NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Srpska crkva u Dalmaciji i Boki Kotorskoj
 
Iz drugog perioda (do 1462) znamo da je pravoslavlje u Dalmaciji i Boki bilo jako do osnivanja Latinskog Carstva u Carigradu. U svakom mestu u crkvenom pogledu bile su dve partije grčka (pravoslavna) i latinska (katolička). Padom Carigrada (1204), čemu su Mlečići najviše doprineli, oslabljena je bila grčka partija, pa sa njome i pravoslavlje, jer je Mletačka država podržavala rimokatilicizam. Obnovljena Vizantija pod Palselagom (1261) i njegovim naslednicima nije više bila toliko jaka da zavlada Dalmacijom i njenim ostrvima, te je ovde preovlađivala Mletačka Republika i Mađarska, a sa njima i rimokatilicizam. No, po svemu izgleda da i pravoslavlje nije bilo uništeno. Kao što je pravoslavlje ojačalo za vlade kralja Dragutina u Soli (Tuzla) i Usori na istoku Bosne, a za vlade njegovog unuka Stevana Kotromanovića u centru Bosne, tako je isto, izgleda, ono ojačalo na zapadu Bosne. U Dalmaciji ojačalo je za vreme vlade Mladena Šibića koji se bio oženio Jelenom, ćerkom Stevana Dečanskog a sestrom cara Dušana. Kad je Mladen Šubić posle 1322. godine bio razbijen i od kralja Karla I Roberta uhvaćen, upravu nad Mladenovim zemljama prihvatila je bila njegova žena Jelena.[1] Zbog toga s pravom se može primiti tradicija o postanku tri pravoslavna manastira u Dalmaciji (Krupe iz 1317. godine, Krke iz 1350. i Dragovića iz 1395. godine) da su iz doba, kad se pravoslavlje širilo po Dalmaciji.
Što se tiče Boke, ona je zbog dodira sa Zetom bila više pravoslavna nego katolička isključujući Kotor. U političkom pogledu ona je menjala gospodare, ona je bila pod Zetom, zatim pod Bosnom, o Kotor se otimao i Sandalj Hranić a od 1420. godine Kotor je bio pod Mlečićima zajedno sa mnogim gradovima Dalmacije.
No, naseljavanje pravoslavnih u Dalmaciji u velikim razmerama nastalo je u XV veku i docnije usled najezde Turaka. Tada se vršilo pomeranje naroda. Hrvati i katolici uopšte, vođeni katoličkim sveštenicima, da bi se spasli Turaka, iseliše se na ostrva i u Italiju; u te zapustele zemlje Dalmacije naseliše se Srbi iz Bosne i Hercegovine a u Liku i Krbavu sami Turci naseliše Srbe posle 1540. godine. Znamo da je u XVI veku osnovana Vojnička krajina (Senj-Sisak) i da su tamo prešli uskoci kojih je bilo čak i u Istri. Na taj način krajem XVI i početkom XVII veka Boka, Dalmacija, Lika i Krbava, ostavljeni od katolika, bejahu zaseljeni Srbima, pravoslavnim. Kad je obnovljena Pećka patrijaršija 1557. godine Dalmacija je potpala pod vlast dobro-bosanskog mitropolita; u delovima, pak, koji ostadoše pod Mlecima, pravoslavni su potpali pod vlast grčkog filadelfidskog mitropolita (od 1578. godine) koji je stanovao u Veneciji.
Pojedinosti iz istorije Dalmatinske crkve, kako onog dela što je potpao pod Turke, tako i onog što je potpao pod Mletke, nisu još pouzdano rasvetljene. Zna se da su Turci imali u XVI veku u početku samo kninski sandžak a posle dva kliški i lički. Prema tome, u delovima što su bili pod Turcima pravoslavlje je bilo slobodno, ali se mnogo patilo od Turaka zulumćara. Dalmacija za sve vreme turske uprave nije imala svoje episkope, no je bila pod upravom bosanskih mitropolita, koji su zbog toga nosili u svojoj tituli egzarh Dalmacije.
Iz toga doba znamo za ove bosanske mitropolite koji su upravljali dalmatinskom crkvom: Varlaam, pominje se između 1566. i 1571. godine. (Ovo se vreme poklapa sa činom obnovljenja Pećke patrijaršije pod Makarijem te se može smatrati, da, kad je Makarije obnovio patrijaršiju, uredio je i crkvene odnose u Dalmaciji). Posle Varlaama došao je Simeon, ali se o njemu ništa ne zna. Simeona je nasledio Gavrilo, on se spominje više puta. Sačuvano je jedno njegovo pismo u kome se potpisuje „mitropolit bosanski, kliški i lički“. U letopisu manastira Krke pod 1578. godine veli se za Gavrila da je kao egzarh pećkog patrijarha za Dalmaciju postavio igumana manastira Krke za svog pomoćnika.
Gavrila je na katedri dobro-bosanskoj nasledio mitropolit Aksentije (1579-1601). On je lično dolazio u Dalmaciju zbog nasrtaja rimskih fratara. Posle Aksentija došao je za mitropolita Todor (1601-1619). I on je obratio pažnju na rad rimskih fratara, te, kako je potreba iziskivala da u Dalmaciji sveštenici budu spremniji zbog borbe sa fratrima, to je on u manastiru Krki osnovao školu (1615) za spremu sveštenika.
Kako je bilo stanje crkve u Dalmaciji docnije, za vreme bosanskih mitropolita Makarija, Isaija II i Logina, nema pomena, te se ne zna ni kako su, ni koliko su oni upražnjavali svoju vlast nad Dalmacijom. Nađen je zapis tek o Hristoforu (1671-1681). Ovo se može tumačiti ratnim prilikama koje su vladale oko polovine XVII veka.[2] Hristofor je dolazio u Dalmaciju i obišao sve crkve od Cetine i Krke do Velebita, postavio mnoge sveštenike i bodrio narod da ne klone u veri.
Što se tiče dela Dalmacije koji je bio pod Mlečićima od 1578. godine, on je bio potčinjen u crkvenom pogledu pod filadelfijskom arhiepiskopijom sa stolicom u Veneciji. Prvi je bio Gavrilo Sevir (1559-1616). Nije dovoljno proučeno stanje crkve i ovog dela Dalmacije sve do Karlovačkog mira. Zna se da su od 1693. godine filadelfijski arhiepiskopi imali svoje vikare u Dalmaciji i od njih prvi je bio episkop Vasilije koji je prebegao iz Bosne. On je stanovao u Golubiću blizu Knina za uprave arhiepiskopa Melentija Tipaldosa (1685-1713). Posle Tipalodosa katedra je bila prazna do 1762. godine a posle toga došao je Grigorije Faceas (1762-1768) a za ovim Sofronije Kutovali (do 1790). Kao vikar u Dalmaciji posle Vasilija bio je Nikodim Busović iz Šibenika. Posle njega zna se za Stevana Ljubibratića u manastiru Dragoviću koji se 1722. godine morao zbog rimske propagande ukloniti iz Dalmacije. Godine 1751. po preporuci pećkog patrijarha rukopoložio je dobro-bosanski mitropolit Gavrilo za episkopa Simeona Končarevića koji se takođe zbog rimskog protesta i propagande morao ukloniti 1753. godine. Za vreme Kutavale bio je episkop Nikodim Bogunović, arhimandrit manastira Krke. Kad su Mleci propali, carigradski patrijarh postavio je zvorničkog mitropolita (Gerasima) za egzarha Dalmacije.
Stanje pravoslavne crkve u Dalmaciji posle Karlovačkog mira jeste u znaku unijaćenja i obraćanja u katolicizam. No, narod se i dalje obraćao srpskim obližnjim episkopima za svoje religiozne i crkvene potrebe i borio se protiv unijaćenja. Tu se naročito istakla u borbi pravoslavna šibenička opština koja je davala u to vreme ton religioznog života. Kolika je bila to jaka borba s unijom vidi se i po tome što se sam patrijarh pećki Mojsije Rajović (1712-1724) njome zainteresovao, te je lično dolazio u Dalmaciju da ohrabri pravoslavne u borbi protiv unije.
Borba pravoslavnih u Mletačkoj, kao katoličkoj državi, bila je vrlo teška, zbog toga što katolicizam ne zna ni za kakvu versku toleranciju. Pod zaštitom državne vlasti katolici su uspeli da se donese zakon 1708. godine da u Dalmaciji ne može biti nikakve druge vere osim katoličke. Na osnovu tog zakona oglasiše sve Srbe pravoslavne za unijate. No, kako se Srbi odupirahu i ne htedoše primiti katoličke reforme ni unijatske sveštenike u svoje domove, to 1759. godine pomoću državne vlasti izdejstvovaše da niko ne može biti sveštenik ko nema dekret od rimokatoličkog episkopa. Tada pravoslavni sveštenici moradoše napustiti Dalmaciju i razići se po Turskoj i Austriji. Povodom toga pravoslavni se žalili čak Rusiji, te se ona zauzela i od 1760. godine verski život nastade nešto malo snosniji. No, borba sa unijom produžena je i dalje. Godine 1762. opet se zauze Rusija za pravoslavne u Dalmaciji u cilju uređenja jedne pravoslavne episkopije, ali se tome usprotivi papa Kliment XIII, te se ideja napusti. No, kako je usled nesnosnog pritiska fratra stanje pravoslavnih bilo neizdržljivo, to se ovi žaljahu Senatu i ovaj 1770. godine uze opet u pretres pitanje o osnivanju jedne pravoslavne eparhije. No, i ovoga puta nije se došlo do cilja. Spor je nastao oko toga iz koje narodnosti treba da bude taj pravoslavni episkop pošto kod Srba u Dalmaciji behu mnoge izbeglice iz Kipra, Krita, Moreje itd. Međutim, Grci ne znaju ni za kakvog drugog crkvenog starešinu do samo carigradskog patrijarha. Spor je bio i oko rezidencije. Po planu to je trebao biti manastir Krupa, ali bilo je i protivnog mišljenja. Izvesne teškoće je predstavljalo i pitanje o regulisanju odnosa sa filadelfijskim mitropolitom u Veneciji. Što se tiče katoličke jerarhije, ona je bila odsudno protivna da pravoslavni dobiju zasebnog episkopa. U tim razgovorima i pogađanjima o episkopatu dođe i 1797. godine kad Napoleon sruši Mletačku republiku i ona više ne postoji.
Kad je Napoleon uništio Mletačku republiku, Dalmacija je potpala pod Austriju, po Kampoformijskom miru. Opet otpočeše u Dalmaciji rimokatolička rovenja i borbe. Stanje pravoslavnih bilo je sada mnogo gore, nego i pod Mlečićima. Srećom 1805. godine Francuzi zauzeše Dalmaciju te otpoče nov život, nastade religiozna tolerancija. Kako su Srbi odavno želeli da imaju svoga episkopa, to im se sada i ta želja ispuni. Napoleon donese odluku 19. septembra 1808. godine da se osnuje srpska episkopija, konzistorija i bogoslovija. Sve to bi ostvareno 1810. godine. Za prvog episkopa beše postavljen 26. marta 1810. godine Venedikt Kraljević sa sedištem u Šibeniku, a za episkopskog namesnika (vikara) u Boki arhimandrit Gerasim Zelić koji je i ranije bio. Iste godine otpoče rad u Šibeniku i na osnivanju bogoslovije. Srbi su bili veoma zadovoljni ovakvim radom Francuza, ali ne behu srećni da ovo duže potraje. Bečki kongres dosudi Dalmaciju Austriji. Namah se izmeniše sve prilike. Austrija odmah otpoče da radi na unijaćenju, za taj posao beše uspela da zadobije čak i episkopa Venedikta Kraljevića. Iz Galicije odmah behu dovedeni unijatski sveštenici (1819). Oni otvoriše unijatsku školu u Šibeniku za spremu budućih sveštenika koji će prevoditi pravoslavne u uniju. Opet otpoče borba. Srbi se žališe mitropolitu Stratimiroviću u Karlovcima i moliše za pomoć. Mitropolit se založi za ovu pravednu stvar, on uspe prvo da Dalmacija bude potčinjena pod Karlovačku mitropoliju 1829. godine a posle teških muka uspe te Venedikt Kraljević, koji u cilju udvaranja Austriji beše zanemario pravoslavlje i radio na uniji, pa čak i napustio rezidenciju, bi penzionisan a na mesto njegovo bi postavljen Josif Rajačić (1829-1834) docniji patrijarh. On je uspeo da se u Šibeniku osnuje bogoslovija (1833), ali u borbi protiv unije nije mogao da se održi, te bude premešten u Vršac, a njegov naslednik episkop Pantlejmon Živković (1834-1835) nije mogao da sastavi ni godinu dana, pa bude premešten za Budim.
Šibenik je ostao bez vladike sve do 1841. godine a tada bude premeštena stolica u Zadar i tek 1843. godine bi postavljen za episkopa Jerotije Mutibarić (1844-1853). Za njegovo vreme bila je Mađarska buna te 1849. godine bi proglašena verska ravnopravnost. Tada se mnogo hiljada unijata vrati u pravoslavlje. Posle njega došao je za episkopa Stevan Knežević (1853-1890). Za vreme njegovo Austrija iz političkih razloga odvoji Dalmaciju od Karlovačke mitropolije i prisajedini sa Bukovinskom mitropolijom pod imenom Bukovinsko-dalmatinska mitropolija (1873).
Boka nije imala episkopa do 1870. godine a tada na molbu Bokeljaca bi osnovana episkopija sa sedištem u Kotoru. Prvi episkop bio je Gerasim Petranović (1870-1906), a njega je nasledio episkop Kirilo.
Dalmacija je ostala pod bukovinskim mitropolitom sve do oslobođenja 1918. godine. Posle episkopa Kneževića došao je za episkopa Nikodim Milaš (1890-1910). Posle Milaša bio je episkop Dimitrije Branković (1910-1920), njega je nasledio Danilo Pantelić (1921-1928), a ovoga Maksimilijan Hajdin (od 1929).
Do oslobođenja episkopska stolica bila je u Zadru, no kako je Zadar potpao pod Italiju to je episkopska stolica privremeno premeštena u Šibenik a po planu treba da bude u Splitu.
 


 
NAPOMENA:

  1. Duhovnik kneginje Jelene monah Rufim osnovao je na reci Krki manastir Krku. Pre toga bio je osnovan manastir Krupa 1317. godine od kaluđera koji dođoše iz bosanskog manastira Krupe a docnije Dragović 1395. godine. Za vlade kralja Tvrtka I takođe je podignuto mnogo manastira.
  2. Oko polovine XVI veka Turci su zauzeli bili celu Dalmaciju a Mlečićima su bili ostali samo ovi gradovi: Zadar, Šibenik, Trogir, Split, Omiš, Brač, Hvar, Korčula, Kotor i Budva, i severno od Zadra: Nin, Novigrad, Pag i Rab. Gradovi su dobili po nekoliko sela kao zaleđa radi ishrane. Kad su 1573. godine Turci oteli od Mlečića Kipar onda su, po ugovoru o miru, Turci ustupili 50 sela oko Zadra i 30 oko Šibenika. Kad je 1645. godine buknuo rat zbog Krita koji je trajao do 1669. Mlečići su predali Krit, ali su za to dobili naknade u Dalmaciji: linea Nani po kojoj je sem Herceg Novog, Risna, Dubrovnika i makarskog primorja sve pripalo Mlečićima. Po Karlovačkom miru 1699. godine granica je išla od Zvonigrada (na Zrmanji), na Knin, Sinj, Vrgovac do Čitluka na Neretvi. Po Požarevačkom miru (1718) Mlečići su postali potpuni gospodari Dalmacije.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *