NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Posledice ukidanja Pećke patrijaršije i Ohridske arhiepiskopije
 
Srbi su izgubili političku samostalnost 1459. godine i pali u tursko ropstvo, ali kao ljudi, kao stvorovi božji, imađahu veru i sa njom crkvu sa službom na slovenskom jeziku da se Bogu mole i time razvijaju u sebi hrišćanske vrline. Zbog toga vidimo da se posle propasti države svi jači i bolji duhovi grupišu oko crkve, te crkva preko sveštenstva postaje vođa narodni. Za sve ovo vreme vidimo da je crkva potpuno narodna; predstavnici crkveni biraju se iz sredine srpskog naroda; jezik je narodni i književnost je narodna, ma i u starijoj – slovenskoj redakciji.
Ukidanjem Pećke patrijaršije 1766. godine namah sve to prestaje Srbi se bacaju u duhovno ropstvo Grka. Oni su već bili politički robovi i to im ropstvo teško padalo, te se svima silama borili da se oslobode, i na tom delu pretrpeli su neuspeh i poraz. Sada, pak, gube i samostalnost duhovnog života, gube veru, crkvu i jezik i podvrgavaju se pod ropstvo Grka. Stanje je očajno. Grci hrišćani, Srbi hrišćani; Grci turski robovi, Srbi turski robovi i umesto kao braća po Hristu da jedni drugima pruže ruku pomoći, Grci koriste svoj srećan položaj što nisu bili na udarcu, kao i bliskost Porti, sa kojom su se oni mogli lakše pogoditi, i jurišaju svom snagom svojom i svom prepredenošću svojom protiv braće svoje po Hristu, na Peć i Ohrid, da pod zastavom Hrista i crkve Hristove ubiju i unište kod Srba ono što čini odliku i ponos svakog čoveka jezik i književnost. Dolaskom grčkih arhijereja u srpske krajeve otpočinje jedno drsko, bezobzirno i nedostojno jeliniziranje.
Prema tome, ako su se Srbi do sada imali boriti samo protiv Turaka kao političkih gospodara, sada su se imali boriti i protiv Grka kao intelektualnih gospodara koji su ciljali ništa manje nego da im unište nacionalnost. Ova, pak, borba padala je utoliko teže što je došla u doba kad je srpski narod pretrpeo poraz u borbi s Turcima, te je bio raseljen i proređen, jer su na mesto izbeglih Srba Turci doveli muhamedance Arnaute. Ona je utoliko teže padala i zbog toga što je narod bio osiromašio te se borio da održi samo život i očuva svoju dušu.
S druge strane Grci vladike koji su dolazili iz Carigrada sa Fanara i prozvani fanarioti, bili su veoma nevaljali i posve pokvareni ljudi. Oni su vladičanski čin kupovali za pare, redovno neškolovani, te ničeg idealnog i hrišćanskog ne imađahu u duši svojoj. Oni nisu dolazili da u ime Hrista i u duhu Hristove nauke posluže narodu kod koga dolaze na tako visoke položaje, već da se nagrabe para, pa kad dostignu svoj cilj da se vrate u Carigrad i tamo u zadovoljstvu provedu ostatak svoga života. Da bi do novaca došli oni se staviše u nedostojnu službu Turcima te špijunisahu i klevetahu Srbe gde god mogahu. Teška je bila stvar izdržati ovu borbu sa Grcima ovako pokvarenim i prepredenim. Zbog toga mnogi Srbi nemogući gledati podlosti i gadosti njihove, nemogući se boriti na dva fronta i protiv Turaka i protiv Grka, pređoše u muhamedanstvo. Tako je prešla u muhamedanstvo Gora kod Prizrena, Torbeš južno od Skoplja i mnogi drugi krajevi. Ali je najzanimljiviji prelazak Meglena. Vladika je na prvi dan Uskrsa sakupio sav narod, odslužio službu i kad se sve svršilo pozvao narod da se isplače, jer se zbog Grka i njihovih nedela ne može više živeti pa im reče: ili volite da ostanete u hrišćanstvu pa da izgubite jezik i da postanete Grci, ili volite da zavijete čalmu, nego da izgubimo jezik[1]. Onda on ustade i reče: kad svi hoćete tako, hoću i ja, onda se poturči prvo on, pa za njim i ceo narod.
Grci su radili vrlo intenzivno na jeliniziranju naročito u centru i južnim krajevima Balkanskog poluostrva. Za nepunih 40 godina uspeli su da potpuno izbace slovenski jezik, unište po crkvama svaki zapis i trag slavizma, spale i unište sve slovenske knjige, preko škola da rašire grčki jezik, i po varošima da naprave uspeh. Ali narodna svest kod slovenskog elementa a naročito kod seoskog življa, bila je toliko jaka da je nisu mogli uništiti. Trebao je i najmanje sticaj prilika pa da se slabi plamičak razbukta u veliki oganj. Ali mi ćemo o ovome govoriti opširnije kad bude reč o egzarhiji.
Međutim, severni krajevi, zahvaljujući neprekidnim ratovima, nisu tako postradali od jeliniziranja. Istina i ovde je bilo po varošima uvek dosta Grka i Cincara, uz vladike bile su Grci kaluđeri a pored njih bilo je i grčkih škola, ali večiti ratni strah nije oduševljavao Grke da se mnogo zagrejavaju jeliniziranjem. S druge strane, jake su bile veze sa Srbima, preko Save i Dunava, pod Austrijom, te se narodna svest jače održavala. Najzad, Grci su se za pare uvek dali kupiti, te se uspevalo da prosto sveštenstvo, po selima, ostane potpuno narodno.
 


 
NAPOMENA:

  1. Ivan Ivanić, Makedonija, str. 278 a i pisac ove knjige prikupio je za vreme rata dosta podataka o tome.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *