NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
IV. Srpska crkva pod Carigradskom patrijaršijom
 
Crkva u kneževini Srbiji
 
Stanje Carigradske patrijaršije posle 1453. godine – Radi boljeg razumevanja događaja koji su se odigrali u Srpskoj crkvi pod uticajem Carigradske patrijaršije, potrebno je da kažemo nekoliko reči o stanju Carigradske patrijaršije posle pada Carigrada (1453). Carigrad je zauzeo sultan Muhamed II i, kao što smo napred kazali, hoteći da zadobije svoje nove podanike, Grke, pozvao je Carigraćane da izaberu sebi patrijarha. Oni izaberu Genadija (1454-1456). Sultan je garantovao Grcima versku slobodu ne samo u Carigradu, no i u celoj državi; sem toga postavio je patrijarha za narodnog poglavara (Grka) sa titulom etnarha. Time je patrijarh dobio veća prava, nego što ih je imao u Vizantiji. No uskoro on poče strožije postupati sa patrijarhom i ovoga prinudi da podnese ostavku posle dve godine (1456). Posle ovoga ređali su se razni patrijarsi, ali ih sultani više nisu mazili, već veoma strogo postupali prema njima.
U Carigrad su posle pada Trepezuntskog carstva (1462) bili došli mnogi Grci iz Jermenske i tamo se naselili u jednom predgrađu Carigrada koje se zvalo Fanara. Budući ovako odvojeni oni su bili u mogućnosti da se sastaju i dogovaraju o opštim nacionalnim i naročito o crkvenim stvarima. Po prirodi daroviti, a uz to obdareni sposobnošću intrigiranja, oni sada, u ropstvu, počeše razvijati još već intrige. Godine 1472. ne mogoše se Grci složiti u izboru ličnosti za patrijarha. Zbog toga podeliše se u dve stranke. Jedna od njih da bi proturila svog kandidata ponudi sultanu poklon (peškeš) od hiljadu dukata. Sultan primi novac i postavi željenog kandidata za patrijarha Marka II. Protivna stranka kad to saznade ponudi 2.000 dukata da se zbaci Marko i postavi Simeon Trapezunćanin. Sultan primi i ovaj novac, zbaci Marka i postavi Simeona (1472-1475). To pobudi Turke te uvedoše kao pravilo da svaki novi patrijarh za potvrdu (berat) daje izvesnu sumu novca koja je sve više uvećana. Sem toga, patrijaršija je morala plaćati i godišnji danak koji je jedno vreme bio dostigao sumu 4.000 dukata (48.000 zlatnih franaka) pa je docnije smanjen na 10.000 zlatnih franaka. Pored toga morali su patrijarsi davati ogromne sume na podmićivanje uticajnih ličnosti. Zbog tih velikih suma novca što su oni morali, najviše usled međusobnih intriga, davati Turcima, postaviše oni sebi kao glavni cilj novac. Zbog toga pogaziše fanarioti sve moralne i hrišćanske obzire i od crkve napraviše trgovačku jazbinu, trgujući svim i svačim, samo da do novaca dođu.
Kao što su oni morali plaćati za svoj berat (potvrdu), tako su isto patrijarsi tražili od onih koje su oni postavljali za vladike, da njima polažu novac. Na taj način prešlo se preko sviju obzira stručnih i moralnih kvalifikacija, te je najglavnija kvalifikacija za rukopoloženje bio novac.
Sem tog prihoda imali su još i prihod poznat pod imenom sidoksija – neka vrsta poreze koju su godišnje davali patrijaršiji mitropoliti, episkopije, manastiri, sveštenici i narod.
Vladike, pak, od svoje strane da bi isterali što više novaca rukopolagali su za sveštenike ko se javi, ako samo ima novaca.
Da bi, pak, mogli doći do što više novaca, potrebno im je bilo da im bude što veća patrijaršija. Međutim, Carigradska patrijaršija može se reći da je bila ogromna do pada Carigrada. Pod njom su u XV veku bile Mala Azija, obala Crnoga mora, Ruska crkva, Vlaška, Moldavija, Poljska itd. Godine 1589. Ruska crkva (Moskovska) postala je autokefalna; 1686. godine izgubila je i Kijevsku mitropoliju; 1669. godine izgubila je i pravoslavne u Poljskoj; krajem XVII i početkom XVIII veka izgubila je Erdelj i zemlje koje je zauzela Austrija; u Maloj Aziji hrišćanstvo se gubilo u korist muhamedanstva. Sem toga. u ovo vreme rimokatolička crkva preotima jednu po jednu oblast. Tako oko 1650. (1642-1649) Rusini ili Ruteni prelaze u uniju; oko godine 1700. Erdelj i istočna Ugarska i zapadna Vlaška prelazi takođe u uniju.
Ako tome dodamo i čisto političke namere fanariota carigradskih u XVIII veku da obnove grčko carstvo, o čemu smo ranije govorili, biće nam jasno, zašto su se Grci svom snagom bili bacili da potčine pod svoju vlast Pećku patrijaršiju i Ohridsku arhiepiskopiju, obe sa slovenskim življem.
Dolazak fanariota u srpske zemlje – Prvi čin što ga je učinila Carigradska patrijaršija to je što je sve Srbe arhijereje oterala bez ikakva povoda i bez ikakve krivice sa svojih katedara i na njihova mesta postavila Grke. Razume se da je sve to išlo uz pripomoć turskih vlasti. To je jedan ne samo nekanonski akt, već akt lišen svake pravde i poštenja.
Zbog toga srpski arhijereji koji su se tom usprotivili dopadnu tamnice, drugi odu u Svetu Goru, a treći se povuku u pojedine manastire gde su i pomrli. Devetorica od njih skopljanski, niški, štipski, samokovski, beogradski, užički, novopazarski, bosanski i hercegovački obratiše se molbom crnogorskom mitropolitu Savi koji je već odavna održavao veze sa Rusijom, da se za njih zauzme kod ruskog Svetog Sinoda kako bi ovaj posredovao kod Fanara u Carigradu. Sava je u tom smislu napisao pismo Svetom Sinodu (za vlade carice Katarine II) i Sinod je posredovao, ali od toga nije bilo nikakve koristi. Oni su svi pomrli kao izgnanici.
Posle toga prvog bezakonja oni su otpočeli čin odrođivanja. Naime, Srpska crkva bila se već saživela sa slovenskom službom i slovenskim jezikom. Po poruci iz Carigrada, da bi stvorili što povoljnije zemljište za obnovljenje grčkog carstva, fanarioti su počeli izbacivati slovenski jezik i slovensku službu zavodeći grčki jezik i službu u nameri da izvrše grciziranje. U tom pogledu imali su mnogo veći uspeh u južnim krajevima, gde su uspeli gotovo potpuno da istisnu slovenski jezik, nego u severnim krajevima, gde su se zadovoljili da se za desnom pevnicom peva grčki a za levom slovenski. Ovo je usled toga što je u južnom delu poluostrva bilo mnogo više Grka i Cincara kao trgovaca, nego li u severnom. Sem toga u severnom delu uskoro je izbio rat (1788-1790) i sa njim i Kočina krajina.
Posle toga počeli su osnivati grčke škole te u njima obučavati srpsku decu grčki i u grčkom duhu, te ih odrođivati. I čim su malo uhvatili korena, naročito po južnim krajevima, oni su spaljivali i uništavali slovenske knjige, a po crkvama nad svecima premazivali su slovenske zapise i ispisivali grčke.
Na taj način potčinjenje Pećke patrijaršije pod Carigradsku nosi na sebi obeležje ne samo duhovno crkvenoga ropstva, već i težnju za uništenjem Srba. To je odista bio jedan očajan trenutak u životu srpskoga naroda kad je imao da strada ne od inoveraca, već od pripadnika iste vere, koji su bili tursko roblje kao i mi.
Vek fanariota – Vladike fanarioti koji su dolazili u srpske zemlje ostavili su o sebi najgroznije i najstrašnije uspomene. Sudeći po delima njihovim to ne samo da nisu bili dostojni imena vladika i sveštenika, kao posrednika između Boga i ljudi, ne samo da nisu bili dostojni naziva hrišćanina, koji živi po nauci hrišćanskoj, već nisu imali u sebi ni najobičnijih čovečanskih osobina najprostijih ljudi; oni su bili u punom smislu reči neljudi. Njima je glavni cilj bio novac. Novac je trebalo skupljati od naroda, za to ime je bila potrebna pomoć vlasti, vlast je, pak, bila u rukama Turaka, zbog toga trebalo je zadobiti Turke. Kako su se u to vreme vodili ratovi između Austrije i Turske i Srbi su odlazili kao frajkorci u austrijsku vojsku, to su vladike i njihovi protosinđeli i dimničari radi špijunskih ciljeva zalazili po selima, saznavali za pokrete među Srbima i o tome izveštavali Turke. Razume se da su Srbi glavama plaćali te fanariotske usluge Turcima.
Naš proslavljeni pisac toga vremena Dositije Obradović govoreći o grčkim vladikama veli da su to najamnici koji dolaze u bednu Srbiju, Bosnu i Hercegovinu iz Tatarske i Karamanije te izmoždene Srbe žive deru, iako je još gde zaostalo mozga u kostima oni to ispijaju i proždiru.
Francuz Boa-le-Kont, veli: „grčke vladike ni malo ne mare za zemlju i narod. Očekujući sve od Carigrada, oni su sa pašama i kadijama eksploatisali zemlju, koja je za njih bila tuđa.“ Takve je vladike narod mrzeo i oni su narod globili i kod Turaka klevetali. Drugi savremenici opisuju Grke vladike kako su išli po selima kad su dimnicu skupljali. Grk vladika, vele, jezdi na bogato ukrašenom konju, o bedrima mu mač, a o unkašu buzdovan. Njega prate turski vojnici i veoma su mu uslužni u pljačkanju i gonjenju Srba, jer su i vladike uslužni Turcima i sa njima žive u mnogo većem prijateljstvu, nego sa svojom pastvom, Srbima.
Ali kao najbolji primer može da posluži smrt Hadži-Rufima. On bejaše došao u Beograd da moli dahije za milost prema narodu, i odmah se javi mitropolitu Leontiju (Grku) misleći da će mu on, kao vladika, pomoći. Čim je Leontije ugledao Rufima, odmah izvesti Turke o njegovom dolasku. Još je Rufim sedeo kod Leontija i očekivao pomoć i savet a gavazi dojuriše, ščepaše Rufima i odvedoše ga Aganliji. Sud Aganlije bio je kratak. Prvo ga u tamnici mučiše da prizna i stvari o kojima nije ništa znao, a sutradan izvedoše ga na Kalemegdan i odsekoše mu glavu.
Takvi su bili Grci vladike.
Kako je narod shvatio uništenje Pećke patrijaršije i potčinjenje pod Carigradsku patrijaršiju – Propašću srpske države Srbi su nastradali politički i ekonomski. Zbog toga za sve vreme ropstva oni pokušavaju da se oslobode političkih i ekonomskih okova. Za vreme 1459-1804. godine nije ostala nijedna buna ili rat protiv Turaka, a da Srbi nisu tamo učestvovali. To svedoči da je svest o slobodi bila kod njih vrlo jaka. Tu svest hteli su Turci da utuku i toga radi prolili su more krvi, ali se Srbi zastrašiti ne mogaše, već po onome „pritisnuto jače sve naviše skače“, i oni što više mučeni sve veći otpor davahu i sve više slobodu cenjahu.
Kakva to sila i moć bejaše kod toga naroda namučenog i napaćenog, nepismenog i neprosvećenog da se bori i da ide vrlo često i u sigurnu smrt? Tu moć crpljaše narod u veri da je on kulturno napredniji od zavojevača Turaka; da je njegova vera bolja i uzvišenija, i da pravda na kraju mora pobediti nepravdu. Zbog toga na zastavi borbe svoje ispisa značajne reči za krst i slobodu. Posle toga biće nam razumljivo zašto je narod toliko zavoleo veru i crkvu. One su mu bile sve i sva. Pomoću vere narod se zapajao religioznim idealizmom, a crkva mu je bila jedina čuvarka njegove nade za bolju budućnost.
Ali u drugoj polovini XVIII veka beše nastao očajan trenutak. Tu veru i molitvu pogaziše mu Grci i preoteše mu crkvu u kojoj se Bogu molio, nametajući mu nerazumljiv jezik grčki. Namere su Grka bile vrlo prljave a u isto vreme i vrlo providne. Zbog toga izazvahu revolt u dušama i srcima Srba. Beše postavljeno pitanje duhovnoga ropstva Grcima. Usled toga mnogi vatreni ljudi odbaciše i pomisao da robuju pored Turaka i Grcima, te zbog toga rešiše se pre da uđu u muhamedanstvo, pa da budu ravnopravni sa Turcima, nego li da ostanu hrišćani pa da u crkvi robuju Grcima. Zbog toga su prešli u muhamedanstvo Gora, Kačanik, Torbeš i Meglen.
Iz svih ovih događaja Grci nisu izvukli nikakvu moralnu pouku za sebe, oni su ostali neosetljivi kao stena i nisu osetili ni najmanji potres ni u duši, ni u srcu, ni pred Hristom, iako su nekoliko stotina hiljada duša oterali u muhamedanstvo.
Iz ovih slučajeva, kao i iz onih napred izloženih o radu Grka – vladika, jasno se vidi da je narod shvatio potčinjavanje Carigradskoj patrijaršiji kao duhovno ropstvo Grcima. Zbog toga otvara se borba i na drugom frontu: za oslobođenje od Grka. Ako uzmemo u obzir da je u centru Balkanskog poluostrva kao i u južnim krajevima njegovim ova borba imala za cilj istrebljenje srpskog, odnosno slovenskog življa, putem pogrčavanja, biće nam jasna sva zbilja same borbe kao i teškoće vođenja borbe na dva fronta.
Zbog toga otpočinje od XVIII veka borba ne samo za političko-ekonomsko oslobođenje od Grka. I kao što ćemo videti iz daljeg izlaganja Srbi, u severnim krajevima Balkana, shvatili su da je važnija borba za političko oslobođenje, dok, međutim, u južnim krajevima videći da je teško i upravo nemoguće bilo izvesti političko oslobođenje sopstvenim silama, pregoše svim silama da rade prvo na crkvenom oslobođenju da bi izvršili koncentraciju snage za političko oslobođenje.
Prema tome, naš zadatak sada se i svodi na to da propratimo kako je tekla ta borba za oslobođenje od ropstva grčkoga (Carigradske patrijaršije). Zbog toga mi ćemo prvo pregledati kako se oslobodila Srbija, potom Bosna i najzad centar Balkanskog poluostrva, kao i južni krajevi.
Karađorđe i fanarioti – Srbi u Srbiji nalazeći se na granici između Austrije i Turske učestvovali su u svima ratovima, od kako je Austrija poterala Turke u XVIII veku, te su neumorno radili na svom političkom oslobođenju. Mi ih vidimo u austrijskoj vojsci kroz ceo XVII i XVIII vek, ali kad Austrija s Rusijom povede rat 1780. godine protiv Turaka verovahu da će i njima doći oslobođenje. No, i ovoga puta nada ih izneveri. Granica između Turske i Austrije opet ostade Dunav i Sava.
Vreme od Svištovskog mira (1791) do ustanka Karađorđevog takođe je ispunjeno borbama s Pazvan-Oglu, vidinskim odmetnikom i sa dahijama, upravljačima beogradskog pašaluka.
Sve nas to jasno uverava da u doba ratovanja i borbe, na političkom polju, nije bilo vremena i mogućnosti da se preduzima i borba na crkvenom polju. Zbog toga biće razumljivo zašto Karađorđe posle uspeha ustanka 1804. godine nije zadugo ništa preduzimao radi popravke stanja u crkvi.
Tada je bio mitropolit Grk Leontije Lambrović (1803-1813) kao naslednik mitropolita Metodija. On je bio na službi u dvoru Metodija i važio je kao poverljiva ličnost mitropolitova. No u to vreme on je stajao dobro i kod dahija i udvarao im se. Jednom prilikom opadne on mitropolita Metodija kao da je na strani Srba, te ga dahije udave i izdejstvuju u Carigradu da Leontije bude postavljen za mitropolita. I on im je bio odan. Kad je buknuo ustanak za oslobođenje on je, po želji Turaka, odlazio u narod i nagovarao da se okane bune i izmiri sa Turcima. Kad je ustanak uspeo i Karađorđe oslobodio gotovo ceo beogradski pašaluk, njemu se sve činilo neverica. Ali kad je nastalo uređivanje države i osnovan „sovjet“, on je želeo da postane predsednik sovjeta. No, kako su ga svi dobro poznavali kao ličnost koja moralno ne stoji visoko, to je njegova kandidacija odbačena. On posle priđe Karađorđu te otpoče oko njega obigravati, ali i ovaj ga je dobro poznavao, te ga se klonio. No, on ga je i trpeo, naročito posle 1807. godine, kad je Srbiji nuđen mir od strane Turaka preko Carigradske patrijaršije. Ti politički razlozi jamačno da su i bili glavni povod Karađorđu da ne ulazi u raspravljanje crkvenih pitanja, dok ne reši prvo politička pitanja.
Ali i pored sve trpeljivosti Karađorđa prema fanariotima, morao je on na skupštini 1809. godine popustiti opštoj želji narodnih vojvoda da se na mesto Grka Leontija izabere vojvoda sokolski, pošto Leontije beše napustio Srbiju[1]. Ali ako se Leontije naskoro vrati u Beograd, to i preuze ponovo poslove mitropolije.
Leontije je bio mitropolit u Beogradu sve do 1813. godine a tada prebeže sa ostalim vojvodama. Iz Austrije otišao u Rusiju i nastanio se u Kišnjevu, gde je ostao sve do smrti (1830). Pred smrt ispovedio se da je oklevetao mitropolita Metodija, zbog čega su ga Turci ubili.
Knez Miloš i fanarioti – Knez Miloš dobro je poznavao fanariote vladike i od prvog dana svoje uprave gledao je da ih se otrese. Kad je on podigao ustanak (1815) u Beogradu je bio mitropolit Grk Dionisije II a na užičko-valjevskoj-šabačkoj eparhiji bio je Grk Danilo koji je živeo u Valjevu. Danilo je bio u službi Turaka i mora da je imao mnogo grehova na duši kad nije smeo da dočeka kneza Miloša, već je pobegao s Turcima u Bosnu. Vele da kad je knez Miloš ušao u Valjevo i saznao da je i vladika pobegao, rekao je: „Ko beži od mene srećan mu put; mi treba da se pomolimo Bogu da i ostali (fanarioti) pobegnu“. Na mesto vladike knez postavi arhimandrita studeničkog Melentija Nikšića za administratora.
U Beogradu je bio mitropolit posle Leontija Dionisija II[2] 1814. godine, no kad je knez Miloš ušao u Beograd i Dionisije ode s Turcima. To je dalo povoda knezu Milošu da zamoli patrijaršiju da postavi Melentija Nikšića[3] za beogradskog mitropolita (20. oktobra 1815.) na mesto Dionisija. Ali patrijaršija ne htede učiniti po želji kneza Miloša, već posla za beogradskog mitropolita Grka Agatangela (1816-1826) a Melentija postavi za vladiku užičko-valjevsko-šabačkog. Za vreme dok je Beogradska mitropolija bila upražnjena, administrirao je Melentije Pavlović arhimandrit vrećevšnički (junak sa Ljubića).
Ovo međuvreme, dok nisu došli novi mitropoliti Grci, iskoristio je knez Miloš te je 18. februara 1816. godine doneo uredbu „iz kancelarije Naroda Serbskoga“ po kojoj je određena taksa koju imaju pravo naplaćivati vladike[4].
Knez Miloš je nerado gledao na to da vladike ili njihovi dimničari idu po selima i skupljaju prihode, te je izdao naredbu da vladike ne idu da sami skupljaju dimnicu, već su im prvo skupljali dimnicu sveštenici, posle knezovi (1820) i naposletku davano im je odsekom iz državne kase (1822). Razlog za ovo bio je čisto politički. Grci su uvek bili više naklonjeni Turcima, te nije bilo probitačno da oni odlaze u narod i saznaju za raspoloženje narodno, kao i za pokrete narodne.
Da bi, pak, ograničio samovolju vladika, jer oni behu sami i upravna i izvršna vlast u crkvi, to na skupštini 1822. godine osnuje konzistoriju u Kragujevcu, gde je sedeo jedan arhimandrit i jedan knez iz naroda. Oni su sudili bračne parnice i manje svešteničke krivice, a za veće pitali su mitropolita u Beogradu. No 1825. godine konzistorija bi ukinuta i svi poslovi pređoše na kneževu kancelariju.
Svim ovim merama knez Miloš nije uspeo da Srpska crkva dođe do autonomije, ali je dosta uspeo da zaštiti narod i sveštenstvo od zloupotreba fanariota. No, on nije prestajao svim silama da radi na tome da naporedno sa državnom autonomijom dobije i crkvenu autonomiju.
Crkvena autonomija – Glavni cilj kneza Miloša bio je da se oslobodi vladika fanariota i njihovih službenika koji su redovno bivali Grci ili Cincari. Razlog je bio čisto politički a donekle i nacionalni. U tom cilju on je još 1815. godine molio patrijaršiju da postavi za mitropolita beogradskog arhimandrita studeničkog Melentija Nikšića. No, kao što smo kazali, patrijarh nije hteo da postavi Melentija za mitropolita beogradskog, već ga je postavio za vladiku šabačkog. Ali Melentije se pokazao nezahvalan knezu. Već iduće godine on obrazova zaveru, da sam uzme vlast u svoje ruke i da vlada u Srbiji, kao što vladaju vladike u Crnoj Gori. No, knez Miloš je za vremena otkrio planove Melentijeve te posla Marka Štitarca koji ga je ubio (15. juna 1816). Na mesto Melentija patrijaršija je poslala Grka – Gerasima Dominika, koji je ostao u Šapcu sve do 1830. godine.
Postupak Melentija Nikšića rashladio je malo kneza Miloša, te se za prilično dugo vreme ne oduševljava dovođenjem Srba na visoke crkvene položaje. Ali, s druge strane, knez Miloš nije se nikako mogao izmiriti sa tim da vladike Grci i njihovi dimničari, opet Grci i Cincari, idu po nahijama radi skupljanja dimnice, te ga je to nagnalo, kao što smo napred kazali, da na decembarskoj skupštini 1822. godine u Kragujevcu uredi pitanje vladičanskih prava na prihode, davši im sistematsku platu 18.000 groša godišnje, a beogradskom mitropolitu još i 2000 groša dodatka (groš je onda vredio 120 zlatnih franaka), pored toga i pravo da naplaćuju za rukopoloženje, sinđeliju, antiminis, osvećenje crkve itd. Njihovo, pak, pravo samovoljnog upravljanja crkvom kao i kazne svešteničke, razvodi brakova, beše ograničeno osnivanjem konzistorije.
Pitanje duga srpskih eparhija Carigradskoj patrijaršiji rešeno je na istoj skupštini na taj način što je država primila na sebe dug srpskih eparhija, s tim da ga isplati kako se s njom pogodi.
Kad vladikama bi saopšteno ovo skupštinsko rešenje, oni izraziše svoje nezadovoljstvo i zatražiše da im se da otpust iz Srbije. Knez im ne htede dati otpust, jer je znao da će otići u Carigrad i praviti intrige, nego ih stavi pod strog nadzor. Vladike se lomiše puna dva meseca i najzad pristadoše.[5]
Knez Miloš je iduće 1823. godine stupio u pregovore s patrijaršijom o isplati duga srpskih eparhija i isplatio ga 1826. godine.[6]
U to vreme desili su se izvesni politički događaji koji su išli na ruku knezu Milošu kako za dobijanje državne tako i crkvene autonomije. Naime, decembra 1825. godine beše došao u Rusiji na presto car Nikola I koji već u martu 1826. godine preda Porti ultimatum u kome je traženo da se i srpsko pitanje uredi prema Bukureštanskom ugovoru (1813). Kao posledica toga došla je Akermanska konvencija (septembra 1826.) kojom se Porta obavezala da za godinu i po dana uredi srpske stvari.
No, Porta nije ispunila svoje obaveze ni prema Rusiji, ni prema Srbiji, te je došlo do rata izmeću Rusa i Turaka 1828. godine koji je završio Jedrenskim mirom (2. septembar 1829), gde se Turska obavezala da ispuni odredbe Akermanske konvencije prema Srbiji. Odmah posle Jedrenskoga mira ruski poslanik u Carigradu nastojao je na tome da se Srbima dade hatišerif koji je pročitan u Beogradu 30. novembra 1830. godine. Po njemu je Srbija priznata za autonomnu kneževinu. Tim hatišerifom dobila je i Srpska crkva pravo na svoju autonomiju.
Za to vreme desile su se ove promene u beogradskoj mitropoliji: Mitropolit Agatangel bio je premešten za halkidonskog mitropolita (1825) a na njegovo mesto došao je Kirilo (1826) koji je umro 1827. godine. Na mesto Kirila došao je iste godine Grk Antim (do 21. oktobra 1831. godine) koji je predao upravu Melentiju Pavloviću.
Po sili hatišerifa, patrijarh carigradski Konstancije (1830-1834) poruči knezu da u dogovoru s narodom izaberu najdostojniju ličnost za mitropolita i upute ga u Carigrad radi hirontisanja. Izbor je pao na arhimandrita manastira Vraćevšnice Melentija Pavlovića, koji se proslavio svojim junaštvom. Početkom jula 1831. godine on krene u Carigrad u pratnji Nićifora Maksimovića arhimandrita manastira Sretenja. Melentije je poneo sobom nacrt ugovora o autonomiji koji je trebao da sklopi sa patrijaršijom. On je hirotonisan za mitropolita beogradskog 18. jula 1831. godine, a sutradan on sa još dva grčka episkopa hirotonišu arhimandrita Nićifora za episkopa užičkog. Kad su se njih dvojica vratili u Srbiju, hirotonisali su sa Antimom (dotadanjim beogradskim mitropolitom) arhimandrita studeničkog Gerasima Đorđevića za požarevačkog episkopa (13. oktobra 1831). Antim posle toga ode iz Srbije na ostrvo Andros. Kad novi mitropolit Melentije primi upravu, on po sporazumu sa knezom napravi ovakav raspored: Melentije ostade u Beogradu, Nićifor ode u Čačak na obnovljenu Žičku eparhiju a Gerasim, mesto Požarevca, ode u Šabac; Požarevac potpade pod Beograd.
Na taj način Srpska crkva postala je autonomna. Ugovor o tome potpisan je januara 1832. godine. Njeno pravo sastojalo se u pravu izbora episkopa bez ograničenja, ali izbor novoga mitropolita knez i narod moraju javiti patrijarhu, a patrijarh šalje svoje pismeno odobrenje da se u Srbiji izvrši rukopoloženje. Za svaki novi izbor mitropolita šalje se patrijarhu na dar 300 dukata. Sem toga Srbija plaća patrijaršiji godišnji danak za beogradsku eparhiju 3000 groša i za užičku eparhiju 3000 groša. Ovaj je ugovor dopunjen 17. jula 1836. godine kad su Srbiji prisajedinjeni i onih 6 okruga. Tada je isplaćen dug na eparhije 110.630 groša i još godišnji danak 3000 groša. Svega je plaćan ubuduće danak patrijaršiji 9.000 groša.
Srpska crkva do proglašavanja autokefalnosti 1878. godine – Glavna želja i kneza i naroda bila je u tome da se oslobode jednom Grka fanariota koji su za nepunih 70 godina svoje uprave u Srbiji ostavili najgore uspomene kao posve nedostojni ne samo kao apostoli i sledbenici Hristove nauke, nego i kao ljudi. Njihova nezasita gramzivost za novcem, njihovo udvaranje i špijunaža Turcima svoje rođene pastve koja ih je hranila, i od koje su oni živeli, dozlogrdila je srpskom narodu a naročito sveštenstvu. Prema tome, biće potpuno razumljivo kolika je radost bila kad su Srbi dobili mitropolita Melentija i episkopa Nićifora iz Carigrada, narod ih je oduševljeno dočekivao, gde god su prolazili; a i sam knez Miloš priredio im je svečan doček.
Melentije je sada imao glavni zadatak da uredi Srpsku crkvu i zavede primernu administraciju. U tom cilju on je prikupio oko sebe nekoliko ljudi i počeo spremati „Crkveni ustav“. Ali on ne bi duga veka, uskoro se razbole i umre (11. juna 1833).
Kratko vreme uprave Melentijeve bilo je dovoljno knezu Milošu da uvidi da za mitropolita ne treba da čovek bude junak i da se odlikovao ratovima, već da bude učen i spreman za svoj posao. Zbog toga po smrti Melentijevoj knez Miloš ne htede više birati mitropolita iz sredine srpskih kaluđera i sveštenika koji su se odlikovali junaštvom na bojnom polju, već se obrati mitropolitu Stevanu Stratimiroviću u Karlovcima da mu pošalje jedno spremno lice koje bi bilo dostojno za mitropolita. Mitropolit Stratimirović mu otporuči da bi nezgodno bilo slati lice iz Karlovca koje ne poznaje tamošnje prilike i kome bi trebalo nekoliko godina dok se upozna sa novom sredinom, već mu reče da je bolje uzeti nekog koji je već tamo i koji se već upoznao sa svim okolnostima. Takvih ljudi „iz preka“ u to doba bilo je više, ali se mitropolit zadržao na Pavlu Jovanoviću, bivšem profesoru bogoslovije u Karlovcima, koji je bio pisar kod mitropolita Melentija u Beogradu i u kancelariji Narodnog suda u Kragujevcu. Kad knez Miloš primi to pismo pozove Pavla k sebi, ali Pavle ne hte dugo da se kaluđeri. Naposletku knez Miloš navali na njega i on pristane. U kaluđerstvu dobije ime Petar i kao mitropolit bio je 1833-1859. godine.
On je rukopoložen u Carigradu, mada je Srpska crkva imala pravo da sama posvećuje sebi mitropolita. Misli se da je to zbog toga što je on uzet iz mirskog reda i veoma brzo prošao sve činove kaluđerske (za 15 dana), pa da ne bi bilo zamerke.
Čim je došao za mitropolita, odmah je otpočeo da uređuje Srpsku crkvu po ugledu na Karlovačku mitropoliju. Kako je u to vreme Srbija dobila i šest novih okruga, to on odmah osnuje u Zaječaru novu episkopiju za Timočku krajinu.[7] Posle toga nastane da se urede protoprezviterati, namesništva i regulišu parohije. Zatim uvede protokole rođenih, venčanih i umrlih. Uredio je eparhije i zaveo konzistorije (duhovne sudove), a nad svima konzistorijama Apelatorijsku konzistoriju (Veliki duhovni sud). Isto tako uredio je arhijerejski sabor kao vrhovnu duhovnu vlast u celoj mitropoliji.
Posle tog čisto administrativnog rada, poklonio je vrlo mnogo pažnje sveštenstvu. Ono je u doba Turaka bilo zapušteno i zanemareno. O njegovoj spremi i obrazovanju niko se nije brinuo. Grci vladike posvećivali su svakog ko se javi i ko dobro plati. Zbog toga mitropolit Petar odmah preuze sve, i što se za onaj mah moglo, da osnuje klerikalno učilište (bogosloviju). Te 1836. godine bi osnovana prva bogoslovija. Za profesore uzeo je vrlo spremne ljude iz Preka, a docnije dovede i dva Rusa radi potpunije nastave. Koliko je on polagao na spremu kod sveštenstva vidi se po tome, što je uskoro počeo slati darovite bogoslove u Rusiju radi produženja studija. Tada je poslan i Miloje Jovanović (1846. godine) potonji mitropolit Mihajlo.
Isto tako starao se da svaka crkva a naročito manastiri budu uređeni i da se u njima vrši bogosluženje (pravilo); naročito je polagao na dostojanstveno bogosluženje i lepo „pjenije“. Za ugled je uzeo karlovačko pjenije koje je zaveo u bogosloviji. Nastojao je da se svaka crkva i manastir snabde potrebnim knjigama koje su dobavljane iz Rusije, a neke je štampao u Beogradu. Ograničio je 1847-8. godine manastirska i crkvena imanja, što je mnogo pripomoglo sređivanju imovinskih odnosa crkava i manastira.
Kao starešina bio je strog prema svakome, te je uspeo da zavede odličan red i disciplinu među sveštenstvom. Prema neurednim upotrebljavao je čak i fizičke kazne (hapšenje pa katkad i batine).
Iz toga se već može videti da je Srpska crkva bila oživela i pošla dobrim putem.
Ali sticaj političkih prilika učinio je te se i mitropolit Petar umešao u politiku. On se još dosta rezervisano držao kad je knez Miloš abdicirao 1830. godine, isto tako kad je došao knez Mihajlo, ali se mnogo bio približio knezu Aleksandru Karađorđeviću i kad je ovaj napustio presto 1858. godine i on pređe sa njim u Austriju. Tu je presedeo izvesno vreme očekujući glasove iz Srbije, pa kad doznade da knez Miloš ne kolje i ne ubija svoje suparnike, kako se pretpostavljalo, to se mnogi vratiše, pa se vratio i mitropolit Petar. On ode knezu Milošu, ovaj ga hladno primi i preporuči mu da posluži srpskome narodu preko Save i Dunava gde se nalazio godinu dana. Mitropolit Petar videći kako stvar stoji, vrati se u Karlovce i primi se za episkopa Gornjo-karlovačke eparhije.
Sad je trebalo birati novog mitropolita; administrator je bio vladika šabački Mihajlo. On na opomene sa raznih strana izjavi da treba sačekati pismeni izveštaj Petrov da napušta Beograd i da se primio za gornjo-karlovačkog arhijereja. Taj izveštaj stigao je u Kragujevac 19. jula 1859. godine gde je bila Narodna skupština i gde su se nahodili svi arhijereji. Sad već nije bilo nikakve prepreke za izbor novog mitropolita. Zbog toga izbor bude određen 25. jula i na saboru bude izabran za mitropolita, šabački episkop, Mihajlo, (1859-1898). Knez potvrdi izbor i odmah bude poslan glasnik u Carigrad sa darom za patrijarha, te i on pošalje svoju gramatu 9. avgusta 1859. godine. Na taj način mitropolitsku stolicu zauze mitropolit Mihajlo (Jovanović).
On je uglavnom nastavio delo mitropolita Petra starajući se da popravi i dopuni zakonodavstvo, škole, svešteničko stanje itd.
Glavni njegov rad jeste zakon o crkvenim vlastima od 1862. godine. Njime je izvršena popravka u uređenju eparhijskih konzistorija, apelatorijske konzistorije, arhijerejskog sabora i drugo.
Isto tako preuredio je i Beogradsku bogosloviju zakonom od 27. septembra 1863. godine ustanovivši da se kao prethodna sprema za stupanje u bogosloviju smatra četiri razreda gimnazije, a bogoslovija da traje četiri godine.
Starao se za usavršavanje sveštenstva i van škole, u kojem cilju i sam je napisao mnogo knjiga namenjenih sveštenstvu a naročito beseda na praznične i nedeljne dane. Za njegovo vreme ponikli su prvi bogoslovski listovi „Sion“, „Pravoslavlje“, „Hrišćanski Vesnik“ i drugi. Od njega je i krenula srpska bogoslovska književnost u Srbiji.
Krajem sedme i početkom osme decenije počinje se kod nas javljati ateistička književnost u poznatom pokretu pod imenom socijalizam, na čelu koga bejaše Svetozar Marković. Mitropolit Mihajlo i po ovoj stvari bejaše preduzeo neke mere, ali one se u toku vremena pokazaše kao nedovoljne, te ateizam i mimo socijalizma uze vrlo velike razmere.
Mitropolit Mihajlo važio je kao najspremniji čovek u bogoslovskoj struci svoga doba, on je bio autoritet kome su se svi klanjali. Taj svoj čisto naučni autoritet dopunjavao je svojim pobožnim i strogo moralnim životom i skrupoloznim poštenjem. Takvim životom i radom pročuo se i u inostranstvu, a naročito u Rusiji. Za vreme srpsko-turskih ratova 1876-1878. godine u Rusiji su skupljeni milioni rubalja i sve je to slato samo mitropolitu Mihajlu da po svom nahođenju postupi. I očevici vele da za sebe nijednu paru nije zadržao, niti na to čak i pomislio.
Kao što je poznato 1876. godine 20. juna Srbija je objavila rat Turskoj povodom Nevesinjske bune. Taj rat nije imao uspeha i Srbi su se povukli ispred nadmoćnijeg neprijatelja. Ali njega je uzela Rusija kao povod te je sama objavila rat Turskoj. Glavni otpor Turci su dali kod Plevne. Posle pobede kod Plevne, Rusi su prešli u Istočnu Rumeliju i Trakiju, probili Čatalnu i došli pod sami Carigrad – San Stefan. Na intervenciju Engleske rat je obustavljen i napravljen mir poznat pod imenom San-stefanski. On je docnije bio korigovan u Berlinu na poznatom Berlinskom kongresu 1878. godine, Srbija je po tome miru postala nezavisna kneževina.
Kao prirodna posledica naše političke nezavisnosti došla je i crkvena nezavisnost – autokefalnost.
Od autokefalnosti do drugog obnovljenja Pećke patrijaršije – Kao što smo napred kazali, autokefalnost je došla kao posledica političke samostalnosti, jer se po kanonima pravoslavne crkve prava pojedinih crkava kao i granice podešavaju prema političkim granicama. Autokefalnost je proglašena gramatom Carigradske patrijaršije oktobra 1879. godine. Autokefalnost se sastojala stvarno u tome što ubuduće mitropolit beogradski nije bio više dužan spominjati na službi ime carigradskog patrijarha, već opštu frazu: da pomene Gospod Bog sve pravoslavne, patrijarhe, arhiepiskope, mitropolite i episkope. Sem toga i u tome što se patrijaršiji nije više plaćao porez i dar, o čemu smo napred govorili. Isto tako, prilikom izbora novog mitropolita nije se moralo čekati na patrijaršijsku gramatu radi uvođenja novog mitropolita u dužnost.
Kao što se iz ovoga vidi, sve su ovo više-manje formalnosti, i da je dobijanje autonomije od 1832. godine bilo mnogo važnije za samu crkvu. No, mada je trebalo očekivati posle proglašavanja autokefalnosti mnogo intenzivniji rad na čisto crkvenom polju, desilo se obrnuto da su sada nastale bure i trzavice, koje su decenijama remetile normalni tok crkvenog života. Naime, mitropolit Mihajlo igrao je i veoma važnu političku ulogu. On je pripadao rusofilskoj, tada liberalnoj partiji. Pa kako je Rusija, stvarajući veliku Bugarsku na račun Srbije, San-stefanskim ugovorom prihvatila isti posao i na Berlinskom kongresu i potpuno napustila Srbiju i kneza Milana, to se Srbija morala obratiti Austriji za pomoć, da joj se priznaju prava u ratu stečena. To je poslužilo kao povod knezu Milanu te je napustio politiku naslona na Rusiju i prihvatio politiku naslona na Austro-Ugarsku. Nova vlada nije sa simpatijama gledala na ličnosti koje su i dalje ostale bezuslovni rusofili, pa prema tome i na mitropolita Mihajla. Godine 1881. nova skupština donese i zakon o taksama, po kome svako rukopoloženo lice moralo je plaćati taksu državi na dekretu za čin koji dobija. Ovaj zakon bio je donet bez sporazuma sa mitropolitom i arhijerejskim saborom, te kako je to bila novina za ono vreme, mitropolit Mihajlo kao i svi arhijereji shvatiše to kao simoniju (kupovanje crkvenih činova za novac) i ne htedoše primiti ga. Usled toga nastade borba između „Arhijerejskog sabora“ i „Vlade“, te mitropolit podnese ostavku na svoj položaj (18. oktobra 1881.) Mitropolit Mihajlo ode iz zemlje, prvo u Bugarsku pa potom u Rusiju. Do aprila 1883. godine administrirao je episkop Mojsije[8].
Za novoga mitropolita beše izabran Teodosije Mraović (23. marta 1883) profesor bogoslovije u penziji koji bi rukopoložen u Karlovcima (27. marta 1883); za niškog episkopa bi postavljen arhimandrit Nestor 6. aprila 1883. godine; on umre 19. marta 1884. godine a na njegovo mesto bi izabran Dimitrije (30. oktobra 1884. godine) potonji patrijarh; za žičkog – arhimandrit Kornelije od 6. aprila 1883. godine do aprila 1886. godine kada je penzionisan a na njegovo mesto postavljen Nikanor rektor bogoslovije (4. maja 1886); eparhije timočka i šabačka bile su ukinute.
Nova jerarhija nastavila je rad po starim zakonima i po starom uređenju. Kako se u to vreme bejaše veoma razvio ateizam koji je vrlo revnosno širio Vasa Pelagić kod prostijeg sveta, i kabinetski naučnici kod inteligencije, to bi pokrenuto pitanje o jačoj spremi sveštenstva. U tom cilju donet je nov zakon o bogosloviji (31. oktobra 1886. godine) i bi doveden za rektora u Beogradsku bogosloviju arhimandrit Nikodim Milaš, jedan od najspremnijih bogoslova svoga vremena. On odmah istače potrebu klasičnog obrazovanja budućeg sveštenstva. Ali njegov program naiđe na veliku opoziciju i kod profesora bogoslovije i kod izvesnih crkvenih predstavnika, te otpoče jedna borba koja se završi povlačenjem arhimandrita Nikodima Milaša.
Nova jerarhija usled burnih političkih događaja (Zaječarska buna, Srpsko-bugarski rat 1885. godine novi ustav od 1888. godine i abdikacije kralja Milana) nije imala mogućnosti da se preda nekom plodnom radu na crkvenom polju, već se ograničila na otpravljanje tekućih poslova. No, kad kralj Milan abdicira 22. februara 1889. godine u korist svoga maloletnog sina kralja Aleksandra Obrenovića, austro-filska (napredna partija) ustupi mesto rusofilskoj (liberalnoj i radikalnoj); usled toga vratiše se u zemlju mnogi politički ljudi koji behu emigrirali, i sa njima mitropolit Mihajlo 28. maja 1889. godine. Dotadašnja jerarhija odmah podnese ostavku i povuče se, a mitropolit Mihajlo preuzme raniji položaj.[9]
Za ovo vreme donet je nov zakon o crkvenim vlastima (1890); za stupanje u bogosloviju sada se tražilo šest razreda gimnazije; slati su mladi bogoslovi u Rusiju radi usavršavanja itd.
Mitropolita Mihajla nasledio je episkop niški Inokentije (1888-1905) a ovoga mitropolit Dimitrije koji je prilikom proglašavanja patrijaršije izabran za prvog patrijarha.
 


 
NAPOMENA:

  1. To je bilo 1809. godine kad je poginuo Stevan Sinđelić i Turci su bili zauzeli celu desnu obalu Morave od Niša do Požarevca i prešli na levu obalu. Tada je izbeglo mnoštvo naroda iz okupiranih gradova, a mitropolit Leontije i ruski agent Rodofinikin prebegoše u Austriju iz straha, pa odande odoše u Bukurešt, u ruski glavni stan. Srećom, Rusi pređoše Dunav početkom avgusta 1809. godine te Turci povukoše vojsku i tako ne dođe do katastrofe. U Srbiji se zadugo nije znalo kud se deo mitropolit Leontije, i tek 1811. godine kad su stvari dobro pošle, i turci očistili Srbiju, Leontije se vrati. Za vreme tog njegovog odsustva Srbi su bili izabrali za mitropolita Milentija Stefanovića, koji je samo administrirao, ali nije bio proizveden u čin.
  2. On je bio niški sveštenik pop Dina, Grk služio je Huršid paši kao tumač i Huršid ga je poslao o svom trošku u Carigrad da ga patrijarh zavladiči.
  3. On se tada nalazio u Carigradu sa deputacijom koju je knez Miloš bio uputio u septembru 1815. godine.
  4. Prihodi vladičanski uglavnome bili su: dimnica – svaka kuća (dimnjak) po 12 para; mirija – svaki sveštenik po 4 pare od kuće u svojoj parohiji; svaka crkva – 10 groša godišnje; svaki manastir – 25 groša godišnje; pečat za venčanje po 2 groša; svako selo – 5 groša; sinđelija 100 groša; kazne svešteničke (kesim) itd. Vidi opširnije Naša realnost i pitanje o uređenju svešteničkog stanja – Biblioteka religiozno-moralna pitanja knj. 22 i 23.
  5. Kao razlog što su se ipak rešili da pristanu, misli se da je bio taj što je u to vreme bio grčki ustanak u koji je bila umešana i patrijaršija, pa nisu bili sigurni da će Turci biti na njihovoj strani.
  6. Dug je iznosio 137.000 groša i to beogradske eparhije 80.000 i šabačke 57.000 groša. Tu sumu bio je poslao patrijaršiji. Ali kad patrijaršija vide da knez hoće da isplati, pokaja se i zatraži 200.000 groša. Knez se nije mnogo predomišljao, da bi se samo oslobodio mešanja u srpske stvari, isplati svih 200.000 groša i dobije priznanicu 1826. godine.
  7. Timočka episkopija ustanovljena je 1834. godine sa stolicom u Zaječaru, pa je docnije stolica preneta u Negotin; godine 1886. bila je ukinuta i 1890. obnovljena sa stolicom u Zaječaru.
  8. On je bio prvobitno episkop šabački, pa je zbog nekih računskih stvari što je učinio kao starešina manastira Drača, bio optužen zbog čega je morao biti penzionisan 19. oktobra 1874. godine. Vraćen je u dejstvo 10. juna 1880. godine i postavljen za episkopa negotinskog. Kad je bio uklonjen mitropolit Mihajlo 18. oktobra 1881. godine postavljen je Mojsije za administratora. Kao administrator bio je mnogo samovoljan i činio je kanonske greške zbog čega prekinuše vezu sa njim Viktor – niški, Jeronim – šabački i Vićentije – užički. Kad je vršen izbor novog mitropolita saznavši da je kandidat arhimandrit Teodosije Mraović a ne on, nije hteo prisustvovati u izbornom saboru te je ukazom od 6. aprila 1883. godine razrešen. Njegova eparhija (negotinska) ostade udova te u oktobru 1886. godine bi ukinuta u interesu štednje.
  9. Za niškog episkopa otišao je episkop Jeronim ranije šabački pošto je šabačka eparhija bila ukinuta, niški Viktor i užički Vićentije bili su umrli, te za žičkog episkopa bude izabran arhimandrit Sava Dečanac.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *