NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Srpska crkva u Crnoj Gori[1]
 
Kratki pregled stanja pre ukidanja Pećke patrijaršije – Crna Gora predstavlja sobom jednu naročitu pojavu kako u političkom tako i u crkvenom životu. Od prirode nepristupačna, sva u goleti i stenama, ona nije odvajkada bila primamljiva ni za kakvog zavojevača, a mila i draga je bila samo onima koji su tu ponikli i koji su se sa njom srodili iz detinjstva. To treba da znamo i pri izučavanju istorije Srpske crkve u Crnoj Gori.
Crnu Goru su Turci pregazili 1499. godine ali čim je vojska prošla Crnogorci su u njoj ostali sa svojim plemenima, kao i ranije što su bili. To je pobudilo Turke da prema Crnoj Gori preduzmu jedan naročiti sistem vladavine da bi je stvarno potčinili pod svoju vlast. Naime, počeli su sa poturčivanjem. Poturice uživale su naročite povlastice, što je bilo primamljivo za mnoge, te se kroz XVI i XVII vek broj poturica toliko bio namnožio da su imali svoje džamije u Zabesu – u crmničkoj nahiji, u Obodu – u riječkoj nahiji, u Ćeklićima – u katunskoj nahiji, pa čak i kadiju (sudiju) na Obodu.
No, bilo je plemena gde nije bilo poturica. Razume se da se crkva oslanjala više na ova plemena, nego na ona gde je bilo mešavine, tj. hrišćana i poturica. Svakojako da je to i bio povod te je, pored istorijski poznatog mitropolita na Cetinju, još od Ivana Crnojevića, ponikla i Zetska episkopija koja je menjala stolicu čas na Vranjini, čas u Komu, Orahovu i Brčelima. Ovi zetski episkopi nosili su ponekad i titulu mitropolita (Đerasim).
Izgleda da su zetski episkopi bili u zavisnosti od cetinjskog mitropolita a mitropolit, kao što već znamo, stajao je pod Pećkom patrijaršijom sve dok ova nije bila ukinuta. A kad je Pećka patrijaršija ukinuta 1766. godine i podvrgnuta pod Prizrensku mitropoliju tada su se crnogorski mitropoliti proglasili samostalnim i na posvećivanje nisu išli u Carigrad Grcima[2], već u Karlovce Srbima i u Petrograd Rusima.
Iz ovoga doba, tj. do ukidanja Pećke patrijaršije, imamo jedno tamno pitanje: šta je bilo sa mitropolijom Crne Gore od 1462. do 1557. tj. od pada despotovine do patrijarha Makarija? Neki misle da je i mitropolija Crne Gore bila potčinjena Ohridu, ali to je bilo više formalno a ne de facto, jer, kao što znamo, onda je vladala u crkvi anarhija, iz Srbije su svega dvojica rukopoloženi u Ohridu, inače su se rukopolagali sami između sebe. Najverovatnije je da je na isti način vršeno i posvećivanje mitropolita Crne Gore. Razume se da je posle 1557. godine nastalo redovno stanje i da se posle išlo u Peć na posvećivanje.
Mi smo napred kazali da se Zetska mitropolija iz Kotorskog zaliva preselila u Krajinu, u crkvu Svete Bogorodice, a kad su Turci zavladali Krajinom, mitropolija bi premeštena na ostrvcu Vranjini, na Skadarskom jezeru, u manastiru Svetog Nikole. Sa Vranjine mitropolija bi premeštena na Obod, kad se ovamo bio premestio knez Ivan Crnojević. No, kad knez Ivan vide da se ni u Obodu ne može održati i povuče se na Cetinje (1485), to i mitropolija bi preneta na Cetinje. Zetski mitropoliti u to vreme bili su Visarion (pominje se između 1483-1485. godine) i Vavila (pominje se 1493-1495. godine). Posle njih pominju se samo po imenu desetak mitropolita od kojih i Pahomije sve do Visariona Bajice (1682-1690) koga je nasledio Sava Kaluđerčić a ovoga Danilo Šćepčević-Petrović-Njegoš. Danilo se vaspitao u cetinjskom manastiru, tu se zamonašio i nije imao još punih 20 godina kad je bio izabran za vladiku. Izabran je na Đurđevdan 1696. godine. Zavladičio ga je patrijarh Arsenije III Čarnojević u Sečuju 1700. godine.
Iz doba od Vavile do Danila nemamo zapisan nikakav naročito događaj iz života same crkve u Crnoj Gori do jedino borbu sa poturicama. Ta borba nosi potpuno građanski karakter. Poturice su se bile osilile i u obesti svojoj pravile zulume, nasilja razne vrste i vršili otmicu crkvenih i manastirskih zemalja. Toga radi išao je još u XVI veku u Carigrad zetski vladika Pahomije (1550-1580) i tražio zaštite. Razume se da od ovih žalbi i tužbi nije bivalo nikakve stvarne koristi, utoliko pre što ugled centralne vlasti sve je više i više opadao. To stanje produžavalo se sve do XVIII veka. Kad je pravoslavnim Crnogorcima ovaj bes poturica došao do pod grlo, i kad su poturice bile uspele da podignu džamiju i na Cetinju[3], tada vladika Danilo (1697-1735) reši se na istrebljenje poturica što i izvrši na Badnje veče 1707. godine[4].
Uspeh koji je pokazao Danilo istrebljenjem poturica učini ga prirodnim starešinom svetovne vlasti u Crnoj Gori. On sada postaje vođa narodni i nepomirljivi neprijatelj Turaka. Godine 1711. odaziva se pozivu ruskog cara Petra Velikog i stupa u rat protivu Turaka. No, Petar pretrpe neuspeh te zaključi mir na reci Prutu (1711) u kom nije ni pomenuo ime Crna Gora. Turci odmah narede Ahmed-paši iz Bosne da krene vojsku protiv Crne Gore. Vladika Danilo dočeka Ahmeda na „Carevom lazu“ i razbije ga. Kad čuje to, sultan naredi novom bosanskom veziru Numan-paši da sa još većom vojskom pođe protiv Crne Gore. Numan-paša nešto prevarom, nešto si lom, pregazi Crnu Goru (1714) poruši Cetinjski manastir i odvede mnoštvo naroda u ropstvo. Ostali se skloniše po planinama a vladika Danilo sa jednim delom naroda skloni se u primorje gde vladahu Mlečići. Odatle ode u Rusiju, gde dobi neku malu pomoć sa kojom bejahu plemena nezadovoljna, te opet pristupiše Mlečićima.
Primanje crnogorskih izbeglica i pomaganjem oružjem i municijom od strane Mlečića uze turska kao povod te 1716. godine objavi rat Mlečićima sa ciljem da povrati Moreju (Grčka) koju je morala po Karlovačkom miru ustupiti Mlečićima. Vladika Danilo pomagaše Mlečiće, no glavnu pomoć ukaza im Austrija, te dođe do Požarevačkog mira 1718. godine. Tada su Mlečići izgubili Moreju, ali su dobili proširenje u Dalmaciji i od Crnogoraca oduzeli Boku.
Posle Danila došao je za vladiku Sava (1735-1782); on je bio više kaluđer i manastirski čovek te predade upravu svome sinovcu Vasiliju (1750-1766) On je pre posvećenja neko vreme živeo u Peći, u patrijaršiji, do 1750. godine, kada ga je patrijarh Arsenije Gavrilović rukopoložio za vladiku davši mu titulu mitropolita skenderijskog i primorskog i egzarha „svetog trona pećkog patrijaršije slaveno-srpske„. Po posvećivanju Vasilije ode u Crnu Goru i odmah primi upravu od Save koji se povuče u manastir na Stanjevićima u primorju, gde se bavio ekonomijom.
Vasilije je nastavio veze sa Rusijom. U tom cilju tri puta je putovao u Rusiju, kao arhimandrit i kao mitropolit. Bio je primljen od carica ruskih Jelisavete i Katarine. Ustanovio je prvu školu u cetinjskom manastiru koja nije bila duga veka, a sam je napisao Istoriju Crne Gore štampanu u Moskvi 1754. godine. Kad je treći put otišao u Rusiju, tamo je i umro 1766. godine, u Petrogradu, gde je i sahranjen (u Nevskoj lavri).
Kad je umro Vasilije, upravu je ponova preuzeo Sava. Za njegovo vreme javio se Šćepan-Mali (1767-1774) koji se u početku izdavao za ruskog cara Petra III koji je bio ubijen. Čuvši to Rusija pošalje kneza Dolgorukova (1769) da vidi ko je taj čovek. Dolgorukov dođe i uveri se da je posredi obmana, ali kako Šćepan beše pametan i vredan čovek a Sava raspolagaše samo kaluđerskim osobinama, ostavi ga na miru i predade poklone što je bio doneo.
Sava je umro 1782. godine.
Crkva u Crnoj Gori posle ukidanja Pećke patrijaršije – Kao što znamo Pećka patrijaršija ukinuta je 1766. godine i to u Crnoj Gori nije učinilo nikakav potres. Iz Carigrada nisu ni pokušali da pošalju Grka vladiku u Crnu Goru, kao što su to učinili u svima drugim pokrajinama, što znači da su u Carigradu znali o izuzetnom položaju Crne Gore. Ako uzmemo, pak, u obzir da su Grci sve vladike srpske smenili pomoću turskih vlasti, izlazi da u Crnoj Gori nisu izvršili smenu ne iz nekih drugih obzira, već jedino zbog toga što turska vlast, njihova potpora, u Crnoj Gori nije postojala. Vlast, pak, crnogorskog mitropolita prostirala se ne samo na Crnu Goru u užem smislu, već i u onim delovima stare Zete koji su potpadali pod Turke; a tako isto i na zemlje u Primorju sve do francuskog zavojevanja 1808. godine.
Prvi mitropolit posle ukidanja Pećke patrijaršije bio je Petar I Petrović Njegoš (1782-1830). Radi posvećivanja on se nije obraćao Carigradu, već ode u Karlovce gde ga posveti mitropolit karlovački Mojsije Putnik (1784). Posle toga on otputuje 1784. godine u Rusiju (carici Katarini II) da moli za pomoć, gde je ostao do proleća 1786. godine. Za vreme dok se vladika bavio van otadžbine, skadarski paša Mahmud-Bušatlija napadne s vojskom na Crnu Goru (s proleća 1785), dođe na Cetinje, spali manastir i odvede silno roblje. Kad se vladika vrati (1786), nađe zemlju opustošenu a narod opljačkan bez igde ičega. Brzo on razdeli pomoć što iz Rusije beše doneo, skupi narodne glavare i preuze svu vlast u svoje ruke. Za vreme ratova 1788-1790. godine, koje su Austrija i Rusija vodile u savezu protiv Turske, vladika se odazvao pozivu hrišćanskih država, ali kad ove sklopiše Mir u Svištovu (1791) i u Jašu (1792) ni jednom rečju ne pomenuše Crnu Goru. Turci se sada okrenuše protiv Crne Gore, te nastade četničko ratovanje. Skadarski vezir Mahmud-paša Bušatlija, da bi se osvetio Crnogorcima, pođe protivu njih sa velikom vojskom, ali bude dočekan pod Martinićima u Bjelopavlovićima i do noge potučen. Paša se vrati u Skadar, sakupi novu vojsku i još jednom napade, ali i ovoga puta ne bi bolje sreće, jer ga vladika dočeka u Krusama u Lješanskoj nahiji, gde i sam paša pogibe.
U to vreme odigravali su se veoma značajni događaji za Crnu Goru. Boka Kotorska od starina pripadala je Zeti, ali kao turska pokrajina po Karlovačkom miru (1699) pripadne Mlečićima i pod njima je ostala sve do 1797. godine. U to vreme (1797) ratovala je Austrija sa Napoleonom i bila tučena; ona zatraži mir koji se zaključi u Kampo Forimiju 1797. godine. Napoleon je bio uništio Mletačku Republiku te oduzevši od Austrije Belgiju i sve oblasti na levoj obali Rajne, kao i Lombardiju dade joj u naknadu zemlje bivše Mletačke Republike Istru i Dalmaciju. Kad se Francuska beše toliko osilila, sastavi se protivu nje nov savez (drugi) u koji su ušli Austrija, Rusija, Sardinija i Turska. No ovaj savez nije imao uspeha, te primorje ostade pod Austrijom sve do Požunskog mira (1805). Po tome miru Boka s celom Dalmacijom imala je da potpadne pod vlast Napoleona, no Bokelji se odupreše tome, i pozovu u pomoć vladiku, on se odazva pozivu i oslobode Boku od Francuza. Obrazovali su i privremenu upravu u kojoj je bila polovina Bokelja i polovina Crnogoraca, a vladika je bio predsednik. Tako je stanje trajalo sve do Tilzitskog mira (1807) kada vladika, po želji Rusije, morade predati Boku Francuzima[5].
Pod Francuzima Boka je ostala do Bečkog kongresa (1814) a tada je cela Dalmacija s Bokom i cela Ilirska kraljevina potpala pod Austriju.
Vladika se uopšte držao po strani i za vreme Karađorđevog i za vreme Miloševog ustanka. Kod cara ruskog Nikole I (1825-1855) izdejstvovao je da se Crnoj Gori izdaje stalna godišnja pomoć. U dogovoru sa plemenskim starešinama izdao je prvi zakon 1796. godine od 16 članova, a 1803. godine zakon od 17 članova. To su prvi pisani zakoni u Crnoj Gori.
Neobično se mnogo starao o unutrašnjem redu u zemlji i kako je tamo postojala krvna osveta, to je mirio bratstva, gde god je čuo da ima svađe. Zavodeći zakone, starao se da uništi samovolju bilo pojedinca bilo bratstva.
Pred smrt sazove skupštinu (17. oktobra 1830), oprosti se sa svojom braćom, posavetuje ih da se slažu i da se ne krve među sobom i sutradan, 18. oktobra, umre. Sahranjen je u Cetinjskom manastiru.
Vladika Petar I bio je toliko uvažen i cenjen od svojih savremenika kao pravedan i bogougoddan čovek da ga je narod još za života nazivao sveti vladika. Srpska crkva priznala ga za sveca, a 1893. godine mitropolit Mihajlo napisao mu je službu.
Njega je nasledio sinovac Petar II Petrović-Njegoš (1831-1851). Zavladičen je u Petrogradu (1833) i vrativši se u zemlju ukinuo je guvernadurstvo a guvernadura (Vukala Radovića) proterao iz zemlje, te prihvati svu vlast u svoje ruke. Budući se spremao i za svetskog upravljača svoje zemlje a živeći u vremenu buđenja Srba i Hrvata (Ljudevit Gaj) koje je rastavljala samo vera, on je bio više nego tolerantan prema drugim religijama i samo tako možemo da razumemo njegove reči: „Ne pita se ko se kako krsti, no čija mu krvca grije prsi, čije l ‘ga je zadojilo ml’jeko“.
U crkvenom pogledu nije preduzimao nikakve reforme, te o njegovom radu na crkvenom polju nemamo šta osobito reći.
U političkom pogledu važno je napomenuti da je za njegovo vreme Turska bila rastrzana unutrašnjim nemirima i da je onda bila i bosanska buna protiv sultanovih reforama pod Husejin-kapetanom Gradaščevićem. Pobunio se bio prvo Mustafa-paša Bušutlija (1931) i s vojskom dolazio do Skoplja i Prilepa. Njemu u pomoć pošao je Gradaščević iz Bosne, no oni se nisu sastali jer se Bušutlija bio vratio u Skadar a Gradaščević primi bitku kod Lipljana na Kosovu. U ovoj bici on razbije carsku vojsku i veliki vezir Rušid-paša ponudi mu mir. Gradaščević se vrati u Sarajevo, ali veliki vezir potkupom izazove razdor među Gradaščevićevim privrženicima, a iduće godine zadobije i hercegovačke begove koji potukoše Gradaščevića kod Sarajeva. On pobegne u Austriju, pa se docnije vrati u Carigrad. Vladika Petar stupio je bio u vezu sa Bušatlijom i Gradaščevićem kao i sa knezom Milošem, ali je knez Miloš bio veoma oprezan i nepoverljiv prema ovim buntovnicima uveren da su oni uvek bliži sultanu, nego li hrišćanima, i da se oni lako mogu pogoditi sa sultanom, pa šta će onda hrišćani? Na taj način ovaj pokušaj vladičin i veza sa odmetnicima nisu mu doneli nikakvog uspeha. No zato kad se odmetnici izmiriše sa sultanom, vladika je imao da izdrži sukobe sa Turcima kod Žabljaka i Grahova u kojima nije bio dobre sreće.
Najveću, pak, slavu stekao je sebi vladika Rade na prosvetnom i književnom polju. On je osnovao prvu uređenu školu na Cetinju i nabavio štampariju. Na književnom, pak, polju stekao je sebi neumrlu slavu mnogobrojnim delima svojim a naročito Gorskim vijencem koji se smatrao jedno od najboljih dela u srpskoj književnosti.
Umro je od sušice 1851. godine na Cetinju i sahranjen u manastiru cetinjskom. Po želji njegovoj njegovi su smrtni ostaci preneti na Lovćen i sahranjeni u crkvici koju je on sebi podigao za grobnicu. Austrijanci za vreme okupacije (1916) sneli su njegove kosti na Cetinje, ali posle rata na Lovćenu je podignuta nova crkva i 1927. godine ponova mu tamo prenete kosti.
Posle smrti vladike Rada, knez Danilo nije hteo da se kaluđeri, već zadrži za sebe samo svetovnu vlast a crkvenu ustupi mitropolitu Nikanoru Ivanoviću (1858-1860) zavladičenom u Petrogradu. Kad je knez Danilo poginuo u Kotoru, onda se mitropolit više nije vraćao na Cetinje, nego otišao u Rusiju i živeo na Krimu. Pred kraj života vratio se u Austriju, u Goricu, gde je i umro.
Pošto se Nikanor nije vratio to je izabran Ilarion Roganović (1863-1882). On je osnovao bogosloviju na Cetinju.
Ilariona je nasledio Visarion Ljubiša (1882-1884). On je prvo bio posvećen za episkopa raško-zahumskoga (1878-1882) sa sedištem u manastiru Ostrogu. Posle smrti Ilariona knez Nikola postavio ga je za mitropolita.
Posle Visariona došao je Mitrofan Ban[6] (1888-1920) a ovoga je nasledio Gavrilo Dožić ranije episkop pećki.
 


 
NAPOMENA:

  1. Govoreći o osnivanju Zetske episkopije mi smo usvojili mišljenje Dionisija Mikovića (Srpska episkopija u Kotorskom zalivu – Dubrovnik, 1908. godine). Ali mnogi osporavaju to mišljenje i vraćaju se na mišljenje Jastrebova i Rovinskog da hram Svetog Mihajla treba tražiti oko Podgorice.
  2. Sudeći po fermanu o ukidanju Pećke patrijaršije i crkva u Crnoj Gori formalno je potpala pod Carigradsku patrijaršiju, ali crnogorske vladike to nisu priznale.
  3. Prema izveštaju barskog arhiepiskopa de Leonirdisa iz 1638. godine jurisdikcija pravoslavnih vladika na Cetinju i u Zeti prostirala se na venecijanske gradove: Skadar, Lješ i Drač i turske oblasti skadarskog pašaluka (Zeta, Morača, Podgorica, Žabljak i Spuž) i albansko primorje. Broj pravoslavnih bio je oko 130.000 duša.
  4. Kad je Mletačka Republika pristupila Svetom savezu 1684. godine pozvala je Crnogorce u boj protiv Turaka. Ovi se rado odazvaše i vojevali su sve do Karlovačkog mira 1699. godine. Tada je poginuo Bajo Pivljanin 1685. godine na Vrtijeljci. Crnogorci, u toku rata, behu očistili zapadne delove od Turaka i poturica. Međutim, prilikom sklapanja Karlovačkog mira Mlečići nisu hteli da uzmu u zaštitu svoje saveznike Crnogorce, već ih ostave Turcima na milost i nemilost. I tako Crna Gora opet dođe pod vlast Turaka. Mitropolit Danilo starao se da održava dobre odnose s Turcima, ali ovi činjahu sve veća nasilja i zločine potpomagani naročito od poturica iz Crne Gore. To je bio povod te budu poremećeni dobri odnosi s Turcima. Turci onda na prevaru uhvate vladiku i bace ga u tamnicu, u Skadru, odakle se otkupom spasao. Kad se spasao on uvide da više pravoslavni i poturice ne mogu zajedno živeti, te u sporazumu sa plemenima i bratstvima, gde nije bilo jošte poturica, priredi pokolj i istrebi poturice koji se ne htedoše pokrstiti. Očišćena je bila samo okolina Cetinja, plemena Njeguši, Čekulići, Brajići, Cuce, Grbljani itd., a u krajevima bliže Skadru ostale su poturice i dalje.
  5. Pitanje Boke bilo je glavni razlog što se vladika s Crnogorcima nije odazvao pozivu Karađorđa 1809. godine, jer je stajao neprestano u neprijateljstvu s Napoleonom. Kad je Napoleon pokušao da ga pridobije za sebe nudeći mu da mu napravi put od Kotora do Nikšića, vladika je to odbio; isto tako odbio je da primi Napoleonovog konzula na Cetinju.
  6. Za vreme njegove uprave Crnoj Gori priznata je na Berlinskom kongresu (1878) nezavisnost, mada je ona u stvari uvek bila nezavisna.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *