NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
2. Eparhije
 
Granice Ohridske arhiepiskopije – Pre nego što bi govorili o eparhijama treba da znamo ovo. Na osnovu 39. pravila Trulskog sabora a s obzirom na 6. pravilo Sedmog vaseljenskog sabora i 9. pravilo Antiohijskog pomesnog sabora svaka autokefalna crkva samostalna je u unutrašnjoj upravi svojoj. Isto tako na osnovu 17. pravila IV vaseljenskog sabora crkvene vlasti i granice podešavaju se prema državnim.
Prvu slovensku autokefalnu crkvu osnovali su Bugari 870. za vlade kneza Borisa. Kad se Simeun bugarski car (891-927) hteo proglasiti carem i venčati carskom krunom uzdigao je on bugarsku crkvu na stepen patrijaršije 917. Granice patrijaršije podešavale se prema granicama političkim.
Kad je propala bugarska carevina 971. propala je i patrijaršija i carigradska patrijaršija vratila je pod svoju vlast sve svoje bivše eparhije u Bugarskoj.
Kad je Samuilo (976-1014) osnovao makedonsko carstvo i hteo da se kruniše carskom krunom uzdigao je Ohridsku crkvu na stepen patrijaršije. Pod tu patrijaršiju potpadale su sve oblasti (episkopije) u njegovoj državi. Mi ne znamo tačno koje su sve eparhije u to doba postojale, ali se mogu odrediti približno prema političkim granicama.
Oko 990. granica Makedonske Carevine išla je na severu od ušća Vrbasa rekom Savom do njenog ušća u Dunav, ali i Srem je pripadao Samuilu. Dalja granica išla je Dunavom do njenog ušća, odatle Crnim morem na jug do planine Balkana, koji je bio granična planina do gornjeg sliva Marice i Iskra, odatle Ihtimanskom Srednjom gorom, Rodopom do iznad Sereza; odatle se granica povlačila na zapad planinskim vencem Belasice, do Vardara pa obuhvatajući sobom Meglen i Voden preko Bera i reke Bistrice, Olimpa, severne Tesalije i Epira izlazila na Jonsko more kod ušća reke Kalame; odatle morskom obalom do ušća reke Cetine i odatle do Gornjeg Vrbasa. Hrvatska nije ulazila u obim Makedonske Carevine.
Ali Samuilo nije mogao da održi te granice. Godine 996. pretrpio je poraz na reci Sperhiju, a 1000. izgubio je veliki deo Dunavske Bugarske, a 1002. izgubio je i vidinsku oblast sa Vidinom. Godine 1005. izgubio je Drač sa celom oblašću a isto tako i solunske oblasti. Prema tome, pred smrt Samuilovu njegova je država bila znatno smanjena, jer je i na jugu izgubio Larisu sa Tesalijom.
Posle smrti Vladislava (1018) kad je predana država Vasiliju II, kao delegat za pregovore otišao je i patrijarh Jovan (1015-1037) i on je uslovio predaju države priznanjem autokefalnosti crkvene. Car mu je to obećao i od toga sporazuma imamo tri povelje. Po prvoj povelji (1018) date su Jovanu na upravu eparhije: Ohrid, Kostur, Glavnica (Berat i Elbasan), Meglen, Bitolj, Strumica, Morozvizd, Velbužd, Sofija, Niš, Braničevo, Beograd, Srem (Mitrovica), Skoplje, Prizren, Lipljan, Srbija ispod Olimpa.
No, Jovan se nije zadovoljio tim eparhijama, on je tražio više, on je tražio i one eparhije koje je u zadnje vreme bio izgubio Samuilo te ih prigrabili Carigrad, Drač, Nikopolj i drugi. Vasilije drugom poveljom vraća mu i eparhije: Silistrija, Vidin, Ras (Novi Pazar), Oreja, Černik, Himara, Drinopolj, Vela, Butrinto, Janjina, Kozila i Petra.
Ali i time se Jovan nije zadovoljio te je tražio da mu se solunske i tesalijske eparhije vrate, ali nije u svemu uspeo; vraćen mu je samo Ber (solunska mitropolija i Stag (od Lirske).
Sam fakt što je car Vasilije II morao da izdaje tri put povelje, dokazuje da je bilo velike borbe između cara i carigradske patrijaršije, odnosno solunske, lariske i dračke mitropolije. Izgleda da je u crkvenim krugovima prvobitno bilo rešenje da se u Ohridu dadu eparhije koje su poglavito ulazile u Justinijanu primu, ali patrijarh Jovan mora biti da je imao veoma jaku carsku obavezu kad je s pravom tražio da se ispuni carska reč i da mu se dadu sve eparhije koje su mu bile obećane.[1] Kakav je taj pritisak bio pod kojim je carigradska patrijaršija pristala da ustupi čak i Silistriju ne zna se, ali se mora pretpostaviti da je bilo mnogo muke i bola.
No ta obaveza važila je samo dotle dok je patrijarh Jovan bio živ. Jamačno da je i broj eparhija učinio te je Carigrad po smrti Jovanovoj bacio se svom snagom da uguši Ohrid kao slovenski centar i da ga pogrči. Posle Jovana došao je za arhiepiskopa Leon. On je bio Grk koji ni reči slovenske nije znao, izbacio je slovensko bogosluženje i zaveo grčko a sa njim otpočeo grciziranje arhiepiskopije, Za njim dolaze sve sami Grci: Teodulo, (1056-1065) Jovan, Janis Teofilakt (1090-1108) Lav, Mihajlo, Evstatije i Jovan Komnen sin sevastokrata Isaka, nećaka cara Aleksija, Konstantin, Jovan Kamater, Dimitrije Homatijan. Tačno vreme ne može se utvrditi za sve; za Jovana Komnena znamo zbog sabora protiv bogumila u Carigradu 1143. god, gde je i on prisustvovao.[2]
No eparhije pobrojane u III povelji otpale su po svoj prilici vrlo rano, još u XI veku odmah po smrti Jovanovoj; eparhije, pak, pobrojane u II povelji otpale su krajem XI ili početkom XII veka.
U XII veku bile su, dakle ostale samo ove eparhije: Kostur, Skoplje, Velbužd, Sofija, Maleš, Meglen, Pelagonija (Bitolj), Prizren, Strumica, Niš, Glavinica, Braničevo, Beograd, Lipljan, Sirmijum. Ovde se razumeju i eparhije Ras i Vidin.
Ali autokefalnim arhiepiskopima je jamačno laskalo da imaju veći broj eparhija, pa kad su bile izgubljene one iz II i III povelje na mesto njihovo došle su nove, dobivene na taj način što su veće eparhije bile podeljene na dve i tri. Tako npr. kao nove eparhije javljaju se Devolska (izvorni deo reke Deovla odvojena od Kostura), Slanica (istočno od Vodena sa Pelom), Grevena (Grebenon) (odvojene od Kostura), Kanina (odvojena od Glavinice) i Debra (odvojene od Ohrida).
Krajem XII veka oslobađa se Bugarska vizantijskog ropstva (1186). U vezi sa tim stvaraju Bugari autonomnu crkvu uzdižući je i na stepen patrijaršije (1235) sa sedištem u Trnovu;[3] eparhije Vidin, Sofija, Velbužd i Maleš potpadaju sada pod Trnovski patrijarhat.
Jednovremeno gotovo Sveti Sava osniva srpsku autokefalnu crkvu kojoj uskoro za vlade Milutina, Dragutina, Dečanskog i Dušana pripadoše eparhije Prizren, Niš, Braničevo, Beograd, Lipljan, Srem i Ras.
Prema tome uz Ohrid ostadoše od prvobitnih Kostur, Meglen, Bitolj, Strumica i Glavinica kao i nove, Devol, Slanica, Grevena, Kanina i Debar.
Posle ovoga biće nam razumljivo zašto se Dimitrije Homatijan osećao neprijatno pogođen, te je protestvovao protivu autokefalnosti Srpske crkve.
Kao što smo napred rekli posle bitke kod Klokotnice (1230) Ohrid je pripao Bugarskoj, ali ne dugo, do 1241. Da li je za ovo kratko vreme bio izbačen grčki jezik i zamenjen slovenačkim ne zna se, ali baš i da je to bilo stvar je beznačajna, jer su opet Grci zagospodarili Ohridom.
To je stanje tako ostalo sve do cara Dušana koji je zavladao Ohridom oko 1334. Nema nigde pomena da je Dušan što god promenio u ohridskoj crkvi, a da je što bilo to svakojako Grci ne bi prećutali. Prema tome, ohridska crkva i za Dušanovo doba više nego sigurno zadržala je grčki jezik. Ima nekoliko zapisa između 1334. do 1370. na pojedinim crkvama koji su na grčkom jeziku. Odnosno, u Atinskom kodeksu iz 1382. nalazimo zapisane ove eparhije: Kostur, Meglen, Voden i Slanica, Strumica, Maleš, (Molusku), Veles, Bitolj (Pelagonija), Kičevo, Nte, Elbasan, Berat, (Beograd), Kanina i Avlona, Devol i Korica (Selasfora i Gorica – Korča), Gora Mokra, Prespa i Prilep.
Kao nove eparhije ovde se javljaju Kičevo, Prespa, Veles, Berat, Elbasan i Prilep. No to nisu nove po teritoriji, već su obrazovane na istoj teritoriji, tako npr. od Bitoljske izdvojena je Veleška i Prilepska, koja izgleda da je postojala kratko vreme (jamačno za doba Vukašina i kralja Marka) od stare Glavinice postale su Beratska i Elbasanska; od Ohridske – Kičevska; od Kosturske Devol i Gorica.
Tako je stvar stajala sa eparhijama Ohridske arhiepiskopije u XIV veku. Jamačno da se nije ništa menjalo do najezde Turaka, ali kako su Srbi bili potiskivani ka severu to je, kao što smo videli, sedište pećkih patrijarha premešteno u Žiču, Beograd i Smederevo te su eparhije zauzete od Turaka prisajedinjavane Ohridu. Opširnije biće reči kod eparhija Pećke patrijaršije.
Katoličke eparhije – Mi smo napred kazali da su, posle deobe rimskog carstva (po smrti Teodosija Velikog 395), mnoge oblasti pripale Carigradu koje su u crkvenom pogledu potpadale pod Rim. Za te oblasti u V veku pape su osnovale svoj vikarijat u Solunu. Prema tome, na Balkanu pape su imale dva crkvena centra nekadanju Solinu i Solun. Solini je pripadala Dalmacija, ali je od nje još u IV veku bila odvojena oblast Prevalis koja je obuhvatala predele od Epidaura (Dubrovnika) do ispod Lješa a po nekima i do Drača. Tu je postojala dukljanska episkopija, razume se opet pod papskom vlašću. Pod solunski vikarijat (prema pismu pape Inoćentija I iz 412. god) potpadale su ove oblasti Prevalis, Epir, Tesalija, obe Dakije, Mezija, Dardanija, Makedonija, Krit i Azija.
No u V veku značaj Carigrada raste, videlo se jasno da će istočna polovina postati zasebno carstvo. Car Valentinijan 437. godine ustupa istočnom carstvu severozapadni deo Balkanskog poluostrva, i tako skoro celo poluostrvo potpade pod Carigrad u političkom pogledu. Razume se da je iza ovoga bila želja Carigrada da i u crkvenom pogledu potčini ove oblasti pod svoju vlast.
Tu treba tražiti osnovni povod osnivanju Justinijane Prime (osnovana 535. godine). Kao što smo napred kazali pod Primom Justinijanom potpadale su ove oblasti Dakija Sredozemna, Dakija Pribrežna (Ripensis), Mizija Gornja, (Sekunda), Dardanija, Prevalis, Makedonija Sekunda i donja Panonija (Srem i Bačka). Zanimljivo je zabeležiti da su pape priznale Primu Justinijanu, ali je ostao i njihov vikarijatu Solunu.
U VI i VII veku nailaze Avari i Sloveni sa severa i naseljavaju Balkan. Ruši se ceo stari poredak. U VII veku Vizantija obrazuje teme. Od stare oblasti Dalmacije formiraju se dve teme Dalmacija od Zadra do Dubrovnika odnosno Kotora i Dračka tema, od Dubrovnika (Kotora) do Donjeg Epira. Prema ovoj državnoj organizaciji prilagođava se uskoro i crkvena, te imamo dve glavne arhiepiskopije u VII i VIII veku Splitsku (stara Solina) i Dračku, pod koju dolaze Prevalis i Novi Epir. Prema tome, crkvena organizacija bila je samo u primorskim oblastima koje su bile najkulturnije, dalje od mora živeli su neznabošci, te nije ni bilo potrebe za osobitom crkvenom organizacijom. Tamo je dejstvovala propaganda, po predanju još od Iraklija, i to od papa iz Rima. To, pak, znači da je Iraklije priznavao jurisdikciju papa na zapadnom delu Balkana.
No, kao što smo kazali, 725. car Lav Isarijan izda ukaz o ikonama, papa zauze opoziciju, to naljuti cara i izda ukaz 732. te oduze od papa Solunski vikarijat, Primu Justinijanu i druge zemlje, i podloži ih pod Carigrad. Na taj način Rim izgubi Solun (Makedoniju), Larisu (Tesaliju), Nikopolj (Stari Epir), Drač (Novi Epir), Korint (Ahaju), Dakiju (Sofiju), Marijanopolj (Meziju), Skoplje (Dardaniju) i Skadar (Prevalis). Prema tome, papi ostade samo Splitska arhiepiskopija.
Za nas je važno da naglasimo to da je dračka arhiepiskopija potpala ovim ukazom konačno pod Carigrad i imala je ove episkopije dukljansku, skadarsku, drivastansku, pilotsku, ulcinjsku, barsku i druge.
No Carigrad se nije zadovoljio time. Za vlade cara Vasilija I Makedonca (867-886) on čini pokušaj da zauzme i Splitsku arhiepiskopiju te da bude i politički i crkveni gospodar. I zbilja za vreme Zdeslava (864-876) Hrvati su bili pravoslavni. No i pape se žestoko odupreše ovom pokušaju, zadobivši hrvatske knezove; Tomislavu dade papa i kraljevsku krunu 925. te se rimski uticaj održa konačno u splitskoj arhiepiskopiji.
Dokle je dopirala u unutrašnjost vlast splitskog arhiepiskopa ne zna se tačno. Zna se samo za Hum u doba Mih. Viševića da je u crkvenom pogledu potpadao pod Split, ali da je tamo pored latinske bila i slovenska služba.
U ovo doba spada i pokrštavanje Srba pod Mutimirom (879). U Ras je morao doći vladika da bude kraj župana (ako ga već nije bilo); ne zna se tačno pod čiju je jurisdikciju potpadao, ali je najverovatnije pod Drač.
Simeun, car bugarski, potčinio je Rašku pod svoju vlast. Ne zna se da li je Raška bila i u crkvenom pogledu pod bugarskom patrijaršijom, ali verovatno da nije, jer su se događaji brzo smenjivali da nije bilo vremena za jedan takav čin. Jer već 931. godine Časlav oslobađa Rašku od Bugara i ona se morala vratiti pod Drač, pošto Časlav nije osnovao samostalnu crkvu.
Car Jovan Cimiskije srušio je i Bugarsku i Rašku te su i sve te zemlje potpale pod Carigrad. Samuilovo carstvo (976-1014) prostiralo se do reke Cetine, što znači i Split je bio pod njegovom vlašću te bi trebalo pretpostaviti da je i splitska arhiepiskopija potpala pod ohridsku patrijaršiju.
U XI veku imamo pad Makedonske crkve (1018), i cara Vasilija II (†1025) koji je zavladao i Splitom. Ne zna se da li je Vasilije II dirao u crkveno pitanje splitske arhiepiskopije, ali zna se da su se mnogi dalmatinski episkopi posvećivali od carigradskog patrijarha.
Uskoro izvršuje se konačna deoba crkava 1054. godine na istočnu i zapadnu. Papin se položaj poboljšava, on zadobija Mihajla Zetskog (1051-1081), obnavlja prvo Dukljansko-Barsku arhiepiskopiju 18. marta 1067. a zatim daje mu i kraljevsku krunu 1077. Barska arhiepiskopija obuhvata ove episkopije i crkve Bar, Duklju, Kotor, Baleš (na severu Skadarskog jezera), Svar (na desnoj strani Bojane), Skadar, Drivast (severno od Skadra), Pilot (negde izmeću Prizrena, Zete i Skadra), Srbiju, Bosnu i Trebinje.
U drugoj polovini XI veka izbio je sukob između splitske i dubrovačke arhiepiskopije. Kralj zetski Mihajlo zauzimao se za Dubrovnik. Ovaj se spor i završio priznanjem nezavisnosti dubrovačkoj arhiepiskopiji, ali izgleda da tom prilikom nisu rešene i granice dubrovačke arhiepiskopije.
Posle smrti Bodinove (1081-1101), kad nastupi rasulo u Zeti, pokušao je Dubrovnik da potčini pod svoju vlast, Barsku arhiepiskopiju. Tu počinje i poznata borba između Dubrovnika i Bara, koja je trajala do 1250. godine.
Ali uskoro se u ovu borbu umeša i Split, tražeći da mu se potčini i Bar i Dubrovnik. Na taj način imamo početkom XII veka jednu veliku borbu između ovih triju arhiepiskopija. Zanimljivo je da se Bar posle Bodina postupno povlači iz borbe zbog političkog rasula u Zeti. Međutim, sticaj prilika postaje sve povoljniji za Dubrovnik. Ali papska kurija prvo presudi spor u korist Bara, u početku treće desetine XII veka. No Dubrovnik nije malaksao, on produžuje i dalje borbu i traži potčinjenje barske arhiepiskopije. I dok Split na saboru svom 1139. godine traži da mu se potčini Dubrovnik i Bar, dotle Dubrovnik na saboru 1152-3. godine poziva, kao svoje potčinjene, episkope barske arhiepiskopije iz Kotora, Drivasta, Ulcinja i drugih. Papa Anastasije IV (1153-1154) odobrio je ovakav rad. Izgleda da i Rim nije imao strogo određene principe kojima bi se rukovodio, već se povijao po političkom vetru, kad je kakav duvao. Time jedino može da se objasni i to što je 1154. godine podigao Zadarsku episkopiju na stepen arhiepiskopije da bi se udobrio Mlečićima protiv Ugarske.
Godine 1158. papa Adrijan potvrdio je povlastice Dubrovačkom arhiepiskopu Tribunu u kojoj imenuje ove eparhije Srbiju, Zahumlje, Travuniju, Ulcinj, Skadar, Drivast i Pilot. Važno je primetiti da se ne spominje Bosna i Bar. Isto tako i papa Aleksandar III potvrdio je povlastice gde se imenuju ove episkopije Zahumlje, Srbija, Travunija, Kotor, Ulcinj, Skadar, Drivast i Pilot i istog dana pismom naredio da se episkopi ulcinjski i barski vrate u poslušnost arhiepiskopu dubrovačkom.
U ovo doba ističe Kaločka arhiepiskopija u Mađarskoj, koja će docnije igrati važnu ulogu i u istoriji Srba. Ona je pod uticajem mađarske državne politike i potpuno se stavila bila njoj na službu.
Pred kraj XII veka obrće se stvar na štetu i Dubrovačke i Barske arhiepiskopije a u korist Splitske. Grgur arhiepiskop barski izjavljuje svoju potčinjenost materi crkvi splitskoj (oko 1180). Kad je Nemanja zauzeo Zetu (1183), želeo je da barska arhiepiskopija bude samostalna, zbog toga i on i brat mu Miroslav vojuju protiv težnje splitske crkve. Miroslav ne dozvoljava u Humu postavljanje novih katoličkih episkopa, Nemanja proteruje barskog arhiepiskopa Grgura koji se potčinio Splitu. Grgur beži u Dubrovnik. Dubrovnik je tada bio pod Normanima (1185-1192). Baš u to vreme Split energično radi na suzbijanju jeresi (bogumilske) te poziva i bosanskog episkopa na sabor, 1185. Sve to pobuđuje papu Klimenta III (1187-1190) da konačno reši spor ovih triju crkava, jamačno i pod uticajem normanskoga kralja Viljema, kao i ugarskog Bele III da Split dobije Bosnu a ostale srpske krajeve Dubrovnik. U tom smislu napiše papa Kliment (25. nov. 1189) pisma Nemanji, Stracimiru i Miroslavu da slušaju dubrovačkog arhiepiskopa da bi on mogao dobro upravljati. Nemanji to nije bilo pravo, on je bio za barsku arhiepiskopiju, ali 1190. on izgubi bitku kod Niša na Moravi, te morade to pitanje odložiti. Nemanja je odstupio s prestola 25. marta 1196. i Vukan dobi Zetu na upravu. Vukan je po ženi bio u srodstvu s papom Inoćentijem III (1198-1216) te poradi kod pape i dobi potvrdu samostalnosti barske arhiepiskopije u celom starom obimu. Na taj način Vukan je uspeo da oduzme od Dubrovnika episkopije koje su bile u njegovoj državi. Godine 1202. počeo je IV krstaški rat i Stevana, (Prvovenčani) raškog župana, svrgnu s prestola brat mu Vukan uz pomoć Mađara. Uslovi za pomoć bili su da Vukan prizna mađarsku vrhovnu vlast a crkvu da potčini Rimu. Kad je Vukan pobedio Stevana papa je u aprilu 1203. preduzeo sve mere da se osigura katolicizmom u Raškoj. Ali crkvu u Raškoj nije poverio Barskoj arhiepiskopiji, nego Kaločkoj. Godine 1204. propada Vizantija, Mlečići za to imali su najviše zasluga te su i najveći deo zemalja vizantijskih sebi prigrabili. Oni zauzeše celu Dalmaciju te Dubrovnik pade pod njihovu vlast. U crkvenom pogledu Dubrovnik je ubuduće morao uzimati arhiepiskopa iz Mletaka. Kad su počeli dolaziti Mlečići za arhiepiskope težili su da prošire svoju vlast na štetu Barske arhiepiskopije. Na taj način obnovi se borba između Bara i Dubrovnika, ali mnogo šireg obima negoli ranije. Oko 1207. arhiepiskop Leonard odlazi u Bar da nasilno uništi samostalnost arhiepiskopije i podvrgne je pod Dubrovnik, ali ga tamo demonstrativno dočekaše i oteraše iz Bara.
Bosna, pak, krajem XII i početkom XIII veka vraća se pod Split, jer je na tome nastojavao i kralj Andrija, pošto mu je išlo u račun da zemlja koju namerava zauzeti bude potčinjena crkvi (Splitu) njegove države.
Međutim, dubrovački arhiepiskop optuži barsku arhiepiskopiju Lateranskom saboru 1215. Sabor odredi komisiju koja nađe da je u pravu Barska arhiepiskopija. Time je skočila vrednost Barskoj arhiepiskopiji, no ona je bila čak pojačana time što Stevan (Prvovenčani) okrene poglede zapadu i papi, te ga papski legat venča 1217. kraljevskom krunom. Dubrovčani, videvši sve ovo, zaćutaše za neko vreme.
Međutim, Bosna izgleda da je u ovo doba jednako menjala gospodare, jer dok je 1207. vidimo pod Splitom, 1222. vidimo da je pod Dubrovnikom i papa Honorije III (1216-1227) prekoreva arhiepiskopa što energičnije ne radi na istrebljenju jeretika. Mađarski, pak, kralj Andrija predaje uskoro zatim Bosnu, So (Tuzlu) i Usoru kaločkom arhiepiskopu. Papa to potvrđuje 1225. godine.
Teške su prilike bile nastale u Srbiji 1234. Radoslav je bio zbačen i pobegao u Dubrovnik i daje razna obećanja Dubrovčanima, ako se vrati na presto. Na presto je bio došao Vladislav. Sveti Sava nezadovoljan, odlazi iz zemlje u sveta mesta. To je bilo dovoljno Dubrovniku da obnovi spor 1234. kod pape Grgura (1227-1241) protiv Bara. Papa odredi komisiju koja, po pregledu dokumenata, reši spor u korist Bara.
Kad je umro papa Grgur 1241. i došao papa Inoćentije III (1243-1254) političke prilike išle su na ruku Dubrovniku te 1247. papa posla pismo Barskoj crkvi da se potčini Dubrovniku. Dubrovački arhiepiskop posla odmah izaslanstvo u Bar (22. marta 1247.) sa izjavom arhiepiskopiji barskoj da se spor raspravi do 15. avgusta. Barska arhiepiskopija nije onda imala arhiepiskopa, jer je raniji bio umro, a sad je trebalo birati novoga. To su dobro znali Dubrovčani te u maju iste 1247. poslaše ponova izaslanstvo sa naređenjem o potčinjenju, i naredbom da ne smeju birati novog arhiepiskopa. Kad je narod razabrao čemu cilja dubrovačko izaslanstvo, počeo se buniti i vikati: „Šta se nas tiče papa? Gospodin, naš kralj Uroš, naš je papa“. Usled rata sa carom Fridrihom koji mu je doneo pobedu pod Parmom (1248), papa je odložio bio rešenje toga spora i zanimljivo je da je 28. avgusta iste 1248. pisao Dubrovčanima da sklope sa Baranima mir. Barani su razumeli to kao popuštanje od strane pape i izaberu odmah za arhiepiskopa Jovana Dominikanca, ali ga papa ne hte da potvrdi. Za jedno tako važno mesto on izabere Jovana de Planto Karpini i posveti ga krajem 1248. Jovan je uspeo kod pape da se stvar uzme u svestrano proučavanje. Posle raznih ispitivanja i dokazivanja u Dubrovniku i Baru umre Karpini te bude posvećen 12. aprila 1253. za barskog arhiepiskopa Gotfrid. Dubrovčani protestvuju izjavljujući da su njihova prava povređena, pape na to ne obraćaju više pažnje. Gotfrid je živeo svega dve godine (1252-1254) pa je posle njegove smrti izabran Lovra (1256) koga je papa Aleksandar IV (1254-1261) posvetio. Kad su Dubrovčani videli da je i Lovra posvećen umirili se i više nisu protestvovali. Međutim, kako je srpska država sve više i više jačala pape nisu imale računa da se dižu protiv tako jake države kao što je bila Srbija pod Milutinom, Dečanskim i Dušanom, to je barski arhiepiskop postao samostalan kao što je i bio.
Prema tome, Barska arhiepiskopija ostaje sa svima svojim eparhijama koje je imala i prvobitno. Bosna ostaje pod Kaločkom arhiepiskopijom.
Eparhije žičke arhiepiskopije – Žička se arhiepiskopija izdvojila iz Ohridske arhiepiskopije. Oblast žičke arhiepiskopije bila je raška episkopija sa gradom Rasom. Ona je obuhvatila bezmalo celu rašku županiju. Okolne episkopije bile su na severu Beograd i Braničevo;[4] na istoku Niš; na jugu Lipljan i Prizren; na zapadu su bile katoličke episkopije potčinjene barskoj arhiepiskopiji. Prema tome, raška episkopija uzima se da je zahvatila severozapadni deo Balkanskog poluostrva u svima tačkama gde se dodiruje pravoslavna crkva sa rimokatoličkom.
Da je Raška episkopija odista bila vrlo velika vidi se po tome što je car Vasilije II dao patrijarhu Jovanu Beograd i Braničevo sa Nišom, Skopljem i Velbuždom još u prvoj povelji, ali Raška arhiepiskopija dolazi tek u drugoj povelji. Jamačno da su ovde igrali ulogu više politički nego crkveni razlozi, tek glavno je da car Vasilije II teško se rastao sa Raškom arhiepiskopijom, gde se svakojako nije računalo samo na Ras i okolinu, već na Bosnu, Hum a možda i Trebinje s Neretvom.
Sveti Sava je osnovao arhiepiskopiju u političkim granicama kraljevine Stevana Prvovenčanoga, koje su sačinjavale oblasti Zeta, Hum i Raška. Kao što smo napred kazali Sveti Sava osnovao je sedam novih episkopija: u Toplici, Arilju, Dabru, Budimlju, Hvosnu, Zeti, Humu; u Rasu je već postojala episkopija a tako isto i u Prizrenu. Prema tome bilo je svega devet episkopija. Episkopije su bile smeštene po manastirima Toplička u manastiru Svetog Nikole; Moravička u manastiru Svetog Ahileja, današnjem Arilju; Dabro bosanska u Dabru u manastiru Svetog Nikole na donjem Limu; Budimljanska u Budimlju u manastiru i Svetog Đorća (Đurđevi Stubovi); Hvosnu u manastiru Svete Bogorodice – mala Studenica. Episkopija Zetska osnovana je na Prevlaci na ostrvu Stradiota kod Kotora u manastiru Svetog Arhangela Mihajla. U Zahumlju na poluostrvu Pelješcu kod Stona u manastiru Svete Bogorodice, gde je bilo i sedište humskih kneževa. Oko polovine XIII veka stolica humskog župana bila je preneta u unutrašnjost Huma za uprave Bogdana sina Andrijina a unuka Miroslavljevog. Uskoro posle toga za vlade Stevana Dečanskog tadašnji episkop Stevan dobi od kralja na uživanje manastir Svetog Petra i Pavla na Limu. Ova se episkopija u poznijim spomenicima naziva Limska. Ona je premeštena zbog toga što je car Dušan 1334. ustupio Ston Dubrovčanima uz stalan godišnji danak a kaluđere preselio u Jerusalim u srpski manastir Svetog Aranđela. Dubrovčani su na mesto njihovo doveli franjevce koji su i danas tamo. Raška u manastiru Svetog Petra i Pavla i Prizrenska episkopija ostale su u mestima gde su i bile.
Zanimljivo je znati šta je bilo sa episkopijama u Braničevu, Beogradu i Sremu. U polovini XI veka one se ne spominju u spiskovima ohridske arhiepiskopije, ali isto tako ni srpski spomenici o njima zadugo ništa ne govore. Najverovatnija pretpostavka može biti u tome da je Srem potpavši pod Mađarsku izgubio pravoslavnog episkopa a isto tako i Beograd s Mačvom, jer i on beše pod Mađarima. Što se tiče Braničeva tamo u drugoj polovini XIII i početkom XIV veka nalazimo braću Drmana i Kudelina – Kumane – koje je proterao kralj Dragutin i onda je Braničevo potpalo pod Srbiju.
U zapisima nalazimo da je za vreme kralja Milutina bilo 14 eparhija. Kako je ranije bilo 9, to nije teško odgonetati koje su bile 5 novih, preuređene za vreme arhiepiskopa Jevstatija II. Najprirodnije je uzeti one koje su postojale i ranije a sada su bile u Milutinovoj državi, to su: Lipljanska,[5] Skopska, Niška, Velbužd i verovatno Strumica (Štip, Pijanec i dr).
Ali ako uzmemo u obzir i Dragutinovu državu, gde je bio Beograd s Mačvom kao i Braničevo, to možemo učiniti verovatnom pretpostavku da je on obnovio braničevsku episkopiju. U njegovo vreme pominje se pravoslavna episkopija u Bosni, u zemljama u kojima je on vladao, sa episkopom Vasilijem, ali gde je ta episkopija bila ne zna se tačno, misli se da je od nje Zvornička ili Donjo-Tuzlanska. Dragutin beše udao svoju kćer Jelisavetu za bosanskog bana Stevana Kotromana. Kotromanov sin Stevan Kotromanović beše vere pravoslavne, te se na taj način ojača pravoslavlje tako da se kralj Tvrtko krunisao u pravoslavnom manastiru Mileševu i tada Dabarska episkopija potpade pod Bosnu (1374) i bi proglašena za bosansku i zvanično.
No sem ovih episkopija u drugoj polovini XIII veka pominju se Planska u pljevaljskom pomeniku i Ibarska. Plana je bila trgovačko mesto na desnoj obali Ibra kod Ušća Studenice u Ibar. U pomeniku se pominju i nekoliko episkopa. Druga episkopija koja se pominje jeste Ibarska. Ne zna se za sada ništa podrobnije o ovoj episkopiji već se misli da je to ta ista planska koju su neki zvali po varoši Plani Planska a drugi po reci Ibru Ibarska. Treća episkopija koja se pominje pred kraj XIII veka jeste Mačvanska. Ona je dobila svoje ime po Mačvi i prema tome najverovatnije je da je nju osnovao kralj Dragutin koji je rezidovao u Mačvi, u Debrcu. Teško je reći da li je episkopija bila baš u Debrcu ili u kom okolnom manastiru, ali svakojako da je morala biti gde god u Mačvi. Kao četvrtu mogli bismo uzeti Braničevsku koja je takođe ranije postojala, ali za vreme najezde Kumana prestala da postoji, pa je sada bila obnovljena.
Za vlade Stevana Dečanskog država se nije širila do jedino što je Dečanski zavladao Velbuždom te je u tom pravcu proširena i arhiepiskopija.
Za vreme cara Dušana državne granice išle su na jug do Egejskog mora i Korintskog zaliva. Iz istorije znamo da je Dušan osvojivši Ohrid ostavio Ohridsku arhiepiskopiju na miru; no za to pokušao je da potčini neke makedonske i tesalijske eparhije pod Peć, iz toga se i izrodila poznata nam anatema.
Pećka patrijaršija proglašena je 1346, godine u njen sastav ušle su samo eparhije ranije srpske arhiepiskopije i makedonske sa tesalijskom. Reorganizacija je izvršena na taj način što su važnije episkopije proglašene mitropolijama, te je svaka mitropolija dobila po nekoliko episkopija. Do sada se ne znaju tačno koje su episkopije pripale kojoj mitropoliji, ali zna se da su bile ove mitropolije u Zeti, Skoplju, Prizrenu i Rasu. U Makedoniji, u Seru, ostalo je kao i ranije isto tako i u Tesaliji.
Ne zna se tačno kako je izvršeno razgraničenje između Ohridske arhiepiskopije i Pećke patrijaršije, ali izgleda da je Veles i Debar ostao Ohridu a Skoplje i Tetovo – Peći. Za Strumicu se ne zna tačno da li je vraćena Ohridu, no ovde se javlja nova episkopija zletovska, koja je pripala Peći.
Kad je nastala turska najezda južne episkopije bile su ubrzo izgubljene. Makedonske episkopije sa Serom sam je Uglješa ustupio Carigradu 1368. Tesalijske jamačno da su otpale odmah po smrti Dušanovoj. Ali kako su Turci ubrzo zauzeli Ohrid to su ohridski arhiepiskopi uspeli vrlo rano da urede odnose sa Turcima, te kako bi Turci koju oblast potčinili pod svoju vlast, tako ju je Ohrid pokoravao u crkvenom pogledu pod svoju vlast. Pećka patrijaršija, kao što smo kazali, premestila je sedište prvo u Žiču (1382), a posle u Beograd i Smederevo. Kad je palo Smederevo sve su eparhije već bile pod Ohridom. Na taj način ukidanje Pećke patrijaršije došlo je kao posledica političke propasti srednjovekovne Srbije.
Pravoslavne eparhije u Bosni – Bosna je, kao što nam je poznato, bila pod Vizantijom bezmalo do kraja XII veka; prema tome, tamo je nesumnjivo preovlađivalo pravoslavlje. Isto tako smatra se kao pouzdano da je bogosluženje bilo na slovenskom jeziku još od učenika Kirila i Metodija koji su se bili razišli na sve strane.
Sudeći po povelji cara Vasilija II datoj patrijarhu Jovanu Bosna je u pogledu crkvene jurisdikcije potpadala pod Rašku, jer se bosanska eparhija ne spominje. Vlast splitskog arhiepiskopa prostirala se samo na zapadne krajeve koji su neposredno uz Dalmaciju, a najdalje do Duvna.
Kad je sveti Sava osnovao srpsku arhiepiskopiju ne znamo šta je bilo sa Bosnom. Pretpostavlja se da je stanovništvo još za vreme Kulina prešlo najvećim delom u bogumile,[6] a oni koji su ostali verni pravoslavlju snabdevali se sveštenicima iz pograničnih srpskih episkopija humske, dabarske i ariljske.
U XIII veku, kao što smo rekli, vodi se užasna borba između bogumila i katolika. Izgleda da je narod sav bio prešao u bogumile, te je malo bilo i pravoslavnih i katola. Katolici su vodili ratove hoteći na silu da nametnu katolicizam, ali i pored sviju napora katolički vladika nije se mogao održati u Bosni, već je morao svoju stolicu između 1240-1252. godine da premesti u Đakovo u Slavoniju gde je ona ostala do 1340. godine.
Za vlade kralja Dragutina Bosnom (1283-1316) u krajevima gde je on vladao So (Tuzla) i Usora pominju se pravoslavni kao i pravoslavni vladika Vasilije, no gde mu je bila stolica i koje su tačno oblasti bile pod njegovom upravom ne zna se. Njegov zet Stevan Kotroman vladao je Gornjom (planinskom) Bosnom a njegov unuk Stevan Kotromanović (1322-1353) zna se da je bio pravoslavni i vladao skoro celom Bosnom. To nam daje pravo zaključiti da je pravoslavnih bilo po celoj Bosni. Kralj Tvrtko je (1353-1391) izjavljivao da je katolik kad je to moralo biti; pred bogumilima bio je bogumil a pred pravoslavnima pravoslavni. Za nas je važan fakt da se krunisao u Mileševu – pravoslavnom manastiru, (1377) i spomenici beleže da je proširio vlast debarskog episkopa nad celom Bosnom. Debarski episkop uskoro zatim (po spomenicima) nosi titulu mitropolita i stanuje izvesno vreme u Mileševu u XV veku pa je za vlade Turaka premeštena rezidencija u unutrašnjost Bosne.
Kad su katolici otpočeli poslednja strašna gonjenja protivu bogumila (1451-1455) ogromne mase bogumila (oko 40.000 vojnika) prebegli su Turcima i pod turskom zastavom pošli su da se osvete katolicima; katolici, pak, znajući kakve su strahote činili sa bogumilima znali su šta ih čeka, te nisu ni smeli dočekati Turke i bogumile, već su izbegli i tako se Bosna namah očisti od katolika. Njihova su mesta mahom zauzeli pravoslavni sa Kosova i drugih krajeva, a bogumili, mahom vlastela i oni čija imanja behu katolici konfiskovali, moradoše preći u islam; prost narod mahom se vrati pravoslavlju te tako uskoro posle turske najezde nestade bogumila u Bosni, a broj katolika bi sveden na najmanju meru.
Katoličke eparhije u Bosni – U ranijem članku Katoličke eparhije mi smo opširnije govorili o svima eparhijama pa i o Bosni. U aktu kojim je papa obnovio Dukljansko-barsku episkopiju 1067. godine pominje se Bosna s Trebinjem. Ali dok u maloj Duklji ustanovljavaju se nekih osam eparhija, cela Bosna nekoliko puta veća od Prevalisa i Duklje, predstavlja sobom samo jednu episkopiju. Ovo jasno dokazuje da je katolika bilo vrlo malo u Bosni a to potvrđuje i sam čin oduzimanja bosanske eparhije od Splita i davanje Baru. Mora se pretpostaviti da je papa računao na to da će Bar energičnije raditi na širenju katolicizma u Bosni.
Godine 1158. papa Adrijan potvrđuje povlastice dubrovačkom arhiepiskopu i imenuje mnoge barske eparhije koje je Dubrovnik bio preoteo od Bara, ali ne pominje Bosnu. Ali godine 1198. papa Celestin po želji Mađara potvrđuje Splitu pravo na Bosnu, koja je imala da se oduzme od Dubrovnika. Kralj Andrija potvrdio je to pravo 1207. godine.
Za sve ovo vreme katolici imaju svega jednu episkopiju sa sedištem u Vrh-Bosni a docnije u Kreševu (zapadno od Sarajeva).[7]
Kad je bio zbačen od bogumila Kulinov sin Stevan, kao nepouzdan, i namešten za bana Ninoslav (1232-1250) odani bogumil, hrvatski knez Koloman otpoče uz pripomoć pape Grigorija IX i mađarskog kralja rat protiv Bosne (bogumila) 1232. godine. Tom prilikom otkrilo se da bogumila u Bosni ima toliko mnogo da je u bogumile prešao čak i katolički episkop (kako je objašnjeno ex siimpicitate). Dalje se utvrdilo da je za ovo znao i dubrovački episkop pod čijom je jurisdikcijom bila Bosna, pa je prećutao. Zbog toga papa naredi da se oduzme bosanska crkva od Dubrovnika i preda kaločkom arhiepiskopu. Znamo da je Ninoslav pred Kolomanom pristao da pređe u katoličanstvo, te je Koloman povukao svoju vojsku, ali čim je prešla opasnost odmah se vrati bogumilstvu zbog čega je otpočeo nov krstaški rat od 1234. do 1238. godine, koji je vodio kaločki arhiepiskop. Za vreme toga rata bude ubijen 1238. godine episkop Jovan Tevtonik, dominikanac i papa naimenova Ponzu, opet dominikanca. Kao što znamo uz krstaše pristao je bosanski knez Sebislav (Usora) te su ovi održali pobedu. Ali Ponza nije bio siguran u svojoj rezidenciji od bogumila u Kreševu, te premesti stolicu u Brdo (danas Blažuj nedaleko od Sarajeva), no i ovde se bojao bogumila, pa je premesti u Ćakovo u Slavoniju.
Rezultat ovoga rata bio je da su pored franjevaca došli u Bosnu radi ugušivanja bogumilstva i dominikanci.
No 1241. godine imamo najezdu Tatara. Bogumili iskoristiše ovu priliku te odbaciše katolicizam i vratiše se opet bogumilstvu. Kad se stanje popravi i Mađari urediše svoje stvari, odmah dođe na red Bosna i bogumili. Još 1245. godine kaločki arhiepiskop pokreće pitanje o ponovnom krstaškom ratu protiv bogumila pod uslovom da se Bosna konačno potčini pod kaločku arhiepiskopiju. Papa pristaje na sve uslove kao i to da se imanja jeretika konfiskuju i razdele revnosnim katolicima (30. januara 1247. godine) Bela IV skupi vojsku i 1247. godine zauze Bosnu. Kad ban Ninoslav vide da je Mađarima bogumilstvo samo maska, obrati se on neposredno papi 1248. godine sa izjavom da je on dobar katolik i ceo narod želi da pređe u katoličanstvo. Papa se time zadovoljio te nastade kratko vreme mir u Bosni, do smrti Ninoslavljeve 1250. godine.
Kao što smo kazali, ovo je dalo povoda papi da dozvoli upotrebu slovenskog jezika u Bosni, Istri i Senju 1248. godine.
Po smrti Ninoslav Bela IV konačno zauze Bosnu 1254. godine i podeli je na Vrh-Bosnu i Bosnu (Usoru i So) gde postavi mađarsku vlastelu. Bogumili ostadoše više u Vrh-Bosni.
Za vreme kralja Dragutina (1283-1316) uzima se da je u predelima gde je on vladao So i Usora širilo se pravoslavlje. Po narodnom predanju on je podigao manastir Paraću „viš’ Zvornika Spreči na izvoru“ i manastir Raču „ukraj Drine“. Njegovoj ženi Katarini pripisuje se podizanje manastira Tronoše kraj Loznice. No on je gonio bogumile i radi toga obraćao se papi. Zbog toga neki drže da je prešao u katoličanstvo.[8]
Verovatno da je ovo Dragutin činio iz političkih razloga, naročito što je bio u zemlji gde se lako verom prevrtalo, i pod mađarskim suverenitetom, a u Mađarskoj je carovao katolicizam, ali nesumnjivo je da je on bio u duši pravoslavni i kao taki završio život svoj. Uostalom i tradicija ne bi pripisivala tolike manastire Dragutinu Papraća, Rača, Dabar, Lomnica u Birču (hram Sveti Đorđe), ni njegovoj ženi Katarini manastir Tronošu kod Loznice i njegovim sinovima manastir Tamna (Sveta Trojica) u Bosni na Drini.
Mi smo napred kazali o sporu koji je vođen između franciškanaca i dominikanaca[9] (1327-1336) za vlade Stevana Kotromanovića (1322-1353). Taj spor je pomogao bogumilima i naudio katolicizmu. Za istoriju crkve važan je još i po tome što se papa pobojao da i biskupi po primeru kneževa ne stanu prelaziti iz vere u veru, te je rešio da ubuduće nove biskupe naznačava samo papa. Tada je vraćena i stolica biskupska iz Đakova u Duvno 1340. godine.
Za vlade Stevana Kotromanovića (1322-1353), papa Benedikt XII beše ga okrivljivao da štiti bogumile. Knez hrvatski Neljepić ponudi usluge papi te stvar dođe do rata koji je trajao od 1337-1340. godine. Tada je ban Stevan bio prinuđen, da bi spasao presto, da primi katoličanstvo. Važno je napomenuti i diplomatsku okretnost Stevanovu što kad su katolici tražili gonjenje bogumila, on je odgovorio da to ne treba činiti, jer će oni pozvati u pomoć „šizmatike“ (cara Dušana). Te tako do većeg gonjenja ovoga puta nije došlo.
Docnije broj eparhija bio je uvećan. Borbe, pak, između bogumila i katolika bile su užasne i došle glave samoj Bosni.
Bogumili – Mi smo o bogumilima dosta govorili. Znamo da bogumilstvo u Bosni počinje sa Kulinom banom koji ga je usvojio iz čisto političkog razloga, da spase zemlju od uticaja Carigrada i Rima. No on je imao nezgodne susede. Mađari su hteli da zauzmu Bosnu i kad je ojačalo bogumilstvo papi počinju da idu tužbe protivu bogumila inspirisane redovno od mađarske strane, a papa poziva u pomoć mađarske kraljeve da istrebe jeretike.
Prva tužba papi došla je od Vukana sina Nemanjinog, no Kulin izjavi da je on katolik te se spase; 1221. godine poslao je papa svoga izaslanika (Akoncijusa) u Split kod arhiepiskopa da pokrene krstaški rat protiv bogumila, no uskoro papski izaslanik umre i od pohoda ne bi ništa. Sada se stavlja na čelo kaločki arhiepiskop koji 1225. godine izjavljuje da će o svom trošku povesti krstaški rat pod uslovom da mu se potčini Bosna u crkvenom pogledu, ali on u tome ne uspeva i tek kada bi svrgnut ban Stevan (1204-1232) i dođe ban Ninoslav (1232-1350) otpočinje rat protiv Bosne. Prvo pođe Koloman hrvatski knez 1232. godine, Ninoslav daje izjavu da je katolik, Koloman vraća vojsku, ali uskoro uvide da je ta izjava lažna, te otpoče nov krstaški rat koji je trajao od 1234-1238. godine. Najezda Tatara prekida za kratko vreme borbu pa se 1245. godine opet javlja kaločki arhiepiskop. Ali, kao što smo kazali, Ninoslav izjavi 1248. godine da je on katolik i da ceo narod želi da pređe u katolicizam, te do rata ne dođe. Nov pohod imamo za vlade Stevana Kotromanovića kad je protiv njega pošao knez Neljepić između 1337-1340. godine. Ban Kotromanović videći se na nevolji primi katoličanstvo (misli se prividno), jer kad je trebalo goniti bogumile izjavi da to ne treba činiti, jer će oni pozvati u pomoć „šizmatike“ (cara Dušana). Kralj Tvrtko, kao što znamo, umeo je da bude i bogumil i katolik i krunisao se u pravoslavnom manastiru Mileševu. Najzad papa je 26. aprila 1450. godine zahtevao od kralja Tomaša da istrebi bogumile; kad on to otpoče, planu verski rat i nastade jedno užasno ubijanje i pljačkanje. Kolo su vodili franjevci sa svojim vođom Francisko de Lara. Kad videše bogumili da ne mogu odoleti katolicima priđoše Turcima i pod njihovom zastavom oko 40.000 dođoše da se osvete katolicima 1463. godine.
Tako propade Bosna zahvaljujući papi i franjevcima.
Ovde je zgodno da ponovimo da je bogumilstvo u Bosni bilo toliko reformisano da je ono tamo predstavljalo sobom državotvornu ustanovu. Njemu pristupa Kulin ban i mnogi drugi vladaoci, dvorjani i vlastela. Ono ima svoju jerarhiju na čelu koje stoji ded (episkop). Njegovi su saradnici gost, strojnik (učitelj, sveštenik), kojih je bilo 12 (po nekima 21). Najstariji među njima zvao se gost ili starac i obično se smatrao kao zastupnik i naslednik dede.
Gde je bila u početku stolica dede ne zna se tačno, misli se da je bila u Kreševu. Za vlade, pak, Stevana Kotromanovića ona je bila premeštena u mesto Glasnici, okrug sarajevski, u XV veku bila je premeštena u Janići (Janj).
Bogumili u Bosni imali su i hramove što je protivno prvobitnom bogumilstvu. To se vidi iz jednog papskog rešenja iz 1446. godine da bogumili ne smeju ni stare hramove opravljati, ni nove zidati.
Zanimljiv je odnos i papa i srpskih vladara prema bogumilstvu. Dok su pape bile i suviše netolerantne (netrepeljive) prema bogumilima, istrebljivali ih nemilosrdno organizujući inkviziciju protivu njih, dotle su ih srpski vladari smatrali kao jednu religiju koja postoji i sa kojim se faktom treba izmiriti. Tako npr. kralj Milutin prilikom svog bavljenja u Kotoru primio je zajedno pravoslavne episkope, Zete i Huma, katoličkog biskupa iz Kotora i bosanskoga dedu. Godine 1305. kralj Milutin je održao savet u Kotoru u kome pored pravoslavnih episkopa i katoličkih biskupa sedi i bosanski ded. Car Dušan je takođe bio raspoložen prema bogumilima i sa njima pregovarao kad je Stevan Kotromanović pristupio papi.
Važnije eparhije u drugim krajevima – Za nas je nesumnjivo najzanimljivije pitanje šta je bilo sa episkopijom u Zeti. Kao što znamo ona je bila osnovana 1219. godine na ostrvcu Stradioti u Kotorskom zalivu, sa stolicom u manastiru Svetog Arhanđela. Tu je proglašena za mitropoliju 1346. godine. Tu je i ostala sve do kraja XIV ili početkom XV veka kada je nalazimo u Krajini u crkvi Svete Bogorodice (3 č. zapadno od Skadra). Kad je Ivan Crnojević premestio prestonicu na Cetinje, onda je tamo ozidao i manastir Svete Bogorodice, gde je premestio i stolicu zetskog mitropolita. U cetinjskom manastiru osnovana je prva srpska štamparija 1493. godine.[10]
O humskoj episkopiji mi smo već govorili da je bila na poluostrvu Pelješcu kod grada Stona koji je ranije bio nešto južnije. Episkopija je bila u manastiru Svete Bogorodice. Ne zna se tačno vreme dokle je bila tamo episkopija, ali za vlade kralja Dušana, a po nekima još Dečanskog ova je episkopija već bila premeštena u Miroslavljev manastir Svetog Petra i Pavla na Limu (danas džamija u varoši Bijelo Polje). Episkop je i dalje zadržao titulu humsku, ali se negde zove i limski. Imanje Svete Bogorodice na Stonu pripalo je manastiru Svetog Petra i Pavla a Dubrovčani su otkupili od Dušana imanje i pokatoličili manastir Svete Bogorodice. Manastir Svetog Petra i Pavla služio je u srednjem veku kao karavanska stanica Dubrovčanima, te se oko njega docnije obrazovala varoš Belo Polje.
Ariljska episkopija. Misli se da je crkva Svetog Ahilija potiče iz doba cara Samuila što je i bio razlog da se u njoj postavi episkopija. Manastir je obnovio kralj Dragutin i tamo je sačuvana njegova slika. U manastiru je sahranjen Dragutinov sin Urošic. Opustio je u XVI veku. Oko manastira ponikla je varoš Arilje.
Sremska episkopija takođe je za nas od velikog interesa, ali i o njoj nemamo pouzdanih podataka. Znamo da se rad Ćirila i Metodija razvio u Panoniji. Deo Donje Panonije je Srem. Iz povelje cara Vasilija II znamo da je Sremska episkopija potpala pod Ohrid. Veličinu njenu u to doba ne znamo najtačnije, ali kao da je obuhvatala na severu Bačku, na istoku išla do granice vidinske episkopije, a na zapadu su granice nepoznate. Docnije nalazimo da je potpadala pod Carigradsku patrijaršiju. U Sremu je najčuvenija bila crkva Svetog Dimitrija po kojoj je dobio svoje ime grad Mitrovica.[11] Kako je Srem u to vreme bio naseljen najviše Srbima to je više neverovatno da je u toku od X-XIV veka u Sremu preovlađivao slovenski jezik. Iz papskih pisama u XIII i XIV veku vidimo gde se oni žale mađarskim kraljevima da u njihovoj državi ima mnogo više grčkih (pravoslavnih) manastira, nego latinskih. Kako su ti krajevi bili rano potpali pod mađarsku upravu, a Mađari su od Svetog Stevana (1038) priznali katolicizam kao državnu veru, to je pravoslavlje suzbijano ali vrlo sporo, jer tek 1229. godine osnovana je prva katolička episkopija u Sremu sa zadatkom da se Sloveni i Grci obrate latinskom kultu i poslušnosti rimskoj crkvi; međutim u XIV veku nalazimo još uvek pravoslavnih. Invazija Turaka učinila je izvesna pomeranja te su pravoslavni sa Balkana prešli u Srem, Banat, Slavoniju i Bačku. Na taj način Srem nikada nije bio bez pravoslavnih poklonika.
U povelji cara Vasilija II pominje se i Beograd, Kako su Beograd i okolinu naseljavali Srbi, to znači da je eparhija bila pravoslavna. Beograd se predao Mađarima 1073. godine. Od toga vremena on je stalno u rukama Mađara do kralja Dragutina (1282-1316) kad ga je dobio na upravu. Tada se i pominje velika mitropolitska saborna crkva Uspenja Bogorodice i u njoj ikona apostola Luke. Beograd je bio preoteo car Dušan, ali su ga Mađari povratili odmah po smrti njegovoj. Za vreme Despota Stevana Visokog Beograd je bio prestonica njegova i tada se pominje opet manastir Uspenje Bogorodice i mošti Svete Petke koje je Milica izmolila od Bajazita i prenela iz Vidina u Srbiju.
I Braničevska episkopija pominje se u povelji Vasilija II, ali nemamo nikakvih podataka ni gde je bila stolica, niti druge pojedinosti. Na saboru 1315. godine pominje se braničevski i mačvanski episkop, no gde su im bile rezidencije ne zna se. Tek docnije u XIV veku, Sinajit Gligorije Mlađi osnovao je manastir Vavedenje, danas poznati Gornjak, u kome se misli da je bila mitropolija.
Verska trpeljivost u srednjem veku – Mi smo videli da se religiozna borba vodila između istoka (pravoslavlja) i zapada (katoličanstva). Srbi i Hrvati nalazeći se na sredokraći po sili političkih prilika od VII pa do XIII veka prilazili su čas istoku čas zapadu.
Od XIII veka Srbi se potpuno opredeljuju za pravoslavlje a Hrvati se još u X veku konačno opredelili za katoličanstvo. Polazeći sa gledišta da svačije religiozno ubeđenje treba poštovati, Srbi za sve vreme držali se veoma trpeljivo (tolerantno) prema katolicima, dok to ne vidimo na strani katolika osobito u predelima gde je politička vlast bila u rukama katolika. Od razdeljenja crkava 1054. godine oni su nas oglasili „šizmaticima“ i stalno nas gonili čim bi bili u vlasti ili u većini.
Kao primer da uzmemo ovaj slučaj. U Baru (talijanskom) nalaze se po predanju mošti Svetog Nikole. Tamo je crkva u rukama rimokatolika, ali bez obzira na to naši su vladaoci činili bogate priloge toj crkvi. Iz zapisa vidimo da su priloge davali Nemanja, kraljica Jelena žena Uroševa, Dragutin, Milutin (načinio srebrni oltar za podzemnu kapelu), Dečanski, Dušan (na dan krunisanja podario 200 dukata godišnjeg priloga od dubrovačkog danka) i drugi.
Drugi slučaj: Kotorska episkopija sa crkvom Svetog Trifuna bila je potčinjena još u XII veku barskom arhiepiskopu u Apuliji (Italija) i kad je došao Kotor pod srpsku vlast Srbi to nisu kvarili, već su dozvolili kotorskom episkopu da proširi svoje granice na sve latinske parohijske crkve i manastire razbacane po celoj državi (mahom rudarske kolonije Sasa i dubrovački trgovi).
Sem toga srpski vladaoci izlazili su uvek na susret molbama katoličkih sveštenika i kaluđera. Tako znamo da je župan raški Desa (1161-1165) poklonio ostrvo Mljet benediktincima, te su tamo osnovali svoju opatiju. Nemanja je pored Bara slao i svoje priloge crkvi Svetog Petra u Rimu. Prvovenčani je podigao zvonaru uz katoličku crkvu Svetog Trifuna u Kotoru i obnovio crkvu Svete Gospe u Kotoru; kralj Milutin je sa svojom majkom Jelenom obnovio katolički manastir Svetog Srđa i Vakha na Bojani. Isto tako mnogobrojni su pokloni srpskih vladara katoličkim crkvama. Jedini slučaj religiozne netrpeljivosti pokazao je trenutno car Dušan što saznavši što su Mađari radili sa pravoslavnima kad su napali na severnu granicu, naredio je represalije prema katolicima.
Međutim, katolici ne znaju za religioznu trpeljivost, ko nije katolik ne treba da postoji; sredstva se ne biraju. Iako je Hristos učio ljubi i neprijatelje svoje, za papu i njegove kaluđere hrišćansko milosrđe za „šizmatike“ ne postoji. Oni su učinili prvi napad na slovenski jezik i iskorenjivali ga nemilosrdno; kad su u tome uspeli, odmah posle toga napali su na slovenske sveštenike koji su nosili bradu i brkove, i nisu imali mira dok ih nisu takođe iskorenili u Primorju.
Etape njihovog širenja uglavnom počinju od Zete. Kad su darovali krunu Mihajlu 1077. godine preuzeli su svu crkvenu vlast i za kratko vreme uništili su sav rad i svu književnost pravoslavnu na slovenskom jeziku koja je tamo bila još od pre kneza Vladimira. Razume se da je i otpor Srba bio silan, ali i gonjenje papa i katolika nije prestajalo što se može videti po tome da je na saboru u Baru 1199. godine doneto rešenje da se sveštenici moraju brijati, nositi tonzuru i ne smeju se ženiti.
Kad im je Stevan Prvovenčani po molbi svoje žene Ane poklonio na Pelješcu Janinu, Popovu Luku, crkve Svetog Stevana i Svetog Đurđa, u Stonu crkvu Svetog Nikole, crkvu u Rijeci (blizu Dubrovnika) i u Žrnavici (Majkov) pod uslovom da tamo i dalje ostane slovenski jezik, oni su to obećali, ali od toga obećanja nije bilo ništa. Uskoro su zaveli latinštinu.
Kad je Dušan ustupio Ston Dubrovčanima prva im je briga bila da proteraju iz Stona pravoslavne kaluđere i sveštenike.
Kad su Dubrovčani zauzeli Konavlje, narod je morao na silu da primi katoličanstvo; kad su Mlečići zauzeli kotorsko primorje 1455. godine naredili su da se pravoslavni kaluđeri sveštenici prognaju iz celog primorja pa čak i sa ostrva Straditiona gde je Sveti Sava bio osnovao episkopiju zetsku.
No vrhunac njihove religiozne netrpeljivosti pokazuje Bosna gde su upropastili jednu celu zemlju i jedan ceo narod od preko miliona duša.
Zanimljivo je znati način postupanja rimskih papa prilikom prevođenja u katoličanstvo. Tako kad su Turci zagrozili Vizantiji, carevi njini kome drugom da se obrate za pomoć, već hrišćanskim narodima u Evropi a na prvom mestu papi, držeći da pape još uvek imaju onaj isti uticaj kakav su imali za vreme krstaških ratova. Pape umesto da osete nevolju Vizantije na koju ide najezda jednog divljeg naroda koji je rušio i uništavao svaku kulturu, nalaze da je sad zgodan trenutak da se istočna crkva (pravoslavna) potčini papi. Pa iako svesna da ne može dati nikakvu pomoć, jer se političke prilike behu izmenile, oni stavljaju uslov da se prvo primi unija i istočna crkva potčini papi, pa tek posle da vidimo da li možemo i koliko možemo da pomognemo. Vizantijski carevi našavši se na nevolji čak su i potpisivali uniju, ali kad su videli da od pomoći nema ništa, okretali su se na drugu stranu radi pomoći.
Opasnost od Turaka nagnala je cara Dušana da se obrati papi za pomoć. Papa je i njemu stavio uslov da potčini srpsku crkvu pod Rim. Papa je primio ovaj Dušanov predlog i mesto da osigura prvo pitanje pomoći, a on se postarao da osigura prvo potčinjenje srpske crkve pod Rim. U tom cilju papa je odmah poslao legate da urede rimokatoličke stvari u Srbiji. Legati su stigli 1335. godine ali behu hladno dočekani te se i pregovori prekinuše.[12]
Opasnost od Turaka prinudila je Đurđa Brankovića da se obrati papi s molbom da papa uzme inicijativu za jedan savez (krstaški rat) protiv Turaka. Pape su najradije davali obećanja, ali su već bili nemoćni da vode krstaške ratove, no iako svesni svoje nemoći zgodno su umeli da upotrebe svaku priliku da potčine istočnu crkvu pod svoju vlast. Kad je Đurađ Branković u Beču pregovarao sa kardinalom Kapistratom za hrišćanski savez protivu Turaka, ovaj je od Đurđa tražio da prvo primi uniju sa celim narodom pa posle papa da se zauzme za savez. Đurađ mu je na to odgovorio: „Ja sam prevalio 90. godinu i svagda sam bio veran zakonu svojih predaka. Moj narod veruje da sam ja mudar, ali da sreće nemam, a kad bi to učinio mogao bi moj narod pomisliti da sam u starosti pameću pomerio. Zato volim u bedi umreti, nego napustiti veru praotaca“.
Unija[13] – Da kažemo nekoliko reči o uniji.
Pokušaji počinju još od Manojla Komnena (1143-1180), ali najozbiljniji je bio za vlade Mihajla Paleologa (1261-1281). On je bio srušio latinsko carstvo. Balduin II, poslednji latinski car ode na zapad da traži pomoć da bi se vratio na presto. Mihajlo Paleolog da bi oslabio oduševljenje kod katolika za obnavljanje latinskog carstva napiše pismo papi da treba da se crkve izmire i da pristaje da prizna papu kao vrhovnog crkvenog starešinu. Papa Grigorije X predloži caru Mihajlu da se sazove vaseljenski sabor u Lionu na kome se trebale ujediniti crkve (unija). Kad je car saopštio to patrijarhu, ovaj odbije pristanak zbog čega bude uklonjen u manastir. Car pošalje izaslanike u Lion sa pismom od cara, sveštenstva i naroda u kome car izražava svoju potčinjenost papi. Izaslanstvo položi zakletvu da priznaje rimsko, papsko, starešinstvo i dr. Kad se izaslanici vrate narod se uzbuni a naročito sveštenstvo. Car se nađe u neprilici te otpočne mučenje i bacanje u tamnice. Kad papa Martin IV doznade da je unija odbačena, anatemiše cara Mihajla, car se onda razljuti i zapovedi da se papa više ne spominje po grčkim crkvama. Onda Karlo Anžujski udari s vojskom ali bez uspeha (1282). Mihajlo uskoro umre a njegov sin Andronik II odbaci uniju na saboru u Carigradu 1283. godine. Dotadanji patrijarh Jovan Vek bude zbačen i nov izabran.
Za nas Srbe Lionski sabor značajan je zbog toga što su na njemu Paleologovi izaslanici optuživali Srpsku crkvu da se samovoljno otrgla od vlasti ohridskog arhiepiskopa i zahtevali da se ponova vrati. Račun im je bio taj da podvrgnu Srpsku crkvu pod Ohrid, a kako je Ohrid stajao pod jakim uticajem Grka to bi lakše išlo sa potčinjavanjem Srpske crkve.
Lionski sabor pape su smatrale kao veliki uspeh i pored njegovih žalosnih posledica te čim bi se od vizantijskih careva obratio za pomoć, prvi je uslov bio: unija. Tako kad se Andronik III (1328-1341) beše obratio papi Benediktu VII ovaj je zahtevao priznanje unije. Isti uslovi postavljeni su Jovanu V Paleologu (1341-1391), Manojlu II (1391-1425) i Jovanu VI Paleologu (1425-1448). Za vreme ovog poslednjeg bio je poznati sabor za uniju u Feraru 1438. godine premešten posle, zbog kuge u Florenciju. Tu su učestvovali car, patrijarh Josif II, oko 20 arhiepiskopa i episkopa i oko 700 grčkih predstavnika iz sveštenstva i mirjana. Sastavljen je bio i akt sa filiokve i papskim starešinstvom i svi su ga potpisali sem Marka episkopa efeskog i patrijarha Josifa II. Akt je svečano pročitan na grčkom i latinskom jeziku. Kad se vratiše u Carigrad, nastane uzbuna. Narod ne prima uniju, episkopi i sveštenici, potpisnici unije branjahu se da ih je car naterao da je potpišu. Marko efeski i istočni patrijarh sazovu sabor u Jerusalimu (1443) koji odbaci i uniju i odluči pristalice. Sam car kad vide da od obećane pomoći nema ništa poče hladiti. Njegov naslednik sazva sabor u Carigradu 1450. godine koji odbaci uniju a 1453. godine Turci zauzeše Carigrad.
 


 
NAPOMENA:

  1. Tražeći, pak, eparhije koje su ranije bile pod Bugarskom za vreme Simeuna (sem istočne Rumelije koju Samuilo nije mogao da povrati) kao i za vreme srpskog župana Časlava, izgleda da je imao jasan i određen pogled da svi Sloveni imaju da budu u crkvenom pogledu pod Ohridom da bi očuvali nacionalnu svest, no kao da su tu nameru Grci prozreli.
  2. Posle Dimitrija Homatijana arhiepiskopi su dolazili ovako: Joanikije Sergije, Konstantin Kabasilas, Jakov. Adrijan, Genadije, Makarije (izvršio verenje Simonide sa Milutinom 1299) Grigorije Antim, Mateje i Nikola za vreme cara Dušana.
  3. Osnivanje druge bugarske patrijaršije teklo je ovako: Osnivači nove Bugarske bili su Petar i Asen (1186-1196). Posle je došao Kalo-Jovan (1196-1207). Njega je papa zadobio za sebe i poslao mu kraljevsku krunu a on je bugarsku crkvu bio potčinio Rimu zašto je papa uzdigao bugarskog arhiepiskopa u rang istočnih patrijarha. Zbog toga bugarska crkva od 1204-1234, tj. za punih 30 godina bila je pod papskom jurisdikcijom sa arhiepiskopijom u Trnovu. Kad se kralj Jovan Asen II (1218-1241) putem ženidbe izmirio sa Nikejskim carskim dvorom priznata je od strane patrijarha nikejskog Germana autokefalnost bugarske crkve te je 1235. godine Asen uzdigao na stepen patrijaršije. Papa, pak, pozivaše ugarske kraljeve da povedu protivu Bugara krstaški rat, ali bez uspeha. Bugarska crkva ostala je zatim pravoslavnom do propasti države 1393-8. a posle je potpala pod carigradsku patrijaršiju.
  4. Golubinski uzima i Horeju koja treba da označava Norea Margi – današnju Ćupriju; Novaković odbacuje ovu pretpostavku, on drži da je Horeja Oroši u Albaniji.
  5. Nju je kralj Milutin premestio u manastir Gračanicu te se docnije naziva Gračanička.
  6. Kulin je sa celom svojom porodicom, dvorom i oko 10.000 pravoslavnih, prešao u bogumile, jer se misli da katolika još nije bilo u Bosni.
  7. Kad je Vukan sin Nemanjin napisao papi pismo 1199. godine i optužio Kulina da je sa 10.000 podanika prešao u bogumile opominjući papu da je njegova dužnost da naredi ugarskom kralju Emeriku da istrebi ovu jeres, onda je papa naredio splitskom arhiepiskopu Bernardu da ode u Bosnu i ispita stvar. Sastanak je bio u Belom Polju na reci Bosni (3. aprila 1203. godine). Jeres je bila utvrđena i Kulin (po nekima njegov sin) morade ići u Ugarsku da pred kraljem Emerikom, kaločkim arhiepiskopom i drugim magnatima javno ispovedi svoj katolicizam. Sastanak je bio na ostrvu Regia kod Budima 30. aprila 1203. godine. Kulin je tada dao pristanak da papa može osnovati četiri biskupije radi širenja katolicizma, ali papa od toga nije činio upotrebu.
  8. No ova pretpostavka ne može se primiti zbog toga što je ne samo pre toga bio pravoslavni, nego je završio život svoj po primeru svojih predaka primivši monaštvo (Teoktist) i sahranjen je u Đurđevim Stupovima u Rasu koji je manastir i obnovio. Dalje njegova kći Jelisaveta udata za Stevana Kotromana vaspitala je sina Stevana Kotromanića za koga se pouzdano zna da je bio pravoslavni, a tako i njegovi sinovi Vladislav i Uroš bili su pravoslavni.
  9. Do dolaska za biskupa dominikanca Jovana Tevtonika (†1238. godine) u Bosni je delao franjevački red, no od kako je ojačao mađarski uticaj nije se više imalo vere u franjevce, već su dovedeni dominikanci za vlade pape Gligorija IX. Od toga doba bili su oba ordena: dominikanaca da će za najkraće vreme ugušiti bogumilstvo, međutim ono ne samo što nije bilo ugušeno, nego se naprotiv širilo, čak i preko granica Bosne. To je pobudilo potonje pape naročito Nikolu IV i Bonifacija VIII da počnu opet dovoditi franjevce. Papa Jovan XXII poveri istrebljenje bogumila franjevcima (Fabijanu) i to toliko razdraži dominikance da su protestvovali kod pape i zametnu se velike svađe. (od 1327-1336). Kako je u to vreme vladao ban Stevan Kotromanović – pravoslavni, (šizmatik) to papa povede krstaški rat protiv Bosne 1337. godine. U tom ratu se istakao hrvatski knez Neljepić. On pođe protiv Stevana Kotromanovića, rat je trajao do 1340. godine i ban Stevan bi prinuđen da pristupi katolicima da bi se održao u vlasti.
  10. 1493. štampan osmoglasnik; 1494 – oktoih; 1495 – psaltir i trebnik.
  11. Kad je podignut manastir Svetog Dimitrija ne zna se, prvi pomen nalazi se 1057. godine kada je poklonjen ep. crkvi u Pečuju. U njemu su služili Grci, Mađari i Sloveni. Grčki patrijarh postavljao je igumana. U drugoj polovini XIV veka kad je umro poslednji iguman, manastir je zapustio, te su ga zauzeli benediktinci.
  12. U pojedinostima stvar je tekla ovako: protiv Kantakuzena i Turaka car Jovan Paleolog beše zatražio pomoć od srpskog cara Dušana i bugarskog cara Aleksandra. Oni su mu poslali izvesnu pomoć. Ta vojska sukobila se kod Dimotike (1352) sa vojskom koju je vodio Sulejman sin sultana Orhana, i bila je do nogu potučena. Uskoro posle toga (1354) pređoše Turci na evropsku stranu i zauzeše Kalipolje, od zemljotresa porušeni grad. Sve je to nagnalo Dušana na razmišljanje da se obrati papi da bi ga ovaj opunomoćio da povede krstaški rat protiv inovernika. Skadarski episkop Marko beše izjavio papi (u Avinjonu 1347. godine) da je car voljan da pristane na uniju crkava. Papa Kliment IV (1242-1351) uputi pismo Dušanu (1347) u kome pohvaljuje nameru. Povodom vesti o uniji otpočeše rovenja Anžuanaca među katolicima (Latinima) u Primorju i u Albaniji protiv Srbije. S druge strane kralj Lajoš u Ugarskoj beše počeo da goni pravoslavne. To je pobudilo Dušana da u svoj zakon unese stroge odredbe za one koji napuštaju pravoslavlje i pristupaju latinskoj jeresi. kao i za one koji pokušaju propagandu u korist latinske crkve. Izgleda da je ovaj pokret bio dosta jak kad je 1350. godine Dušan morao da izda naređenje da se neki moraju vratiti u pravoslavlje, neke je pak prisilio da se ponova krste. Pominju se i žalbe papi Inokentiju VI (1252-1362) za neke crkve i manastire koji su bili oduzeti od katolika, ali koji su ranije bili pravoslavni pa su pokatoličeni. No kako izgleda to je bilo samo zastrašivanje, jer uskoro (1354) Dušan je poslao izaslanstvo papi da je voljan priznati papu kao oca hrišćanstva, naredio da se vrate oduzete crkve i manastiri i zaželeo je da vidi papsko izaslanstvo. U tom međuvremenu izbi sukob između Srba i Mađara. Dušan je s vojskom bio kod Rudnika i beše pozvao u Žiču patrijarha Janićija, po svoj prilici zbog pregovora s papom. Janićije dođe u Žiču, ali po povratku za Peć umre (3. septembra 1354. u selu Polumiru na Ibru). Do rata ovoga puta ne dođe zbog kuge u vojsci kod Mađara. Dušan ode na Jug, a papski izaslanici dođoše 1355. godine. Dušan ih primi u Krupištu (kod Kostura). U izaslanstvu su bili: episkop trogirski Vartolomej, dvorski sudija Božidar, Damjan iz Kotora i čuveni Francuz Petar Toma iz Perigrada. No behu hladno primljeni, jer odnosi behu izmenjeni a izaslanici behu naklonjeni više Mađarima nego Srbima. Vođa legata episkop Petar Toma osetivši hladnoću Dušanovu, ode da nagovara Lajoša na rat protiv Srba, ali ovaj zarati uskoro sa Mlečićima. U toku godine 1355. umre i Dušan te se pregovori prekidoše.
  13. Reč unija znači jedinstvo. U crkvenom smislu označava onaj pokret koji je ciljao na to da se pravoslavna i rimokatolička crkva ujedine u jednu crkvu kao što su bile pre razdeljenja 1054. godine. No pre razdeljenja svaka je crkva bila samostalna. kao što su i danas patrijaršije na istoku: carigradska, aleksandrijska, antiohijska i jerusalimska. Međutim, unija obeležava pokret gde bi se istočne crkve potčinile pod vlast papsku. Unija nije ponikla iz religioznih razloga, nego iz političkih. Pape su imale političku vlast nad crkvom, državama i narodima na zapadu pa su je hteli proširiti i na istoku. Zgodna prilika za ostvarenje svojih namera pružila se bila kad su Turci počeli nadirati sa istoka i rušiti Vizantiju.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *