IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISPOVESTI
 
BOLESTI VOLJE I SRCA.
 
SEDMA ZAPOVEST
 
Da li treba govoriti o tome da duhovnik najčešće i najviše sluša priznanja za grehove protiv celomudrenosti i daje savete za borbu protiv njih. U današnje vreme kad likuje neverje i kad je vera posramljena, na ispovest dolaze samo oni koji žele da spasu svoju dušu. Veoma mnoge, ako ne većina ovih hrabrih duša same su se smirile pred Gospodom i nikoga ne vređaju, već se trude da čine dobro i da nikoga ne uznemiravaju. Ovakvi hrišćani, koji idu ka Bogu sami, obično bivaju slobodni od zlobe, srebroljublja i zavisti, ali čulna iskušenja nastavljaju da ih proganjaju čak i u manastiru i u pustinji, ako su slobodni od sablažnjavanja ženskom lepotom i šarmantnim ženskim društvom, grešna pohota se javlja u najgrubljoj životinjskoj pohoti, a ako se hrišćanin potpuno kloni žena, onda u obliku tajnog greha ili neprirodnih stremljenja. Ovakva težnja ne napušta hrišćanina, pa čak i podvižnika, koji se uporno bori sa sobom i svom dušom mrzi greh, vatreno želeći da vodi savršeno čedan život. Nije tačno, kako neki misle, da brak potpuno oslobađa čoveka ove borbe. I u njemu ograničavanje zbog porođaja i bolesti žene i usled privremenih rastanaka zbog službe ili trgovine iskušava supružnike pomislima o nezakonitim vezama, a da ne govorimo već o raznovrsnim prekomernostima u međusobnim odnosima. Evo zbog čega u trebnicima ni za jedan greh nema toliko pitanja i epitimija, kao za greh celomudrenosti. Grešnike ćemo razlikovati po stepenu njihovog pokajanja i po suštini samih grehova. Počećemo od onih koji se muče prekorima savesti, ali se ne odlučuju da priznaju greh. To se posebno dešava ako poznaju sveštenika i ako ih je on smatrao poštenim ženama, muževima, devojkama ili dečacima. Takođe, iskušenice u obiteljima se stide da priznaju svom duhovniku ove poslednje grehove; bračni drugovi i jednog i drugog pola se stide da priznaju bračne prevare, devojke i žene se stide da priznaju čedomorstvo, kao i protivprirodne grehove, koji su se sada veoma raširili u svim slojevima društva. Međutim, veliki je greh onih koji sakrivaju grehove na ispovesti: kao što smo rekli, mnogi ovakvi grešnici zemaljski život završavaju samoubistvom, ali zlo tajenja se sastoji još i u tome što će se hrišćanin ili hrišćanka dok ne ispovede svoj pad, ponovo i ponovo vraćati na njega i postepeno će pasti u potpuno očajanje, ili nasuprot tome, u bestidnost i bezbožnost, i sasvim će prestati da dolaze na ispovest. Zato, ma kako bilo teško duhovniku da ispituje slične stvari, on ne sme da pušta od sebe čoveka, koji se ispoveda ako ima osnove da podozreva da nešto krije, dok ne dobije od njega potpuno priznanje. Nije radosno ni pisati ove redove i ovu glavu, ali nam je dobro poznato koliko su naši duhovnici neiskusni u svom delanju i kakve greške im se dešavaju u oceni grehova i u savetima o borbi s njima, i zato se primoravamo da pišemo o njima, ono što je moguće, direktno, a o ostalom upućujemo na glave u Nomokanonu.
Dakle, ako si od mladića ili devojke saznao da nisu zgrešili bludom, upitaj ih da li su zgrešili drugim grehom, koji je blizak ovom i kojim se krši sedma zapovest. Ovde često počinju uzbuđenje, crvenilo obraza, teški uzdasi, a ponekad i suze. Manji grehovi ovakve vrste sa svetske tačke gledišta predstavljaju predmet mučnog stida, a veći, odnosno blud ili preljuba, često su predmet hvale. Na obe ove pojave ukazuje čak i Lav Tolstoj u „Krojcerovoj sonati“.
Međutim, pitajući za to svoja duhovna čeda, decu, od kojih su mnogi krivi za tajne grehove (petrogradski veroučitelji su mi govorili da njima greši 75%), duhovnik treba da bude oprezan da nikako ne saopšti o načinima činjenja sličnog greha deci, koja su potpuno nevina i koja ne znaju ni za kakve pakosti. Kod dece koja su već duboko ogrezla u poročne navike one se ogledaju na licima: njihove oči bivaju mutne, obrazi vlažnjikavi (kao i ruke), a centar lica, odnosno donji deo lica i gornji deo obraza zajedno s očima izgledaju kao mrtvi, poput maske sive boje, koja skriva lice deteta ili pubertetlije. Ponakad ono dozvoljava sebi grehovne radnje uopšte ne znajući da je to grešno i razorno po njegovo zdravlje. Ovakve prvo upitaj da li čitaju nepristojne knjige, da li vole da gledaju iste takve slike, da li diraju prstima nešto što ne treba.
Ako pubertetlija, dečak ili devojčica, primete da im govoriš sa saosećanjem, a ne da bi ih izgrdio i ponizio, već će i sami preduhitriti tvoja dalja pitanja, premda s unutrašnjom mukom, ali će ne štedeći sebe, ispričati svoje grehove. Slušaj ih mirno i strpljivo, nemoj pokazati negodovanje ako čuješ za ono što nisi očekivao – međusobnu malakiju, muželožništvo, incest, skotološtvo i pticeloštvo. Sve se ovo dešava upravo tamo gde deca, pa čak i malo starija, ne znaju šta je grešno, a šta nije grešno, već videći da to čine životinje, podražavaju ih, a zatim, ne srevši na vreme duhovnika koji bi umeo da primi njihovu ispovest, nose na svom srcu težak kamen počinjenog greha i prvo ga prećutkuju zbog neznanja, a kasnije, odrastavši i postavši samoljubivi, već se prosto stide da priznaju svoja nerazumna dela i nose u sebi misao o tome da su oskrnavljeni za ceo život i stiču čamotno i razdražljivo duševno raspoloženje. Međutim, ovde još nije kraj njihovoj duhovnoj nevolji, druga pomisao im govori: svejedno si već muželožnik ili počinilac incesta, nema razloga da se zadržavaš pred manjim grehom bluda i sličnima; i tako vene mlada duša, koja nije naišla na duhovni oslonac.
A kad ti, ljubljeni duhovniče, saznaš koji je greh tvog duhovnog čeda, ako ono zna svojstvo greha, gledaj da ga, na osnovu toga da li je blizak čamotinji ili je, nasuprot tome, raspoložen vrlo bezbrižno, savetuješ u skladu s njegovim raspoloženjem. U prvom slučaju mu u Trebniku pokaži da je to uobičajen greh dece i mladića, koji se premda je mrzak Bogu, ne kažnjava tako teškim epitimijama kao što je epitimija za blud; a grehovi u koje je čovek pao u vrlo mladim godinama zbog neznanja, premda su bili vrlo prestupni, ne računaju se kao teški, samo da se više ne ponavljaju svesno; napokon, objasni im da odvratan sodomski greh, za koji mnogi, skoro nevini dečaci i mladići pogrešno smatraju sebe krivima, uopšte nije ono čime su oni polusvesno ili sasvim nesvesno grešili. Oni su verovatno, počinili greh koji se pominje u 29. i 30. pravilu Nomokanona, a ne onaj teški greh, koji se pominje u 28., 185. i 186., gde je opisana i razlika po stepenu krivice između ovih grehova. Nažalost, većina duhovnika ovo ne zna, i podvrgava, na primer, iskušenice, koje priznaju ovaj manji greh, istoj osudi, koja je određena za najteži, i zato je skrivanje grehova na ispovesti u ženskim manastirima i sestrinstvima vrlo česta pojava.
Dakle, kad mlada duša, pogođena stidom ili čamotinjom, stoji pred tobom posle svog priznanja, teši je, kako ti Bog pomogne, teši je, ali joj kaži da se kloni daljih padova. Reci da ste ti ili drugi starci znali mnoge koji su dugo robovali grehovnoj navici, ali su se kroz tajne Pokajanja i Pričešća potpuno oslobodili od nje, da u ovom nezrelom uzrastu čoveka ne vuče telo ka grehu, jer ono čak nije ni sazrelo za to, već izopačena maštanja duše. Zato, ako svoju dušu odvrati od greha s mržnjom prema njemu, njegovo telo ga neće vući na zlo; ali ako se zaglibi u svom grehu, postavši već muškarac (ili zrela devojka), biće vezan dvostruko težim okovima, jer će se tada pohotama duše pridružiti i polne potrebe tela: greh će se pojačavati, padovi će biti učestaliji, a kazna Božija će ga brzo zadesiti ili u obliku tuberkuloze, ili neurastenije, ili nesposobnosti za bračni život, ili čak u vidu idiotizma i epilepsije.
Ovakve slike posebno u jarkim bojama predoči mladim ljudima, deci, mladićima, pa čak i devojčicama-devojkama, koji živeći među sličnim drugovima ili drugaricama olako gledaju na svoje grehove. Treba im objasniti, da se greh koji savest tako lako trpi – posebno telesni greh, ne zaustavlja u svom grehovnom rastu, već da vuče čoveka na sve gore i sve prestupnije. Pedofili, skotoložnici, javne žene i ženskaroši se nisu rodili kao takvi, već su postepeno upali u bezdanu provaliju svojih padova: u ranoj mladosti su imali iste, relativno male grehove, kao i oni vršnjaci koji su život proživeli kao pošteni ljudi i dobri hrišćani, ali su se od njih razlikovali po tome što se nisu kajali za svoje padove, što su se smejali savetima, i nisu prekorevali sebe zbog grehova; kasnije, kad su oni u njima ogrubeli, morali su da prinose kasno, ali jalovo pokajanje u telu, koje je trulilo od sifilisa ili u stanju pacijenata duševne bolnice, ili u zvanju alkoholičara-odrpanca, odbačenog od društva kao čoveka koji nije sposoban ni za kakav rad, ili napokon, u stanju bedne, ostarele prostitutke, isterane iz svih javnih kuća. Sad, dok si još tako mlad (ili mlada) nije ti teško da izbegneš ovu pogubnu provaliju, ako omrzneš i svoje grehove, i svoje lakomisleno raspoloženje duše i ako stupiš u borbu sa svojim navikama koje si već počeo da zadobijaš. A kako je privlačan, kako je divan tip čoveka, muškarca ili žene koji nisu podlegli iskušenjima razvrata! Njihov izgled je bodar, lice je mladoliko, pogled hrabar i spokojan. Kako su oni zahvalni Bogu, što su svojevremeno pobedili iskušenje.
A kako da stupiš u borbu s ovim grehovima? Različito, u zavisnosti da li svoj greh činiš tajno, nasamo, ili zajedno s nekim drugim. Ako je u pitanju ovo drugo, pre svega se odlučno i oštro kloni svojih saveznika u grehu. Izjavi im to direktno i otvoreno i unapred osudi sebe na to da pretrpiš podsmeh ili uvredu; oni će te se brzo i zauvek kloniti, jer će se takođe plašiti javne sramote ili kazne.
Ako se tvoj greh pak dešava nasamo, najviše se plaši njegovog prvog stepena. Šta to znači? Pa to da duša, koja je prinela pokajanje, koja se osvetila tajnom, koja se moli i želi da živi čistim životom, ne može da se okrene ka grehovnom delu odmah, bez prethodnih, posrednih stepenika. Podvižnici nas uče da ujutru i uveče obavezno saberemo svoje misli, da se setimo svoje glavne strasti, glavne prepreke za naše spasenje, da je omrznemo u duši i da dovevši sebe u takvo raspoloženje, tri puta izgovorimo svesno i bez žurbe: „Spodobi, Gospodi, v den sej ili v nošč siju bez grjeha sohranitisja mne“ („Udostoj me, Gospode, da se ovog dana ili ove noći, sačuvam od greha“). I tog dana i te noći, Bog će te sigurno sačuvati, ako si ovu molitvu rekao iskreno i bez kolebanja.
Pomenuli smo prvi stepen greha. U čemu se on sastoji? U samoobmani. Greh ne bi ovladao čovekovom dušom, kad se ne bi naučio da pribegava laganju samog sebe: evo zašto se đavo u reči Božijoj i naziva „laž i otac laži“. Ne samo u poročnoj navici koju opisujemo već i u najmanjim strastima, drogiranju morfijumom, a tim pre u pijanstvu, čovek kojim su ovladale ove strasti, reći će boreći se sa sobom, a istovremeno varajući sebe: „Danas neću činiti svoj odvratni greh, ali ću dozvoliti sebi da se detaljnije setim: kako se to desilo prošli put? Ili, evo dozvoliću sebi da pročitam još jednom onu prljavu knjižicu, ili večeras ću izaći da pogledam lepotice na korzou, ili idem da pogledam tu i tu operetu.“ Sve je ovo opasno i štetno čak i za čednu dušu, ali duša koja je već zaražena grehovnom navikom, može da joj se ne prepušta ponovo samo dok se odlučno kloni svega sablažnjavajućeg, dok ne obnavlja oko sebe atmosferu u kojoj se obično predaje grehu. Za jedne grešnike je u ovom smislu pogibeljno društvo, a za druge, obrnuto, kad ostanu nasamo. Kad se nalaziš u bodrom i dobrom raspoloženju duše, priznaj sebi da te određene misli, određena stanja duša i tela, određeni predmeti, knjige, prizori, ponekad čak i mirisi, nezadrživo vuku ka grehu i da ne možeš da se boriš s njima ako se budeš prepuštao prvom stepeniku, i da je tvoja odluka da se zadržiš na njemu i da ne ideš dalje samoprevara, jer više nećeš moći da se zadržiš na njemu, ako si već kročio. Isto tako će se od pušenja ili opijanja morfijumom izbaviti samo onaj ko je potpuno izbacio ove trave i ko ih ne bude dodirivao. Međutim, i to je verovatno još uvek malo: da bi se očistila duša zagađena prljavštinom čulne strasti, treba je ispuniti lepim zanimanjem, koje je oplemenjuje – nadahnutim radom, fizičkim ili umnim; zatim se treba okružiti, društvom koje oplemenjuje, ili prijateljstvom s dobrim drugom, ili bliskošću sa starijim rođakom i iskrenošću prema njemu, ili prema njoj – počevši od rođena majke; a glavno je – treba postati bliži našem Nebeskom Ocu i pribegavati Mu s molitvom. U tom slučaju, duhovnik će uspešno moći da posavetuje onome ko se kaje da kupi kanonik ili molitvenik. U drugim okolnostima te nijedan mladić neće poslušati, a u svojoj nesreći i sramoti će te poslušati; ako imaš mogućnosti, sam mu pokloni molitvenik. Uzgred ćemo dodati da duhovna lica često ne mogu da zamisle kako ogroman značaj za mirjanina može da ima to ako ima molitvenik. Sveštenik koji sam potiče iz duhovne porodice, spreman je da misli da je ovakva knjižica predmet, koji je u svakoj kući potreban isto toliko kao sto i krevet, ali neka zna da ogromna većina intelektualnih porodica, pa čak i seljaka, nema ni Novi Zavet, ni molitvenik i da je on nešto čudno i ima veoma blagodatan značaj za savremeno društvo koje je podivljalo i otuđilo se od vere. Neka se njegov vlasnik čak ni ne moli po njemu svakodnevno, neka ga čak i po čitave mesece niko u porodici i ne dotakne, ali ako ga makar nekoliko puta godišnje bilo ko u porodici bude držao u rukama i ako bude nešto pročitao, i to će blagodatnom svetlošću ozariti njihove potamnele duše. I pritom znaj da će se, čak i ako se budu molili po njemu makar povremeno, upoznavati s molitvama Crkve uopšte.
Koliko sumorno i potišteno biva raspoloženje gore opisanih mladih grešnika i grešnica, toliko se bestidnim i dalekim od pokajničkog raspoloženja pokazuje ophođenje, uglavnom odraslijih mladića prema devojkama koje prodaju svoje telo ili prema razvratnim ženama zrelih godina koje su ih sablaznile na greh. Već smo na odgovarajućem mestu pominjali da se vreme sličnih padova kod omladine koja uči i studira, u mladosti podudara s gubitkom vere, a u seoskoj omladini – s padom pobožnosti i porivima svetogrđa, a u poslednje vreme s isto tako drskim negiranjem, kao i kod studenata. Zamislimo se pažljivije nad ovom žalosnom vezom između razvrata i neverja. U zrelom muškom organizmu je probuđeno samozadovoljno osećanje mladog mužjaka; ono se podržava i promenom društvenog položaja mladića: on u društvu postaje samostalno lice – student, ili se kao stariji gimnazijalac, sprema da stupi u ovu sredinu, koja se ničim ne ograničava; on se u ovoj sredini oseća kao mladoženja, izlazi iz kruga stalne roditeljske brige; sam nešto zarađuje i uopšte stiče uslove povoljne za samozadovoljno raspoloženje. Sa svoje strane, polna pohot koja se probudila ima nešto zajedničko s takvim raspoloženjem, i evo, on želi da živi bez ikakvog ograničenja; govori sebi u mislima: Raduj se, mladiću, za mladosti svoje… i hodi kuda te srce tvoje vodi (Prop. 11, 9), ali dalje reči Propovednika, čak i ako nikad nije čitao ovu svetu knjigu, koje mu govori glas savesti, izazivaju u njemu veliku razdražljivost i podstiču neprijateljsko osećanje protiv Boga i pobožnosti. Evo tih reči: ali znaj da će te za sve to Bog izvesti na sud (Prop. 11, 9). Istina, ne plaši ga i ne ljuti toliko budući sud koliko svest o tome da su njegovi grehovi zabranjeni, da ih osuđuju i Bog i roditelji, i stariji, i da ih kažnjava sama priroda u vidu veneričnih bolesti, koje svojim žrtvama prete i spošaljnjom nakaznošću i ludilom. Međutim, on uopšte nije sklon da bude prožet svešću o svojoj krivici, u svom likujućem zadovoljstvu sobom on počinje da se protivi i staje u opoziciju i prema Bogu i prema svešteniku, i prema Crkvi, i prema starijima, i prema društvenim ubeđenjima i prema pristojnosti. Iz ovoga se i rađa intelektualni nihilizam i prostonarodno huliganstvo. Da bi uspešnije zapušila usta svoje savesti omladina pribegava pomoći vina, a ponekad još i grubim psovkama, pa čak i bogohuljenju, drskim odgovaranjem starijima, kako bi se sa svih strana ogradila od buđenja savesti. Ali, najdragoceniju uslugu grehu pružaju knjižice, koje negiraju istine svete vere i ismevaju ih. Zajedno s knjižicama i sličicama i razvratnim predstavama, pa još uz pomoć društva potpuno razvratnih i neverujućih ljudi, ova sredstva za zaluđivanje sebe samih i predstavljaju razlog za to da omladina zaboravlja put do hrama Božijeg i duhovnog oca. Međutim, to još nije sve. Revolucija je stvorila još jedno sredstvo za konačno uspavljivanje sopstvene savesti: surove kazne nevinih ljudi, zajedno s mučenjima i ruganjima, kao i grubo svetogrđe u odnosu na crkvene svetinje i molitvu verujućih ljudi. Za sve ove užasne zločine kojih se užasavala čitava vasiona, ipak se našlo dovoljno dobrovoljaca, podsticanih, naravno, ničim drugim do željom da ubiju u sebi glas savesti, koja ih je nemilosrdno bičevala i želja da je se zauvek izbave. Ovaj podsticaj, kojeg mladići i devojke, a ponekad i stariji ljudi uopšte nisu svesni, primorava ih da žedno traže i čitaju sve ono što se štampa protiv Boga, Crkve i Božjih zapovesti i da se gnevno okreću od svake knjige ili besede, koje brane istine vere, a koje su ponuđene njihovoj pažnji. Zato, s kakvim poverenjem i bez ikakve provere omladina pažljivo sluša govore svojih samouverenijih drugova, a ponekad i lekara koji su izgubili savest, o tome da su bludna dela nesvladiva potreba fizički sazrelog čoveka, bez čijeg zadovoljenje će se on razboleti ili će čak poludeti.
Ali, kad biste mogli nekom od mladih ljudi sličnog raspoloženja, koji govore samouvereno u kao autoriteti, da otkrijete oči na njihovo istinsko duševno stanje puno samoobmane i najnižih pobuda, oni ne bi hteli ni da vas saslušaju, već bi vas prekinuli grubim psovkama ili podsmesima. Šta duhovni otac da čini s njima? Naravno, ni iz daleka nije u svim okolnostima moguće i korisno čak ni započinjati s njima razgovor o predmetima vere i savesti. Ali, ovde uglavnom podrazumevamo razgovor na ispovesti. Tu ove „ovce zaklanja“ ili uopšte neće doći, ili će doći s pokajanjem, podstaknute na njega, na primer, bolešću, koja kažnjava razvrat, ili u stanju teške duševne borbe, užasnuvši se od neke krajnje mrskosti ili nesreće koju su počinili, nevolje poput samoubistva ili čedomorstva devojke koju su prevarili, ili u strahu od neke kazne zakona, ili pod uticajem savesti, koja se slobodno probudila, ili, napokon, zbog posebnih okolnosti, na primer, pre stupanja u brak ili odlaska u rat. U svim sličnim prilikama bludni mladić ili devojka, koji su skrenuli s puta ipak se unekoliko moralno otrezne i u stanju su da slušaju i primaju k srcu reči koje su pune ljubavi i sažaljenja prema njima.
Nećemo detaljnije razvijati priču o vezi između neverja i razvrata, već ćemo sad nešto reći o borbi s ovim poslednjim. Pre svega, grešnika treba razuveriti u to da je razvrat neophodna potreba odaslog čoveka. Svaki sveštenik-duhovnik zna mnogo ljudi koji su sačuvali devstvenost do braka, u koji su stupili u znatno starijim godinama od onog uzrasta u kojem se čovek koji se ispoveda lišio nevinosti; duhovnik zna i ljude koji su sačuvali devstvenost do smrti, a ipak su bili zdravi.
Pojam telesne potrebe je vrlo neodređen i granica između nje i proste pohote je vrlo kolebljiva. Uzmite, na primer, već potpuno neospornu potrebu za hranom; stepen njene prinude je u najtesnijoj zavisnosti od ubeđenja. Zatvorenik se može umoriti glađu za 3-4 dana ako se ostavi bez hrane, a dobrovoljni isposnici uopšte ne jedu po čitavu nedelju, i duže. Pojam nejela ili patnje zbog nejela se takođe određuje time da li je čovek navikao da jede dobro i mogo i da ne nailazi na prepreke za ispunjavanje svojih želja ili pak ima spremnost, pa čak i želju da se podvizava u postu i molitvi.
Treba razlikovati patnju koju izaziva samo telo od patnje, koja potiče od duševnog nezadovoljstva ili gneva zbog toga što čovek ne može da dobije ono što je prijatno i što je zamislio u željama. Ovakve patnje se mnogo teže podnose od prvih, čak i u slučaju kad su fizičke patnje ništavne. Ako se fizičke patnje ispoljavaju, a čovekova duša priznaje zakonitost i korisnost njihovog trpljenja, one uopšte nisu teške, skoro se ne osećaju i ubrzo prolaze same od sebe. Obloga od senfa, koju stavite sebi, jako peče svu kožu, ali znajući da će vam do večeri doneti zdravlje, vi se nimalo ne mučite u duši zbog takve patnje i spremni ste da produžite vreme njenog držanja. Nasuprot tome, ako vas kad imate glavobolju, uznemirava glasan razgovor dece, a osim toga, osećate krajnju ogorčenost zbog njihove nedelikatnosti, čini vam se da vam glava puca od boli, a narastajuće osećanje gneva, i samo čini da patite, ali više biva zbir neprijatnih osećanja. Ipak, gle, oni koji su vas uvredili, odjednom su se setili da vas uznemiravaju, postideli su se i maze se oko vas, moleći za oproštaj. Dodirnuli su vaše srce svojom čistotom i nežnošću, razveselili su vas, i vi skoro da više ne osećate glavobolju.
Ako se čisto fizički osećaji i potrebe nalaze u tako tesnoj zavisnosti od duševnih želja i raspoloženja čoveka, u mnogo tesnijoj vezi s njim je polni život. Zašto, navodno tako jaka pohot, napušta i najzdravijeg mladog čoveka, kad je u dubokoj žalosti ili kad je jako zabrinut i t.sl.? Dakle, ona nije toliko u čovekovom telu, koliko je u duši. Naravno, čovek koji je navikao da udovoljava svakoj svojoj želji, koji je lišen pravila da razlikuje zakonite želje od nezakonitih i prljavih, koji se prepušta prljavim i sladostrasnim maštanjima i koji posvuda traži slike koje ga uzbuđuju – naravno, takav čovek polnu pohot smatra za potrebu, koja ga pritiska, a nezadovoljenje pohoti doživljava kao tešku patnju, ali teško da manje pati častoljubiv čovek, koji nije dobio zvezdu kojoj se toliko nadao u očekivanom roku, a dobijanje zvezde se na može nazvati ljudskom potrebom. Dakle, nije devstveni život, već razvratna mašta i nepomirenost s bilo kakvim lišavanjima uzrok patnji, navodno fizičkih, kojima bludnik opravdava svoj razvrat. Ali zar devstvenici celomudrene duše ne osećaju patnju? Moguće je da ponekad osećaju izvesnu težinu u glavi, ali sve ovo lako prolazi u dubokom snu ako čovekova duša ostaje slobodna od porobljavanja prljavoj pohoti i ispunjena željom da sačuva čistotu savesti, čak i po cenu lišavanja.
Predočavajući ovakve istine pokajnicima, duhovni otac će, ako ih i ne zadrži od budućih padova, doneti veliku korist njihovim dušama, učinivši da postanu svesni grehovnosti svog života i lišivši ih onog bezbrižnog i samouverenog raspoloženja koje su gajili. Osim toga, treba im ukazivati na to da su oni koji stupaju u veze s bludnicama učesnici i u moralnom i u fizičkom laganom ubijanju ovih nesrećnih bića, a da preljubočinci i sablaznjivači nesrećnima čine čitave porodice i da su krivci za čedomorstvo i ubijanje ploda u utrobi, koji se po pravilima Vaseljenskih Sabora smatraju istima kao i ubistvo dece i koji, ženu koja je počinila zločin i učesnike u njemu podvrgavaju lišavanju Svetog Pričešća na rok od 10 do 20 godina. To što je ovaj zločin danas postao moderan, nimalo ne ublažava njegovu krivicu.
Oblast mogućih upozorenja i savetovanja bludnika je, naravno, veoma velika, jer ovi grehovi uništavaju čovekovu dušu, čineći je hladnom i bezosećajnom za najviša pitanja i težnje i razaraju i porodicu i društvo. Ipak, ove nevolje se ne mogu nabrojati do kraja, a i bez toga smo se na ovom pitanju zadržali veoma dugo. Samo treba dodati savet neobuzdanim neoženjenim mladim ljudima da stupe u zakoniti brak, a njihova izgovaranja i pozivanja na to da nisu materijalno obezbeđeni, opovrgnuti ukazivanjem na to da razvrat osiromašuje ljude više od porodice, i da je čak i ako bi zbog nje morali da trpe siromaštvo, čista savest dragocenija od samoljubivog blagostanja otrovanog razvratom.[1]
Duhovnik još upornije treba da urazumljuje i grdi bračne drugove koji varaju i obmanjuju jedno drugo. Njih treba podsetiti na Hristove reči: sve, dakle, što hoćete da čine vama ljudi, tako činite i vi njima (Mt. 7, 12). Da li bi takvim ljudima bilo prijatno kad bi ih isto tako varali u bračnom savezu kao što su varali on ili ona? Ma kako prirodno bilo ovakvo pitanje savesti, sami preljubnici i preljubnice ga retko sebi postavljaju. Isto tako retko razmišljaju o tome kakav će razvratan uticaj imati ili već imaju njihovi postupci na njihovu decu: deca, izgubivši poštovanje prema roditeljima, često sasvim prestaju da razlikuju dozvoljeno od grehovnog, pošteno od nepoštenog i rastu kao nitkovi. Poznate su strašne reči Spasitelja o tome ko sablazni ove male.
Završavajući izlaganje o borbi s ovakvim grehom na pitanje grešnika kako da se izbavi od njega, treba se setiti onoga što je rečeno o tajnim, mladićkim grehovima, jer se sve ovo može primeniti na strasti odraslih ljudi. Neka takođe prestanu da veruju u svetske povesti ili romane, po kojima se nezakonita ljubav, na primer, prema tuđoj ženi ili tuđem mužu, ili prema rođaku, opisuje kao neka i nehotična obuzetost protiv koje je nemoguće boriti se. Sve je to laž, sve ove zaljubljenosti su plod razvraćene ili dokone uobrazilje, za koju nisu znali naši preci, koji se nisu vaspitavali na romanima, već na sveštenim knjigama. Svoju dušu treba ispunjavati drugačijim, boljim sadržajem, treba voleti Hrista, domovinu, nauku, školu, a još više – Crkvu, roditelje, drugove s posla, kojima je čovek posvetio život, a za životnu drugaricu izaberi onu s kojom možeš da zaključiš bračni savez za ceo život i da vaspitavaš decu. Svaku drugu ljubav smatraj nedozvoljenom ako želiš da spasiš dušu i ako imaš sklonost prema tome, odlučno se bori protiv ove strasti. Pre svega prekini slično poznanstvo zauvek i bezuslovno. Da bi se spasio od strasti koja se u tebi već ukorenila, treba da napustiš posao, učiteljstvo, da ne odgovaraš na pisma i da zaposliš svoj um i svoje ruke razumnim radom, imajući pored sebe roditelje i prijatelje. Naravno, to su najuopštenije metode za borbu sa sobom, ali okolnosti bivaju toliko raznovrsne, da rešavanje sličnih teškoća treba da bude prepušteno razumnosti samog duhovnika.
U svakom slučaju, duhovnik treba da objasni apsolutnu nezakonitost mešovitih brakova po 72. pravilu VI Vaseljenskog Sabora i 52. Nomokanona, kao i brakova s rođacima u zabranjenim stepenima. Istina, slične mladoženje i neveste slabo poštuju crkvene kanone. Ali treba ih upozoravati na krajnju nestabilnost ovakvih brakova, koji se posebno u poslednje vreme vrlo brzo završavaju razvodom, odnosno, izveštavanjem protiv samih sebe i nazakonitosti braka prilikom prve neprijatnosti između supružnika. Samo duboka svest o svetosti bračnog saveza primorava supružnike da se jedno prema drugom ophode s međusobnim popuštanjem i da čuvaju svoj savez. Ali kad muž i žena budu svesni da ovaj savez nije svet, i da ga je Crkva čak proklela, naravno, neće ostati više nikakav razlog za čuvanje saveza, i tada će se uz neizbežne svađe međusobno osećanje ugasiti i bračni drugovi će početi da opterećuju jedno drugo. Uostalom, ako duhovnik uživa njihovo poštovanje on će bez posebnog napora moći da ubedi inoslavnog bračnog druga da primi pravoslavlje, izloživši opšte argumente u njegovu korist, a zatim ukazavši na nemogućnost vaspitanja dece u običajima i ubeđenjima koji su tuđi njihovom ocu ili majci.
 


 
NAPOMENE:

  1. Izvanredne su Puškinove reči koje je stavio u usta cara Borisa, tačnije njegovo zaveštanje sinu Fjodoru:
    Čuvaj, čuvaj svetu čistotu
    Nevinosti, i ponosnu stidljivost:
    Onaj ko je čulima u poročnim nasladama
    Navikao da tone u mladim danima,
    Stasavši, postaje potišten i krvožedan,
    I um njegov tamni pre vremena.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *