IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
O ISPOVESTI
 
BOLESTI VOLJE I SRCA.
 
GORDOST I TAŠTINA
 
Već smo pomenuli da gnev ponekad biva vezan za drugu strast – gordost. Sad ćemo reći da gnev često nije samostalna ili glavna strast u ljudskom srcu. Uglavnom se u gnevu izražava nezadovoljenost druge strasti ili čak slučajnih čovekovih želja; u poslednjem slučaju gnev se naziva nestrpljivošću i tvrdoglavošću, koje sa svoje strane predstavljaju ispoljavanje zajedničkog samoljublja, nebratoljublja, i odsustvo želje da čovek straži i da se bori sa sobom. Što je jača neka strast u čoveku, tim brže i burnije se on prepušta porivu gneva prilikom nezadovoljenja strasti: kod taštih i srebroljubivih to se ogleda u zavisti, kod razvratnih – u ljubomori, kod podložnih prejedanju – u zanovetanju i t.sl. Uopšte, gnev je pokazatelj različitih grehovnih strasti, i one se mogu prepoznati po tome kad čovek počinje da se ljuti: ako je to prilikom razgovora o postu i trezvenosti – znači da greši strašću prejedanja i pijanstva; ako je u slučajevima gubitka novca – znači srebroljubljem; ako je prilikom beseda o smirenim podvizima svetaca – znači on je gordeljivac itd. Upravo zato smo svoje savete duhovnicima i počeli od toga da krenu od borbe protiv gneva kao nehotičnog natpisa ostalih strasti. Robovanje čoveka ovim strastima se pre svega ogleda u robovanju gnevu, koji izbija i iz veoma lukavih ljudi koji umeju da skrivaju svoje strasti i da prećutkuju svoje navike.
Možda će se čitaocu učiniti da naše govorenje o gnevu i o njegovoj grehovnosti predugo traje, ali ovde smo dali nekoliko uputstava i za borbu sa svakom strašću uopšte, i zato će nam možda poći za rukom da o ostalim strastima ukratko izrazimo svoje misli. Ipak, smatramo da je potrebno da upozorimo duhovnike: da li je moguće na ispovesti koja traje deset minuta ulaziti u tako duboka nedra ljudske duše: ljudi govore o gresima, o svojim grehovnim delima, a ja da im pričam o strastima? Da, pre svega im ovo objašnjavaj u poukama, tada će te na ispovesti shvatiti posle dve reči: ovi predmeti su duši pravoslavnog hrišćanina, čak i nepismenog, vrlo bliski i razumljivi, ali, razume se, na ispovesti zbog njene kratkoće govori onoliko koliko možeš da stigneš, a ostalo zadrži za crkvenu propoved (naravno, bez ličnih aluzija) i za posebne besede s parohijanima. Ovde je već velika stvar u to ako usmeriš duhovni pogled tvog parohijanina na njegovu dušu i na njene bolesti, odnosno na grehovne strasti i raspoloženja, a ne samo na postupke.
Navodeći argumente za borbu protiv strasti gneva i zlobe govorili smo i o gordosti i taštini, koje su s njom tesno povezane. Međutim, ovaj neprijatelj Božji i našeg spasenja neće biti pobeđen ako Hristvom vojniku, koji je došao kod duhovnog oca s pokajanjem, ne bude uručeno naročito oružje protiv ovog neprijatelja. Greh gordosti kod naših savremenika, obrazovanih i poluobrazovanih, a u poslednje vreme i kod neobrazovanih, ne smatra se padom i spoticanjem, već je on njihovo stalno stanje, pri čemu se grehom i ne smatra: šta je „plemenito samoljublje“, „osećanje sopstvene vrednosti“, „čast“, ako ne ova bogomrska gordost? Ljudi ova osećanja nazivaju plemenitom gordošću, zakonitom gordošću, međutim, gordost biva samo jedna – demonska, kako je objasnio starac Optine pustinje Makarije veleposedniku koji je jadikovao pred njim zbog žalosti o tome što se njegov sin oženio devojkom-kmetkinjom i što je tako uvredio „plemenitu gordost“ celog roda. Mnogo sam pisao i govorio protiv ovog duhovnog slepila, koje se, avaj, odrazilo čak i na udžbenike iz moralnog bogoslovlja i koje navodi nerazumno pozivanje na reči ap.Pavla, koji je govorio da mu je bolje da umre nego da se liši svoje pohvale, ali onaj ko se potrudi da pročita ove reči videće da se njima podrazumeva pohvala od Boga i to u budućem životu.
Naravno, ne pate od gordosti samo naši savremenci: od nje su slobodni samo sveci, a Adamovi potomci, koji nisu razapeli svoje strasti, nose na sebi ovaj teret i moraju da se bore protiv njega dok se ne oslobode njegove težine. Međutim, nesreća naših savremenika je u tome što ne smatraju za greh ono što je Bog prokleo, kao što oni koji su se ukorenili u razvratnom životu ne smatraju za greh ni blud, ni preljubu. Nasuprot tome, mladića koji se odlikuje nezlobivošću i koji se ne sveti onima koji ga vređaju, čak i roditelji često obasipaju prekorom i podsmesima kao ništavnog čoveka, koji ne brani svoju čast. Verovatno bi se istom ovom nemarnom odnosu od strane naših svremenika podvrgli i Hristos Spasitelj, apostoli i mučenici koji su bez roptanja podneli udarce i razna poniženja.
Duhovni otac treba da se stara makar da onaj ko se kaje prizna grehovnost svakog gordeljivog osećanja i svake reči i postupka izazvanih ovim osećanjem. Gordost ima dva oblika – to su taština i unutrašnja ili duhovna gordost. Prva strast juri za ljudskom pohvalom i za slavom, a druga je tananije i opasnije osećanje – ona je do te mere ispunjena sigurnošću u svoje vrline, da ne želi ni da traži ljudsku pohvalu, već se zadovoljava slatkim sozercanjem svojih navodnih vrlina. Ovakav je tip bajronizma, takvi su i Mefistofel i demoni koji su omiljeni kod evropskih pisaca.
Taština je smešnije osećanje, tj. osećanje koje ljudi više ismevaju i već ga je zato lakše, ako ne savladati, onda shvatiti da je sramno i stupiti s njim u borbu. Ali kako? Onoga ko se kaje treba podsetiti na Hristove reči u besedi na Gori o tome da Bogu nisu ugodni podvizi taštog čoveka i na razobličavanje fariseja (v. Mt. 23).
Tako treba savetovati lakomislene ljude, koji ne primećuju svoje pobude, a posebno treba, ne samo duhovnik, već i svi mi, duhovna lica, da se pazimo onoga, čega se, avaj, uopšte ne pazimo, odnosno, treba da se pazimo da ne razvijamo tašte podsticaje kod ljudi, posebno kod priložnika, dok međutim, ne možemo da ne priznamo da se dobra polovina onih, veoma obilnih priloga od kojih se podižu hramovi, škole, domovi i bolnice, temelji na podsticaju taštine, koju su u bogatim ljudima probudila duhovna lica, često čak i svetiteljskog čina.
Neuporedivo dublje saosećanje ili iskreno saučešće zaslužuje taština koja se smirava ili se bori u hrišćaninovoj duši sa smirenjem. Često će ti na ispovesti ljudi ispunjeni sveštenim strahom i smirenjem priznavati da ih proganjaju tašte pomisli prilikom davanja priloga, prilikom služenja bolesnima, čak i u slučaju dobrog i nežnog odnosa prema njima, napokon, prilikom lepog pojanja i čitanja u crkvi, koje ljudi hvale, prilikom usrdnog učenja u školi itd. itd. Često dobri monasi, primećujući u sebi slične pobude mole starca ili duhovnika za dozvolu da prekinu svoje korisno služenje za pevnicom ili u oltaru, a mirjani i mirjanke, svoju društvenu ili dobročiniteljsku delatnost.
I naravno, to je bila jedna od glavnih pobuda većine otšelnika da odbiju svetiteljski čin i da čak beže od ljudi kad su postajali poznati među njima, zbog toga neki učeni ahrimandriti i danas odbijaju arhijerejstvo, a monasi jerejski čin. A šta duhovnik treba da kaže kad mu hrišćanin ispriča za sličnu pobudu? Isto što su na to odgovarali poznati optinski starci Makarije i Amvrosije: ne treba odbijati korisno i za Crkvu i Božjim zapovestima odobreno poslušanje, na koje te prizivaju stariji i tvoj sopstveni talenat, koji ti je Bog dao, čini korisnu stvar, a za pomisli taštine, koje se potkradaju u tvoju dušu prekorevaj sebe i bori se protiv njih, ali ne tako što ćeš se kloniti dela, već tako što ćeš obavljati korisno delo, ali ne ovoj grhovnoj pomisli, čak i onda kad delo traži jedno, a pomisao suprotno, što će se obavezno uskoro desiti i što će se često dešavati. Ne samo Gospod, već i razumni posmatrači života uvek vide ko radi radi posla, a ko zbog taštine: koji je učitelj nežan prema učenicima trudeći se da ih nadahne na trud i podvig, a koji da bi stekao slavu, ili kako se danas kaže, popularnost. Koji pisac piše radi pobede istine i kako bi naučio ljude dobru, a koji da bi ugodio gomili i radi svoje isprazne slave „radi nečasnog dobitka“ (v. Tit. 1, 11). Dakle, uči ljude da posle svakog podviga ili čak obaveznog truda proveravaju svoju savest, na primer, za vreme molitve – da li je u njegovom trudu učestvovala tašta pobuda i u kojoj meri; zatim da prinose pokajanje za ovaj greh, ali da delo ne ostavljaju. Postupajući tako hrišćanin će uskoro uvideti da će često morati da bira između zahteva dela (i dužnosti) i zahteva taštine i da stalno bira prvo, uvek gušeći drugo. Osim toga, napredujući u podvizima dobra, hrišćanin se uopšte postepeno oslobađa ljubavi prema sebi samom, dakle i svake taštine. Šta reći o gordeljivcima u doslovnom smislu reči? Oni imaju tako visoko mišljenje o sebi, da čak i ne traže pohvalu od ljudi: čime se nadimaš – pameću, lepotom, plemenitošću, talentima? Ali sve to nije od tebe, već od Tvorca, i sve to Tvorac može da ti oduzme, kao što je sve oduzeo od velikih ljudi za vreme ove revolucije. Ali, što je najužasnije od svega, može da oduzme i pamet; sećaj se kazne Navuhodonosora i smiri se pred Bogom dok te nije zadesila sudbina Napoleona ili Vilhelma. I neka svaki hrišćanin, koji se nadima zbog nečega pred drugima, pazi na sebe i neka se bori protiv svake uobraženosti, sećajući se svojih grehova i strasti i smirenog raspoloženja svetih apostola i drugih ugodnika Božjih. Iz „Duhovne livade“ (ili druge otačke knjige) korisno je navesti sledeću priču. „Video sam“, kazuje jedan starac, „u jednoj obitelji još uvek mladog sabrata, poznatog po svojim podvizima i po svojoj nezlobivosti; na moje oči su ga povredili, pa čak i uvredili, a on je u dobrom raspoloženju oćutao, nimalo se ne promenivši u licu. „Brate, ko te je i kako naučio ovakvoj nezlobivosti?“ – „Pa zar oni zavređuju moj gnev,“ odgovori ovaj, „jer, to nisu ljudi, već lepi psi, nisu dostojni da se ljutim na njih.“ „Tada je moju radost,“ nastavi starac, „zamenila duboka tuga zbog ovog brata koji propada i užasnut sam otišao od njega, moleći se za njega i za sebe.“
Gordost se može savladati i postupcima koji su joj suprotni, posebno je važno da čovek u tom slučaju, kao što je rečeno, primora sebe da traži oproštaj od onoga ko ga je uvredio, kao i da bez roptanja podnosi kaznu u školi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *