IZABRANA DELA I ČLANCI

 

IZABRANA DELA I ČLANCI
 

 
DISERTACIJA „PSIHOLOŠKE ČINJENICE U KORIST SLOBODE VOLJE I MORALNE ODGOVORNOSTI“[1]
 
Glava IV
ZNAČAJ VOLJE DUŠEVNOM ŽIVOTU
 
1. Uprkos mehaničkom gledanju na duševni život predstave se ne mogu smatrati izvorom osećanja i htenja već zbog toga što same ulaze u predstave. Zaista, čak i za to da bi utisak prešao u opažaj, potrebna je pažnja, odnosno akt volje. On je neophodan i za to da jedna od mnoštva predstava koje se tiskaju u polju svesti pređe u njegov centar. „Pažnja je,“ kaže Ušinski, „jedina vrata kroz koja stanja nervnog organizma izazivaju u duši opažaje. U ovom smislu je i početak svakog razumskog procesa akt koji usmerava pažnju volje.“ Ovo se dokazuje opšte poznatim primerima od kojih je jedan da često u gomili ne primećujemo poznanika, u kojeg smo uperili pogled, ne vidimo reči, čak ni slova uperivši pogled u knjigu ili ako i čitamo reči, uopšte ne shvatamo njihov smisao. Ali čim se naša pažnja oslobodi predmeta koji je obuzima i postane pristupačna za druge utiske, slova se u tren oka slažu u reči, reči obasjava smisao i slažu se u razumljive predloge, a predlozi u zaključke.[1]
Voljni karakter pažnje objašnjava i učestvovanje volje u asocijaciji predstava. „Pažnja je,“ kaže Hartman (Phanomenologie etc.), „fizičko-pishički fenomen, kroz koji se delatnost i inicijativa volje ispoljavaju u sferi predstava. Svesno obraćanje pažnje u izvesnom smeru, traženje predstava s izvesnim svojstvima odnosi se kao sredstvo prema cilju, prema kojem svest teži.“ Tako, ako želim da nasmejem sagovornike, moja pažnja će tražiti i zabavne predmete i usmeravati se na njih, a asocijacija će početi da analizira srodnost predmeta upravo s ove strane – njihove zabavnosti. Nemački psiholog Vunt, oslanjajući se na mnoštvo činjenica, koje svedoče o uticaju stepena nepetosti pažnje na jasnost predstava, tvrdi da smeštanje predstava u fiksacionu tačku svesti ne zavisi od stepena njihovog intenziteta, već od značaja koji imaju za osećanja i raspoloženja. Utisci koji su najbliži našem sadašnjem raspoloženju i našim uobičajenijim, najjačim interesovanjima, imaju najviše šanse za pojavu u fiksacionoj tački svesti. Samo uz ovu pretpostavku se mogu sebi objasniti slučajevi kad ljudi, koji se bave omiljenim poslom, ostaju toliko bezosećajni prema najjačim utiscima, da daju povoda za izuzetno zabavne anegdote. Primeri koje Vunt navodi daju pravo da se zaključi da apercepcija i usmeravanje asocijacija predstava izražavaju usmerenost naših interesa ili usmerenost volje, u zavisnosti od kojeg predstave zauzimaju ovo ili ono mesto u svesti. S tačke gledišta teorije Vunta o zavisnosti apercepcije od volje objašnjavaju se sva raznovrsna svojstva pažnje, koja se ne mogu objasniti njegovom običnom predstavom. Takvo je na primer ukazivanje na novost i interesovanje kao na uslove pažnje, na različite slučajeve rasejanosti i zamišljenosti, na način da se odvuče pažnja itd.
Primere neposrednijeg uticaja volje na sadržaj mišljenja preuzimamo iz psihologije Vladislavljeva, koji takođe priznaje da „je volja pokretač, koji pokreće mehanizam asocijacija“. „Poučno je posmatrati,“ kaže on „ljudsko mišljenje u nauci i životu.“ Može se zaključiti da ljudi razmišljaju samo o onome što zapravo žele i sve zamiljšaju onako kako žele: njihova misao se uvek kreće u omiljenom smeru i prolazi pritom kroz one tačke i karike, kroz koje mora ići kako bi došla do izvesnih pogleda. Svaki um ima svoja stremljenja i želje, i njegova delatnost se u detaljima upravlja njima. Svaki njen zaključak ili sud nalaze se u vezi s ovim željama… Volji ne pripada samo pobuda u mišljenju: ona u mnogim slučajevima predodređuje rezultate, do kojih ne dolazi.“ „Ljudi ne dolaze do izvesnih zaključaka zbog toga što ih primoravaju premise od kojih su sami krenuli, već sami biraju premise ovakvog, a ne drugačijeg karaktera, zato što treba doći do željenih zaključaka.“ Čini nam se da je suvišno navoditi primere, koji potvrđuju ove tvrdnje: njih može da da svako iskustvo svakog čoveka. Ali, reći će neko, ima i nepristrasnih zaključaka. Da, ali tada težnja ka nepristrasnosti služi kao pokretač usmerenja. Ova težnja može da služi ili kao sredstvo za drugu težnju, na primer, traženje sopstvene koristi, koje zahteva nepristrasnost u razmatranju, na primer, karaktera lica iz okoline, ili želja da se bude objektivan nastaje sama po sebi, bez ikakvih daljih želja – takva je nepristrasnost istoričara. Napokon, nepristrastan odnos prema zaključcima koji se dobijaju postoji uz neznatnost istina koje se spoznaju. Međutim, i u ova tri slučaja apsolutna objektivnost se teško ostvaruje, i mi, a da sami toga nismo svesni, stalno razmišljamo u zavisnosti od svojih težnji.[2] Kao krasnorečiv svedok za ovo može da posluži bezbrojno mnoštvo teorija koje se međusobno pobijaju, koje u svim naukama stvaraju ljudi, koji poseduju, možda i jednaku erudiciju.[3]
 
2. Samo po sebi je jasno da misao o zavisnosti predstava od težnji nipošto ne isključe to da naše svesne želje steknu svoju određenost od predstava uz svoje otkrivanje u dejstvima. Ako pažnja ili shvaćeno usmerenje volje dovode utiske do svesti, ako volja opaža ono za šta je zainteresovana, samo to pokazuje da volja na ovaj ili onaj način želi da iskoristi sadržaj predstava koje traži, dakle, određeno otkrivanje volji će se desiti u zavisnosti od dobijenih predstava. Želim da vidim poznanika; da bih ispunio cilj saznajem njegovu adresu i zatim se odlučujem da delujem, pritom u zavisnosti od dobijene predstave o tome gde poznanik živi. Međutim, teško da će neko reći da je dobijanje podataka o njegovoj adresi nužno usmerilo moju želju za susretom, a ne obrnuto da nije prvo bilo plod ovog drugog. Istina, ponekad se iznenada dobija tako silan utisak koji nezavisno od nas prikiva pažnju za sebe i izaziva izvesno osećanje i izvesne želje; takva je, na primer, vest o smrti bližnjih. Ali, slični primeri uopšte ne opovrgavaju tačnost objašnjenja želja koje analiziramo. Radi se o tome što osećanja i želje, kojih smo postali svesni prilikom dobijanja sudbonosne vesti ne bi imali nikakvog mesta u mojoj duši uz drugačiji odnos moje volje, mog osećanja prema umrlom, tj. kad pre toga ne bih uvek želeo da mu pružim sve moguće usluge. Dakle, uzrok moje tuge nije predstava o njegovoj smrti, već ljubav, ne prelazi u želju da se postaram za organizaciju njegove sahrane predstava o predstojećej sahrani, već moja svagdašnja težnja da drugu činim usluge.[4] Uzmimo još primer: skačem u stranu primetivši da će me pregaziti tramvaj koji vozi konj. Opet, i ovde kao uzrok mog postupka ne služi predstava o tramvaju s konjem sama po sebi, već meni svojstvena težnja ka opstanku. Jedne iste predstave bude potpuno različite želje u različitim usmerenjima volje. Potpuno tačno primećuje Vladislavljev, da čovek može da razmišlja o nemoralnim slikama, i one na njega neće izvršiti odgovarajući uticaj ako se on negativno odnosi prema njihovom sadržaju; obrnuto, u nemoralnom čoveku će i najudaljenija aluzija na bilo šta neskromno, podstaći nečiste želje i osećanja.
Jednom rečju, izvesna želja se ne stvara ne iz spoznaje, ili tačnije, ne stvara se iz predstava duha, koje nailaze na ovu ili onu predstavu.
Isto što je rečeno o životu predstava, može se reći o životu osećanja. Dokazujući da se osećanja ne izvode ni iz fizioloških uzroka, ni iz predstava Vladislavljev objašnjava da ona izražavaju odnos volje prema predstavama koje dobijaju. On kaže da se osećanje pojavljuje tek onda kad za to postoji dopuštenje volje. Kad ne želim bilo kakvo zadovoljstvo, ono za mene ne može da postoji; ako ne želim da se ljutim, da se čudim, da volim – nema ni ovih osećanja. Da bi nastalo kretanje srca, potrebno je da ga volja ili dopusti, ili da ne bude protiv njega (ona može čak da stvori ili pojača osećanje, kad ga čovek sam izaziva) ili kad bi je zadesilo iznenada, ne bi mogla protiv njega da se bori, i kad bi ga kao po nužnosti dopuštala u sebi. Ulrici takođe tvrdi da se u osnovi kako prijatnih, tako i neprijatnih osećanja nalazi poriv duše.[5]
Ako se nastanak osećanja objašnjavamo odgovaranjem ili neodgovaranjem utisaka koji se dobijaju ovim ili onim našim prvobitnim prirodnim stremljenjima, pripisujući uticaju osećanja nastanak pojedinih želja i htenja, time nimalo ne potčinjavamo volju osećanjima. Izvesno osećanje je u meni izazvalo izvesnu želju, ali samo osećanje je u duši postojalo zbog susreta izvesne predstave i već postojećeg stremljenja volje, koja dakle, zapravo i jeste izvor želja koje se rađaju, dok osećanju ovde pripada posrednička uloga. Sličnog pogleda na odnos između želja i osećanja pridržavaju se Ušinski, Bulje i Ulrici.
Dakle, nije osećanje, i nije razum, već je volja vladajuća sila duše i izvor želja. Naša htenja se ne rađaju iz predstava ili osećanja, već iz postojanijih stremljenja duha povodom predstava i osećanja.
 
3. Pripisujući našoj volji takvu glavnu ulogu, naravno, moramo da pretpostavimo u njoj prvobitne porive, koji deluju pre i mimo isticanja bilo koje spoznaje. Samo uz ovu pretpostavku biće moguće shvatiti navedenu zavisnost naših želja od volje. Samo pod uslovom da su svim ljudima zajednička urođena stremljenja može se objasniti rodovska sličnost njihovog duhovnog sadržaja.
Učenje o nesvesnim, ili tačnije predsvesnim stremljenjima volje nalazimo kod nekih stranih i ruskih psihologa. Najpotpuniji razvoj ovog učenja našli smo kod Vladislavljeva, koji priznaje pet prvobitnih voljnih kategorija: 1) težnja volje ka povoljnim uslovima za sve vrste delatnosti; 2) želja ka zbližavanju s bićima u nežnim osećanjima i okretanje od bića koja su nam mrska u negativnim osećanjima; 3) želja ka uzvišenijem i vrednijem postojanju; 4) želja da se život nastavi; 5) želja moralnog dobra. Zaista, kakva predstava ili spoznaja, kakvo osećanje ili opažaj mogu da ih usade u nas? S druge strane, kakvo osećanje bi moglo da postoji u našoj duši, kakva spoznaja bi mogla biti zanimljiva za nas kad ne bismo posedovali navedene težnje? I zar nije prirodno pretpostaviti njihovo postojanje već zbog toga što se težnje nalaze u osnovi svakog organskog života,[6] počevši od biljaka i završavajući čovekovim organizmom? Zbog čega činiti izuzetke za duševni život i vraćati se Dekartovsko-Herbartovskom shvatanju o predstavi kao osnovi žive stvarnosti?
 


 
NAPOMENE:

  1. Ove činjenice krasnorečivo govore protiv knjižice profesora Sečenova koja je svojevremeno izazvala veliku buku, „Psihološke etide“ u kojoj autor tvrdi da „vizuelna pažnja nije ništa drugo do svođenje (nehotično) vidljivih osa očiju na telo koje se analizira.“ On ide još dalje; po njegovom mišljenju, „prisustvo pažnje za predmet, koji se nalazi pred očima, izaziva, po učenju iskustvene psihologije, već jasan osećaj; a kad u njegov sastav ulaze još i boja, obris i telesnost predmeta, ono se sasvim tačno može podići već na stepen predstave.“ Autor sam otvoreno priznaje da nije pročitao nijedno psihološko delo; time se, naravno, objašnjava da se u nauci predstavom uopšte ne naziva jasno opažanje predmeta, već unošenje u ovaj opažaj ideje o njenom objektivnom postojanju, ideje supstancije. Odsustvo psihološke analize pojava duševnog života u ovoj popularnoj knjižici ogleda se i u tome što pokušavajući da objasni samosvest iz refleksa, autor već u njima nalazi subjektivni karakter, čija pojava i predstavlja predmet pitanja; tako se samosvest deteta „Pera hoda“ kod njega ne razlikuje od zbira opažaja po sebi, od kojih ipak svaki već nosi misao o izvesnoj aktivnosti. Zanimljivo je i kako autor objašnjava ideju slobode. „Pošto se sukcesivnost dva akta smatra znakom njihove uzročno-posledične veze (post hoc, ergo propter hoc), misao se obično smatra za uzrok postupka.“ Dakle, da li dete, koje jedva tepa: „Idem zato što hoću,“ već razmišlja o uzročno-posledičnoj vezi i prenosi je iz mehaničke oblasti u duševni život? Ali kad bi se autor upitao: odakle se uzima sama ideja uzroka, ako se zamisli da njena objektivna primena prethodi subjektivnom poreklu? – preostaje mu samo da prizna da je ona urođena ideja, koja naravno, nije posebno srodna njegovoj psihologiji nehotičnih refleksa.
  2. O nesvesnim predubeđenjima volje kao faktoru načina mišljenja v. Hartmanovu Phanomenologie etc. S. 401.
  3. Postoji članak ruskog mislioca Grota, koji deli istina, ishitreno, sve filosofske siteme po ljudskim temperamentima.
  4. Zato se ne može nazvati preterano uspešnim izraz Šopenhauera da je intelekt medium uticaja na volju motiva (koji proizilazi iz same volje. Die beiden Grundprobleme dere Ethik etc. 1860.) Isto – Weiss. Untesuchungen uber der Wollen und der Wirken der menschlichen Seele. 1811.
  5. V. Šopenhauer. „Die beiden Probleme etc.“. „Pošto unutrašnjem osećanju ne pripada ništa osim sopstvene volje, sva takozvana unutrašnja osećanja moraju se svesti na njena ustremljenja. Fihte osećanja izvodi iz ograničenja volje (Wissenschaftslehre), a Vajs je već govorio o voljnim porivima kao prius duševnog života po vremenu i po uzročnosti. V. Untersuchungen uber der Wollen und Wirken der menschlichen Seele. 1811.
  6. V. Ulrici „Gott und der Mensch“: „Jer, i materijalisti priznaju da je poriv osnovni element života svih organizama. Kao što je život tela, tako je i život duše u suštini stvari život poriva“. (Up. njegovu „Moralnu prirodu čoveka“.)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *