NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Arsenije IV Šakabenta
 
I patrijarh Arsenije IV Šakabenta (1725-1739) živeo je u vremenu kad su se odigravali krupni istorijski događaji. I on, kao vođa narodni, stupa u vezu s Austrijom u nameri da ga oslobodi ropstva turskoga, ali u tome nije uspeo.
Arsenije je bio rodom iz okoline Peći. U ranoj mladosti stupio je u pećki manastir (patrijaršiju) kao đače i odmah pokazao neobičan dar. Ubrzo je postao đakon i u 16. godini proizveden za arhiđakona; a nije imao ni punih 20 godina kad je postao raški mitropolit 1718. godine. Nemamo nikakvih podataka o njegovom radu kao raškom mitropolitu, ali lep glas o njegovim sposobnostima, spremi i daru nije ostao zaboravljen u Pećkoj patrijaršiji i posle njegovog odlaska za raškog mitropolita. Zbog toga kad se povuče patrijarh Mojsije, sabor srpskih arhijereja izabra ga za patrijarha i sultan ga potvrdi 1725. godine.
Da bi razumeli prilike pod kojima je on upravljao srpskom crkvom i bio vođa narodni, treba se setiti da je u XVII veku vođen rat između Turaka i Austrijanaca 1683-1699. godine i da je u to vreme izbegao patrijarh Arsenije III. Turci su od tog vremena smatrali Srbe kao revolucionare, a kako Turci nikako nisu sebi postavljali pitanje: da li oni imaju svoj deo greha u tome što su Srbi nezadovoljni i žele promenu stanja, već su sebe smatrali i pored sve nesređenosti i zuluma za potpuno ispravne, te su i svu krivicu za nezadovoljstvo Srba svaljivali na Srbe i polazili u poteru za njima kao divljim zverima. Posledica takvog turskog držanja bio je nerad. Narod beše osiromašio toliko da mu se i život nije milio. Narod je bio svestan toga da ne sme ništa imati, jer sve što ima, sve će mu Turci oteti i njega ubiti. Neuspesi, pak, što su ih Turci trpeli čas u ratovima s Austrijom, čas u ratovima s Rusijom koja je u to doba već bila gospodar severnih obala Crnoga mora, ulivali su Srbima nadu da je bila blizu sloboda. Zbog toga Srbi su bili gotovi da stupe u vezu i svesrdno pomognu svakog onog ko bi napao na Turke. Ta je nada bila pojačana utoliko više što je u ratu 1716-1718. godine Austrija uspela da pomakne svoje granice do blizu Užica, te je držala Čačak, Karanovac, Kruševac i Stalać. I kad je bilo prošlo 20 godina u miru zarati Austrija 1737. godine protiv Turaka i bi srećna u početku da njena vojska preko Niša i Prokuplja izbije na Kosovo. Srpski narod sav radostan očekivaše od te strane slobodu, zbog čega patrijarh Arsenije IV stupi u prepisku s austrijskim komandantom izjavljujući da je gotov i on i ceo srpski narod da pomogne ćesara u borbi protivu „agarjana“. No ta pisma budu pohvatana i patrijarh zatvoren. Njega je očekivala zbog toga sigurna smrt, ali on uspe jednog trenutka da umoli pašu da mu dozvoli da ode do patrijaršije radi nekih stvari. Kad je ušao u patrijaršiju, po predanju, rekao je samo: „Bežite“, i on sam pobegne na suprotnu stranu prema planini 31. jula 1737. godine u Rugovu, odakle preko Vasojevića dođe u Novi Pazar koji je držala Austrija. Kad se to čulo narod pođe za njim te se skupi oko 80.000 porodica. Kad to čuše Turci obrazuju naročita, poterna čerkeska, konjička, odeljenja, koja se probiju kroz austrijski lanac i stignu Srbe izbeglice kod Valjeva. Tu Čerkezi poseku polovinu življa, a patrijarh se jedva spase s drugom polovinom. Ona strašna slika seče odraslih, žena i dece patrijarhu se javljala potom celog veka i on bi se, po predanju, tada trzao, zadrhtao i potom sedeo je i plakao gušeći se u suzama.
Sa patrijarhom krenuli su Srbi iz okoline Peći, Plava i Gusinja, Novog Pazara, Kolašina, Kuča, Pomoravlja i drugih krajeva. Sa njim je prešao mitropolit raški Jeftimije Damljanović; ariljsko-užički Aleksa Andrejević; niški Đorđe Popović i drugi. Pošto je bila upražnjena katedra karlovačkog mitropolita to je Arsenije IV bio postavljen za mitropolita o čemu će docnije biti reč.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *