ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ

 

ИЗАБРАНА ДЕЛА И ЧЛАНЦИ
 

 
ДИСЕРТАЦИЈА “ПСИХОЛОШКЕ ЧИЊЕНИЦЕ У КОРИСТ СЛОБОДЕ ВОЉЕ И МОРАЛНЕ ОДГОВОРНОСТИ”[1]
 
Глава IV
ЗНАЧАЈ ВОЉЕ ДУШЕВНОМ ЖИВОТУ
 
1. Упркос механичком гледању на душевни живот представе се не могу сматрати извором осећања и хтења већ због тога што саме улазе у представе. Заиста, чак и за то да би утисак прешао у опажај, потребна је пажња, односно акт воље. Он је неопходан и за то да једна од мноштва представа које се тискају у пољу свести пређе у његов центар. “Пажња је,” каже Ушински, “једина врата кроз која стања нервног организма изазивају у души опажаје. У овом смислу је и почетак сваког разумског процеса акт који усмерава пажњу воље.” Ово се доказује опште познатим примерима од којих је један да често у гомили не примећујемо познаника, у којег смо уперили поглед, не видимо речи, чак ни слова уперивши поглед у књигу или ако и читамо речи, уопште не схватамо њихов смисао. Али чим се наша пажња ослободи предмета који је обузима и постане приступачна за друге утиске, слова се у трен ока слажу у речи, речи обасјава смисао и слажу се у разумљиве предлоге, а предлози у закључке.[1]
Вољни карактер пажње објашњава и учествовање воље у асоцијацији представа. “Пажња је,” каже Хартман (Phanomenologie etc.), “физичко-писхички феномен, кроз који се делатност и иницијатива воље испољавају у сфери представа. Свесно обраћање пажње у извесном смеру, тражење представа с извесним својствима односи се као средство према циљу, према којем свест тежи.” Тако, ако желим да насмејем саговорнике, моја пажња ће тражити и забавне предмете и усмеравати се на њих, а асоцијација ће почети да анализира сродност предмета управо с ове стране – њихове забавности. Немачки психолог Вунт, ослањајући се на мноштво чињеница, које сведоче о утицају степена непетости пажње на јасност представа, тврди да смештање представа у фиксациону тачку свести не зависи од степена њиховог интензитета, већ од значаја који имају за осећања и расположења. Утисци који су најближи нашем садашњем расположењу и нашим уобичајенијим, најјачим интересовањима, имају највише шансе за појаву у фиксационој тачки свести. Само уз ову претпоставку се могу себи објаснити случајеви кад људи, који се баве омиљеним послом, остају толико безосећајни према најјачим утисцима, да дају повода за изузетно забавне анегдоте. Примери које Вунт наводи дају право да се закључи да аперцепција и усмеравање асоцијација представа изражавају усмереност наших интереса или усмереност воље, у зависности од којег представе заузимају ово или оно место у свести. С тачке гледишта теорије Вунта о зависности аперцепције од воље објашњавају се сва разноврсна својства пажње, која се не могу објаснити његовом обичном представом. Такво је на пример указивање на новост и интересовање као на услове пажње, на различите случајеве расејаности и замишљености, на начин да се одвуче пажња итд.
Примере непосреднијег утицаја воље на садржај мишљења преузимамо из психологије Владислављева, који такође признаје да “је воља покретач, који покреће механизам асоцијација”. “Поучно је посматрати,” каже он “људско мишљење у науци и животу.” Може се закључити да људи размишљају само о ономе што заправо желе и све замиљшају онако како желе: њихова мисао се увек креће у омиљеном смеру и пролази притом кроз оне тачке и карике, кроз које мора ићи како би дошла до извесних погледа. Сваки ум има своја стремљења и жеље, и његова делатност се у детаљима управља њима. Сваки њен закључак или суд налазе се у вези с овим жељама… Вољи не припада само побуда у мишљењу: она у многим случајевима предодређује резултате, до којих не долази.” “Људи не долазе до извесних закључака због тога што их приморавају премисе од којих су сами кренули, већ сами бирају премисе оваквог, а не другачијег карактера, зато што треба доћи до жељених закључака.” Чини нам се да је сувишно наводити примере, који потврђују ове тврдње: њих може да да свако искуство сваког човека. Али, рећи ће неко, има и непристрасних закључака. Да, али тада тежња ка непристрасности служи као покретач усмерења. Ова тежња може да служи или као средство за другу тежњу, на пример, тражење сопствене користи, које захтева непристрасност у разматрању, на пример, карактера лица из околине, или жеља да се буде објективан настаје сама по себи, без икаквих даљих жеља – таква је непристрасност историчара. Напокон, непристрастан однос према закључцима који се добијају постоји уз незнатност истина које се спознају. Међутим, и у ова три случаја апсолутна објективност се тешко остварује, и ми, а да сами тога нисмо свесни, стално размишљамо у зависности од својих тежњи.[2] Као красноречив сведок за ово може да послужи безбројно мноштво теорија које се међусобно побијају, које у свим наукама стварају људи, који поседују, можда и једнаку ерудицију.[3]
 
2. Само по себи је јасно да мисао о зависности представа од тежњи нипошто не искључе то да наше свесне жеље стекну своју одређеност од представа уз своје откривање у дејствима. Ако пажња или схваћено усмерење воље доводе утиске до свести, ако воља опажа оно за шта је заинтересована, само то показује да воља на овај или онај начин жели да искористи садржај представа које тражи, дакле, одређено откривање вољи ће се десити у зависности од добијених представа. Желим да видим познаника; да бих испунио циљ сазнајем његову адресу и затим се одлучујем да делујем, притом у зависности од добијене представе о томе где познаник живи. Међутим, тешко да ће неко рећи да је добијање података о његовој адреси нужно усмерило моју жељу за сусретом, а не обрнуто да није прво било плод овог другог. Истина, понекад се изненада добија тако силан утисак који независно од нас прикива пажњу за себе и изазива извесно осећање и извесне жеље; таква је, на пример, вест о смрти ближњих. Али, слични примери уопште не оповргавају тачност објашњења жеља које анализирамо. Ради се о томе што осећања и жеље, којих смо постали свесни приликом добијања судбоносне вести не би имали никаквог места у мојој души уз другачији однос моје воље, мог осећања према умрлом, тј. кад пре тога не бих увек желео да му пружим све могуће услуге. Дакле, узрок моје туге није представа о његовој смрти, већ љубав, не прелази у жељу да се постарам за организацију његове сахране представа о предстојећеј сахрани, већ моја свагдашња тежња да другу чиним услуге.[4] Узмимо још пример: скачем у страну приметивши да ће ме прегазити трамвај који вози коњ. Опет, и овде као узрок мог поступка не служи представа о трамвају с коњем сама по себи, већ мени својствена тежња ка опстанку. Једне исте представе буде потпуно различите жеље у различитим усмерењима воље. Потпуно тачно примећује Владислављев, да човек може да размишља о неморалним сликама, и оне на њега неће извршити одговарајући утицај ако се он негативно односи према њиховом садржају; обрнуто, у неморалном човеку ће и најудаљенија алузија на било шта нескромно, подстаћи нечисте жеље и осећања.
Једном речју, извесна жеља се не ствара не из спознаје, или тачније, не ствара се из представа духа, које наилазе на ову или ону представу.
Исто што је речено о животу представа, може се рећи о животу осећања. Доказујући да се осећања не изводе ни из физиолошких узрока, ни из представа Владислављев објашњава да она изражавају однос воље према представама које добијају. Он каже да се осећање појављује тек онда кад за то постоји допуштење воље. Кад не желим било какво задовољство, оно за мене не може да постоји; ако не желим да се љутим, да се чудим, да волим – нема ни ових осећања. Да би настало кретање срца, потребно је да га воља или допусти, или да не буде против њега (она може чак да створи или појача осећање, кад га човек сам изазива) или кад би је задесило изненада, не би могла против њега да се бори, и кад би га као по нужности допуштала у себи. Улрици такође тврди да се у основи како пријатних, тако и непријатних осећања налази порив душе.[5]
Ако се настанак осећања објашњавамо одговарањем или неодговарањем утисака који се добијају овим или оним нашим првобитним природним стремљењима, приписујући утицају осећања настанак појединих жеља и хтења, тиме нимало не потчињавамо вољу осећањима. Извесно осећање је у мени изазвало извесну жељу, али само осећање је у души постојало због сусрета извесне представе и већ постојећег стремљења воље, која дакле, заправо и јесте извор жеља које се рађају, док осећању овде припада посредничка улога. Сличног погледа на однос између жеља и осећања придржавају се Ушински, Булје и Улрици.
Дакле, није осећање, и није разум, већ је воља владајућа сила душе и извор жеља. Наша хтења се не рађају из представа или осећања, већ из постојанијих стремљења духа поводом представа и осећања.
 
3. Приписујући нашој вољи такву главну улогу, наравно, морамо да претпоставимо у њој првобитне пориве, који делују пре и мимо истицања било које спознаје. Само уз ову претпоставку биће могуће схватити наведену зависност наших жеља од воље. Само под условом да су свим људима заједничка урођена стремљења може се објаснити родовска сличност њиховог духовног садржаја.
Учење о несвесним, или тачније предсвесним стремљењима воље налазимо код неких страних и руских психолога. Најпотпунији развој овог учења нашли смо код Владислављева, који признаје пет првобитних вољних категорија: 1) тежња воље ка повољним условима за све врсте делатности; 2) жеља ка зближавању с бићима у нежним осећањима и окретање од бића која су нам мрска у негативним осећањима; 3) жеља ка узвишенијем и вреднијем постојању; 4) жеља да се живот настави; 5) жеља моралног добра. Заиста, каква представа или спознаја, какво осећање или опажај могу да их усаде у нас? С друге стране, какво осећање би могло да постоји у нашој души, каква спознаја би могла бити занимљива за нас кад не бисмо поседовали наведене тежње? И зар није природно претпоставити њихово постојање већ због тога што се тежње налазе у основи сваког органског живота,[6] почевши од биљака и завршавајући човековим организмом? Због чега чинити изузетке за душевни живот и враћати се Декартовско-Хербартовском схватању о представи као основи живе стварности?
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ове чињенице красноречиво говоре против књижице професора Сеченова која је својевремено изазвала велику буку, “Психолошке етиде” у којој аутор тврди да “визуелна пажња није ништа друго до свођење (нехотично) видљивих оса очију на тело које се анализира.” Он иде још даље; по његовом мишљењу, “присуство пажње за предмет, који се налази пред очима, изазива, по учењу искуствене психологије, већ јасан осећај; а кад у његов састав улазе још и боја, обрис и телесност предмета, оно се сасвим тачно може подићи већ на степен представе.” Аутор сам отворено признаје да није прочитао ниједно психолошко дело; тиме се, наравно, објашњава да се у науци представом уопште не назива јасно опажање предмета, већ уношење у овај опажај идеје о њеном објективном постојању, идеје супстанције. Одсуство психолошке анализе појава душевног живота у овој популарној књижици огледа се и у томе што покушавајући да објасни самосвест из рефлекса, аутор већ у њима налази субјективни карактер, чија појава и представља предмет питања; тако се самосвест детета “Пера хода” код њега не разликује од збира опажаја по себи, од којих ипак сваки већ носи мисао о извесној активности. Занимљиво је и како аутор објашњава идеју слободе. “Пошто се сукцесивност два акта сматра знаком њихове узрочно-последичне везе (post hoc, ergo propter hoc), мисао се обично сматра за узрок поступка.” Дакле, да ли дете, које једва тепа: “Идем зато што хоћу,” већ размишља о узрочно-последичној вези и преноси је из механичке области у душевни живот? Али кад би се аутор упитао: одакле се узима сама идеја узрока, ако се замисли да њена објективна примена претходи субјективном пореклу? – преостаје му само да призна да је она урођена идеја, која наравно, није посебно сродна његовој психологији нехотичних рефлекса.
  2. О несвесним предубеђењима воље као фактору начина мишљења в. Хартманову Phanomenologie etc. S. 401.
  3. Постоји чланак руског мислиоца Грота, који дели истина, исхитрено, све философске ситеме по људским темпераментима.
  4. Зато се не може назвати претерано успешним израз Шопенхауера да је интелект medium утицаја на вољу мотива (који произилази из саме воље. Die beiden Grundprobleme dere Ethik etc. 1860.) Исто – Weiss. Untesuchungen uber der Wollen und der Wirken der menschlichen Seele. 1811.
  5. В. Шопенхауер. “Die beiden Probleme etc.”. “Пошто унутрашњем осећању не припада ништа осим сопствене воље, сва такозвана унутрашња осећања морају се свести на њена устремљења. Фихте осећања изводи из ограничења воље (Wissenschaftslehre), а Вајс је већ говорио о вољним поривима као prius душевног живота по времену и по узрочности. В. Untersuchungen uber der Wollen und Wirken der menschlichen Seele. 1811.
  6. В. Улрици “Gott und der Mensch”: “Јер, и материјалисти признају да је порив основни елемент живота свих организама. Као што је живот тела, тако је и живот душе у суштини ствари живот порива”. (Уп. његову “Моралну природу човека”.)

Comments are closed.