NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Arsenije III Čarnojević
 
Patrijarh Arsenije (1676-1690) živeo je u doba kad su se odigravali veoma krupni istorijski događaji te je i on, po sili prilika, morao učestvovati u njima kao vođa narodni.
On je bio rodom iz Crne Gore (neki vele iz Paštrovića) i kao patrijarh uzeo prezime Crnojević (Čarnojević) da bi bio čuveniji u narodu, pošto su bile vrlo žive uspomene na kneževe iz loze Crnojevića. Kako su naši patrijarsi još od Makarija bili vođe narodne ne samo crkvene, nego i političke, to i patrijarh Arsenije još od samoga početka svoje vladavine posvećivao je svu svoju pažnju političkim događajima.
U to doba političko stanje bilo je ovako. Kroz ceo XVI i XVII vek vođeni su na zapadu veliki religiozni ratovi između katolika i protestanata pod raznim nazivima. Usled toga Zapad je bio iznuren. Taj trenutak hteo je da iskoristi veliki vezir turski Kara-Mustafa, koji skupi jednu veliku vojsku i pođe na Beč sa namerom da prodre dalje na zapad. Beč je bio na velikim mukama, i baš u trenutku kad se očekivao njegov pad, dođe mu u pomoć poljski kralj Jan Sobjejski i spase ga. Turci su bili tada tako poraženi (12. septembra 1683. godine) da su naglo počeli odstupati, te Austrijanci ubrzo zauzeše Budim (1686), Mohač (1687) i dođoše do Save i Dunava (1688). Srbi, kojih je bilo vrlo mnogo u predelima preko Save i Dunava, svi listom stadoše uz hrišćanskog cara Leopolda I da se bore protivu polumeseca (Turaka). To ohrabri Austriju te njena vojska pođe moravskom dolinom do Niša, odatle udari preko Prokuplja i Kuršumlije te izbije na Kosovo (Prištinu) i odande se spusti kroz Kačanik na Skoplje (1689) koje spali.
Dok se to obavilo u centru Balkanskog poluostrva, Mletačka Republika 1684. godine stupi u sveti savez što su ga prvobitno sačinjavali Austrija i Poljska radi ratovanja protiv Turaka. No ona nije imala ovoga trenutka ni dovoljno vojske ni dovoljno novaca. Stoga ona iskoristi neraspoloženje prema Turcima i ratobornost primorskih srpskih plemena a naročito Crnogoraca i Brđana kao i hajdučkih četa, kojih je uvek dosta bilo, te su se ovi borili za račun Mlečića uz neku malu pomoć u oružju i hrani. Izgleda da prvobitno sama Mletačka Republika nije računala na veći uspeh, ali kad ratna sreća posluži Austriju, na mah ustadoše na oružje Srbi u Slavoniji (pod Lukom Ibrišinićem), Liki, Krbavi, Hercegovini pored Crne Gore i Brda. Tada se naročito bio istakao u Crnoj Gori Bajo Pivljanin koji pogibe na Vrtijeljci 1685. godine. Uskoro zauzeše Mlečići pomoću Srba Novi (1687). Ti uspesi Mlečića učiniše te je patrijarh Arsenije III održavao žive veze sa Mlečićima zajedno sa crnogorskim mitropolitom Visarioniom, nadajući se da će oslobođenje i doći od Mlečića, naročito kad 1688. godine dođe mletački garnizon na Cetinje. No to što je kod Mletaka išlo i suviše lagano, kod Austrijanaca išlo je i suviše brzo.
Oni su oktobra 1689. godine već bili zauzeli Kačanik, Skoplje, Peć i Prizren. Patrijarh Arsenije za sve ovo vreme pomagao je Mletke, a to su Turci znali, i zbog toga morao se skloniti od Turaka u Crnu Goru. No kad Austrijanci zauzeše i Peć, general Pikolomini pozva ga da se vrati i zauzme svoj položaj, inače će drugoga postaviti za patrijarha. Arsenije se vrati te od sada svom snagom svojom pomagaše Austrijance. Preko njega Austrijanci su hteli da zadobiju i crnogorskog mitropolita Visariona, ali je on ostao na strani Mlečića.
Patrijarh Arsenije održavao je veze i sa Rusijom. U tom cilju on je stupio u vezu sa vlaškim vojvodom Jovanom Šerbanom i carigradskim patrijarhom u ostavci Dionisijem, te su pisali pisma ruskim carevima Jovanu i Petru Aleksijeviću. Pisma je odneo u Moskvu arhimandrit Isaije; u njima se opisuje bedan položaj hrišćana u Turskoj i moli se Rusija da iskoristi ratne poraze Turske te oslobodi pravoslavne hrišćane u Turskoj. Kad se Isaija vraćao iz Rusije uhvate ga Austrijanci u gradu Brašovu (Erdelj), oduzmu mu pisma i sprovedu ga u Beč.
Kao povod za ovo obraćanje Rusima poslužilo je to što je Austrija u oslobođenim krajevima od Turaka odmah otpočela prevoditi pravoslavne u katoličku veru. Pa kako je i Rusija stupila u sveti savez i zaratila 1686. godine protiv Turske, to su pravoslavni računali na simpatije Rusa prema pravoslavnim, kao i na dobru volju Rusije da posreduje protiv takvog postupka kod Austrije. Međutim, Austrija nije htela da odstupi od prevođenja u katolicizam i uniju naročito u Slavoniji i severnim krajevima, te je gubila poverenje kod pravoslavnih, a kad behu pohvatana 1689. godine pisma ruskog cara Austrija saznade da se zbilja održavaju jake veze između pravoslavnih i Rusije.
Ove veze s Rusijom veoma su nepovoljno dejstvovale na Beč te možda zbog toga, ali jamačno više zbog potanjeg ratnog neuspeha oslabi, za neko vreme njena akcija prevođenja u katoličanstvo.
Austrija ne bi sreće da zadrži zauzete krajeve. Veliki vezir Mustafa Ćuprilić uspe da skupi veliku vojsku i pođe na Skoplje, zauze ga, probi se kroz Kačanik u januaru 1690. godine i dođe na Kosovo. Za srpski narod, a naročito za patrijarha Arsenija, nastade užasno stanje. Srbi su bili kompromitovani u pomaganju Austrije, te bi svi izginuli. Zbog toga se patrijarh Arsenije reši da se skloni ispred Turaka, te pozva vođe naroda da pođu sa njim. Krenulo se oko 40.000 porodica. Oni su sobom poneli samo ono što su smatrali kao najveću dragocenost, jer su verovali da će se brzo rat svršiti i oni kućama vratiti. Od crkvenih stvari kao najveću dragocenost smatrali su mošti svetiteljske, crkvene dragocenosti, knjige i drugo. Išlo se dolinom reke Ibra, preko Novog Pazara do Karanovca (Kraljeva), pa preko Kragujevca u Beograd. U Beogradu ih dočekaju Srbi koji su već nekoliko godina bili pod Austrijom, opišu im njihove patnje i prevođenje u katolicizam, i čak im savetuju da je bolje da ostanu pod Turcima, jer im Turci ne diraju u veru, a u Austriji ih neće ostaviti ni časa na miru. To je poslužilo kao povod patrijarhu da pošalje u Beč episkopa Isaiju Đakovića (18. juna 1690.) kod cara Leopolda, da dade nekog pismenog jemstva srpskom narodu da mu se neće dirati u veru i da može na miru ostati u novoj državi. Car Leopold nalazeći se u teškim prilikama, bio je voljan da izda traženu dozvolu utoliko pre što je u proklamaciji svojoj od 6. aprila 1690. godine već bio obećao slobodu vere, izbor vojvode i druge povlastice, ako se budu borili uz Austriju. Srbi ovom prilikom priznadu bečkog ćesara za svoga cara, a on prizna srpskog vojvodu Jovana Manastirliju i obećaju da će se uz njega verno boriti protiv Turaka. Povlastica je potpisana 21. avgusta 1690. godine i njom je Srbima priznata crkveno-narodna autonomija.
Kad se vladika Isaija đaković vrati sa povlasticom u Beograd i pokaže je patrijarhu, ovaj se umiri. No taj mir trajao je vrlo kratko vreme. Sa bojnog polja stizale su sve strašnije i strašnije vesti. Septembra 8. predao se Turcima Niš pod časnim uslovima da Turci poštede živote. Međutim, Turci propustiše nemačku posadu da iz grada izađe a Srbe sve do jednoga posekoše. Kad se to pročulo krene se u bežaniju i celo Pomoravlje. Tada su izbegli i ravanički kaluđeri sa moštima kneza Lazara. Turci dođoše do Beograda i zauzeše ga. Ali se ne zadovoljiše time, već pređu Savu i počnu nadirati na sever i tek kod Sente pođe za rukom princu Evgeniju Savojskom da iz razbije i potisne (1697). Sada su Turci počeli odstupati, te se 1699. godine rat završi Karlovačkim mirom.
Patrijarh Arsenije sa Srbima prvo se bio povukao u Frušku Goru i tamo se nastanio obnovivši stare crkve i manastire. No kad Turci zauzeše Srem, onda se povuče u Baranju, u Mečku planinu; kad Turci pređoše u Bačku, onda se povuče u Sent Andreju.
Dok se to zbivalo sa vojskom Turci došavši u Peć opustoše potpuno patrijaršiju; u crkvi Svetog Vavedenja držali su cele zime konje. Narod koji beše ostao, Turci su nemilosrdno ubijali, paleći sela, varoši, crkve i manastire ubijajući i robeći sve živo što su našli. Tada su propali i porušeni Patrijaršija, Mileševo, Đurđevi Stubovi, Sopoćani, Studenica, Ljubostinja, Ravanica[1], Manasija i mnogo drugih manastira. Sve svete mošti behu tada uništene a dragocenosti opljačkane. Jednom reči u centru nekadašnjeg srpskog carstva zavlada takva pustoš da se od Turaka sačuvalo samo ono nekoliko ljudi koji su se bili sakrili po najskrivenijim pećinama, gudurama i šumama, dokle nije mogla turska noga dostići. U zapadnom delu Stare Srbije oko Petrove Gore i danas postoji predanje da je ceo taj kraj tako bio opustio da se tek po gde-gde mogla videti pokoja usamljena koliba. U Petrovom manastiru ostao je bio u životu samo jedan stari kaluđer i on se svake godine jedanput peo na vrh gore, podizao ruke k nebu i ovako se molio: „Bože, neka je kršteno sve što se rodilo; neka je venčano sve što se uzelo i neka je opojano sve što je umrlo. Amin“. U krajevima oko Peći i Prizrena Turci dovedoše beskućnike muhamedance iz Albanije i tu ih naseliše davši im kuće i imanja izbeglih i pobijenih Srba.
Koliko je, pak, bila strašno opustela zemlja od besa turskoga može se videti po tome što i sam veliki vezir Mustafa Ćuprilić videći toliku zemlju pustu i bez prihoda za državu, izdade proglas u kome je pozvao narod da se vrati i objavio potpunu amnestiju onima koji se do određenoga roka budu vratili. Kako se patrijarh Arsenije ne vrati do 1691. godine, objavi da je napustio svoje mesto te postavi za pećkog patrijarha Kalinika.
 


 
NAPOMENA:

  1. O ovoj narodnoj nesreći ostao je zapis Stevana Ravaničanina na kraju knjige Pravilo Svetom Lazaru i Romulu u kojoj se veli da su kaluđeri iz Ravanice izbegli i pošli za patrijarhom i stigli ga tek u Sent Andreji. Posle karlovačkog mira povukli se pravo u Frušku goru i tu obnove manastir Vrdnik i smeste mošti kneza Lazara. Kad je Austrija 1716. godine ponova zauzela Srbiju, Stevan se vrati u Ravanicu (kod Ćuprije) i nađe je pustu i porušenu i u njoj se legu zverovi. On nastane te opravi manastir za tri godine i u njemu ostade.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *