IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISPOVESTI
 
BOLESTI VOLJE I SRCA.
 
PIJANSTVO
 
Rođena sestra razvrata je pijanstvo, jer po rečima sv. Vasilija Velikog, vino nikad nije bilo drug čednosti. Uostalom, porok pijanstva nije srodan samo razvratu, već i svim prestupima uopšte. Ogromna većina njih se počini u pijanom stanju ili u mamurluku. Veći deo svih porodičnih tragedija, ljudskih žalosti i društvenih nesreća potiče od vina i pijanstva.
Duhovnik pre svega treba da se brine da u svim parohijama opovrgne misao da pijanstvo navodno nije greh i da nije porok, jer se ono pre svega nerado zadržava na malom stepenu, već obavezno postepeno prelazi u hronično pijanstvo. Osim toga, pa čak i uglavnom, pokajnik treba da usvoji misao da pijanstvo, posebno kad dođe do hroničnog oblika, nikad nije prosto loša navika, već biva sjedinjeno sa stalnim neraspoloženjem. Da li je to tako? Zar naprotiv, ne nailazimo na „veoma dobre“, milostive i popustljive ljude, koji dok su trezni izgledaju kao najbolji ljudi i čini se, da bi bili sveci da nije opijanja, koje kod njih traje otprilike po dve nedelje, i to nekoliko puta godišnje. Međutim, tako se čini samo površnom posmatraču. Onaj ko bliže poznaje ovakve ljude, reći će vam da su ispunjeni ili bludnom strašću, kojoj ne mogu da se prepuste u treznom stanju, ili da su, što biva češće, obuzeti nezadovoljenim častoljubljem ili ozlojeđenošću zbog svog neuspelog života, ili da ih muče zloba i zavist. Nemajući mogućnosti da ostvare svoje želje na javi oni se uz pomoć vina prenose u oblast maštanja i opivši se vinskim isparenjima, umišljaju da su generali, ministri, poznati naučnici ili umetnici, srećni ljubavnici, pobednici svojih neprijatelja i da im se svete. Zato neka se hronične pijanice kad im bivaju upućeni prekori, ne izgovaraju, kao što to obično čine: „Pijem, ali zato nikoga ne vređam, ne potkradam, ne spletkarim, ne izazazivam svađe“ itd. Oni u svojoj duši uvek nose otrov zlobe, ili zavisti, ili roptanja, ili bluda i dok ne ubiju u sebi slične želje, neće odustati od svog pijanstva. Pijanstvo je pojava koja proističe iz drugih strasti, kojih njegova žrtva nije potpuno svesna, ali iscelenje od ove bolesti nije moguće dok se iz srca ne istera strast koja je izaziva. Naravno, to se tiče pijanstva, koje je postalo već hronično, a mladićka bekrijanja uglavnom za cilj imaju ili da se čovek okuraži kako bi se upustio u razvrat ili da na tako besmislen način ubedi sebe da je već odrstao čovek. Onima koji se kaju za slične grehove, osim objašnjavanja besmislenosti takvog načina dokazivanja, treba savetovati još da se klone pijanog društva i da nađu trezne prijatelje. Uopšte, dok pijanstvo nije počelo da postaje hronično, dok se nije sraslo s nekom ukorenjenom strašću duše, čovek koji se za njega iskreno kaje, uvek može da ga se oslobodi uz pomoć Božiju.
Pijanstvo jeste jedna od najpogubnijih duhovnih bolesti u našem pravoslavnom narodu, ali nije najpogubnija. Zato, osim direktnih poučavanja pijanica o borbi s njihovom strašću, duhovnik treba da daje upozoravajuće savete, tačnije da zahteva i od vaspitača dece, a posebno roditelja: da ne daju deci i omladini votku, da se ne pojavljuju pred njima kad popiju, da se ne hvale pijanstvom i da ne hvale pijanice i pijanstvo. Svim grešnicima koji se opijaju do gubitka svesti, do tučnjave ili mučnine, dobro je da se odrede epitimije, makar metanije, koje će činiti nasamo, međutim s onim predostrožnostima, koje se tiču opšteg određivanja epitimija, o kojima će kasnije biti reči.
Smatram da nije preko potrebno savetovati duhovnicima da naslikaju pijanici sliku žalosnih posledica pijanstva: to će umeti da učini svaki, čak i mlad sveštenik, već ću ga podsetiti da je korisno ne zadovoljavati se uopštenim slikama štetnosti pijanstva već se prethodno raspitati kod onoga ko se ispoveda o uslovima njegovog porodičnog života i zanimanju i reći nešto što se najbliže odnosi na njegov porodični život i na život njegove porodice. Naravno, u ovom slučaju jak je duhovnik koji lično poznaje svog duhovnog sina i njegovu porodicu i koji može da mu ukaže na posledice njegovog pijanog života ili lako može da se desi u uslovima njegovog porodičnog i ličnog života.
Uostalom, verovatno je najteža stvar u sličnim situacijama – da čovek nauči pijanicu koji je prestao da vlada sobom, da se odrekne svoje navike; verovatno se još jedino porok malakije toliko teško otkida od ljudskog srca, kao porok pijanstva ako se ukorenio do te mere da potpuno savladava ljudsku volju.
Istina, rekli smo da opijanja drže čoveka u sramnom zarobljeništvu zato što su sjedinjena s duhovnom strašću i zlobom, a dešava se i da je čovek kojeg su porobila već omrznuo svoju strast, da se već smirava dušom i da moli Boga i ljude da ga nauče kako da se izbavi od nje, a ne može to da učini. Možda se već upisao u društvo trezvenosti i zakleo da neće piti votku i vino, ali krši svoju zakletvu. Šta duhovnik tada da radi?
Korisno je podsetiti ga na priču o bludnom sinu i upitati: zašto se otac ovog izgubljenog mladića tako čvrsto uverio u njegovo popravljanje da je napravio pir s pesmama, plesom, i naravno, s vinom, ne plašeći se da će ono poslužiti kao početak novog opijanja njegovog sina posle nevoljne gladi i trezvenosti? Pa to je zato, treba odgovoriti, što je bludni sin, kao prvo, sam sebe kaznio: osudio je sebe na to da se naziva najamnikom, izrazio je spremnost da od gospodara postane rob, a kao drugo, radi ispunjenja svoje dobre odluke preduzeo je podvig dugog i teškog puta i podvig ponižene molbe pred svojim ocem, s kojim mu je ranije bilo teško da živi u zadovoljstvu i nežnosti, pošto mu je duša bila samovoljna i nepokorna.
Isto tako se i o Zakheju Gospod tako uvereno izrazio: danas dođe spasenje domu ovome (Lk. 19, 9) – upravo zato što je Zakhej, ne očekujući bilo kakve zahteve, sam sebe osudio na potpuno ubijanje svoje strasti posredstvom, za bogataša tako teškog podviga, da podeli polovinu imanja siromašnima i da četvorostruko nagradi one koje je uvredio. Sigurno biva popravljanje onih hroničnih pijanica koje se radi izbavljanja od pijanstva na celu zimu doseljavaju u Valaamski manastir na Ladoškom jezeru, gde je nemoguće doći do votke, i osuđuju sebe na teška poslušanja, čak i ako su bogataši. Uostalom, čak i za takve se kaže da se potpuna sigurnost u njihovo konačno popravljanje može imati tek tri godine nakon što prestanu da se opijaju, a do tada se može gajiti samo dobra i radosna nada.
Razume se, ne može svako onaj ko se kaje da raspolaže sobom tako da ima vremena da ode u manastir, makar na pola godine, ali onima koji imaju mogućnosti da tako postupe, treba objasniti da je čvrsto ono pokajanje koje je, kao prvo, ispunjeno samoprekorevanjem, a nipošto ne žaljenjem na duge kao na vinovnike svog pada, a kao drugo, odlukom da čovek sam sebe podvrgne lišavanjima i trudu, još težim i gorim od onih kojima ga je porok već podvrgao, bilo da je to u vidu siromaštva, ili bolesti ili lišavanja službe. Razlika između nemoćnih i nepopravljivih plačljivaca na svoju strast i na svoj položaj i ljudi koji su odlučili da obavezno uz pomoć Božiju ustanu od svog pada, pada u oči sama po sebi. Evo, pred vama je činovnik ili trgovački pomoćnik, koji je otpušten zbog pijanstva. Jedan, moleći vas za službu, premda i priznaje svoju „slabost“ dokazuje da je znatno preuveličana u njegovom svedočanstvu, da njegovi prijatelji, koji su pili više od njega nisu bili otpušteni zato što na službi nisu imali nedobronamernike kao on. Sad on moli za službu, makar i u provinciji, ali ne goru, već verovatno bolju nego što je imao ranije. Dolazi kod vas i drugi i iskreno izjavljuje da je otpušten i priznaje da je otpušten s razlogom. On moli za najskromniju službu, makar pisara, iako ima univerzitetsko obrazovanje, ili čistača dvorišta, iako je ranije bio trgovački pomoćnik s pet puta većom platom od čistača. U oba slučaja ovaj molilac moli da bude primljen do prve greške i čak da mu se ne daje bolje mesto dok ne dokaže na delu da se popravio. Evo, ovakvo pokajanje, ovakva odlučnost su već sigurni, i duhovnik će, navodeći pijancu ove primere, objasniti da je njegova duša poput bolesnika na hirurgiji koji treba da osudi sebe na tešku operaciju, čak i na potpunu amputaciju ruke ili noge, da ne bi živ istrulio. „A ti,“ reći će duhovnik, „treba da odsečeš svoje samoljublje, možda da promeniš svoj položaj u društvu, da porobiš sebe radu, i da budeš potčinjen neko vreme, ali ćeš se zatim, potpuno se oslobodivši svog sramnog poroka, bodar i radostan vratiti svojim rođenima i bliskima, a treba i da omrzneš svoj pad do same smrti. I poznajem takve,“ dodaće duhovnik, „koji su dugo robovali demonu pijanstva, a kasnije su se potpuno izbavili od njega teškim podvizima.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *