ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

 

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Патријарх Макарије
 
Први патријарх у обновљеној Пећкој патријаршији био је Макарије (1557-1574.) брат Мехмедов. О његовом животу и раду немамо писаних подробних података. Традиција нам је сачувала о њему само то да је у раној младости ступио у манастир Милешево, где се и замонашио. Вредноћом и даром ускоро се уздигао, те је био постављен и за старешину манастира Милешева. Кад је настао покрет за обновљење Пећке патријаршије видимо га у Цариграду где код брата, Мехмеда Соколовића, енергично ради на обнављању Пећке патријаршије. Као истакнути радник на томе послу најприродније је и било то да он буде и први патријарх.
Кад је постао патријарх обновио је запустелу патријаршију у Пећи и сав се предао уређењу епископија. По предању Пећка патријаршија у ово доба бројила је око 40 епископија. Од њих су неке нама добро познате; то су биле оне у старој српској држави, али било је и нових епископија које је патријарх Макарије основао. То су махом били предели где православних епископа раније није ни постојало као у Срему и Славонији а нарочито Банату, Бачкој и Барањи. Сви ови предели у XV и XVI веку били су насељени готово искључиво Србима, те их у географским картама и научним делима називају Расцијом или Србијом. У ово доба Турци су силом населили Србе у Лици, Крбави и Приморју да бране границу према Аустрији. У свима тим пределима Макарије је установио епископије. Он се старао да лично обилази епископе и надзирао њихов рад, али где није стизао да то учини лично, слао је егзархе који су вршили надзор у име његово.
Помоћу брата Мехмеда он је још као старешина манастира Милешева успео да издејствује дозволу за обнову многих цркава и манастира, али поставши патријархом он је у толикој мери обновио цркве и манастире, а с тим и црквени живот, да се народ осетио препорођен и у цркви почео гледати свој спас.
Како је, пак, турска држава била уређена на верској основи, једно су били мухамеданци (правоверни) као господари, а друго сви остали покорени народи немухамеданци (ђаури), то је држава главну бригу и водила само о мухамеданцима, а ђауре, рају, трпели су утолико што су собом представљали радну снагу која је имала да ради (кулучи) за аге и бегове. Султан је по њиховим схватањима имао права на живот сваког ђаура и због тога су они морали плаћати нарочити харач (порезу), као откуп да им опрости живот. Како су код Турака и судови били уређени “по Корану” и по обичајима, то су и хришћани тим самим били упућени да по својој вери и своме закону уреде своје односе, те су Турци тако остављали слободне руке раји за суђење својих међусобних спорова. На тај начин, по примеру Турака, судску власт почеше преузимати и код нас патријарх, митрополити и владике и то не само над свештеницима, него и над световњацима, како за брачне парнице, наслеђа и тестаменте, како је то било код Турака, тако и по свима грађанским споровима. Ови наши судови били су изврсно уређени и суђење је било тако праведно, да се народ врло радо обраћао овим судовима радије него турским. Шта више, забележено је да се нашим судовима радо обраћали и друге народности па чак и мухамеданци. Признањем патријарха и епископа као представника народних вредело је код турских власти толико да се ови почеше јављати као заштитници простога света од зулума обесних ага и спахија па чак и бездушних турских чиновника.
Патријарсима пак и епископима за грађанске ствари могао је судити само царски суд у Цариграду. По сили дарованих повластица, у ово доба, српског свештеника нису смеле затворити турске власти без знања и одобрења патријарха и епископа.
На тај начин код српског народа поче се подизати дух и народна свест. Ако томе додамо да су патријарх и епископи обилазили врло често не само већа места, но скоро свако село служећи службу и учећи народ, онда ћемо разумети колико је народ заволео цркву и свештенство, те ако се раније груписао око владалаца и властеле, сада се почиње груписати око свештеника, владика и патријарха и у њима гледати не само црквене но и националне и политичке поглаваре. Црква је у ово време била народу све и сва, а свештенство једино уздање и нада да га поведе слободи и слави.
И на унутрашњу страну црквеног живота Макарије није заборавио. Поред тога што је извео организацију епархија, он је набавио штампарије у којима се штампале црквене књиге.
Успех који је патријарх Макарије показао у обновљању цркава и манастира и у уздизању духа народног био је довољно јемство да може своју судбу поверити у руке првосвештеника. Због тога од Макарија на даље, све до укидања патријаршије, историја цркве постаје историја народа српског.

One Comment

  1. Стеван Драшковић

    Добар дан,
    Може ли се ово књига купити и где ?
    Поздрав
    Стеван Драшковић