовник га неће задржавати ако сам изрази спремност да поступи као Матеј-цариник или као Зеведејеви синови, тј. да остави свој занат и да иде за Господом, на пример, у манастир, али треба имати на уму да је овакав захтев (а уопште не савет, како стоји у нашим неуспешним тумачењима) Господ богатом младићу поставио тек кад се испоставило да покорава у себи страсти и да у свему поштује заповести Божије, дакле да је сазрео да ступи на пут свецелог посвећивања себе Богу и Цркви (и хајде за Мном (Мт. 16, 24; Мк. 8, 34; Лк. 9, 23).
Али, шта чинити с добронамерним људима, којима ипак није туђа страст среброљубља и који се баве послом који је везан за умножавање њиховог земаљског благостања?
Наравно, парохијанима с јасном савешћу, који сами признају да су подвргнути страсти среброљубља, духовник треба отворено да говори о овој страсти, али шрктце и среброљупце, који не разумеју своје греховно стање, у прво време треба да испита о оним заиста греховним делима или поступцима, које користољупци обично чине: они су набројани у катехизису приликом излагања друге заповести. Кад човек који се исповеда призна неколико превара у трговини, како је преварио колегу или како је одбио да помогне удовици-рођаки, рођаку који студира и т.сл. треба га упитати зашто је поступао тако нечасно и сурово? Значи, жеља да умножи или да сачува свој иметак је у њему већ страст, ради које ће угушити глас савести? Нека не мисли да му то не смета да буде добар човек – хришћанин. Јуда – у тим случајевима је изузетно корисно подсетити их на Јуду – је такође био богомолник и верујући човек, чак је исцељивао болесне и ђавоимане, као и остали апостоли (в. Лк. 9, 6; 10, 7), али до чега је дошао подлегавши страсти среброљубља? Зар Господ није за њега рекао: тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијег; боље би му било да се није родио тај човјек (Мт. 26, 24; уп. Мк. 14, 21); и још: Не изабрах ли Ја вас дванаеосторицу? И један од вас је ђаво (Јн. 6, 67) Дакле, “вижди, имениј рачитељу, сих ради удавленије употребиша, бјежи неситија души, Учитељу таковаја дерзнувшиија” (“Гледај, ти који сабираш имања, онога од њих који се удавио, бежи од ове незасите душе, видећи на шта се дрзнула у односу на Учитеља”) (Тропар Великог четвртка).
Врло је важно да среброљубац схвати да се налази у рукама погубне страсти. Ако је духовник то остварио, учинио је теже дело него да у исто то убеди блудника, пијаницу или гневљивог; ове страсти се очигледно испољавају на ружан начин, а користољубивост је страст с маском пристојности, која се често скрива од духовног погледа своје жртве. “Па шта? Да ли треба све да поделим и да постанем просјак?” упитаће затечени грешник. “Не, за то још није дошло време, али омрзни пре свега своју страст и кад те она буде спречавала да чиниш добра дела претећи ти осиромашењем, гази је макар у оним случајевима кад мирно размисливши, схватиш да ни у једном и у другом делу нећеш претрпети никакву штету. Учинивши добро дело упитај своје срце да није стекло другу, бољу корист него што је новац? Зар се на њега није пренео макар део оне радости коју је причинио ближњем учинивши му добро дело? Зар се оно није насладило слатком надом кад је могао да примени на себе оне значајне, изузетне молбе, које Црква упућује за своје приложнике: “Освјати љубјашчија благољепије дому Твојего” (“Озари оне који воле красоту дома Твог”). “Ти тјех воспрослави божественоју Твојеју силоју” (“Прослави их божанском силом Твојом”) (из богослужења); а градитеље храмова Црква још за њиховог живота, као и после смрти, назива блаженима и достојнима вечног сећања. Стога немој омрзнути не молиоце, већ своју погибељну страст. Нећеш осиромашити од чињења добрих дела, а шкртост и користољубивост човека чине мрским читавом окружењу, не искључујући његову рођену породицу. Али ако чињење добрих дела ближњем можеш да започнеш од тога да га се не клониш, макар у оним приликама кад то неће изазвати застој или неће бити препрека у твојим пословима, ово ограничење не сме да постоји кад је у питању обавеза да се човек уздржи и да не чини зло ближњима. Ако ти се учини да не преваривши људе, не уништивши супарника, нећеш моћи да поправиш своје послове, да ће твоја имовина претрпети велику штету ако не дозволиш себи да учиниш ово или оно нечасно дело осуди себе на губитак, чак и на осиромашење, али не умножавај свој иметак сузама и проклетствима ближњих и уопште злочином, ако не желиш да постанеш попут Јуде. Да не падне на тебе реч свт. Јована Златоуста: богаташ је или пљачкаш или син пљачкаша. Духовник треба строго да осуђује пљачкаше, сељаке-револуционаре, да им понавља десету заповест и правило Номоканона, по којем је лопов или пљачкаш дужан да врати украдено и да дода једну петину и да може да се причести тек по истеку два дана, а онај ко је опљачкао црквено добро 15 година не сме да се причести (правила 46, 47, 49, 50 и др.).
А пљачкаши црквене имовине подлежу изопштавању из Цркве. О преварама и зеленаштву, наводно принудним, због страха од сопственог осиромашења, треба рећи да нико неће оправдати чиновника, или стражара, или судију, који су у страху од људи или због сиромаштва прекршили своју заклетву. Тако и трговац или газда, ако не могу да сачувају своје благостање без преваре или довођења супарника у невољу, нека осуде себе на губитак, па и на осиромашење, али нека не одступе од захтева поштења.
Завршавајући излагање о борби против среброљубља, рећи ћемо да духовник, саветујући парохијанину да га победи делима доброчинства, не саветује да само разбацује копејке просјацима или наметљивим молицима, већ да изађе у сусрет нужди познаника за коју зна, премда ови и не умиру од глади; или ако човек има слободног времена и усрдности, он може да тражи беду и да је проверава. Само тада ће хришћанин, помажући другима, умножити у себи врлину братољубља и одвратити своје срце од љубави према стицању. Духовник треба да буде посебно опрезан у погледу савета о прилозима за цркву и добротворне установе, да не би дао повода да се посумња да је и он користољубив, и да тако лиши снаге све своје савете.
Примери духовног саветовања против различитих страсти које смо понудили, наравно, ни из далека не исцрпљују сва средства за њихово лечење: то би био материјал довољан за дебелу књигу. Остају без детаљнијег разматрања страсти на које су оци указивали: стомагоугађања, лењости, празнословља, али нема разлога да се тумаче тако другостепени грехови кад од пете до главе нема ништа здрава, него убој и модрице, и ране гнојаве, ни исцијеђене ни завијене ни уљем заблажене (Ис. 1, 6). Наравно, и о томе треба говорити на исповести, али ћемо се ограничити указивањем на хитније лечење духовних болести, сад већ у облику посебних грехова и грехопада.

Comments are closed.