NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Patrijarh Jovan
 
O upravi patrijarha Jovana (1592-1641) na polju crkvenom takođe nemamo mnogo podataka, ali su se za njegovo vreme desili krupni politički događaji. Prvi od tih događaja bio je spaljenje moštiju Svetog Save. Taj se događaj odigrao ovako. Na severozapadnom delu Balkanskog poluostrva Turci su bili doprli krajem XVI veka do Senja, Karlovca, reke Kupe, blizu Siska, pa do Varaždina. U Bosni je tada bio vezir Hasan-paša, rodom Hercegovac, koji 1593. godine po zapovesti iz Carigrada, pođe s vojskom da zauzme Zagreb. Austrijanci ga dočekaju kod Siska i do noge potuku, (22. juna 1593.) gde i on sam pogine. Kako su Turci ranije 1571. godine pretrpeli bili poraz kod Lepanta, u grčkom primorju, što je veoma povoljno odjeknulo kod hrišćana, to, posle i ovog poraza, beše poniklo uverenje, a i razna se proroštva behu pojavila, da je skoro kraj Turcima te da je došlo vreme da se hrišćani oslobode. Srbi su se u to vreme dobro osećali, jer su svoje stvari bili dovoljno uredili. Austrija je znala za ovo pa je razaslala svoje ljude koji su nagovarali Srbe da se dignu protiv Turaka. Austriju su potpomagali i pape naročito Kliment VIII (1592-1605) koji se trudio da obrazuje veliki hrišćanski savez protivu Turaka. Račun Austrije bio je taj da izazove u Turskoj unutrašnje bune te da je onesposobi za spoljnu akciju uopšte kao i za osvetu zbog poraza kod Siska; račun papa, da odstrane pažnju od religiozne borbe koja se razvijala u korist reformacije. Srbi su poverovali „hrišćanskom caru“ (Rudolfu 1576-1608) i digoše se na oružje. Na čelu je stajalo sveštenstvo. Vođe su bile episkopi. Ustanak je obuhvatio skoro sve srpske zemlje i 1593. godine srpske ustaničke čete prokrstariše po svima oblastima od Jadrana pa do Sofije koju takođe zauzeše. U Banatu na čelu beše vršački vladika Teodor i Sava Temišvarac.
Međutim, Turska je bila još veoma jaka, te na glas o porazu kod Siska sultan Murat II objavi rat caru Rudolfu protiv koga krenu veliki vezir Sinan-paša, poreklom Srbin, poturčenjak. Sinan-paša krene iz Carigrada preko Vlaške u Erdelj gde se takođe osećao pokret koji uguši i isto tako uspe da uguši i ustanak u Banatu. Vladiku Teodora uhvati i živog ispeče. Tada je mnogo Srba izbeglo iz Banata u Erdelj. Došavši u Beograd, Sinan-paša saznade da je centar srpskih ustanika na jugu bio manastir Mileševo, gde su se na grobu Svetog Save ustanici zaklinjali i na zastavama stavljali s jedne strane krst a s druge lik Svetog Save, naredi svome vojvodi Ahmed Oćuz-begu da ode u Mileševo i donese mošti Svetog Save. Ovaj to učini i on naredi da se mošti spale na Vračaru 27. aprila 1594. godine.
Ustanak je bio obuhvatio i Staru Srbiju, Peć i okolinu gde je na čelu bio patrijarh Jovan; ali i ovaj ustanak nije uspeo, jer obećana pomoć sa Zapada nije dolazila, a narod nije bio spreman da izdrži toliku borbu protiv Turaka. No patrijarh u ovom ustanku nije bio obuhvaćen od turskih vlasti, te je ostao i dalje na prestolu.
Ali ovi ustanici osumnjičili su Srbe u očima Turaka, te otpočinje sada jedna očajna borba. U toj borbi Turci imajući vlast u rukama čine razna nasilja i zulume, Srbi pak daju otpor Turcima. Kako je za sve ovo vreme Turska bila u ratu sa Austrijom, to i austrijski kao i papski agenti krstarili su jednako po našim krajevima, zavaravali narod raznim obećanjima, te 1597. godine vojvoda Grdan diže ponova ustanak koji takođe nije imao uspeha.
I katolički glavari iz Kroje, Lješa, Skadra, Drača i drugih mesta drže skupove i rešavaju da se ustane protiv Turaka tražeći pomoć od Austrije. Ali i od ovog pokušaja nije bilo ništa.
Najzad, posle 16 godina ratovanja Austrija sklopi mir sa Turcima na reci Žitvi, pritoci Dunava, 1606. godine i time prestade njeno interesovanje za hrišćane u Turskoj. Sad Turci obratiše svu pažnju na Srbe te otpočeše strašna gonjenja. Letopisci su o ovom zapisali ovo „Velika nesreća postiže srpsku zemlju, crkvu i sveštenstvo od Izmailjćana (Turaka); ubijstva bezbrojna, i opustiše mnoge svete obitelji“.
No „pritisnut jače sve na više skače.“ Srbi sad u Turcima počeše gledati ne samo političke gospodare, već zlotvore, bezdušnike, te otpoče jedna teška i očajna borba. Hercegovački vojvoda Grdan opet podiže ustanak 1607. godine i uz taj pokret stupi i patrijarh Jovan nadajući se da će španska flota uspeti da zaume Drač, te da prenese bojište na suvo. U tom cilju 1608. godine skupi se jedan zbor na kome sudelovahu patrijarh Jovan, glavari iz Južne Hercegovine, Crne Gore, Zadrimlja, Brda i izaberu savojskog vojvodu Manojla za svoga kralja i pozovu ga da dođe i digne ustanak. Manojlo nije došao, a i da je došao više nego sigurno da ne bi uspeo, jer na zapadu behu velike verske borbe te zapad nemađaše ni volje ni raspoloženja da se meša u turske stvari.
Turci, pak, krvavo ugušivahu jedan ustanak za drugim u kome nastradaše najviše Srbi. Svi ovi ustanci jasno pokazaše vođama daje Turska još uvek snažna država i da može savladati svaki lokalni ustanak, te da se oslobađanje ne može izvršiti bez pomoći sa strane.
Patrijarha Jovana uskoro nalazimo u Carigradu gde je i umro 14. oktobra 1614. godine. Jedan zapis oko njegove slike sačuvan u patrijaršiji u Peći kazuje nam da mu se grob nalazi u Carigradu blizu Jeni-kapije.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *