NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Ukidanje Ohridske arhiepiskopije
 
Stanje Ohridske arhiepiskopije do polovine XVII veka – Poslednji put mi smo govorili o Ohridskoj arhiepiskopiji kad je bila reč o samozvanom patrijarhu Pavlu i njegovoj osudi. Ovde možemo reći da je spor između Peći i Ohrida rešen konačno obnovljenjem Pećke patrijaršije 1557. godine i od toga doba nije bilo nikakvog nesporazuma između ovih dveju crkava. Po fermanu za obnovljenje Pećke patrijaršije granica između ovih dveju crkava bila je povučena tako da su Strumica, Veles i Debar pripali Ohridu a severno od ovih mesta pripali Peći. Na taj način pod Peć su potpali oba Pologa (Gostivar i Tetovo[1]), Skoplje, Velbužd, Zletovo i Razlog[2].
Mračna je istorija Ohridske arhiepiskopije u drugoj polovini XVI veka. Prilikom zbacivanja carigradskog patrijarha Joasava (januara 1565.) u sinodu nalazimo Pajsija arhiepiskopa ohridskog, Joasava mitropolita kosturskog i episkopa strumičkog Ananiju. Moglo bi se pretpostaviti da su Grci (Carigrad) posle obnovljenja Pećke patrijaršije pokušavali da Ohrid potčine Carigradu. Kao razlog za to mogao im je poslužiti fakt što je od vremena zauzeća Ohrida carom Dušanom slavizam počeo potiskivati grcizam. U toj borbi između grcizma i slavizma treba tražiti razlog što je raški mitropoliti Simeon (Srbin) izabran 1550. godine za ohridskog arhiepiskopa ostao samo pola godine na prestolu pa je svrgnut; posle njega bilo je neredovno stanje, ali kao da su Grci preotimali maha, jer se pod 1555 godinu, beleži „da se služba vrši po grčkim knjigama“. U tom smislu treba i razumeti rad pomenutog Pajsija ohridskog arhiepiskopa koji je bio odan Carigradu. Da je, pak, odista morala postojati neka borba između grcizma i slavizma može nam poslužiti kao dokaz i to što je 1570. godine za vreme uprave carigradskog patrijarha Mitrofana III doneto naročito saborsko rešenje po kome su sve pravoslavne autokefalne crkve u Turskoj potčinjene carigradskoj patrijaršiji. No ovo rešenje nije imalo nikakvog značaja za Pećku patrijaršiju pošto je ona imala carski ferman o svojoj autonomiji, već se jedino može odneti na Ohridsku arhiepiskopiju, gde je baš u to vreme bila borba između slavizma i grcizma koja je remetila mir u crkvi. Zbog toga mira u crkvi nije bilo ni za vreme arhiepiskopa Sofronija koji se žalio patrijarhu carigradskom Jeremiji II (1572-1573) protiv intriga Maksima Kosturskog i Gavrila Korčanskog, koji kao da su bili naklonjeni slavizmu.
Oko 1575. godine došao je na ohridski arhiepiskopski presto Makarije, sinovac velikog vezira Mehmeda Sokolovića. To je izgleda trebala da bude u neku ruku pobeda slavizma ili srbizma, ali sem imena ništa se više ne zna o ovom arhiepiskopu[3]. Međutim već 1586. godine pominje se Gavrilo da ide u Rusiju i moli za milostinju. U povratku zadržava se kod poljskog kralja Stevana Batorija i moli ga za preporuke kod pape Siksta V da može obići pravoslavne u Italiji.
Dalja istorija Ohridske arhiepiskopije naginje uniji, ali ohridski arhiepiskopi revnosno pohode i Moskvu moleći za milostinju.
Početkom XVII veka bio je arhiepiskop u Ohridu Nektarije. On je 1613. godine bio u Moskvi i u povratku prošao kroz Antverpen (što je zabeležio Aubert le Mire).
Ovo putovanje na istok i zapad radi milostinje imalo je za cilj da dođu do novca koji im je bio potreban da plaćaju danak (harač) Turcima za svoje katedre. U svojim putovanjima oni nisu obišli i Rim. Na taj način kroz XVI i XVII vek imamo dosta veliki broj arhiepiskopa koji su se obraćali Rimu sa raznim izjavama pokornosti papi. Tu dolaze Porfirije, Atanasije (oko 1606), Avram (oko 1629), Melentije (1631), Danilo, (1650), Gavrilo, (1654), dok najzad Atanasije napisa pismo papi Aleksandru VII (1655-1667) u kome izjavljuje da je stupanje u uniju njegova najiskrenija želja.
No, naporedno sa tim većina ohridskih arhiepiskopa odlazi i u Moskvu moleći za milostinju radi očuvanja pravoslavlja u borbi protiv Turaka a verovatno i radi očuvanja pravoslavlja i od unije. U Moskvu su odlazili Gavrilo, (1586), Nektarije (1613), Atanasije (1606), Teodulo, Joakim, Nektarije (1622), Joasav (1628), Avram (1629), Hariton (1644), Melentije i Dionisije (1665).
Prema tome, mada su se obraćali mnogi episkopi papama od unije nije ništa bilo, te kao i kod Srba, pregovori sa papama su vođeni, ali izuzimajući Atanasija svi su arhijereji bili uzdržljivi i imajući pred sobom pravoslavnu Moskvu i Carigrad dalje od političkih pregovora nije se išlo.
Ohridska arhiepiskopija od 1650. do ukidanja – Usled srpskih ustanaka za vreme patrijarha Jovana kao i raznih lokalnih buna, a naročito usled rata Mlečića s Turcima 1649. godine kada mnogi Srbi u Dalmaciji i Bosni pristadoše uz Mlečiće, uspeli su Grci da ubede Turke u Carigradu da su im oni najodaniji. Zbog toga vidimo da im Turci popuštaju toliko mnogo, da su oko polovine XVII veka sve pravoslavne patrijaršije Aleksandrijska, Antiohijska, Jerusalimska pored Carigradske posednute Grcima a domoroci behu zbačeni ili posle smrti zamenjeni Grcima. Godine 1669. patrijarh jerusalimski Dositije osnovao je „Bratstvo Svetog Groba Gospodnjeg“ u kom bratstvu ni jedan domorodac nije mogao biti, nego samo Grci, a arhijereji u Palestini mogli su biti birani samo iz ovoga bratstva.
Sve je to učinilo da je uticaj Grka i na Balkanu, kao bližem Carigradu, bio veoma jak. Ovaj se uticaj pokazao u tome što su odmah otpočele grčke intrige protiv domorodaca. Kako su turske vlasti bile redovno na strani Grka to je smenjivanje i zbacivanje arhiepiskopa, mitropolita i episkopa bilo neverovatno brzo. Od 1650-1700. godine na ohridskom prestolu smenjeno je 19 arhiepiskopa. No i Grci nisu bolje prošli. Turci su rado primali mito od Grka da zbacuju domoroce, ali jednom naviknuti na dobre „bakšiše“ oni nastaviše svoje i docnije kad čisti Grci zauzeše sve episkopije. Povod je lako bilo naći. Nameti na arhiepiskope bili su veliki, njih arhiepiskopi nisu mogli lako sabirati i plaćati, i dosta je bilo da arhijerej zaduži eparhiju neplaćenim haračem samo za godinu dana, pa da se oglasi u sinodu za nedostojnog i da se traži drugi dostojniji. Još uz to sad Grci počeše intrigirati i jedan protiv drugog, te vidimo gde se svake druge, treće godine smenjuju arhijereji. To je u Ohridskoj arhiepiskopiji vek fanoriota, pošto su glavne instrukcije dolazile iz Fanara.
Razume se da kod takvog stanja stvari neki rad na religioznom polju ne možemo ni očekivati. Zbog toga i cela istorija ovog perioda svodi se na borbu između domorodaca i fanarista.
Borba se završavala svrgnućem jednog i postavljanjem drugog. No čim je došao novi arhiepiskop, odmah su sve strele bile okrenute protiv njega i to je tako išlo neprestano. Svrgnuti arhijereji obično se žalili carigradskom patrijarhu, ovaj je, pak, tu zgodnu priliku upotrebio da krivce izvede na sud, te na taj način da arhiepiskopiju sebi potčini. Tako npr. Teofan ranije mitropolit grevenski uspeo je da zauzme presto pomoću Turaka, iako je sinod bio izabrao drugo lice za ohridskog arhiepiskopa. Protiv takvog rada Teofana žalio se carigradskom patrijarhu kosturski mitropolit Dionisije sa nekoliko episkopa i predstavnik Kostura. Patrijarh carigradski iskoristi tu priliku da potčini pod svoju vlast Ohrid; toga radi on obrazuje jedan mnogobrojni sinod na kome učestvuju patrijarsi antiohijski i jerusalimski i zbacuje Teofana ohridskog arhiepiskopa (septembra 1676). Tom zgodnom prilikom isti sinod (Carigrad) oduzima od Ohrida dve eparhije Ber i Srbicu. Novi kandidat za ohridskog arhiepiskopa bio je Meletije (1676-1679) ranije mitropolit sofijski (carigradska patrijaršija). On daje carigradskom patrijarhu svečano obećanje da će ostati poslušni sin velike crkve i da ne polaže nikakve pretenzije na sporne eparhije (bersku i srbičku). Po dobivenoj dozvoli od patrijarha njega biraju predstavnici iz Ohrida, ali ne u Ohridu već u Carigradu, u Fanaru (24. oktobra 1676) za „autonomnog“ arhiepiskopa. Iz ovoga se vidi do kakvog stepena beše dovedena autonomija ohridska. No ti predstavnici Fanara (fanarioti) nemajući naslona na episkope i sveštenstvo u narodu, nisu mogli da se održe na svojim položajima zbog čisto finansijskih stvari, jer nisu mogli da sakupe potrebne sume za harač i druge dacije. To se desilo i sa Meletijem. On je već u oktobru 1679. godine morao da odstupi, nasledio ga je Partenije, (1679) koji mu u isto vreme dade pismo da može ići u Rusiju i druge zemlje radi skupljanja milostinje. I on ode prvo u Moldaviju, zatim u Malu Rusiju (šest godina) a 1687. godine ode u Moskvu.
Dok su tako radili fanarioti, dotle su domoroci, i kao svrgnuti, ostajali u svojoj postojbini i uživali veliko poštovanje (Grigorije 1671-1673; German 1688-1691; Ignjatije 1693-1695; Zosim 1695-1699 i drugi).
Zanimljivo je zabeležiti da oko 1690. godine kad su austrijski pukovi prešli u Kačanik, sišli u Skoplje, spalili ga i predstraže dolazile do Velesa, da je i Ohrid to osetio. Po izvesnim znacima sudeći i narod je to osetio i učestvovanje u bekstvu s patrijarhom Arsenijom III pod Jovanom Monstirlijom (Bitoljcem). Isto tako i turčenje Meglena i rušenje sviju meglenskih manastira u to doba, mora se dovesti u vezu sa pokušajem oslobođenja od Turaka. U to vreme bio je u Ohridu arhiepiskop German 1688-1691. godine 8. avgusta kad je zbačen. Mi ne znamo tačno ni kako je došao na katedru German, ranije mitropolit vodenski, ni stvarni uzrok zbog čega je svrgnut, ali sudeći po tome što nije došao iz Fanara, već je bio domorodac, ne možemo preći neopaženo preko njegovog zbacivanja a da ne posumnjamo da to nije bilo i zbog političkih razloga. Ovo tim pre što posle Germana dolazi na presto Grigorije iz Trnova, grcizirani Bugarin, ranije mitropolit Nea Patre (izabran 8. avgusta 1691. godine kad je svrgnut German i posvećen sutradan 9. avgusta). Kako rat nije bio prekinut nema sumnje da je bila i želja Turaka a još više želja carigradskog patrijarha da na ohridskoj katedri bude ne domorodac, no pouzdan čovek poslat iz Fanara. Samo tako možemo razumeti dolazak na katedru Grigorija iz Trnova pored tolikih domorodaca.
No on kao da je naišao na oštru opoziciju u arhiepiskopiji; on nije mogao da ubira prihode te i pored sve protekcije Fanara morade dati ostavku u avgustu 1693. godine. Docnije on je pokušao pomoću Turaka raznim intrigama da se vrati na katedru te je stvar došla do toga da je on kao svrgnut lišen i čina (1695. godine 7. aprila).
Njega je nasledio Ignjatije mitropolit beogradski (Berat – izabran 13. avgusta 1693). U međuvremenu, od aprila do avgusta, izgleda da je na čelu uprave bio mitropolit Kozma (ranije na Kritu), koji kao da je takođe bio poslat iz Fanara. Ovaj Kozma posle izbora Ignjatija povukao se u manastir Šin Đon kod Elbasana i tamo je napisao službu zetskom knezu Svetog Jovanu Vladimiru, a docnije je postao mitropolit u Draču koji je od XVII veka pod Ohridom.
Ignjatije je bio domorodac te se njegov dolazak na presto smatra kao pobeda domorodaca. Ali i on nije dugo ostao, jer 9. jula 1695. godine on beše zbačen i na njegovo mesto vidimo Zosima (9. juli 1695. do 8. juna 1699.) mitropolita od Sisane (blizu Kostura). Ignjatije je zbačen zbog toga što je „nekanonskim“ putem došao na presto a naročito zato što je arhijerejske stolice u Bitolju i Debru popunio svetovnjacima progonivši zakonite arhijereje.
Zbačeni arhiepiskopi uspevali su često da ponovo dođu na presto[4] i te trvenja traju sve do dolaska na arhiepiskopa Joasafa (1719-1745). On je došao za arhiepiskopa kao mitropolit Korče (Gorica) a rodom je bio iz Moshopulosa, nekada veoma napredne varoši. Njegova je briga bila da prvo raščisti sa dugovima arhiepiskopije i u tome je uspeo, između 1730. i 1735. godine on je već bio u stanju da sazida novu arhiepiskopiju i da ukrasi katedralu. Zbog toga se njegova uprava smatra kao najsjajnije doba u životu autokefalne Ohridske arhiepiskopije. Za poslednjih nekoliko vekova on je jedini uspeo da se održi na katedri 26 godina.
Za istoriju je važno napomenuti da ratovi Turske s Austrijom 1737-1739. godine kao i bekstvo patrijarha Arsenija III nije poremetilo njegovo držanje. On je umeo da se održi na prestolu i pored sviju intriga Fanara.
Zanimljiva je beleška kod Kanica (Serbien) da se Austrija pre rata 1737. godine obraćala Peći i Ohridu i pećki patrijarh je izjavio da bi Srbi rado bili pod skiptrom cesarevim, samo da im se zajemči pravoslavna vera; međutim, iz Ohrida stigli izveštaji da oni snevaju o samostalnoj državi koja bi posebnim ugovorima regulisala odnose prema Austriji.
Poslednji dani Ohridske arhiepiskopije – Posle Josafa došao je na presto bitoljski mitropolit Josif (od 13. januara 1746. do 1749.) koji je bio svega tri godine vrativši se na svoju katedru u Bitolj. Zatim se izređalo od 1750-1763. šest a verovatno i više arhiepiskopa[5]. Pretposlednji bio je Ananija koji je u maju 1763. godine naimenovan od strane carigradskog patrijarha. Ne zna se tačno kad je odstupio, ali kao poslednji orhidski bio je Arsenije. Arhiepiskopija je ukinuta 16. januara 1767. godine. Arsenije se tada povukao u Svetu Goru, u Kareju, u odeljenje manastira Zografa. A tu je uskoro došao i patrijarh Samuilo Hanceris koji ga je svrgao, i to kao svrgnuti patrijarh Carigradske patrijaršije.
O razlozima za ukidanje Ohridske arhiepiskopije nemamo potrebe da govorimo, jer su oni isti koji su bili i za ukidanje Pećke patrijaršije, tj. čisto nacionalni i politički. I kao što smo videli, oni nisu odjednom iskrsli, već se o njima na Fanaru razmišljalo skoro ceo vek. Razlozi koji su faktički izneti za ukidanje obe samostalne crkve bili su finansijske prirode, i kad su Grci pristali da plate dugove, autokefalnost je ukinuta.
Karakteristično je zabeležiti da je i u Ohridu ukinuta episkopska katedra i Ohrid bi potčinjen pod Prespu, kao što je Peć bio potčinjen pod Prizren.
Aktom ukidanja nisu uništavane eparhije u bivšoj Ohridskoj arhiepiskopiji, već su one samo prisajedinjene Carigradskoj patrijaršiji, ali se po spiskovima vode zasebno. U aktu o ukidanju pominju se ove eparhije: Kostur, Voden, Korča, Farsala, (koja u ono vreme – po nekim – pripadala Larisi a ne Ohridu), Strumica, Beograd (Berat), Grevena, Meglen, Debar, Veles, Pelagonija (Bitolj), Prespa (sa Ohridom), Sisanion, Drač. Svega, dakle, 14 eparhija.
 


 
NAPOMENA:

  1. Po pomeniku Svetog Jovana Bigorskog on je pripadao Peći.
  2. Pored već poznatih nam ohridskih eparhija u ovo vreme pominje se talijanska eparhija i pod godinom 1566. veli se da arhiepiskop Pajsije postavio na toj eparhiji episkopa Timotija, Grka. Postanak ove talijanske eparhije najverovatnije mogao bi se vezati za doba borbe oko unije. Grčke kolonije u Apuliji, Kalabriji, Siciliji, Malti, Dalmaciji i dr. bile su odmah načisto sa tim šta bi za njih značila unija, pa kako Ohridska crkva nije bila umešana u uniju, a u njoj je uglavnom bio grčki bogoslužbeni jezik, to je najverovatnije pretpostaviti da se narod iz tih kolonija obratio Ohridu i potražio episkopa. Ovaj je to prihvatio, verovatno šaljući u početku samo egzarha, privremeno, a posle utvrdio episkopiju. Gde je bilo sedište talijanske episkopije ne zna se. Krajem XVI veka nje nestaje a Dalmacija i Mleci potpadoše pod Carigrad.
  3. Za vreme rata u ruševinama grada Meglena otkopali smo katedralu meglensku i u njoj našli nekoliko grobova. Na jednom je bio na širokoj cigli jedan natpis slovenskim slovima ispisan sa godinom 1582. Na osnovu ovoga moglo bi se zaključiti da se pored grčkog jezika u ovoj arhiepiskopiji upotrebljavao i slovenski i da je bila ozbiljna borba između slovenskog i grčkog jezika.
  4. Kad je Zosim zbačen pobedila je fanariotska partija i doveden Rafael (od 8. juna 1699). Koliko je on bio na prestolu tačno se ne zna, ali već 1703. godine vraća se Ignjatije po drugi put. Posle Ignjatija (1706) na prestolu je Dionisije II iz Hiosa; posle njega Metodije (1708), a posle ovoga Zosim po drugi put (od 1714-1718); za njim dolazi Dionisije po drugi put (1709-1714) a posle ovoga Filotej iz Niša (1714-1718). Najzad dolazi Joasaf iz Korče (1719-1745).
  5. Zna se za ove: Dionisije pominje se 1752. i 1753, Josif (bitoljski, po drugi put) oko 1755; Dionisije (po drugi put) 1756; Metodije od 1757. do 1759; Kirilo od 1759-1762; Jeremija 1762. i Ananije 1763.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *