NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Crkva u Staroj Srbiji i Makedoniji posle ukidanja Pećke i Ohridske autokefalnosti
 
Pregled stanja crkava u Turskoj – Mi smo do sada pregledali prošlost autokefalnih crkava Karlovačku mitropoliju i crkvu u Crnoj Gori, zatim prošlost crkava koje su se posle ukidanja Pećke patrijaršije oslobodile potčinjenosti Carigradu crkvu u Srbiji i u Bosni, a sad nam ostaje da pregledamo prošlost onog dela srpske crkve, nekadašnje Pećke patrijaršije, koja je ostala najduže pod Carigradom, do Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine.
Pod Turcima, u političkom pogledu, i pod Grcima, u crkvenom pogledu, najduže su ostale u ropstvu mitropolije Raška (Novopazarska), Prizrenska i Skopska. Raška je imala pod sobom episkopije Budimljansku i Limsku (Petrovsku ili Poluhercegovačku) u Turskoj, koje su posle seobe 1690. godine toliko oslabile da je cela mitropolija jedva predstavljala sobom jednu eparhiju; Prizrenska je mitropolija imala pod sobom Lipljansku, Hvošćansku, Pećku, Gračaničku ili Novobrdsku i Skadarsku, no iz istih razloga i ova je mitropolija bila samo jedna eparhija, pa je i to malo bilo, te su se obe pred kraj XVIII veka sastavile u jednu episkopiju pod imenom Raško-prizrenska. Skopska mitropolija doživela je takođe zle dane. Kad je general Pikolomini zauzeo Skoplje 1689. godine, on ga je zbog kuge spalio. Tako je Skoplje izgubilo ugled koji je nekada imalo, ali narod nije raseljavan, te se Skopska mitropolija bolje održala. Pod njom su bile ove episkopije Ćustendilska, Samokovska, Štipska (nekada Lesnovska), Tetovska i druge. Ovde je važno da napomenemo to da su Grci posle ukidanja Pećke patrijaršije arhijereja svake eparhije nazivali mitropolitom.
Pošto su ovo granične mitropolije Pećke patrijaršije, naročito Skopska, to je, za razumevanje onoga što se odigralo na ovom prostoru u drugoj polovini XIX veka, potrebno da kažemo nekoliko reči više. Slovenski živalj prilikom velike seobe naroda kad je došao na Balkan, nije došao kao jaka vojnička organizacija kakav je slučaj sa Gotima, Hunima, Avarima i Bugarima, nego kao razbijena plemena koja su živela svako za sebe. Došavši na Balkan, Sloveni su se počeli grupisati. Oni koji potpadoše pod tatarsko pleme „Bugara“, prozvaše se Bugarima. U toku vekova oni su se najduže držali izmeću balkanskih planina i Dunava. U crkvenom pogledu bili su pod uticajem Carigrada, te su ostali pravoslavni. Oni su imali dve patrijaršije, prvu u Preslavi (od pokrštenja do 971) i drugu u Trnovu (1185-1393).
U početku X veka pod carem Simeunom bugarsko se carstvo prostiralo na zapadu do Dinarskih planina i na jugu do Epira, ali se nije moglo održati. Odmah posle smrti Simeunove na zapadnom delu Balkanskog poluostrva stvara opet slovensku državu Časlav, knez srpski, koja se prostire od Pomoravlja do Une i Dinara. I u Časlavljevoj državi vera je pravoslavna. Zapadno i severno od Časlavljeve države postojala je od polovine IX veka Hrvatska u kojoj je u X veku već bio preoteo maha katolicizam. Na severu od Hrvatske, još ranije, bila je Slovenačka sa rimokatoličkom crkvom.
Na taj način u prvoj polovini X veka izgledalo je da će slovenska plemena na Balkanu imati dva glavna grupisanja bugarsko i srpsko sa pravoslavnom crkvom i Hrvati i Slovenci sa katoličkom crkvom. Ali krajem X veka javlja se jedno novo grupisanje makedonsko. Ono je dobilo izraza u Samuilovom carstvu. I ono je dobilo samostalnu pravoslavnu crkvu u Ohridu.
Da bi nam ova pojava bila jasnija, treba se setiti da je naseljavanje Slovena još u VII veku dopiralo do, pa i preko, Korintskog zaliva. Svi ti Sloveni ispod Olimpa bili su ubrzo pogrčeni i za Slovenstvo izgubljeni. Kako je Makedonija bila takođe pod jakim kulturnim uticajem Grka, a najvećim delom i pod grčkom političkom upravom, sve do cara Dušana, to je Makedonija u XIII a naročito u XIV veku bila samo po krvi i jeziku slovenska, a po duhu i kulturi više grčka. To se vidi po tome što je kad je car Dušan osvojio Ohrid, predstavnici crkve molili su ga da im ne dira u crkvu, tj. u grčko bogosluženje i grčki crkveni jezik, što je Dušan i učinio.
To znači da je inteligencija, vlastela i sveštenstvo bilo gotovo pogrčeno. No srpsko zavojevanje tih krajeva pod Dušanom, kao i turska najezda, uništili su namere vlastele i sveštenstva, kao i kulturnu nadmoćnost u Grka, te grčki uticaj slabi a slovenski jača. U doba turske vladavine, severno od Olimpa, vidimo gde Sloveni više ne prelaze u Grke, već u islam. Istina, Ohrid i pod Turcima zadržava u crkvi grčki jezik, ali i narodni jezik preotima maha. Prema tome, ukidanje Ohridske arhiepiskopije (1767) pre je pomoglo podizanju slovenskog duha, nego što je odmoglo narodu toga kraja, jer pre su mu bili vladike od njegovog plemena i govorili grčki, a sad su Grci iz Carigrada koji su svojim životom i radom postali narodu odvratni. U XIX veku iz Makedonije i Ohrida progovara slovenski duh.
Na taj način, ako su se Sloveni na istoku Balkana grupisali pod imenom Bugari, Sloveni na zapadu Balkana – Srbi, to makedonski Sloveni koji su prvi i prozvani Slovenima, a njihova zemlja Slovenija, nisu se grupisali pod naročitim imenom, već su u srednjem veku po kulturi bili pod jakim grčkim uticajem, te su bili gotovi da pređu u Grke, kao što su i prešli oni južno od Olimpa i po gradovima. Međutim, kad su njima vladali Bugari, oni su bili gotovi da postanu Bugari, a kad su njima vladali Srbi, oni su bili gotovi da postanu Srbi. Njihova crkva bila je jezikom i kulturom grčkom i pastvom slovenskom.
No, kod njih se opaža i kulturni uticaj Srba, kako u crkvi tako naročito u narodnom životu (epos), jamačno usled bliskih saobraćajnih, ekonomskih i trgovačkih veza. Ovaj je uticaj bio jak u XIV, XV i XVI veku (prepisuju se knjige za ohridsku crkvu 1466. godine), on je bio jak i u XVII veku (Jovan Manastirlija – Bitoljac – seli se sa Arsenijem III) a naročito je ojačan u XIX veku.
Bugarski kulturni uticaj na Ohrid bio je uopšte slab, sem zavojevanja od njega nema traga. Od XIII veka on se gubi, a kad Bugari izgubiše državu (1393) i crkvu on ne postoji. Još uz to, ako dodamo geografsku udaljenost Ohrida i Trnova, biće nam razumljiva i nemogućnost održavanja ma kakve veze pod Turcima.
Kad je nastalo buđenje Slovena pod Turcima, prvi su se budili Srbi. Upravo reći oni su jednako vodili borbu sa Turcima kao uskoci i hajduci, a u XVI veku kao potpuno nacionalno svesni, vodili je pod imenom obnovljenja patrijaršije. U XVII i XVIII veku nema nijedne borbe protiv Turaka i nijednog ustanka a da Srbi nisu učestvovali. U XIX veku oni su uspeli da obnove svoju državu prvo na malom, pa onda sve većem i većem prostoru.
Posle Srba prvi su se probudili Grci. I oni su bili za sve vreme nacionalno svesni a kao centar imali su patrijaršiju u Carigradu. Namere njihove i priprema za oslobođenje počinju od XVII veka, kad se videlo da zahodi osmanlijsko sunce, a naročito kad je Austrija bila došla do Skoplja. U XVIII veku oni imaju ceo plan o obnavljanju grčkog carstva (Vizantije), koji je zvanično bio prihvaćen i od Rusije. Ali taj njihov plan o obnavljanju grčkog carstva ima šovinistički karakter, oni idu za tim da porobe Slovene.
To izaziva revolt kod Slovena, te sad otpočinje borba sa Grcima. Kao što smo videli ova je borba bila teška za Slovene. Ukidanjem autokefalnosti Peći i Ohridu Grci su prigrabili svu crkvenu vlast u svoje ruke i zloupotrebljavali je do nedozvoljenih granica. Revolt Slovena bio je utoliko jači i on je zbližio sve Slovene bez razlike narodnosti jer su svi imali isti cilj: borbu protiv grčke nadmoćnosti i uvođenje slovenskog jezika i nacionalne jerarhije. Takvo je bilo stanje oko polovine XIX veka. Ono je izazvalo stvaranje egzarhije o čemu ćemo podrobno govoriti malo docnije.
Raško-prizrenska i Skopska episkopija – Kao što smo napred videli, sve ove episkopije do ukidanja patrijaršije delile su sudbinu svoje centrale – Pećke patrijaršije, a posle ukidanja i one su doživele od fanariota isto ono što i druge eparhije. Za Rašku episkopiju znamo to da je prilikom ukidanja patrijaršije bila u Novom Pazaru (starom Rasu). Poslednji njen mitropolit bio je Janićije, koji je oko 1781. godine otišao za prizrenskog mitropolita i tom prilikom spojio obe episkopije ujedno pod imenom Raško-prizrenska sa sedištem u Prizrenu.
Mi smo napomenuli da je seobom 1690. i 1739. godine toliko oslabila pastva, da više nije bilo mesta za dve eparhije. Što, je pak, izabran Prizren mesto Novog Pazara, to se desilo usled toga što je požarom Skoplje 1689. godine bilo izgubilo svaki značaj te je i ono potpadalo pod Prizren. Sedište valijeta tada je bilo u Prizrenu. Tek kad je provedena železnička pruga 1875. godine oživelo je Skoplje i Priština, te je i sedište valijino, bilo preneto prvo u Prištinu 1876. godine a zatim u Skoplje 1889. godine.
I u Prizrenu fanarioti ostavili su trag kao i po drugim mestima. Njima je glavni cilj bio novac, a da dođu do novca nisu birali sredstva[1]. Uopšte o fanariotima u Prizrenu kao i po drugim mestima ostala je tradicija da su bile izelice i moralne propalice, te se o njima pričaju čudesa[2]. Izuzetak čini mitropolit Hadži-Zaharija (1819-1930), starešina manastira Dečana, Srbin koji je pomoću Turaka uspeo da postane mitropolit.
Što se tiče Skopske episkopije, vredno je zabeležiti da na molbi za ukidanje Pećke patrijaršije nalazimo i ime skopskog mitropolita. Taj red potpisa na molbi ide ovako: niški Gavrilo, skopski Konstantin, užički Mitrofan, beogradski Jeremija, samokovski Neofit i ćustendilski Gavrilo.
No, kad je patrijaršija ukinuta, svi Srbi vladike i oni koji su bili potpisali i oni koji nisu potpisali, svrgnuti su sa svoga položaja. Tako među prognanima koji su se preko crnogorskog mitropolita Save obraćali Rusiji za posredovanje bili su samokovski, skopski, niški, štipski, beogradski, užički, novopazarski (raški), bosanski i hercegovački.
Skopska eparhija obuhvatila je u XIX veku: Skoplje, Tetovo, Gostivar, Kumanovo, Preševo, Krivu Palanku, Kočane, Štip, Kratovo, Vranje, Vlasinu i Surdulicu.
Skoplje kao varoš stojalo je daleko niže od Prizrena. To vidimo po tome što mitropolit skopski Ananije, kad se posle Genedija u Prizrenu bila upraznila stolica, odlazi za mitropolita u Prizren.
Prvi mitropolit posle ukidanja patrijaršije u Skoplju bio je Antim, posle njega bio je Zaharije (1776-1790), za njima se ređa ceo niz mitropolita do Ananija (1820-1830) koji je bio premešten u Prizren, a iz Prizrena u Tesaliju. Svi ovi mitropoliti bili su Grci[3], i o njima ostao je pomen da mahom nisu znali slovenski, već se sa pastvom sporazumevali turski. Ananije je izgleda znao slovenski i misli se da je to i bio jedan od razloga što je premešten u Prizren, gde je u to vreme bila mnogo veća potreba za znanjem slovenskog jezika. U ovo vreme beleži se i pokret za slovenski jezik. U vranjskoj crkvi očuvano je mnogoljetstvije Ananiji na slovenskom jeziku.
Za uprave potonjih vladika Gavrila i Joakima, nalazimo škole. Te škole dobijaju knjige iz Beograda, i mitropoliti Petar i Mihajlo stoje u prepisci sa skopskim mitropolitima. Za uprave mitropolita Joakima, javlja se pokret za egzarhiju. On naglo napreduje, i posle smrti Joakima za egzarhijsku jerarhiju. Mi ćemo u daljem izlaganju opširnije govoriti o ovoj pojavi a ovde smatramo za nužno da napomenemo da je prvi egzarhijski mitropolit u Skoplju bio Dorotej, koji je došao u Skoplje 1874. godine, ali je uskoro morao otići[4]. Za njim je došao Kiril 1875. godine, njega su državne vlasti opozvale 1876. godine zbog aprilskog ustanka u Bugarskoj 1876. godini. Posle su nastali ratovi srpsko-turski i rusko-turski, oni su poslužili kao povod te egzarhijski mitropoliti nisu upućivani u Skoplje i Ohrid sve do 1885. godine a i tada je Turska pristala tek na intervenciju Engleske, Nemačke i Austrije. No, Turska je izdala berat za Skoplje tek 1890. godine. Tada je došao Teodosije. On je bio oko godine i više dana, pa je došao Maksim (1892-1895), za njim Sinesije (1895-1910), pa Neofit od 1910. do srpsko-bugarskog rata 1913. godine.
Buđenje podjarmljenih naroda u Turskoj i njihove borbe – Crkvena istorija u ovom periodu vezana je sa nacionalnom i političkom istorijom, te prema tome na dnevni red ne izlaze religiozna ili uopšte crkvena pitanja, nego više nacionalno-politička. Mi smo napred kazali kako su Grci iskoristili povlastice Carigradske patrijaršije u čisto nacionalno-političke svrhe. Oni su sebe smatrali naslednicima Turaka i šireći granice Carigradske patrijaršije na račun Pećke patrijaršije i Ohridske arhiepiskopije, oni su imali čisto političke ciljeve, da te krajeve, prilikom raspada Turaka, zauzmu i slovenski živalj u njima podjarme. Zbog toga, kao što smo kazali, pojavio se kod Slovena revolt, te je otpočela borba.
Za nas je ovde važno da za časak pregledamo kako je teklo samo buđenje. Zanimljivo je zabeležiti da prilikom ukidanja obeju crkava u Peći i Ohridu nije bilo nekog naročitog pokreta i protesta u masama, sem onoga što su učinili Srbi, zbačeni arhijereji, preko crnogorskog mitropolita Save. Nije bilo pokreta ni kod sveštenstva. Po svemu izgleda da ni sveštenstvo, ni mase, nisu bile svesne šta im je od Grka spremano. Tek kad su videli i poznali Grke na delu, tek onda se javlja nezadovoljstvo i revolt koji dovodi do duge i teške borbe.
Ova borba protivu Grka nosi potpuno nacionalno-političko obeležje i ima za cilj oslobođenje. Srbima je taj cilj jasan još od 1593-4. godine, ali neuspesi na tom polju izazvaše seobe 1690. i 1739. godine te su i na Kosovu, i u Skoplju, morali biti veoma uzdržljivi. Na taj način Srbi predstavljaju sobom barometar prema kome se kreću ostali narodi. Uspeh Srba ih hrabri i podiže duh, neuspeh umiruje i ućutkuje.
Ne možemo preći na dalje izlaganje događaja a da ovde ne pomenemo Bugare. Znamo da su Srbi u Karlovačkoj mitropoliji u početku XVIII veka već imali svoje škole i da su srpski đaci išli u Rusiju na više škole. Jovan Rajić, radi skupljanja građe za istoriju Srba, bio je i u Hilandaru. Tamo je bio kaluđer Pajsije rodom iz Samokova koji je, radeći pored Rajića, došao do ideje da napiše bugarsku istoriju. Na taj način, u drugoj polovini XVIII veka počinje buđenje Bugara. Uz Pajsija pristaju kaluđeri manastira Zoografa, pa kako su Hilandar i Zoograf imali dosta metoha po svima većim mestima, to su ovi metosi poslužili kao središta za buđenje slovenske svesti.
Naročito je podigao duh kod slovenskog naroda u Turskoj ustanak pod Karađorđem i Milošem Obrenovićem[5]. Još kad Srbi dobiše priznanje svoje države pod Milošem, oduševljenju nije bilo kraja. Veliku surevnjivost kod slovenskih naroda izazvao je i ustanak Grka. Kad su Sloveni u Makedoniji videli da se i Grci oslobodiše i dobiše svoju državu, pojača se i kod njih želja za oslobođenjem. U tom smislu vrlo veliki je uspeh imao rusko-turski rat 1828. godine koji se završio Jedrenskim mirom 1829. godine. Bugari koji pre tog ne pokazivahu nikakve znake života, odjednom oživeše.
Koliko je Jedrenski mir uticao na buđenje Bugara vidi se po tome što Bugari, nastanjeni u Odesi i drugim varošima, prikupljaju se u nacionalne organizacije i osnivaju društvo za podizanje škola u svojoj otadžbini. Prvu organizaciju nalazimo u Odesi pod nazivom „Nastojateljstvo odeskih Bugara“ 1834. godine, koja zahvaljujući bogatim ruskim prilozima odmah počinje otvarati škole po Bugarskoj[6]. Kako su Bugari ubrzo uvideli da je Carigrad centar odakle treba da polazi direktiva, podigoše svoju crkvu 1849. godine. Ona postaje centar bugarske propagande. Već 1850. godine oni traže od Grka da se u slovenskim eparhijama postavljaju za vladike lica slovenske narodnosti. Njihovu molbu pomaže i ruski poslanik (Mečnikov). Godine 1856. traže od Porte da im se dadu ista crkvena prava koja imaju i Grci. Grci koji su do tada gledali na bugarski pokret sa omalovaženjem i prezirenjem, behu prinuđeni sada da pristanu na mešoviti sabor 1857-58. godine na kome je rešavan ovaj zahtev Bugara. Uskoro zatim oni istupaju sa zahtevom da se obnovi bugarska patrijaršija.
I Makedonija ne izostaje iz ovog pokreta protivu Grka – fanariota. Svakojako da je bilo protesta protiv fanariota, ali mi o tome nemamo podataka. No da se slovenski duh razbudio u XVIII i XIX veku kod makedonskih Slovena, pokazuje nam i to što je arhimandrit Teodosije, iz Hilandara, 1820. godine otvorio u Solunu štampariju i u njoj štampao knjige na slovenskom jeziku. Teodosije je bio iz Polina (Dorjana) i važio je kao oduševljeni borac protivu fanariota. Ovaj pokret u Makedoniji u prvo vreme nosi srpsko obeležje i pomaže ga knez Miloš. Godine 1837. on poklanja zvona manastiru Svetog Jovana Bigorskog, a njegovom primeru sleduju svi potonji vladaoci Srbije i članovi dinastije. Četrdesetih godina Srbi već imaju škole po svima većim mestima u Makedoniji (32).
No, kako su Makedonci imali zajedničkog neprijatelja sa Bugarima, kako su im bile zajedničke želje slovenska služba i slovenska jerarhija, a uz to živeli zajedno u Turskoj (međutim, u Srbiji nastaju neredi, bune, smena dinastije itd), to se oni počinju sve više i više približavati. Na taj način Makedonci malo po malo ulaze u bugarske vode.
Bugari prelaze u uniju – Bugari su za kratko vreme neosporno pokazali veliki uspeh. Njihov uspeh pomagali su Rusi a tako isto i Srbi. Rusi su ga pomagali iz ljubavi prema slovenstvu, a iza toga bio je politički račun da se podizanjem jednog slovenskog plemena u blizini Carigrada oslabi snaga Turske. Srbi su pomagali takođe iz ljubavi prema svojim neoslobođenim sunarodnicima koji se bore da prognaju fanariote, kao što su ih i sami prognali iz svoje države. Prvobitni, pak, pokret nije imao čisto bugarsko obeležje, već opšte slovensko. Borio se protiv fanariota za slovenski jezik, slovensku službu i slovensku jerarhiju. Politička, pak, strana ovoga pokreta, po shvatanju Srba, trebalo je da bude, kao što ćemo docnije videti, da Srbi pomažu Bugare da se oslobode, pa će oni sa Srbima biti u jednoj državi. U tom smislu treba razumeti zašto su Srbi pomagali taj pokret. Ali Bugari su imali sasvim druge, skrivene, namere. Naime, kad je usled Krimskog rata, nastao zastoj u ovom pokretu, Bugari otpočinju pregovore sa papom o prelasku u uniju. No, kako se Bugari drže pravila da imaju uvek dva gvožđa u vatri, pa da kuju kad im je koje zgodnije, to otpočeše pregovore i sa protestantskom propagandom.
Međutim, Grci bejahu toliko neuviđajni i umesto da izlaze u susret i popuštaju koliko toliko, Atina koja sada nosaše barjak grčke propagande, hoće na silu da pogrči južnu Makedoniju pomoću crkve a preko Carigradske patrijaršije. Ovakvi postupci izazvaše još veći revolt kod makedonskih Slovena, te počeše prelaziti u uniju isprva pojedinačno a posle i cela sela, dok 1. marta 1858. godine varoš Kukuš cela ne pređe u uniju. Toga dana isteraše iz crkve grčke popove, izbaciše grčke ikone, spališe grčke knjige i zapevaše slovenske crkvene pesme.[7]
Unijatsku misiju predstavljali su rimski lazaristi, jedan odeljak jezuita. Oni su osnovali svoje centrale u Solunu (Zejtinlik), Bitolju, Jedrenima i drugim varošima u Bugarskoj, a glavna centrala bila je u Carigradu.
Protestanti su takođe razvili propagandu kako u samoj Bugarskoj (centar Samokov gde su osnovali seminariju) tako i u Makedoniji (Solun, Đevđelija, Strumica, Radovište i Bitolj). Centrala je bila u Carigradu (Robert-kolež) gde se školovala stotina Slovena iz Bugarske i Makedonije. Propagandu su vršili razna amerikanska i engleska društva na čelu sa American Board iz Bostona.
Primeru Kukuša sledovahu mnoge varoši u Makedoniji i Bugarskoj, te broj unijata rastijaše rapidno. Godine 1860. broj unijata dostigao beše 150.000 duša. Drugi opet prelažahu i u protestante, ali mnogo manje, njih beše oko 10.000 duša. Agenti unijatski i protestantski pokupiše sada mladiće iz Makedonije i Bugarske i odvedoše u katoličke[8] i protestantske[9] škole. Prvi, pak, unijatski misionari behu Poljaci. U Babeku, predgrađu Carigrada, unijati osnovaše kolegijum u koji sakupiše oko 200 Makedonaca i Bugara koje spremahu za vatrene propagandiste. Sem toga u Carigradu pokrenuše list „La Bulgarie“ na francuskom jeziku. Na čelu celog ovog pokreta vidimo Dragana Cankova koji svečano prima uniju, odlazi u Rim papi Lavu IX. Uskoro on vodi sobom dedu Josifa Sokolskog, kaluđera, da ga papa zavladiči što ovaj i učini (8. aprila 1861). Uz pripomoć Francuske on dobi i berat od sultana i nastani se u Carigradu kao bugarsko-unijatski arhiepiskop.[10]
Šta je prethodilo osnivanju Bugarske egzarhije – U Rusiji je odavna postojao slovenski pokret protiv silnog uticaja zapada koji je hteo da u Rusiji uništi sve ono što je nacionalno. Taj pokret poznat je pod imenom slovenofilstvo. Kako su Rusi već odavna održavali veze sa pravoslavnim na Balkanu i đaci iz Srbije već su odlazili u ruske škole (1846. godine) to novoosnovani Slovenski blagotvoriteljni komitet (1858) u Moskvi na glas da Bugari napuštaju pravoslavlje i prelaze u katoličanstvo uzbudi rusku javnost, te Rusi preduzeše sve mere da se to spreči. Poslaše i agente Račinskog u Makedoniju, Rakovskog u Trakiju i druge, te ovi savetima, pretnjama a naročito novcem zaustaviše dalji prelazak. Sad Rusija uzima stvar u svoje ruke. Francuska, pak, kao zaštitnik katolicizma po inspiracijama iz Rima zalaže se takođe za Bugare i Makedonce. Dragana Cankova, tada već unijata, zovu neprestano i Rusi i Francuzi. Patrijaršija, pak, tera po starome i na sve to ne okreće ni glavu.
Godine 1860. patrijarh Kirilo daje ostavku a na njegovo mesto dolazi Joakim II. Ovo posluži Bugarima kao povod da podnesu molbe velikom veziru iz sviju krajeva slovenskih u Turskoj da žele da se odvoje od grčke patrijaršije. Ruska diplomacija prihvati stvar u svoje ruke. Novi patrijarh sakupi sabor i izradi projekt za rešenje spora, na osnovu pet tačaka koje Bugari behu podneli kao svoje zahteve.[11] Ali se Bugari ne zadovoljiše ustupcima patrijarhovima a naročito što im je ograničavao oblast između Dunava i Balkana te podnesu molbu Porti neposredno u 8 tačaka.[12] Ovi zahtevi kao i nespominjanje patrijarha na službi ogorčili su Fanar te nekoliko vladika koji su kolo vodili u ovom poslu budu raščinjeni (Ilarion carigradski, Aksentije veleški i Pajsije plovdivski) i poslani u Anadoliju. No, Bugari su bili još više ogorčeni protiv patrijaršije, te pokrenuše pitanje o samostalnosti bugarske crkve. Porta iako je u duši bila zadovoljna ovom svađom hrišćana, posreduje za izmirenje, odredi komisiju od Grka i Bugara (po pet) 18. juna 1862. godine, ali do sporazuma nije se moglo doći.
Posle toga bilo je još nekoliko komisija koje se nisu mogle nikako sporazumeti i tek 1867. godine kad za patrijarha ponova dođe Grigorij IV, Patrijaršija popusti bugarskim zahtevima i patrijarh predloži nacrt u 18 tačaka.[13] Porti se nije svideo ovaj nacrt zbog toga što se njime priznaje bugarska narodnost, jer je u tome gledala početak bugarske političke samouprave, čega se Porta naročito bojala, pošto je pozadi Bugara stalno bio ruski poslanik (Ignjatijev).
Turci su gledali da stvar otežu da bi dobili u vremenu te izigrali i jednu i drugu stranu, a Bugari su, pak, bili nestrpljivi te pošalju deputaciju u Rusiju (Georgijeva i Šopova) da traže pomoć za oslobođenje od Fanara i turskog iga.
Međutim, Bugari su naporedo sa borbom za nezavisnu crkvu vodili pregovore sa srpskim knezom Mihajlom i za političko oslobođenje. Centar njihove političke akcije bio je Bukurešt, tamo je bio njihov emigrantski komitet i knez Mihajlo u januaru 1867. godine ugovori akciju s bugarskim emigrantskim komitetom za oslobođenje Bugarske i njeno sjedinjenje sa Srbijom.
Ova bugarska deputacija izjavi ruskoj vladi da Bugari imaju sporazum sa knezom Mihajlom da im Srbija pruža pomoć u novcu, oružju i municiji i da će im ona (Srbija) odrediti vreme i plan ustanka, samo treba da ih i Rusija u toj nameri pomogne.
Rusija kao da je bila iznenađena ovim planom sjedinjenja Bugarske sa Srbijom, te je izjavila deputaciji da je zauzeta unutrašnjim reformama (kreposnoe pravo) i nije gotova za spoljnu akciju savetujući da političko oslobođenje odloži do boljih prilika. Što se tiče crkvenoga spora Rusi su savetovali da tu stvar treba svršavati sa patrijaršijom i ne obraćati se Porti, a mitropolit Filaret izjavi da se ruski Sveti Sinod ne može primiti posredništva u mirenju.
Međutim, uskoro izbi ustanak Grka na Kritu te Porta obeća Bugarima, ako miruju, da će im dati više no što im je ponudila Patrijaršija, kao i da će ih proglasiti za zasebnu narodnost (milet). Mitropolit Pajsije (raščinjeni pa povraćeni) beše izradio jedan projekt umerenije stranke koji je uglavnom sadržavao iste tačke kao i nacrt patrijarha Grigorija, s tom razlikom što se u mešovitim eparhijama uvode vikarni episkopi (horoepiskopi) za manjine. Na to patrijaršija nije htela da pristane.
Ruski poslanik stade uticati na Portu da stvar po svaku cenu reši. Porta uputi patrijaršiji dva nacrta (3. oktobra 1868.) sa izjavom da državna potreba održanja mira u zemlji zahteva da se svima podanicima sultanovim zajemči sloboda savesti (veroispovesti). Ti nacrti sadržavali su po sedam tačaka.[14]
Sad nastaje zaplet. Patrijaršija je shvatila stvar da je to nacrt koji ona tek treba da proučava, mada je nije zadovoljavao ni jedan ni drugi nacrt. Bugari su, pak, taj Portin nacrt shvatili kao definitivnu odluku pa su je obnarodovali po odobrenju Porte sa njenom sprovedenom teskerom. Ovaj postupak Bugara potpomognut turskim lukavstvom značio je u stvari otcepljenje bugarske crkve od patrijaršije. Patrijarh je bio gotov da baci anatemu na Bugare; ruski poslanik, Ignjatijev, poče umirivati Grke i da ih uzdrži od bacanja anateme, predloži da se sazove vaseljenski sabor da reši ovaj spor. Patrijarh prihvati ovaj predlog sazvavši prvo sabor od učenih bogoslova i duhovnika da prouči ovo pitanje i izrade nov nacrt. Grčki bogoslovi nađu da je obnarodovani nacrt antikanoničan i protivan dogmama, kao i to da je načelo narodnosti protivno crkvenim kanonima.
Bugari sve to obarahu s ne manje autoriteta i dokaza iz Svetog Pisma, pravila (kanona) Svetih otaca, itd. ukazujući da je načelo narodnosti sprovedeno iz starine u pravoslavnoj crkvi na osnovu čega postoje samostalne nacionalne crkve Jermena, Rusa, Etiopa, Gruzina, Grka itd.[15] Isto tako Bugari odbaciše predlog grčkog bogoslova da je za priznanje nezavisnosti bugarske crkve potreban vaseljenski sabor, pošto to može da odobri sam patrijarh bez vaseljenskog sabora. Posle ove duge polemike patrijarh uputi okružnicu svima samostalnim pravoslavnim crkvama[16] sa predlogom da se sazove za ovaj slučaj vaseljenski sabor. Istočne patrijaršije (sem aleksandrijske) gde su patrijarsi bili Grci, osudile su postupak Bugara i dale pristanak da se sazove vaseljenski sabor; ruski Sveti Sinod je bio protiv saziva vaseljenskog sabora, ali ovim odgovorom nisu bili zadovoljni ni Bugari, što im se nije izišlo u susret da se bez blagoslova patrijaršije mogu odvojiti, ni Grci, zbog podržavanja težnje kod istočnih naroda na razviću nacionalne individualnosti.
Srpska crkva (mitropolit Mihajlo) odgovorila je da žali što se „u božje delo umešale ljudske strasti, te je tako crkveno pitanje preneseno na političko zemljište“. Dalje, veli, pošto je ovde u pitanju samo crkvena administracija a ne dogme i kanoni, to se administracija može menjati, bez povrede kanona. Zbog toga preporučuje sporazum zainteresovanih strana, dajući Bugarima za pravo da imaju nacionalnu jerarhiju.
Da bismo razumeli sa čisto nacionalne i političke strane ovakvu izjavu mitropolita Mihajla, treba se setiti da su Grci bili ovakvi isti i prema Srbima u Srbiji do 1830. godine, kao i da su ostali takvi i dalje u Bosni, Hercegovini i Staroj Srbiji i zemljama bivše Pećke patrijaršije. S druge strane, treba se setiti i toga da je politika kneza Mihajla u to doba bila da zadobije Bugare, i da ih je u tom cilju pomagao školujući ih o državnom trošku, štampajući besplatno bukvare i druge knjige na bugarskom jeziku za bugarske škole; najzad, izdavajući i bugarske listove na bugarskom i turskom jeziku u Beogradu.[17] Ovi događaji odigrali se krajem 1868. godine kad je knez Mihajlo bio ubijen (29. maja 1868. godine) i kad je skupština donela ustav od 1869. godine pod namesništvom. Prema tome, politika prema Bugarima bila je još uvek u duhu „jedinstva Srba i Bugara“.
Međutim, namesništvo nije produžilo politiku kneza Mihajla o prikupljanju snaga za podesan trenutak, te je napustilo pravac rada kneza Mihajla. Bugari se sada otvoreno bacaju u naručja Rusa. Rusi ih svesrdno prihvataju, bukureški ugovor sa Bugarima gubi svaku vrednost posle smrti kneza Mihajla, te „duhovno i političko jedinstvo“ Srba i Bugara prelazi u jedinstvo Rusa i Bugara. General Ignjatijev energično radi i da ga ostvari.
Proglašavanje egzarhije – Obnarodovani nacrt od 3. oktobra 1868. godine, koji je dao povoda Patrijaršiji da traži saziv vaseljenskog sabora, posle odgovora samostalnih crkava, rashladio je patrijaršiju, jer je uvidela da na saboru neće imati sve crkve za sobom. Zbog toga patrijaršija odustade od saziva vaseljenskog sabora.
Bugari pak pozvaše u Carigrad svoje crkvene predstavnike (mitropolite: plovdivskog, vidinsko, sofijskog i lovčanskog), po sporazumu s Portom, te ovi 20. decembra 1868. godine predadoše patrijarhu pismenu izjavu da ga više ne priznaju za crkvenog starešinu i da ubuduće potpadaju pod bugarsku autokefalnu crkvu. Patrijarh ne primi izjavu. Porta povodom toga odredi mešovitu komisiju od tri Grka i tri Bugarina, svetovnjaka, da izrade projekt za rešenje spora. Oni izrade projekt, ali ga patrijarh odbije kao nekonanoničan. Posle toga rađena su još dva projekta. Najvažnije sporno pitanje bilo je o granicama buduće egzarhije.
Bugari su tražili i eparhije bivše Pećke i Ohridske crkve, koje su opet Grci bili uneli u buduće novo grčko carstvo (novu Vizantiju).
Kad su srpska vlada i mitropolit Mihajlo saznali za ovo, bude poručeno srpskom agentu u Carigradu (marta 1869.) da istakne pravo Srbije na bivšu Pećku i Ohridsku patrijaršiju, u slučaju ako se bugarska crkva odeli u zasebnu, autokefalnu crkvu.[18] Gledište srpsko bilo je ovako: na Balkanskom poluostrvu postojale su pre turskog gospodarstva četiri patrijaršije Carigradska za Grke, Trnovska za Bugare, Pećka za Srbe i Ohridska koja je po pravu zavojevanja dolazila pod Grke, Bugare i Srbe, s tim da su je Turci osvojili od Srba. Kako je sada pokrenuto pitanje o obnavljanju bugarske crkve, to može biti reč samo o Trnovskoj patrijaršiji; ustupanje, pak, eparhija svake druge crkve Srbi ne mogu da odobre.
Grof Ignjatijev izjavio je srpskom poslanstvu da je srpska vlada izabrala nezgodan trenutak za podnošenje Porti predloga o obnavljanju Pećke patrijaršije i zahtevao je da se to odloži do boljih prilika. Srpska vlada je na to pristala a za to vreme evo šta se desilo.
Pod pritiskom grofa Ignjatijeva turski veliki vezir Ali-paša pozvao je k sebi 28. februara 1870. godine bugarske i grčke predstavitelje i predao im ferman o rešenju grčko-bugarskog spora. Tim fermanom osnovana je bugarska nezavisna crkva pod imenom Bugarska egzarhija.
Ferman sadrži 11 tačaka. Najvažnija mesta jesu: da se patrijarh ne može mešati ni posredno ni neposredno u duhovne stvari a naročito u izbor vladike (član 3). Bugarski egzarh spominje ime carigradskog patrijarha (član 4). Bugarski egzarhat obuhvata sem eparhija bivše Trnovske patrijaršije još i ove: Samokovsku, Ćustendilsku i Nišku, koje su potpadale pod Pećku patrijaršiju, kao i Velešku koja je potpadala pod Ohridsku arhiepiskopiju. No, ako bi stanovnici drugih mesta hteli da se potčine pod bugarski egzarhat, to se njihova želja može ispuniti ako glasa 2/3 stanovnika (član 10).
Patrijaršija, razume se, nije priznala ovaj čin i protestvovala tražeći da se sazove vaseljenski sabor. Porta je na sve to ćutala. Kad patrijarh (Gligorije) vide da ne može ništa da uradi, dade ostavku i bude izabran nov (Antim – septembra 1871). Novi patrijarh u početku je pokušao da mirnim putem raspravi spor računajući da će Bugari popustiti, ali Bugari ne popuštahu ni u jednom članu fermana. I ruski poslanik je intervenisao u korist Bugara.[19]
Kad od sporazuma ne bi ništa, Porta naredi da se ferman izvrši, odobrivši prethodno „ustav Bugarske crkve“. Za egzarha bude izabran (11. februara 1872.) mitropolit lovčanski Ilarion, no on zbog starosti i slabosti dade ostavku te bude izabran mitropolit vidinski Antim. Porta ga odmah potvrdi.
Antim je znao da patrijaršija sprema da baci anatemu na bugarsku egzarhiju i da je proglasi šizmatičkom, te je učinio sve da se do sporazuma dođe. No, kad patrijaršija ne htede odustati od svojih zahteva, egzarh proglasi (11. maja 1872.) bugarsku crkvu nezavisnom i odvojenom od patrijaršije.
Patrijarh sa Svetim Sinodom tada oglasiše da lišavaju čina tri bugarske vladike, osnivače egzarhata (Antima – egzarha; Ilariona – lovčanskog i Panareta plovdivskog), i odlučiše ih od crkve a na četvrtog (Ilariona – makaropoljskog) baciše anatemu. Odmah zatim patrijarh sazove sabor u Carigradu pravoslavnih samostalnih crkava, ali samo grčkih (antiohijsku, aleksandrijsku, jerusalimsku, kiparsku i atinsku) a ne pozove rusku, srpsku i vlašku, i proglasi (19. septembra 1872.) bugarski egzarhat šizmatičkim, i anatemiše sve poklonike egzarhije. Akt o ovoj anatemi bi pročitan u svima patrijaršijskim crkvama, no na Bugare u Bugarskoj, kao i na Srbe i Makedonce, nije učinio osobiti utisak.
Uređenje egzarhije – Nesumnjivo da je egzarhija bila jedan ogroman uspeh i da likovanju Slovena u Turskoj nije bilo kraja. Namah se osnovaše sve eparhije u krajevima određenim fermanom u eparhijama urediše se protoprezviteri, a u ovima urediše parohije. Uz crkve išle su privilegije za školu i drugo.
Zanimljivo je zabeležiti da one desetine hiljada što pređoše u uniju i protestantstvo na glas o osnivanju egzarhata svi se povratiše u pravoslavlje. Povrati se i najvatreniji unijata Dragan Cankov koji je vodio papi bugarske unijatske episkope da ih posveti. Ostadoše verni uniji i protestantizmu samo bivši pitomci raznih unijatskih i protestantskih škola, kao i oni koji su bili mahom materijalno zainteresovani.
Bugari su uskoro na osnovu 10. člana fermana tražili da se izvrši glasanje u svima eparhijama u Makedoniji i delom u Staroj Srbiji (1872), pa kako tamo devedeset od sto činjaše slovensko stanovništvo koje je bilo ogorčeno protivu Grka, to svi listom pristadoše uz egzarhiju. Na osnovu toga Bugari tražahu od Porte da im se priznaju nove eparhije. Godine 1874. Porta priznade pravo na eparhije u Skoplju i Ohridu, a docnije i u svima drugim mestima Makedonije i Trakije.
Odnos između Srba i Bugara – U glavnim crtama mi smo već napomenuli o odnosu između Srba i Bugara do osnivanja egzarhije. Srbi su stajali na gledištu da treba raditi na buđenju sviju hrišćanskih a naročito slovenskih naroda u Turskoj. U tom cilju otvarali su škole, pomagali obnavljanje crkava, slali zvona, crkvene utvari itd. I kao što smo videli, uspeha je bilo, taj narod usled toga gledao je na Srbiju kao na svoju buduću osloboditeljsku, i u tom smislu pevao pesme i idealisao o tome kad će mu sunce iz Srbije zasijati. Knez Mihajlo svesrdno je prihvatio tradicije predaka i pripremao zemljište radi političkog oslobođenja Slovena na Balkanu ne praveći razlike između Srba i Bugara, srpskih i bugarskih krajeva. Čak u neku ruku više pažnje i više žrtava činio za Bugare, nego za Srbe. I Srpska crkva uvek je stajala na istom gledištu; u tom smislu treba shvatiti i pismo mitropolita Mihajla u korist Bugara i egzarhije. I to je Bugarima mnogo pomoglo, oni su mu dugo vremena zahvaljivali. Ali kako su se Bugari obraćali i Rusima za pomoć koju su im ovi davali to su oni, čim se osetili malo jači, počeli da mere: ko će im više dati. U tom cilju oni počeše iznositi Rusima šta im čini i šta im daje knez Mihajlo i Srbi. Rusi, pak, hoteći da imaju Bugare uza se, postajahu pomalo surevnjivi prema Srbima, ali kad im Bugari pokazaše Bukureški ugovor koji knez Mihajlo beše potpisao sa bugarskim emigrantima u pogledu pomoći u novcu, oružju i drugom, Rusi shvatiše stvar mnogo ozbiljnije i pitanje njihovog crkvenog i političkog oslobođenja preuzeše u svoje ruke. Kad su Bugari ovo osetili, namah se počeše hladiti prema Srbima, a kako se kod nas desi ubistvo kneza Mihajla, pitanje ustava, pojava Svetozara Markovića i drugo, to Bugari sve manje polagahu nade na Srbiju, a sve više približavahu se Rusima. Naročito je, pak, bugarsku stvar svesrdno prihvatio grof Ignjatijev, ruski poslanik u Carigradu. On je bio veći Bugarin, nego li svaki pravi Bugarin, jer niko od Bugara ni po položaju, ni po uticaju, ni po inteligenciji ne bi mogao da učini, u ono vreme, više za Bugare, nego što je grof Ignjatijev učinio. Njegovu politiku odobrio je Petrograd, a ona je za sobom imala u Rusiji slovenofilsku partiju. Plan je, pak, ove bio da na Balkanu stvore „bugarsku guberniju“ kako bi se Rusi približili Carigradu na koga oni željno gledahu još od Petra Velikog.
Bugari su odmah uvideli da imaju za zaštitnika jednu veliku i moćnu državu, koja raspolaže najmoćnijim sredstvima i koja je od najvećeg uticaja u Carigradu, osnovaše svoju crkvu (1864. godine u Ortokeju)[20], školu, grupisaše se itd. Kad se Bugari ovako nađoše u naručju Rusa, namah od skromnih Bugara postadoše šovinisti prvog reda. Iako još nemahu ni priznatu crkvu, a još manje državu, oni maštahu da pobugare ceo Balkansko poluostrvo. Da dođu do ovakvih ideja dosta im je pomoglo i to što se o njih otimahu i katolici. Rimski papa, Francuzi i Austrija bejahu uvek gotovi da zadovolje svaku njihovu želju, kad bi samo izjavili da je koja oblast voljna da pređe u uniju. To, pak, s druge strane pojačavaše surevnjivost Rusije i u cilju spasavanja pravoslavlja na Balkanu ispunjavahu i oni svaku želju Bugara. Na taj način Bugari su već 1867. godine vodili pregovore sa patrijarhom Grigorijem, iza leđa srpskih, da oni, Bugari, ne diraju u Makedoniju koju da smatraju kao grčku a oni njima da ustupe šest eparhija bivše Pećke patrijaršije: raško-prizrensku, nišku, sarajevsku, zvorničku i hercegovačku (Mostar).[21] Ta ponuda od strane patrijaršije pojačala je bila apetite kod Bugara i oni već te godine pisahu po svojim listovima kako će obnoviti Simeonovo carstvo: „od Černoto do Jadranskoto si more“. Odmah zatim izdadoše i proglase kojim pozivahu narod po Staroj Srbiji, Bosni i Hercegovini da pristane uz bugarsku crkvu. O Srpskoj crkvi u tim proglasima ne beše ni reči. Na tu okolnost već je obraćena pažnja srpskom poslaniku u Carigradu (11. marta 1869.) da traži obaveštenja kod Bugara sa uputstvom da je želja srpske vlade da se Bugarima priznaju umesna prava, ali da srpska vlada ne može ići dotle da se napuste naša narodna prava. Kad je proglašeno odvajanje egzarhata (11. maja 1872. godine), Bugari su izjavljivali kako će sa Turcima osnovati dualizam pa Bugari i Bošnjaci i Hercegovci s jedne strane, a Turci s druge strane, da podele carstvo; Srbija, pak, imala je da ostane onakva kakva je. U stvari Turska je ovde htela da otcepi Bugare od Srba i da stvori među njima zlu krv, nadajući se na taj način, ako dođe do rata sa Srbijom, da će imati za sobom Bugare. I austrijski poslanik u ovo vreme mnogo je laskao Bugarima.
Ovo novo stanje posle priznanja egzarhije od strane Turaka i proglašavanje šizme od strane patrijaršije zahtevalo je od srpske vlade da zauzme izvestan određeni stav. Iz prepiske našeg carigradskog poslanika vidimo predlog „da bi Srbija trebala da prizna bugarsku egzarhiju iako je šizmatična, jer to zahtevaju naši sopstveni interesi i interesi tako srodnog nam naroda s kojim treba da živimo u ljubavi i slozi radi velike zajedničke budućnosti.[22]
Egzarhija na delu – Ako uzmemo u obzir da je pastva u svima krajevima Balkanskog poluostrva bila oko 90% slovenska, biće nam razumljivo zašto se ona bunila protivu Carigradske patrijaršije koja je bila oruđe panjelinističke propagande i htela je da pojelini sve slovenske krajeve a naročito južne koji su ulazili u sastav stare Vizantije. Prema tome biće nam razumljivo kako je za narod bila primamljiva egzarhija koja mu je od prvog dana nudila slovensku službu, za kojom je narod toliko žudeo. Ali i pored slovenske službe, egzarhija je imala izvesne privilegije koje su bile još primamljivije. Tim privilegijama je narodu priznato pravo mileta, (narodnosti) što je u Turskoj mnogo značilo. Kao priznata crkva i priznati „milet“, egzarhija je imala ne samo prava u oblasti crkvene, već i građanske jurisdikcije. Tako bračne parnice, pitanje o nasledstvu i testamentima a što je najglavnije pitanje o školama, kao i mnoge druge sitnije stvari, ulazile su u privilegije egzarhata. I egzarhat je svoje uređenje postavio na najširoj demokratskoj osnovi što se narodu veoma svidelo, i time je egzarhija postala u samom početku veoma popularna. Naime, dok se pod patrijaršijom sve svršavalo među nekolicinom Grka koji su šurovali sa vladikom, egzarhat je odmah u svakom mestu obrazovao crkvenu opštinu, opština je birala sebi odbor – časništvo, taj se odbor javno skupljao u sednice, na sednicama se javno raspravljala sva tekuća pitanja iz oblasti crkvene i građanske jurisdikcije na osnovu privilegija. Najvažnije, pak, pitanje posle crkve bejaše prosveta i škola. Na taj način budila se kod mase građanska svest a oberučke prihvaćena a naročito u Bugarskoj i južnoj Makedoniji, gde se suviše trpelo od Grka.
Što se tiče gledišta srpske vlade mi ga već znamo, ona nije činila nikakve prepreke nikome za pristupanje egzarhatu, jer se držala principa da „sa Bugarima treba stajati u dobrim odnosima i ne praviti razlike između Bugara i Srba“.
No, iako je takvo bilo zvanično držanje srpske vlade, u praksi iskrslo je nešto drugo. Na prvom mestu bilo je dosta pobožnih ljudi koji čuvši da je na egzarhiju bačena anatema, uzdržavali se da joj pristupe iz čisto religioznih razloga. S druge strane, egzarhija stupivši u život i rad odmah se počela obeležavati ne kao slovenska tj. zajednička ustanova za Srbe i Bugare, već kao isključivo bugarska. Zbog toga od prvog dana otpoče borba. Ona se ticala škola, jer dok su se u crkvi Srbi i Bugari mogli složiti, pošto je u upotrebi jezik slovenski, zajednički koliko Srbima toliko i Bugarima, stvar sa školom stajala je drugačije. Tu zajednice nije moglo biti. Srbi su za svoj književni jezik uzeli dijalekt hercegovački sa krajnjeg zapada Balkanskog poluostrva. Povardarju i Makedoniji bio je razumljiv i jedan i drugi dijalekt, ali njihov dijalekt bio je druga varijanta jugoslovenskog jezika. Srbi su u Makedoniji i Staroj Srbiji u to vreme imali preko 150 škola koje su otvarali koristeći se privilegijama patrijaršijskim, Bugari, pak, imajući svoje privilegije, počeše ignorisati srpske škole i pozivahu one koji su pristupili egzarhiji da svoju decu daju u egzarhijske škole, što je značilo u bugarske škole. Bilo je ljudi koji su to činili, no bilo ih je dosta koji su to odbili i srpske škole pretpostavljali bugarskim. Na taj način ponikoše dve grupe Slovena: egzarhisti i patrijašisti. Tu je početak borbe između Srba i Bugara.
Ova borba otpočela je vrlo rano, to je bilo krajem 1872. godine. Sukob je izbio prvo u Nišu i okolini, gde su odavno bile srpske škole i srpske knjige koje je egzarhijski vladika Viktor hteo da zameni bugarskim. Godine 1873. taj je sukob bio još veći, Bugari su počeli optuživati srpske učitelje Turcima, vršiti premetačine, spaljivati knjige itd. Srpski poslanik preduzimao je korake kod egzarha u Carigradu, ovaj se pravdao na razne načine bacajući krivicu čak i na same Turke tj. da Turci to rade da bi zavađali Srbe i Bugare. No, stvari su bile očigledne. U egzarhiji su bile dve struje, jedna umerenija i druga krajnja; umerenija je bila za to da se odmah ne dira u Srbe i ne ruše srpske škole, krajnja je bila bezobzirna sve treba odmah pobugariti.
Egzarhija je po sebi čisto crkvena ustanova, ali ona pored crkvenog karaktera postaje prvo bugarska nacionalna ustanova a time i politička. Kao politička ustanova ona je imala zadatak da okupi oko sebe sve ono što je Bugarin, ili ono što želi da postane Bugarin. U tom smislu biće nam razumljivo zašto je egzarhija od prvih dana postala netrpeljiva prema Srbima i ljudima odanim Srbiji, te ih gonila i zlostavljala. Zaoštrenost je ova već 1875. godine bila toliko velika, da su Srbi morali napustiti svaku pomisao o zajedničkom radu sa Bugarima i obratiti se ponovo patrijarhu da postavlja za vladike, ako ne Srbe, a ono bar takve Grke koji će trpeti srpske škole.
Te iste 1875. godine planula je „nevesinjska puška“ i 1876. godine otpočeo srpsko-turski rat koji se završio 1877. godine rusko-turskim ratom, a ovaj Sanstefanskim ugovorom.
Za srpsku stvar u Turskoj ovaj rat značio je krah. Ime Srbin nigde se nije smelo izgovoriti; Srbinom niko se nije smeo nazvati, jer je odmah glava letela. Sve srpske škole bile su namah zatvorene, svi srpski učitelji poubijani ili bačeni u tamnice u Solunu, Maloj Aziji, Africi (Fezan) i drugim mestima. Bugari su likovali; iako se vodio rat za stvaranje bugarske države oni su bili po strani, i kod Turaka umeli su da se prestave kao lojalni građani. Bugarski egzarh u Carigradu priređivao je molepstvija „da Gospod dade silu i pobedu junačkoj i slavnoj otomanskoj armiji..“ U tom pravcu izdavao je naredbe vladikama po Bugarskoj i Makedoniji da se mole Bogu za pobedu turskog oružja. U svima varošima utrkivali se egzarhijski sveštenici sa odžama ko će se revnosnije moliti Bogu za pobedu otomanskog oružja.
Ratno raspoloženje Turaka prema Srbima Bugari iskoristiše te zastrašivanjem primoraše srpske pristalice – patrijaršiste – da pristupe egzarhiji. Razume se da je trenutak bio takav da niko nije smeo biti protivan, te tako u toku rata ne samo što Bugari uspeše da zatvore sve srpske škole, nego i da unište i srpsku partiju, tj. patrijaršiste – Srbe.
Sanstefanskim ugovorom stvorena je bila nova država Bugarska, sa granicama egzarhijskim zahvatajući sobom Niš, Pirot, Leskovac, Vranje, Kumanovo, Skoplje, Veles, Kičevo, Debar, Ohrid, Bitolj, Kostur, Ber do Soluna, pa celu istočnu Makedoniju: Kavalu, Serez, Dramu, do Ksantija i istočnu Rumeliju.
Na Berlinskom kongresu smanjene su ove granice, osnovana je Bugarska između Dunava i Balkana i Istočna Rumelija između Balkana i Trakije, ali mnoge srpske varoši i krajevi bivše Pećke patrijaršije potpadoše pod Bugarsku: Ćustendil, Samokov i drugo; spasene su s velikom mukom, uz pripomoć Austrije, samo Pirot, Niš, Leskovac i Vranje. Te su varošice ušle u sastav srpske države i srpske crkve, te je s njih skinuta bila šizma.
Patrijaršisti i egzarhisti posle rata – Egzarhija je uspela, kao što smo kazali, u toku rata da uništi sve srpske škole, da protera sve srpske učitelje, da privuče sebi sve istaknutije patrijaršiste srbofile pod pretnjom optužbe; jednom reči da utre gotovo svaki trag o srbofilstvu. No, u trenutku kad su egzarhisti mislili da su dostigli svoj cilj i svršili posao potpuno sa Srbima i srbofilima, dešava se zanimljiva pojava. Po svršenom ratu behu upućene bezbrojne molbe srpskom knezu, ruskom caru, konzulima raznim i kongresu u Berlinu od prostoga naroda, isključivo sa sela, da potpadnu pod Srbiju a ne pod novu državu – Bugarsku. Ove molbe išle su na stotine i na svakoj potpisi i pečati koji su takođe išli na stotine.[23] U svima tim molbama izjavljuju potpisnici da su oni Srbi, da znaju samo za srpske tradicije, da pevaju srpske pesme (Bugari nemaju narodnog eposa) o Kraljeviću Marku, da su im crkve i manastiri zadužbine srpskih vladalaca i velikaša imenujući pritom, svaki kraj, svoju zadužbinu i ko je sazidao.
Kako i posle rata Bugari uživahu veću naklonost kod Turaka i kako stvarno sve crkve stajahu pod egzarhijom, to im dade povod i oni pregoše sada da unište svaki istorijski trag o srbizmu u celoj Makedoniji. U tom cilju pretražiše sve crkve i manastire i gde god bi našli lik ili zapis kakvog srpskog vladaoca ili vlastelina, sve bi to nemilosrdno uništavali ili premazali. Tada je premazana i slika u Markovom manastiru (kod Skoplja) gde je predstavljen kralj Vukašin sa svojim sinovima. Isto tako tada su uništene mnoge srpske knjige i zapisi. U pomeniku manastira Svetog Jovana Bigorskog pokidano je sve lišće od 1830. godine i počelo se sa novim zapisima kako je egzarhija preuzela manastir.
Na taj način osamdesetih godina izgledalo je, sa egzarhijske strane, da je sa Srbima potpuno svršeno i da im je uništena svaka nada da mogu što ponovo preduzeti u krajevima bivše Pećke i Ohridske patrijaršije. Ali se ovoga puta bugarska egzarhija prevarila u računu. Najglavniji razlog za to je što i pored „crkvene autonomije“ i svih privilegija njenih, i pored bugar-mileta i svih prava njegovih, taj se narod tamo osećao dalje od Bugara, nego li od Srba. On je po svojim tradicijama bio stvarno bliže Srbima, jer su komunikacije između Pomoravlja i Povardarja bile i bliže i češće i potrebnije, nego li između Povardarja i obala Crnoga mora i s one strane Balkana. Sem toga, zahvaljujući neredu i posve rđavoj upravi i administraciji koja je vladala u Turskoj, niko nije mogao da preduzme nikakav veći i važniji posao, te su od prvih dana dolazili mnogi ljudi u Srbiju i obavljali ovde poslove na veliko, a sirotinja je dolazila u pečalbu. Svi ti ljudi govorili su da simpatije prema Srbima kod nezatrovanih masa ne samo što nisu uništene, već su nezgodnim radom egzarhista pojačane. Egzarhijske škole sa bugarskim jezikom nisu im se svidele; bugarski jezik pokazao im se mnogo dalji i nerazumljiviji nego li srpski; najzad i srpska kultura iako mlada više im se dopadala nego li bugarska. Sve je to učinilo te se u Srbiji pojavi jedna struja sa namerom da se obnovi rad u Staroj Srbiji i Makedoniji. Ona je našla izraza u osnivanju Društva Svetog Save 1886. godine. Ovo društvo prikupljalo je u Beogradu i drugim mestima ljude koji su iz tih krajeva dolazili, obrazovalo za njih večernje kurseve za pismenost, poučavalo ih u nauci, umetnosti kao i u rodoljublju. Mnogi od njih zagrejaše se idejom srpstva i odoše u te krajeve i počeše osnivati srpske škole, oko kojih se prikupljahu oni koji bejahu Srbima naklonjeni. Međutim, posle ratova, kad se egzarhija pokaza u pravoj boji i u svom bugarizmu mnogi počeše otpadati od nje i pristupati patrijaršistima. Na taj način partija patrijaršista stade da se uvećava i da raste.
No, sa osnivanjem škola, kroz koje je trebalo sada vršiti buđenje, išlo je teško. Srbi nisu mogli kao „Srbi“ osnivati svoje škole, jer nemađahu na to prava. Patrijaršija je imala to pravo, ali ona nije htela da traži dozvole za srpske škole, već je tražila da to budu grčke škole. Najzad, dešavalo se to da srpska partija osnuje grčku školu gde se učilo i grčki i srpski; grčki javno, srpski tajno, ili su otvarane potajno srpske škole. Egzarhisti, bugarska partija, pratila je svaki takav pokret budnim okom i odmah dostavljala Turcima koji su odmah školu zabranjivali, učitelja i osnivače hapsili; ovi se, pak, po skupe novce otkupljivali i tako je to teklo godinama.
Srbima kao polazna tačka poslužio je kraj gde Bugari nisu mogli da uspeju sa egzarhijom, to je Sr. Srbija a naročito Raško-prizrenska eparhija. Sem toga, posle rata 1877. godine preševska kaza nikako nije primala više bugarske agente i egzarhiju, mada pre rata zagrejani ljubavlju prema slovenskoj službi pristajali su delimično uz egzarhiju. Ove teškoće oko osnivanja škola trajale su do 1886. godine jer su Turci bili uvek naklonjeni više Bugarima nego Srbima, sem toga uz Bugare su bili i Rusi koji su ih novčano pomagali ogromnim sumama. Ali 1885. godine, Bugari prisajediniše sebi Istočnu Rumeliju protiv volje Turaka; uskoro zbaciše kneza Batemberga i dovedoše Koburga, što je bilo opet protiv volje Rusa. Na taj način Turci ne bejahu više onako strogi i nepopustljivi prema Srbima kao ranije. Već 1887. i 1888. godine srpske škole javljaju se sem Raško-prizrenske episkopije i u Skopskoj Crnoj Gori, a odmah zatim južno od Skoplja u skopskoj eparhiji; dalje, u Poreču, Kičevu i selima bitoljskog vilajeta. U isto vreme srpska vlada izdejstvovala je posle teških muka 1888. godine da se u Carigradu štampaju srpske školske knjige. Godine 1892. izišla je carska irada i turski zakon o javnoj nastavi (129) po kome su turske vlasti sada davale dozvolu za otvaranje škola. Dobit je bila od ovoga zakona u tome što se nisu morali moliti i potkupljivati patrijaršija i predstavnici njeni. Kolike su, inače, bile teškoće sa te strane dosta je ukazati samo na to da čim su te godine, na osnovu novog zakona, pohitala mnoga sela da osnuju srpske škole, sama patrijaršija najenergičnije počela se protiviti tome.
Na taj način devedesetih godina srpska propaganda uhvatila je već bila korena i otpočela ozbiljan rad.
Odnosi između Srba i Carigradske patrijaršije – Zanimljivo je držanje Carigradske patrijaršije za sve vreme od osnivanja bugarske egzarhije do poslednjih dana XIX veka. Treba znati da je Carigradska patrijaršija bila pod jakim uticajem panjelinizma koji je sa oslobođenjem Grčke imao sedište u Atini. Grci su stalno sanjali o obnavljanju Vizantije i zauzimanju zemalja koje su potpadale pod staru Vizantiju. Usled toga celu Makedoniju kao i delove Stare Srbije do Šare, Skopske crne gore, Osogova, Rile smatrali su kao svoju domenu i hteli su putem crkve i škole da je održavaju za sebe kao i da je pogrče. Zbog toga kroz ceo XIX vek tamo se vodi borba oko slovenske službe, koja je i dovela do stvaranja bugarske egzarhije. No, i stvaranje egzarhije nije moglo patrijaršiji dovoljno da otvori oči i pokaže joj da su narodi u Turskoj postali nacionalno svesni i da oni hoće da razvijaju svoju nacionalnost kao i Grci, već je ona pod firmom „vaseljenske“ ostajala i dalje jedino grčka. Tako u doba najjače radnje egzarhije 1872. godine patrijaršija rešava da se od Prizrenaca oduzme crkva Svetog Spasa i preda jednog grupi Cincara došljaka. Oko ovoga pitanja otpočela je crkvena borba Srba u Prizrenu koja je bila ogorčena i trajala dugo, ali se i završila neuspehom po Srbe. Ta pojava kao i slične stvorile su mišljenje kod Srba da se od Grka vladika ničem dobrim ne može nadati, već da po svaku cenu treba zahtevati Srbe vladike.
U tom cilju osnovana je 1. oktobra 1871. godine privatnom inicijativom Prizrenska bogoslovija,[24] koja je budnim okom pratila kako rad egzarhije tako i patrijaršije. Ona je važna ustanova zbog toga što su Grci pre toga uvek govorili da Srbi nemaju spremnih ljudi za vladike koji bi bili turski podanici, a u grčke bogoslovske škole nisu hteli primati Srbe. Sad je i to bilo učinjeno. Zbog toga Grci pronađoše drugi izgovor da ne dadu Srbima nacionalne vladike tj. da se ne mogu smenjivati vladike sa svojih mesta, već treba čekati da ko umre.
S druge strane i srpska vlada kao i Srbi patrijaršiste obraćahu pažnju patrijarhu da će episkopi, Grci, ostati bez pastve, ako se ne postave Srbi koji jedino mogu da se odupru bugarskoj poplavi. I patrijaršija u nečem popusti, beše dozvoljena sada slovenska služba, ali tako da gde god ima Grka, desna pevnica bude na grčkom jeziku, leva na slovenskom. Ovo je sve ovako bilo do rata 1876-7. godine. Za vreme rata kao i posle rata, kako je bilo, govorili smo napred. Devedesetih godina prošlog stoleća, kao što smo videli, Srbi su se bili ojačali i zadavali strah Bugarima. No, isto tako pobojavala se Srba i patrijaršija. Kako su Srbi već bili ojačali u Skopskoj eparhiji, gde je bila uređena slovenska služba u crkvi Svetog Spasa, počeše pridolaziti Cincari i Grci mahom trgovci i željeznički činovnici i zahtevahu da im se ustupi desna pevnica da bude grčka. Srbi pristadoše. Ali već 1890. godine ti došljaci behu skrojili plan da otmu crkvu od Srba i isteraju srpske sveštenike i time izbace slovensku službu. Njih je u tom poslu pomagala grčka propaganda, grčki konzul, vladika, a bile su potkupljene i turske vlasti.
Srbi su se žalili patrijaršiji, Porti, valijama, ali od toga ne bi ništa. To je trajalo nekoliko godina. Najzad, Srbi iz eparhije priprete vladici da mu neće plaćati „miriju“. Na Uskrs 1896. godine stvar dođe do tuče u crkvi i turska vlast zatvori crkvu. Otpočeše dugi pregovori koji se 1897. godine završiše izborom arhimandrita Firmilijana za mitropolita skopskog, koji je posvećen tek 1902. todine. Firmilijan nije dugo živeo, umro je 1904. godine a njega je nasledio mitropolit Sevastijan 1904. godine, koji je umro ne dočekavši potvrdu. Posle njega došao je Vićentije Krdžić (1905) koga su Bugari ubili 1915. godine. Posle rata za skopskog mitropolita došao je episkop veleško-debarski Varnava Rosić (1920-1930) potonji patrijarh.[25]
Jednovremeno sa tim događajima umre u Prizrenu fanarski mitropolit Melentije (27. avgusta 1895) te i ta eparhija bi upražnjena. Srbi nastadoše da se to mesto popuni Srbinom i posle velikih muka bude izabran za mitropolita arhimandrit Nićifor Perić (1901. godine).
U to doba Srbi su zabeležili još jedan uspeh u borbi sa patrijaršijom. U Solunu odvajkada je postojao metoh hilandarski. Kako se u Hilandaru, kao srpskoj zadužbini, služi slovenski jezik to i u metosima ima da se služi slovenski, no grčki mitropoliti u Solunu to su zabranjivali i tek 1896. godine uspelo se da se otvori u metohu crkva Svetog Save.
Kad Bugari videše srpske uspehe, osnovaše u Solunu 1897. godine „Društvo protivu Srba“ sa devizom da treba Srbe ognjem i mačem iz Makedonije. Uspeh u to vreme ove terorističke akcije ohrabri Bugare, te osnovaše komitske čete. Po njihovom primeru osnovaše i Srbi, pa čak i Grci, komitske čete. One se među sobom krvavo tukle, te je izginulo mnogo ljudi. No, Bugari i ovde ne uspeše.
Uskoro posle borbi tih komitskih četa uprazni se veleško-debarska eparhija, na koju bi postavljen Srbin arhimandrit Varnava.
Godine 1908. došla je u Turskoj na upravu mladoturska partija sa ustavom. Na nju se polagala velika nada, ali sve te nade behu izneverene. Čim se bolje učvrstiše, mladoturci počeše podjednako ubijati i Srbe i Bugare. To dade povoda Srbima da povedu pregovore sa Bugarima o zajedničkoj akciji. Pregovori su uspeli 1912. godine i u savez su pozvani i Grci, te je proglašen Turcima rat 1912. godine. Tim ratom oslobođene su sve zemlje Balkanskog poluostrva, sem malog dela Trakije, koji ostade s Carigradom Turcima. Ali se saveznici ne mogoše pogoditi o deobi. Bugari zahtevahu skoro sve, Sanstefansku Bugarsku. Zbog toga izbi rat između Srba i Bugara, u koji pristupiše i Grci na stranu Srba. Rat se završi na Bregalnici pogibijom Bugara, te Srbima pripadoše bezmalo sve zemlje bivše Pećke patrijaršije i veći deo bivše Ohridske arhiepiskopije. Grcima pripade pojas pored Egejskog mora od Soluna do Marice. Međutim, Bugari izgubiše ne samo zemlje istočno od Soluna do Mađarice, nego i Jedrene koje su pomoću Srba bili osvojili.
Sloveni pod Grcima – Mi živimo u veku nacionalizma kada svaka nacija u Evropi želi da ima svoju nacionalnu državu, nacionalni jezik, književnost, školu, crkvu. Prema tome, da bi bio mir među ljudima i red na zemlji, treba pustiti svakom narodu da razvija svoje sposobnosti i talenat; ako, pak, ne bude to dato svakom narodu, biće stalno bune i nereda, biće krvoprolića i ratova. Prilikom deobe zemalja posle Balkanskih ratova (1912-1913), potpali su pod Grke izvesni predeli koji su bili naseljeni najviše Slovenima pa posle Turcima, a Grka jedva ako je bilo 3-4%. Čovečnost i pažnja prema ranijim saveznicima je zahtevala od Grka da im dadu ono što im kao ljudima po božjem i čovečjem pravu pripada slobodu bogomolje na slovenskom jeziku i slobodu vaspitanja dece na maternjem jeziku, bar u osnovnim školama. Ovo se moglo očekivati utoliko pre što se Grci nisu oslobodili sami sobom i svojim mišicama, već su im pritekli u pomoć svi kulturni narodi. Ali, Grci su ostali Grci, kakvi su bili prema Slovenima za sve vreme od kako smo došli u dodir s njima. Oni su večito smatrali sebe za naciju superiorniju i, kao ono Jevreji što su smatrali sebe za Bogom izabrane, tako su i Grci izradili u sebi uverenje da oni imaju neko više božansko pravo, nego li svaki drugi narod, te da mogu iz religioznih i političkih razloga druge narode tlačiti i uništavati.
Tako su postupali Grci i u XX veku. Kad smo za vreme velikog svetskog rata bili na Solunskom frontu, ulazili smo u tamošnje pravoslavne crkve koje su sada pod Atinom, a ranije bile pod egzarhijom i patrijaršijom. Naišli smo na jedno varvarstvo za koje su samo Grci sposobni da ga onako grozno izvedu. Naime, oni su još 1913. i 1914. godine naimenovali komisije koje su išle od crkve do crkve, i gde god je bio koji zapis nad svetiteljem na slovenskom jeziku, oni su ga crnom bojom nemilosrdno premazali, iskvarivši svaki estetički ukus, i preko toga napisali grčkim slovima ime sveca. Sem toga, seljaci su nam pričali da je svaka crkva imala celo kolo crkvenih knjiga i to su te komisije pred crkvom spalile. Isto tako su spaljivali i manje drvene ili papirne ikone na kojima je bio veći zapis npr. priložnika i dr. U jednom selu u Meglenu desio se ovakav slučaj: crkva je imala jednu skupocenu plaštanicu izvezenu zlatom, onaj uobičajeni tekst na plaštinicama bio je napisan slovenski. Kad je komisija naišla na plaštanicu, osudi i nju da se spali. Odbor crkveni molio je da se to ne čini, jer je to zlato, dragocenost. Komisija odgovori ovako: „Nas je Venicelos poslao i naredio da svako slovo slovensko uništimo i mi moramo plaštinicu spaliti“. Kad za to dozna selo, namah se skupiše svi ljudi i zahtevaše da se plaštenica poštedi. Komisija ne pristade. Seljaci priprete, i najzad sporazumeše se da idu kod vladike, pa da on presudi. Vladika presudi stvar tako da crtež može ostati, ali tekst mora se uništiti. Zato uze makaze, odseče ga i zadrža sebi, a seljake uputi kod majstora koji im priši grčka slova od hartije što se meće na mrtvačke sanduke i za to se dobro naplati.
Ako sad uzmemo u obzir da su Grcima pripale varoši Lerin, Voden, Kukuš, Solun, Drama, Serez, Kavala, itd., gde je bila najjača borba protiv grcizma, i gde su ljudi prelazili u uniju da se spasu grčke napasti, može se zamisliti kako je u duši tih ljudi kad su ponovo vraćeni, posle tolike borbe, pod grcizam u crkvi i školi.
 


 
NAPOMENA:

  1. Radi karakteristike da navedemo ovaj slučaj. Jedan seljak iz sela Srbice oženi se četvrti put. Kako su mitropoliti naplaćivali za venčanicu izvesnu taksu, to je taksa za drugi brak bila skuplja, a za treći još skuplja, a četvrti se smatrao kao retkost. Vladika Ignjatije nametne ovome taksu 1000 groša. On nije imao da plati, vladika ga pomoću vlasti strpa u zatvor. Prilikom neke revizije zatvora naiđe na njega neki velikodostojnik i zapita ga zašto je u zatvoru. Ovaj ispriča stvar. Turci mu onda ponude da se poturči, pa da drži koliko hoće žena. Seljak to odbije i zamoli vladiku da se zadovolji onim što mu može dati. Vladika ne pristade. Tada se on poturči i spase zatvora. Sa tim seljakom poturči se i cela njegova zadruga iz mržnje prema vladici.
  2. Posle ukidanja patrijaršije bili su ovi mitropoliti: Gavrilo, Sofronije, Evsevije (pominje se 1780, od kako se ujedinile raško-prizrenska episkopija: Janićije (1781-1818), Hadži-Zaharije (1819-1830), Ananije (1830-1836), German (1836-1837), Sinesije (1837-1840), Ignjatije (1840-1849), Partenije (1849-1854), Melentije (1854-1895).
  3. Od ukidanja bili su: Antim, Zaharije (1776-1790), Antim (do 1809), Joasaf (oko 1815), Neofit, Genadije, Ananije (1820-1830), Gavril (1831-1843), Joakim (1844-1868), Pajsije (1868-1891), Metodije (1892-1896), uz njega je bio Srbin Dionisije Petrović, Amvrosije (1896), Firmilijan (administrator 1897-1902. kada je posvećen – umro 15. maja 1904. Sevastijan Debeljković, umro ne dobivši berat, Vićentije (1905-1914), Varnava (1920-1930).
  4. 1I Dorotej je pre toga bio patrijaršijski mitropolit na nekoliko eparhija, pa je pristupio egzarhiji. Carigradska patrijaršija zbog toga osporavala mu je pravo da može biti egzarhijski mitropolit, te je morao napustiti eparhiju.
  5. Iz toga doba imamo pesmu iz Makedonije:
    „Oj razvi, razvi, ti Miloš, vojvoda;
    oj razvi, razvi, srpskite barjaci.
    Dosta da odat naši tatkovi,
    dosta da odat oni nebričeni.
    Dosta da plačat naši stari majki,
    dosta da plačat za našite deca.
    Dosta da nosat naši mili sestri,
    dosta da nosat crni šamiji…“
    (Pesma iz Meglena).
  6. Prva škola osnovana u Gabrovu 1834. godine; 1845. godine imali su već 31 školu; od toga broja padaju 4 škole na Makedoniju gde su Srbi imali 32 škole.
  7. Unija upotrebljava slovenski jezik i u početku samo jednom, ili da puta, za vreme službe spomene papu. Docnije postepeno menja pojedina mesta u službi sve više i više dok ne prevede verne u katolicizam.
  8. Najviše u Zagreb kao pitomci vladike Štrosmajera i u Rim kao pitomci Propagande Fide.
  9. U Carigrad i na razne univerzitete.
  10. On nije bio dugo na tom položaju, grizla ga je savest, zato ode prvo patrijarhu i pokaje se, ovaj ga uputi ruskom poslaniku, on ga pošalje u Rusiju, te je i umro u Kijevo-pečerskoj lavri.
  11. Te tačke bile su ove: bugarski narod priznaje prvenstvo patrijarha; Bugari kao zaseban narod žele da imaju svoju nacionalnu jerarhiju (egzarhiju) pod arhiepiskopom Bugarinom (egzarhom) koji bi sedeo u Carigradu; bugarske vladike biraće klir; crkvena administracija pripada isključivo Bugarima i iz poštovanja prema patrijarhu daju mu godišnju pomoć. Patrijarh je bio nezadovoljan ovim zahtevom što Bugari nisu obeležili granice gde misle uvoditi svoju egzarhiju. On im ustupa pravo samo na zemlje izmeću Dunava i Balkana, jer su ostale pokrajine delovi stare Vizantije. Zbog toga patrijarh odbaci ove zahteve. Ali zato da bi ublažio utisak izda poslanicu u kojoj obeća da će u čisto bugarskim krajevima postavljati Bugare za vladike; odobrava osnivanje bugarske bogoslovije; odobrava prvenstvo bugarskom jeziku u bugarskim školama i dopušta u bugarskim crkvama službu na slovenskom jeziku.
  12. Te tačke glasile su: pri izboru patrijarha Bugari imaju jednaka prava sa Grcima; Sveti Sinod se sastoji pola iz Grka, pola iz Bugara; bugarski arhijereji u Svetom Sinodu obrazuju bugarski narodni savet sa ravnim brojem mirjana Bugara; najdostojniji arhijerej stanuje u Carigradu sa jednim mirjaninom da kod Porte predstavlja bugarski narod; ovu dvojicu ne može patrijarh ukloniti sa položaja; za vladiku eparhija bira dva kandidata od kojih jednoga narodni savet predlaže patrijarhu na potvrdu; u mešovitim naseljima za vladiku postavlja se lice one narodnosti koja u toj eparhiji ima većinu, ali vladika mora znati i jezik manjine svoje pastve i vladikama određuje platu država.
  13. Najglavnije: bugarske eparhije obrazuju naročiti crkveni okrug pod nazivom egzarhija, a najstariji mitropolit zvaće se egzarh, koji je namesnik patrijarhov i u crkvi ga spominje. Sve bugarske vladike obrazuju egzarhijski sinod; mitropoliti bugarski imaju prava da učestvuju pri izboru patrijarha.
  14. U celom turskom carstvu gde žive Bugari, daje im se pravo da biraju sebi za sveštenike koji znaju njihov jezik; gde Bugari imaju većinu vladika se postavlja Bugarin i obrnuto; bugarski egzarh stanuje u Carigradu; vladike bira sabor a patrijarh ih potvrđuje čije ime oni spominju; vladike utvrđuje sultan beratom; eparhijski savet postoji pri vladikama i bugarski sinod izradiće pravilnik.
  15. Pravilo 34. apostolskog sabora glasi: episkopi svakog naroda moraju da imaju za starešinu prvoga između sebe.
  16. Patrijarsima: aleksandrijskom, antiohijskom i jerusalimskom, ruskom Svetom Sinodu i mitropolitima: srpskom, kiparskom i atinskom.
  17. Godine 1866. pod uredništvo Ljubena Karavelova (brata Petra Karavelova) izlazio je u Beogradu list na turskom i bugarskom jeziku sa zadatkom da propoveda duhovno jedinstvo Srba i Bugara.
  18. Pećka patrijaršija i Ohridska arhiepiskopija posle ukidanja bile su pridružene Carigradskoj patrijaršiji sa naznačenjem svake eparhije posebno kao i godišnjeg danka što je koja eparhija plaćala. U beratu izdatom patrijarhu Kirilu 1855. godine izrikom se spominju i Pećke i Ohridske eparhije. Prema izričnom zahtevu Ignjatijeva srpski poslanik u Carigradu nije podnosio ovu predstavku Porti, međutim, patrijarhu podneo je samo usmenu predstavku. Kad je patrijarh zatražio pismeni akt da može činiti upotrebu kod Porte od toga zahteva, poslanik je odgovorio da nema naređenje da predaje pismeni akt.
  19. Spor se uglavnom vodio oko eparhija u Makedoniji. Panjelini su tražili da i Makedoniji ostanu samo čisto grčke eparhije. U tom smislu patrijarh Antim je zahtevao od Bugara da se odreknu 10 tačaka fermana da se spor rešava glasanjem (2/3), a on im je sam učinio neke ustupke (jednu polovinu Ohrida, nekoliko ulica Filipolja i dr). No Bugari to nikako nisu hteli učiniti, te se spor još više zaoštravaše.
  20. Ranije su Bugari imali svoju crkvu u predgrađu Fanaru, ali kad je zbog osnivanja bugarske narodne crkve (projekat od 16. jula 1861) došlo do nesporazuma, bugarske vladike (Ilarion i Aksentije) bejahu poslani na zatočenje. Kad su se oni vratili 1864. godine patrijarh nije dozvolio da više služe na Fanaru, već pređoše u predgrađe Ortokej, koje docnije postade bugarski Fanar.
  21. Postoji i predlog od 9. aprila 1866. godine da se osnuje Bugarsko bosanska crkvena oblast gde bi ušle i sve srpske eparhije u Staroj Srbiji, Bosni i Hercegovini. Ovaj predlog potpisali su: Čomakov, dr Stojanov, Tančileščov i drugi.
  22. Akta carigradskog poslanstva; Kako je postala Bugarska egzarhija 1897. godine str. 59.
  23. Srezovi: skopski, veleški i tikveški podneli su molbu sa 5000 potpisa i 800 opštinskih pečata; kičevski, prilepski i porečki sa 170 potpisa i 46 pečata; kumanovski, kratovski, palanački, štipski, kočanski, petrićski i strumski sa 520 kmetovskih potpisa i 222 pečata; i isto tako i srezovi: tetovski, debarski, ohridski itd. (Srpstvo za 1888. godinu).
  24. Osnivač njezin je bogati trgovac Sima Igumanov. On je za bogosloviju žrtvovao svu svoju imovinu.
  25. Borba oko zadobijanja vladičanske stolice u Skoplju je tekla ovako. Kad je došla egzarhija i izvršeno prebrojavanje, od tri pravoslavne crkve, dve su dosuđene egzarhistima i (Svetog Spasa) patrijaršistima, koje su predstavljali oni koji nisu hteli prići egzarhiji. To je bilo 1871. godine. Grka i Cincara jedva da je bilo desetak porodica. Uskoro bi sagrađena železnica 1874. godine te povrveše mnogi Grci i Cincari iz Soluna u Skoplje. Kako egzarhija beže potpuno bugarska i počela otvarati škole sa bugarskim nastavnim jezikom, to je mnogi napustiše i povratiše se patrijaršiji. Na taj način stvoriše se dve partije: egzarhisti (bugarofili) i patrijaršisti (srbofili, Grci i Cincari). Patrijaršisti u toku vremena behu se namnožili pridolaskom Grka i Cincara iz Soluna te 1890. godine pokušaše da preotmu crkvenu opštinu ukidajući slovensku službi i preotevši prihode sa crkvenih imanja. Njima je na ruku išao mitropolit Pajsije, grčki konzul i turske vlasti. Srbi su se žalili u toku 1890-1896. godine bezbroj puta i patrijaršija beše donela sedam sinodalnih rešenja da se u crkvi povrati status quo ante. Međutim, ta rešenja nisu izvršavana od mitropolita Pajsija, jer, kao što se docnije otkrilo, patrijaršija je tajnim poverljivim naredbama naređivala da se odluke ne izvršuju. Na Veliki četvrtak 1896. godine mitropolit Metodije izvesti patrijaršiju da je nezadovoljstvo kod Srba dostiglo vrhunac i da će o Uskrsu krv pasti u crkvi, ako ne zadovolji bar štogod Srbe. Kad za ovo doznadoše Grci, optuže Metodija patrijaršiji a Srbe Turcima, da preko crkve srpska propaganda hoće da izazove bunu u narodu. Grci u ovom poslu zadobiju i egzarhiste kojima je išlo u račun da ne jača srpska partija. Mitropolit Metodije hteo je zbilja da iskupi obećanje dato Srbima, da će dozvoliti slovensko pevanje za levom pevnicom, ali Grci to nikako nisu odobravali, te se na Uskrs noću otvori bitka. Turska vlast se zbog toga umeša, prekine službi, zatvori crkvu i uputi na sud. Grci podignu tužbu kod patrijarha protiv mitropolita okrivljujući ga da je on narod izazvao zbog toga što je dozvolio slovensko pevanje. Patrijaršija uputi kao svoga delegata (egzarha) mitropolita ogridskog Amvrosija s uputstvom da leva pevnica može ostati slovenska, ili da se nedeljom i praznicima služe dve službe, prvo grčka a posle slovenska, crkvena imovina ostaje Grcima, škola grčka. Amvrosije je, međutim, otezao pregovore, menjao rešenja, gledao da dobije u vremenu i stvar razvlačio od početka septembra do 16. novembra kada iznenadno i naprasno umre Metodije (sumnja se u prirodnu smrt). Sad nastaje tragedija. Patrijaršija je bila pristala još 1892. godine da se skopljanskom mitropolitu odredi jedan pomoćnik Srbin. Kao takav prvi je bio Dionisije, potonji mitropolit prizrenski. Kad je on otišao za mitropolita određen je bio arhimandrit Nićifor koji je po smrti Metodija trebao da primi upravu. Međutim, Amvrosije odmah noću izvesti patrijaršiju i ova noću izabere njega za mitropolita skopskog i pošalje depešu. Ovaj zapečati kancelariju arhimandrita Nićifora, optuživši ga Turcima da ima revolucionarnih dokumenata kod njega. Odmah bi izvršen pregled i nije nađeno ništa. Na Vavedenje Turci po želji Amvrosija behu zatvorili crkvu i postavili stražu, narod se probi, izbi vrata i bi odslužena slovenska služba. Istog dana bi izabran eparhijski savet da vodi mitropolitske poslove pod uslovom da ne primi nikako Amvrosija za mitropolita i da traži Srbina. Što je bilo na Vavedenje, ponovilo se i o Božiću. Otpočeli su dugi diplomatski pregovori sa patrijaršijom koji se završili time da je 30. avgusta 1897. godine određen za administratora arhimandrit Firmilijan. Bilo je mnogo muke i borbe, dok najzad nije on bio posvećen za mitropolita skopskog u manastiru Skaloti kod Dedeagača 15. juna 1902. godine.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *