IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISPOVESTI
 
OSTALE STRASTI I POJEDINI GREHOVI.
 
SREBROLJUBLJE
 
Služitelj Božji, koji se ovom delu posvetio dobrovoljno, a ne zbog drugih pobuda, sklon je da na hrišćane, koji ostvaruju svoje spasenje, odnosno koji dolaze na ispovest, gleda kao na ljude koji žele da posvete svoj život duhovnom usavršavanju i koji se bore samo s ostacima grehovnih strasti: gordošću, bludom i gnevom. Zato mu je vrlo teško da shvati čoveka, koji premda i veruje, i seća se budućeg života, i izbegava teške grehove, ima i druge bogove osim Boga istinitog, a takvi su srebroljupci, odnosno okoreli škrtci i pohlepni tragaoci za imetkom. Uzbuđenja gneva, samoljublja i bluda, mada često odvlače čoveka od Boga, upijaju se u dušu kao slepi porivi i kao neprijatelji koji ga napadaju protiv njegove volje, a srebroljublje i šrktost nemaju svojstva burnog slepog poriva, već svesnog, mirnog raspoloženja duše, usmerenja volje. Kako ono može da ostane u hrišćanskoj duši, koja sluša Hristova predskazanja o Njegovom Strašnom Sudu i mnoštvo Njegovih izreka o nemogućnosti spasenja za onoga ko se uzda u bogatstvo? – Međutim, bogaćenje, kao rukovodeći cilj sve delatnosti, sveg sopstvenog života, biva udeo mnogih bogomolnih ljudi, koji vole Crkvu i žive uzdržano i trezveno. To su često ljudi jake volje i samokontrole, jer su ovakva svojstva potrebna i za čuvanje crkvene pobožnosti i da bi čovek zaradio bogatstvo. Setimo se bogatog mladića iz Jevanđelja: Sve ovo sačuvah od mladosti svoje; šta mi još nedostaje? (Mt. 19, 20). Međutim, da sačuva „sve to“, odnosno da ispuni zapovest možda može samo bogati naslednik, ali čovek koji sakuplja ili umnožava bogatstvo, ili škrtac, naravno, ne može. Ovakav čovek je sigurno odbijao potrebite, nije pomagao rođacima, nije podržavao crkvu, gurao je u siromaštvo svoje drugove u trgovini – jednom rečju, bivao je nemilosrdan i surov.
Kako se ovo sjedinjavalo s pobožnošću? Naravno, posredstvom samoobmane, koja čoveku sugeriše ili misao o krajnjoj nužnosti da radi dobra porodice umnožava i škrto čuva svoje nasleđe ili da sve reči kojima naša vera razobličava srebroljublje tumači u smislu koji njemu odgovara, ili da pokušava da dokaže da su svi potrebiti i molioci lenjivci i pijanice. Da bi umirio svoju savest, ovaj čovek ponekad daje prilog za crkvu ili dela dobročinstva, ali je to toliko malo u poređenju s onim što stiče zakidajući bližnjima, da on ne može u potpunosti da se smiri, već samo pokušava da zavara sebe. On zato biva uznemiren i razdražljiv, ćudljiv i despotski nastrojen, kao junaci naših pisaca Ostrovskog, Gorbunova i drugih. Jedan trgovac je na jugu Rusije sagradio velik, lep hram i pozvao je svog starog strica da se divi prekrasnoj zgradi. „Da, prostrana, lepa crkva,“ reče starac, „jako mnogo naroda može da se smesti u nju, ali ipak ne može da primi onoliko ljudi koliko si ti pokrao i prevario: oni ne bi mogli da se smeste u ovu veliku crkvu.“
To je mogao da kaže ovaj starac, ali je duhovnom ocu teško da tako govori, i ne samo zato što ne treba osuđivati i brukati one već malobrojne priložnike i dobročinitelje, koji još uvek opstaju u naše grehovno vreme, već i zbog tog razloga što nije lako odrediti granicu između dozvole da se čuva bogatstvo i zabrane robovanja strasti srebroljublja. Narodu i društvu su potrebni industrija i trgovina. I jedno i drugo cveta samo ukoliko postoje jaki trgovci i fabrikanti; njihov usrdni rad u korist naroda i države sjedinjuje se s umnožavanjem sopstvenog bogatstva, a odrekavši se želje za bogaćenjem teško da će naprezati svoju misao i svoje napore za napredak preduzetog posla. Skoro isto to se može reći i o sitnim domaćinstvima, čak i o svakom zemljedelcu. Naravno, duhovnik ga neće zadržavati ako sam izrazi spremnost da postupi kao Matej-carinik ili kao Zevedejevi sinovi, tj. da ostavi svoj zanat i da ide za Gospodom, na primer, u manastir, ali treba imati na umu da je ovakav zahtev (a uopšte ne savet, kako stoji u našim neuspešnim tumačenjima) Gospod bogatom mladiću postavio tek kad se ispostavilo da pokorava u sebi strasti i da u svemu poštuje zapovesti Božije, dakle da je sazreo da stupi na put svecelog posvećivanja sebe Bogu i Crkvi (i hajde za Mnom (Mt. 16, 24; Mk. 8, 34; Lk. 9, 23).
Ali, šta činiti s dobronamernim ljudima, kojima ipak nije tuđa strast srebroljublja i koji se bave poslom koji je vezan za umnožavanje njihovog zemaljskog blagostanja?
Naravno, parohijanima s jasnom savešću, koji sami priznaju da su podvrgnuti strasti srebroljublja, duhovnik treba otvoreno da govori o ovoj strasti, ali šrktce i srebroljupce, koji ne razumeju svoje grehovno stanje, u prvo vreme treba da ispita o onim zaista grehovnim delima ili postupcima, koje koristoljupci obično čine: oni su nabrojani u katehizisu prilikom izlaganja druge zapovesti. Kad čovek koji se ispoveda prizna nekoliko prevara u trgovini, kako je prevario kolegu ili kako je odbio da pomogne udovici-rođaki, rođaku koji studira i t.sl. treba ga upitati zašto je postupao tako nečasno i surovo? Znači, želja da umnoži ili da sačuva svoj imetak je u njemu već strast, radi koje će ugušiti glas savesti? Neka ne misli da mu to ne smeta da bude dobar čovek – hrišćanin. Juda – u tim slučajevima je izuzetno korisno podsetiti ih na Judu – je takođe bio bogomolnik i verujući čovek, čak je isceljivao bolesne i đavoimane, kao i ostali apostoli (v. Lk. 9, 6; 10, 7), ali do čega je došao podlegavši strasti srebroljublja? Zar Gospod nije za njega rekao: teško onome čovjeku koji izda Sina Čovječijeg; bolje bi mu bilo da se nije rodio taj čovjek (Mt. 26, 24; up. Mk. 14, 21); i još: Ne izabrah li Ja vas dvanaeostoricu? I jedan od vas je đavo (Jn. 6, 67) Dakle, „viždi, imenij račitelju, sih radi udavlenije upotrebiša, bježi nesitija duši, Učitelju takovaja derznuvšiija“ („Gledaj, ti koji sabiraš imanja, onoga od njih koji se udavio, beži od ove nezasite duše, videći na šta se drznula u odnosu na Učitelja“) (Tropar Velikog četvrtka).
Vrlo je važno da srebroljubac shvati da se nalazi u rukama pogubne strasti. Ako je duhovnik to ostvario, učinio je teže delo nego da u isto to ubedi bludnika, pijanicu ili gnevljivog; ove strasti se očigledno ispoljavaju na ružan način, a koristoljubivost je strast s maskom pristojnosti, koja se često skriva od duhovnog pogleda svoje žrtve. „Pa šta? Da li treba sve da podelim i da postanem prosjak?“ upitaće zatečeni grešnik. „Ne, za to još nije došlo vreme, ali omrzni pre svega svoju strast i kad te ona bude sprečavala da činiš dobra dela preteći ti osiromašenjem, gazi je makar u onim slučajevima kad mirno razmislivši, shvatiš da ni u jednom i u drugom delu nećeš pretrpeti nikakvu štetu. Učinivši dobro delo upitaj svoje srce da nije steklo drugu, bolju korist nego što je novac? Zar se na njega nije preneo makar deo one radosti koju je pričinio bližnjem učinivši mu dobro delo? Zar se ono nije nasladilo slatkom nadom kad je mogao da primeni na sebe one značajne, izuzetne molbe, koje Crkva upućuje za svoje priložnike: „Osvjati ljubjaščija blagoljepije domu Tvojego“ („Ozari one koji vole krasotu doma Tvog“). „Ti tjeh vosproslavi božestvenoju Tvojeju siloju“ („Proslavi ih božanskom silom Tvojom“) (iz bogosluženja); a graditelje hramova Crkva još za njihovog života, kao i posle smrti, naziva blaženima i dostojnima večnog sećanja. Stoga nemoj omrznuti ne molioce, već svoju pogibeljnu strast. Nećeš osiromašiti od činjenja dobrih dela, a škrtost i koristoljubivost čoveka čine mrskim čitavom okruženju, ne isključujući njegovu rođenu porodicu. Ali ako činjenje dobrih dela bližnjem možeš da započneš od toga da ga se ne kloniš, makar u onim prilikama kad to neće izazvati zastoj ili neće biti prepreka u tvojim poslovima, ovo ograničenje ne sme da postoji kad je u pitanju obaveza da se čovek uzdrži i da ne čini zlo bližnjima. Ako ti se učini da ne prevarivši ljude, ne uništivši suparnika, nećeš moći da popraviš svoje poslove, da će tvoja imovina pretrpeti veliku štetu ako ne dozvoliš sebi da učiniš ovo ili ono nečasno delo osudi sebe na gubitak, čak i na osiromašenje, ali ne umnožavaj svoj imetak suzama i prokletstvima bližnjih i uopšte zločinom, ako ne želiš da postaneš poput Jude. Da ne padne na tebe reč svt. Jovana Zlatousta: bogataš je ili pljačkaš ili sin pljačkaša. Duhovnik treba strogo da osuđuje pljačkaše, seljake-revolucionare, da im ponavlja desetu zapovest i pravilo Nomokanona, po kojem je lopov ili pljačkaš dužan da vrati ukradeno i da doda jednu petinu i da može da se pričesti tek po isteku dva dana, a onaj ko je opljačkao crkveno dobro 15 godina ne sme da se pričesti (pravila 46, 47, 49, 50 i dr.).
A pljačkaši crkvene imovine podležu izopštavanju iz Crkve. O prevarama i zelenaštvu, navodno prinudnim, zbog straha od sopstvenog osiromašenja, treba reći da niko neće opravdati činovnika, ili stražara, ili sudiju, koji su u strahu od ljudi ili zbog siromaštva prekršili svoju zakletvu. Tako i trgovac ili gazda, ako ne mogu da sačuvaju svoje blagostanje bez prevare ili dovođenja suparnika u nevolju, neka osude sebe na gubitak, pa i na osiromašenje, ali neka ne odstupe od zahteva poštenja.
Završavajući izlaganje o borbi protiv srebroljublja, reći ćemo da duhovnik, savetujući parohijaninu da ga pobedi delima dobročinstva, ne savetuje da samo razbacuje kopejke prosjacima ili nametljivim molicima, već da izađe u susret nuždi poznanika za koju zna, premda ovi i ne umiru od gladi; ili ako čovek ima slobodnog vremena i usrdnosti, on može da traži bedu i da je proverava. Samo tada će hrišćanin, pomažući drugima, umnožiti u sebi vrlinu bratoljublja i odvratiti svoje srce od ljubavi prema sticanju. Duhovnik treba da bude posebno oprezan u pogledu saveta o prilozima za crkvu i dobrotvorne ustanove, da ne bi dao povoda da se posumnja da je i on koristoljubiv, i da tako liši snage sve svoje savete.
Primeri duhovnog savetovanja protiv različitih strasti koje smo ponudili, naravno, ni iz daleka ne iscrpljuju sva sredstva za njihovo lečenje: to bi bio materijal dovoljan za debelu knjigu. Ostaju bez detaljnijeg razmatranja strasti na koje su oci ukazivali: stomagougađanja, lenjosti, praznoslovlja, ali nema razloga da se tumače tako drugostepeni grehovi kad od pete do glave nema ništa zdrava, nego uboj i modrice, i rane gnojave, ni iscijeđene ni zavijene ni uljem zablažene (Is. 1, 6). Naravno, i o tome treba govoriti na ispovesti, ali ćemo se ograničiti ukazivanjem na hitnije lečenje duhovnih bolesti, sad već u obliku posebnih grehova i grehopada.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *