ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Српска црква у Црној Гори[1]
 
Кратки преглед стања пре укидања Пећке патријаршије – Црна Гора представља собом једну нарочиту појаву како у политичком тако и у црквеном животу. Од природе неприступачна, сва у голети и стенама, она није одвајкада била примамљива ни за каквог завојевача, а мила и драга је била само онима који су ту поникли и који су се са њом сродили из детињства. То треба да знамо и при изучавању историје Српске цркве у Црној Гори.
Црну Гору су Турци прегазили 1499. године али чим је војска прошла Црногорци су у њој остали са својим племенима, као и раније што су били. То је побудило Турке да према Црној Гори предузму један нарочити систем владавине да би је стварно потчинили под своју власт. Наиме, почели су са потурчивањем. Потурице уживале су нарочите повластице, што је било примамљиво за многе, те се кроз XVI и XVII век број потурица толико био намножио да су имали своје џамије у Забесу – у црмничкој нахији, у Ободу – у ријечкој нахији, у Ћеклићима – у катунској нахији, па чак и кадију (судију) на Ободу.
Но, било је племена где није било потурица. Разуме се да се црква ослањала више на ова племена, него на она где је било мешавине, тј. хришћана и потурица. Свакојако да је то и био повод те је, поред историјски познатог митрополита на Цетињу, још од Ивана Црнојевића, поникла и Зетска епископија која је мењала столицу час на Врањини, час у Кому, Орахову и Брчелима. Ови зетски епископи носили су понекад и титулу митрополита (Ђерасим).
Изгледа да су зетски епископи били у зависности од цетињског митрополита а митрополит, као што већ знамо, стајао је под Пећком патријаршијом све док ова није била укинута. А кад је Пећка патријаршија укинута 1766. године и подвргнута под Призренску митрополију тада су се црногорски митрополити прогласили самосталним и на посвећивање нису ишли у Цариград Грцима[2], већ у Карловце Србима и у Петроград Русима.
Из овога доба, тј. до укидања Пећке патријаршије, имамо једно тамно питање: шта је било са митрополијом Црне Горе од 1462. до 1557. тј. од пада деспотовине до патријарха Макарија? Неки мисле да је и митрополија Црне Горе била потчињена Охриду, али то је било више формално а не de facto, јер, као што знамо, онда је владала у цркви анархија, из Србије су свега двојица рукоположени у Охриду, иначе су се рукополагали сами између себе. Највероватније је да је на исти начин вршено и посвећивање митрополита Црне Горе. Разуме се да је после 1557. године настало редовно стање и да се после ишло у Пећ на посвећивање.
Ми смо напред казали да се Зетска митрополија из Которског залива преселила у Крајину, у цркву Свете Богородице, а кад су Турци завладали Крајином, митрополија би премештена на острвцу Врањини, на Скадарском језеру, у манастиру Светог Николе. Са Врањине митрополија би премештена на Обод, кад се овамо био преместио кнез Иван Црнојевић. Но, кад кнез Иван виде да се ни у Ободу не може одржати и повуче се на Цетиње (1485), то и митрополија би пренета на Цетиње. Зетски митрополити у то време били су Висарион (помиње се између 1483-1485. године) и Вавила (помиње се 1493-1495. године). После њих помињу се само по имену десетак митрополита од којих и Пахомије све до Висариона Бајице (1682-1690) кога је наследио Сава Калуђерчић а овога Данило Шћепчевић-Петровић-Његош. Данило се васпитао у цетињском манастиру, ту се замонашио и није имао још пуних 20 година кад је био изабран за владику. Изабран је на Ђурђевдан 1696. године. Завладичио га је патријарх Арсеније III Чарнојевић у Сечују 1700. године.
Из доба од Вавиле до Данила немамо записан никакав нарочито догађај из живота саме цркве у Црној Гори до једино борбу са потурицама. Та борба носи потпуно грађански карактер. Потурице су се биле осилиле и у обести својој правиле зулуме, насиља разне врсте и вршили отмицу црквених и манастирских земаља. Тога ради ишао је још у XVI веку у Цариград зетски владика Пахомије (1550-1580) и тражио заштите. Разуме се да од ових жалби и тужби није бивало никакве стварне користи, утолико пре што углед централне власти све је више и више опадао. То стање продужавало се све до XVIII века. Кад је православним Црногорцима овај бес потурица дошао до под грло, и кад су потурице биле успеле да подигну џамију и на Цетињу[3], тада владика Данило (1697-1735) реши се на истребљење потурица што и изврши на Бадње вече 1707. године[4].
Успех који је показао Данило истребљењем потурица учини га природним старешином световне власти у Црној Гори. Он сада постаје вођа народни и непомирљиви непријатељ Турака. Године 1711. одазива се позиву руског цара Петра Великог и ступа у рат противу Турака. Но, Петар претрпе неуспех те закључи мир на реци Пруту (1711) у ком није ни поменуо име Црна Гора. Турци одмах нареде Ахмед-паши из Босне да крене војску против Црне Горе. Владика Данило дочека Ахмеда на “Царевом лазу” и разбије га. Кад чује то, султан нареди новом босанском везиру Нуман-паши да са још већом војском пође против Црне Горе. Нуман-паша нешто преваром, нешто си лом, прегази Црну Гору (1714) поруши Цетињски манастир и одведе мноштво народа у ропство. Остали се склонише по планинама а владика Данило са једним делом народа склони се у приморје где владаху Млечићи. Одатле оде у Русију, где доби неку малу помоћ са којом бејаху племена незадовољна, те опет приступише Млечићима.
Примање црногорских избеглица и помагањем оружјем и муницијом од стране Млечића узе турска као повод те 1716. године објави рат Млечићима са циљем да поврати Мореју (Грчка) коју је морала по Карловачком миру уступити Млечићима. Владика Данило помагаше Млечиће, но главну помоћ указа им Аустрија, те дође до Пожаревачког мира 1718. године. Тада су Млечићи изгубили Мореју, али су добили проширење у Далмацији и од Црногораца одузели Боку.
После Данила дошао је за владику Сава (1735-1782); он је био више калуђер и манастирски човек те предаде управу своме синовцу Василију (1750-1766) Он је пре посвећења неко време живео у Пећи, у патријаршији, до 1750. године, када га је патријарх Арсеније Гавриловић рукоположио за владику давши му титулу митрополита скендеријског и приморског и егзарха “светог трона пећког патријаршије славено-српске“. По посвећивању Василије оде у Црну Гору и одмах прими управу од Саве који се повуче у манастир на Стањевићима у приморју, где се бавио економијом.
Василије је наставио везе са Русијом. У том циљу три пута је путовао у Русију, као архимандрит и као митрополит. Био је примљен од царица руских Јелисавете и Катарине. Установио је прву школу у цетињском манастиру која није била дуга века, а сам је написао Историју Црне Горе штампану у Москви 1754. године. Кад је трећи пут отишао у Русију, тамо је и умро 1766. године, у Петрограду, где је и сахрањен (у Невској лаври).
Кад је умро Василије, управу је понова преузео Сава. За његово време јавио се Шћепан-Мали (1767-1774) који се у почетку издавао за руског цара Петра III који је био убијен. Чувши то Русија пошаље кнеза Долгорукова (1769) да види ко је тај човек. Долгоруков дође и увери се да је посреди обмана, али како Шћепан беше паметан и вредан човек а Сава располагаше само калуђерским особинама, остави га на миру и предаде поклоне што је био донео.
Сава је умро 1782. године.
Црква у Црној Гори после укидања Пећке патријаршије – Као што знамо Пећка патријаршија укинута је 1766. године и то у Црној Гори није учинило никакав потрес. Из Цариграда нису ни покушали да пошаљу Грка владику у Црну Гору, као што су то учинили у свима другим покрајинама, што значи да су у Цариграду знали о изузетном положају Црне Горе. Ако узмемо, пак, у обзир да су Грци све владике српске сменили помоћу турских власти, излази да у Црној Гори нису извршили смену не из неких других обзира, већ једино због тога што турска власт, њихова потпора, у Црној Гори није постојала. Власт, пак, црногорског митрополита простирала се не само на Црну Гору у ужем смислу, већ и у оним деловима старе Зете који су потпадали под Турке; а тако исто и на земље у Приморју све до француског завојевања 1808. године.
Први митрополит после укидања Пећке патријаршије био је Петар I Петровић Његош (1782-1830). Ради посвећивања он се није обраћао Цариграду, већ оде у Карловце где га посвети митрополит карловачки Мојсије Путник (1784). После тога он отпутује 1784. године у Русију (царици Катарини II) да моли за помоћ, где је остао до пролећа 1786. године. За време док се владика бавио ван отаџбине, скадарски паша Махмуд-Бушатлија нападне с војском на Црну Гору (с пролећа 1785), дође на Цетиње, спали манастир и одведе силно робље. Кад се владика врати (1786), нађе земљу опустошену а народ опљачкан без игде ичега. Брзо он раздели помоћ што из Русије беше донео, скупи народне главаре и преузе сву власт у своје руке. За време ратова 1788-1790. године, које су Аустрија и Русија водиле у савезу против Турске, владика се одазвао позиву хришћанских држава, али кад ове склопише Мир у Свиштову (1791) и у Јашу (1792) ни једном речју не поменуше Црну Гору. Турци се сада окренуше против Црне Горе, те настаде четничко ратовање. Скадарски везир Махмуд-паша Бушатлија, да би се осветио Црногорцима, пође противу њих са великом војском, али буде дочекан под Мартинићима у Бјелопавловићима и до ноге потучен. Паша се врати у Скадар, сакупи нову војску и још једном нападе, али и овога пута не би боље среће, јер га владика дочека у Крусама у Љешанској нахији, где и сам паша погибе.
У то време одигравали су се веома значајни догађаји за Црну Гору. Бока Которска од старина припадала је Зети, али као турска покрајина по Карловачком миру (1699) припадне Млечићима и под њима је остала све до 1797. године. У то време (1797) ратовала је Аустрија са Наполеоном и била тучена; она затражи мир који се закључи у Кампо Форимију 1797. године. Наполеон је био уништио Млетачку Републику те одузевши од Аустрије Белгију и све области на левој обали Рајне, као и Ломбардију даде јој у накнаду земље бивше Млетачке Републике Истру и Далмацију. Кад се Француска беше толико осилила, састави се противу ње нов савез (други) у који су ушли Аустрија, Русија, Сардинија и Турска. Но овај савез није имао успеха, те приморје остаде под Аустријом све до Пожунског мира (1805). По томе миру Бока с целом Далмацијом имала је да потпадне под власт Наполеона, но Бокељи се одупреше томе, и позову у помоћ владику, он се одазва позиву и ослободе Боку од Француза. Образовали су и привремену управу у којој је била половина Бокеља и половина Црногораца, а владика је био председник. Тако је стање трајало све до Тилзитског мира (1807) када владика, по жељи Русије, мораде предати Боку Французима[5].
Под Французима Бока је остала до Бечког конгреса (1814) а тада је цела Далмација с Боком и цела Илирска краљевина потпала под Аустрију.
Владика се уопште држао по страни и за време Карађорђевог и за време Милошевог устанка. Код цара руског Николе I (1825-1855) издејствовао је да се Црној Гори издаје стална годишња помоћ. У договору са племенским старешинама издао је први закон 1796. године од 16 чланова, а 1803. године закон од 17 чланова. То су први писани закони у Црној Гори.
Необично се много старао о унутрашњем реду у земљи и како је тамо постојала крвна освета, то је мирио братства, где год је чуо да има свађе. Заводећи законе, старао се да уништи самовољу било појединца било братства.
Пред смрт сазове скупштину (17. октобра 1830), опрости се са својом браћом, посаветује их да се слажу и да се не крве међу собом и сутрадан, 18. октобра, умре. Сахрањен је у Цетињском манастиру.
Владика Петар I био је толико уважен и цењен од својих савременика као праведан и богоугоддан човек да га је народ још за живота називао свети владика. Српска црква признала га за свеца, а 1893. године митрополит Михајло написао му је службу.
Њега је наследио синовац Петар II Петровић-Његош (1831-1851). Завладичен је у Петрограду (1833) и вративши се у земљу укинуо је гувернадурство а гувернадура (Вукала Радовића) протерао из земље, те прихвати сву власт у своје руке. Будући се спремао и за светског управљача своје земље а живећи у времену буђења Срба и Хрвата (Људевит Гај) које је растављала само вера, он је био више него толерантан према другим религијама и само тако можемо да разумемо његове речи: “Не пита се ко се како крсти, но чија му крвца грије прси, чије л ‘га је задојило мл’јеко”.
У црквеном погледу није предузимао никакве реформе, те о његовом раду на црквеном пољу немамо шта особито рећи.
У политичком погледу важно је напоменути да је за његово време Турска била растрзана унутрашњим немирима и да је онда била и босанска буна против султанових рефорама под Хусејин-капетаном Градашчевићем. Побунио се био прво Мустафа-паша Бушутлија (1931) и с војском долазио до Скопља и Прилепа. Њему у помоћ пошао је Градашчевић из Босне, но они се нису састали јер се Бушутлија био вратио у Скадар а Градашчевић прими битку код Липљана на Косову. У овој бици он разбије царску војску и велики везир Рушид-паша понуди му мир. Градашчевић се врати у Сарајево, али велики везир поткупом изазове раздор међу Градашчевићевим приврженицима, а идуће године задобије и херцеговачке бегове који потукоше Градашчевића код Сарајева. Он побегне у Аустрију, па се доцније врати у Цариград. Владика Петар ступио је био у везу са Бушатлијом и Градашчевићем као и са кнезом Милошем, али је кнез Милош био веома опрезан и неповерљив према овим бунтовницима уверен да су они увек ближи султану, него ли хришћанима, и да се они лако могу погодити са султаном, па шта ће онда хришћани? На тај начин овај покушај владичин и веза са одметницима нису му донели никаквог успеха. Но зато кад се одметници измирише са султаном, владика је имао да издржи сукобе са Турцима код Жабљака и Грахова у којима није био добре среће.
Највећу, пак, славу стекао је себи владика Раде на просветном и књижевном пољу. Он је основао прву уређену школу на Цетињу и набавио штампарију. На књижевном, пак, пољу стекао је себи неумрлу славу многобројним делима својим а нарочито Горским вијенцем који се сматрао једно од најбољих дела у српској књижевности.
Умро је од сушице 1851. године на Цетињу и сахрањен у манастиру цетињском. По жељи његовој његови су смртни остаци пренети на Ловћен и сахрањени у црквици коју је он себи подигао за гробницу. Аустријанци за време окупације (1916) снели су његове кости на Цетиње, али после рата на Ловћену је подигнута нова црква и 1927. године понова му тамо пренете кости.
После смрти владике Рада, кнез Данило није хтео да се калуђери, већ задржи за себе само световну власт а црквену уступи митрополиту Никанору Ивановићу (1858-1860) завладиченом у Петрограду. Кад је кнез Данило погинуо у Котору, онда се митрополит више није враћао на Цетиње, него отишао у Русију и живео на Криму. Пред крај живота вратио се у Аустрију, у Горицу, где је и умро.
Пошто се Никанор није вратио то је изабран Иларион Рогановић (1863-1882). Он је основао богословију на Цетињу.
Илариона је наследио Висарион Љубиша (1882-1884). Он је прво био посвећен за епископа рашко-захумскога (1878-1882) са седиштем у манастиру Острогу. После смрти Илариона кнез Никола поставио га је за митрополита.
После Висариона дошао је Митрофан Бан[6] (1888-1920) а овога је наследио Гаврило Дожић раније епископ пећки.
 


 
НАПОМЕНА:

  1. Говорећи о оснивању Зетске епископије ми смо усвојили мишљење Дионисија Миковића (Српска епископија у Которском заливу – Дубровник, 1908. године). Али многи оспоравају то мишљење и враћају се на мишљење Јастребова и Ровинског да храм Светог Михајла треба тражити око Подгорице.
  2. Судећи по ферману о укидању Пећке патријаршије и црква у Црној Гори формално је потпала под Цариградску патријаршију, али црногорске владике то нису признале.
  3. Према извештају барског архиепископа де Леонирдиса из 1638. године јурисдикција православних владика на Цетињу и у Зети простирала се на венецијанске градове: Скадар, Љеш и Драч и турске области скадарског пашалука (Зета, Морача, Подгорица, Жабљак и Спуж) и албанско приморје. Број православних био је око 130.000 душа.
  4. Кад је Млетачка Република приступила Светом савезу 1684. године позвала је Црногорце у бој против Турака. Ови се радо одазваше и војевали су све до Карловачког мира 1699. године. Тада је погинуо Бајо Пивљанин 1685. године на Вртијељци. Црногорци, у току рата, беху очистили западне делове од Турака и потурица. Међутим, приликом склапања Карловачког мира Млечићи нису хтели да узму у заштиту своје савезнике Црногорце, већ их оставе Турцима на милост и немилост. И тако Црна Гора опет дође под власт Турака. Митрополит Данило старао се да одржава добре односе с Турцима, али ови чињаху све већа насиља и злочине потпомагани нарочито од потурица из Црне Горе. То је био повод те буду поремећени добри односи с Турцима. Турци онда на превару ухвате владику и баце га у тамницу, у Скадру, одакле се откупом спасао. Кад се спасао он увиде да више православни и потурице не могу заједно живети, те у споразуму са племенима и братствима, где није било јоште потурица, приреди покољ и истреби потурице који се не хтедоше покрстити. Очишћена је била само околина Цетиња, племена Његуши, Чекулићи, Брајићи, Цуце, Грбљани итд., а у крајевима ближе Скадру остале су потурице и даље.
  5. Питање Боке било је главни разлог што се владика с Црногорцима није одазвао позиву Карађорђа 1809. године, јер је стајао непрестано у непријатељству с Наполеоном. Кад је Наполеон покушао да га придобије за себе нудећи му да му направи пут од Котора до Никшића, владика је то одбио; исто тако одбио је да прими Наполеоновог конзула на Цетињу.
  6. За време његове управе Црној Гори призната је на Берлинском конгресу (1878) независност, мада је она у ствари увек била независна.

One Comment

  1. Стеван Драшковић

    Добар дан,
    Може ли се ово књига купити и где ?
    Поздрав
    Стеван Драшковић