NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
KULTURNI ODELJAK
 
1. Manastiri
 
Religija i život – Hristos je u svojim poukama više puta rekao „tako rade i neznabošci“, „tako žive i idolopoklonici“, što znači da treba razlikovati dva osnovna oblika života prirodni život koji uznosi više prirodnu ili fizičku stranu života tj. ugađanje telu, te je kao takav bez viših ideala i religiozno-idealni život koji uznosi više duhovnu stranu tj. stavlja kulturu duše iznad kulture tela, te je pun religiozno-moralnog ideala. Najsavršeniji oblik tog idealnog religiozno-moralnog života neosporno predstavlja sobom hrišćanstvo.
Kad su naši preci došli u svoje krajeve bili su neznabošci, te su i živeli prostim, primitivnim, prirodnim životom. Ali našavši se u novoj sredini, pod uticajem veoma razvijene hrišćanske kulture, nisu mogli i dalje tako ostati, morali su menjati religiju. No to nije išlo lako, bilo je borbe. Prost svet je po prirodi konzervativniji, a kad su u pitanju tako ogromne mase, prirodno je da je ta konzervativnost bila utoliko jača. U životu važi kao zakon da pobeđuje onaj ko je jači. Svi divlji narodi koji su nailazili na Balkansko poluostrvo, od kada se počela raspadati rimska država, bili su fizički, vojnički jači i pobeđivali su, ali duhovno, kulturno, bila je grčko-rimska kultura jača, tu su oni bili pobeđeni, i u toku vremena pretopili se u pobeđene narode (Avari, Bugari, Kumani, Pečenjegi itd). Kao što smo napred objasnili i naš narod morao je ili podleći kulturno jačim narodima ili stvoriti svoju kulturu koja bi se mogla meriti sa kulturno jačim narodima. I kao što smo videli, naši su izabrali ovaj drugi put.
Priznavajući načelno da je hrišćanstvo kao religija naprednija i uzvišenija, naši stari nisu je mogli laka srca primiti iz ruku spekulativnih Grka i njihovih koruptivnih političara. Idejno hrišćanstvo koje širom sveta objavljuje slobodu, za naše pretke je značilo ropstvo, gde se ugušuje svaka svest o slobodi, nacionalnosti i drugim vrlinama. Zbog toga trebalo je vekovi da prođu dok se utro put za pristup hrišćaniziranju. Morala se prvo izraditi služba božja na slovenskom jeziku da je narod razume. Sa službom je došla i cela književnost. Javilo se među starim Slovenima mnogo ljudi koji su bili sposobni i dorasli za posao koji ih je očekivao. Kao što smo videli, prvi apostoli hrišćanstva među našim starim precima koji su sa uspehom otpočeli delo propovedanja hrišćanstva bili su isposnici. Mi ćemo o njima sada reći nekoliko reči.
Iz ovoga se jasno vidi da je religija merilo kulture. U religiji kao u nekom kristalu kristališu se sve najuzvišenije odlike uma i srca jednoga naroda i jedne epohe, i po njoj možemo videti i ceniti i samu kulturnu vrednost i važnost jednog naroda.
Isposnici – Mi smo o njima napred govorili podrobnije, ovde imamo da naglasimo samo to da su oni svojim samoodricanjem od zemaljskih blaga i uzdizanjem nebeskih blaga, doprineli kod svojih savremenika, te je hrišćanstvo i služba Bogu bila uzdignuta toliko visoko da su je cenili kako najniže mase tako i carevi i kraljevi. To vidimo iz toga što su išli u manastire i posvećivali se Bogu na službi ne samo prost narod već i krunisane glave.
Kad je isposništvo tako visoko cenjeno biće nam jasno zašto ono nije prestajalo kroz ceo srednji vek. Nisu sačuvana mnogobrojna imena takvih pustinjaka iz ovog perioda, ali ipak i ovo malo što je sačuvano dokazuje nam da je isposništvo postojalo i da se visoko cenilo. Iz prvog perioda mi smo već spominjali isposnike, iz drugog znamo za ove pustinjake: Svetog Petra Koriškog, koji se podvizao u gorama prizrenskim, Svetog Janićija Devičkog – u planini Deviču, patrijarha Jevrema Pustinjaka – kod planine Žljebi.
No kroz ceo srednji vek izgleda da je isposništvo bilo u običaju ne samo kod nas, već u Vizantiji i celom pravoslavnom istoku. To vidimo po tzv. sinajcima. Sinajci, sa poluostrva Sinaja, važili su kao najstrožiji kaluđeri. U jednoj povelji cara Dušana darovanoj manastiru Treskavcu hvali se život monaha i ističu se na prvom mestu Sinajci, posle svetogorci i ostali kaluđeri. Bilo je i Srba koji su išli na Sinaj i stupali u njihove manastire. To vidimo po srpskim knjigama koje se čuvaju u sinajskoj biblioteci i na jednoj ima zapis da ju je darovao mitropolit Jakov 1360. srpskim kaluđerima. Glas što ga sinajci uživahu učinio je te u cilju obnavljanja strogoga monaštva, oko 1340. beše osnovana pod imenom sinajci jedna monaška kolonija u Paroriji (između Jedrena, Stare Zagore i Jambola). Posle bitke na Marici, kad su im Turci bili zagrozili, oni se rasturili i neki od njih prebegli su u Srbiju. Po predanju bilo ih je sedam. Došavši u Srbiju prikupili su oko sebe učenike i svakom je sazidan manastir. To su manastiri Ravanica – gde je grob Svetog Romula; manastir Sveti Roman kod Đunisa, gde je grob Svetog Romana; manastir Sveta Petka paraćinska – gde je grob neznanog isposnika; manastir Gornjak – grob Svetog Grigorija; manastiri Vitovnica, Tuman i Bazjaš gde su grobovi isposnika čija je imena tradicija izgubila a zapisa nema.
Sem toga kod nas su postojale cele kaluđerske kolonije koje nisu dovoljno ispitane. Tako na primer u Ovčarsko-kablarskoj klisuri bilo je, sudeći po ruševinama, preko 25 manastira. U planini Mojsinju, u klisuri između Đunisa i Stalaća, sačuvalo se do danas preko 20 crkvišta i manastirišta, a po predanju bilo ih je preko 50.
Jedno čudo od isposničkog života predstavljaju sobom tzv. Meteorski manastiri u Tesaliji. To su manastiri visoko u steni gde je vrlo strašno i peti se i spuštati se. Glavni je manastir tu Sveto Preobraženje koga je podigao monah Joasaf sin Dušanovog brata po ocu Siniše. U tom manastiru čuva se njegova lobanja, po običaju tog kraja.
Iz toga doba a i nešto ranije su i manastiri u Skopskoj Crnoj Gori. U selu Kučevištu za vlade Stevana Dečanskog podignuta je crkva Svete Bogorodice; za vlade cara Uroša – manastir Svetog Aranđela; u selu Ljubotenu – crkva Svetog Nikole; svakako mnogo raniji je manastir Svetog Ilije. U klisuri reke Treske Sveti Aranđel, Sveti Nikola, Sveta Nedelja, Matka i drugi. Neosporno da i po drugim mestima ima ovih isposničkih manastirišta, ali nisu dovoljno proučeni te se o njima ništa sigurno ne može reći.
Manastiri kao kulturni centri – Čim je kod nas bila osnovana arhiepiskopija i episkopije, manastiri su bili podeljeni u dve grupe stari manastiri podizani kraj pećina; gde se ispaštali pojedini isposnici, i noviji manastiri – episkopske rezidencije. Razume se da je sa ovim došla i podela rada; prvima je ostalo više isposništvo, a drugima više kulturno-socijalni posao. Kraj ovih drugih manastira spremaju se mahom budući sveštenici, vrši se strožije bogosluženje po tipiku, kao i obraća se veća pažnja velelepnosti u bogosluženju itd. Njihove su crkve lepše, njihovi ornamenti umetnički, živopis savršen, jednom reči – umetnička strana preotima maha.
Sem toga i svi manastiri koji ponikoše u ovom periodu, a naročito zadužbine vladalaca, obraćaju pažnju na kulturno-socijalnu misiju u savremenom društvu. U ovo doba nalazimo kraj manastira bolnice gde su vidari, lekari, kaluđeri; domove za nevoljne, skloništa za stare i iznemogle sirotane, svratišta za putnike[1] itd.
Po ugledu na vizantijske careve i kod nas se uvode carske zadužbine (monastiri kralevsci) koji ne stoje pod vlasti teritorijalnog episkopa, nego neposredno pod vlast arhiepiskopa i docnije patrijarha. U početku takvi su bili Studenica, Žiča, Sveti Đurđe u Rasu, Sveta Bogorodica u Gradcu (Čačak). Docnije Mileševo, Sopoćani takvim je smatran Banjski manastir – zadužbina kralja Milutina; posle zadužbine Dečanskog i Dušanove. U carskim zadužbinama iguman je biran po predlogu kraljevu.
Ove carske zadužbine imale su redovno svoje uređene biblioteke i riznice. U bibliotekama sem bogoslužbenih knjiga čuvali se tipici, krmčija, knjige carostavne, kanonska dela Zonare itd. a u bogatim riznicama svete mošti raznih svetitelja, ikone, krstovi, panagije, darohranioce, odežde, mitre itd.
Ovaj kulturni zadatak koji su manastiri u toku vremena primili na sebe, učinio je te se polako manastiri počinju spuštati iz pećina planinskih u pitome i župne krajeve. Usled toga vidimo gde novi manastiri, kao i carske zadužbine, podižu se u ravnicama i naseljenim predelima pa čak i blizu varoši. Ovi manastiri sve više usavršavaju kulturno-socijalnu stranu tako da arhiepiskop Nikodim nabavlja kalemljeno voće i naređuje manastirima da poučavaju narod u podizanju voćarstva a jamačno i u drugim privrednim granama.
Kraj ovih manastira postojale su i škole gde se parohijski sveštenici, kaluđeri a verovatno i vlastela, učila pismenosti, jer vidimo da je pismenost bila obična pojava. i da je nisu vršili samo crkvena lica, već i svetovna „u cara je Marko pisar bio“. Tako znamo da su trgovačke ugovore, testamente i dr. pisali gotovo uvek svetovnjaci.
Hilandar[2] – Najčuveniji naš manastir u srednjem veku bio je neosporno Hilandar (lavova usta) u Svetoj Gori. Kroz ceo srednji vek on je bio kao neki najjači kulturno-prosvetni centar koji je privlačio sebi najprosvećenije umove, najveće isposnike i najjače organizatore crkvene. Nalazeći se u Svetoj Gori, gde je bila međunarodna utakmica pravoslavnih kaluđera Grka, Rusa, Srba, Đurđijanaca, Bugara i drugih. Hilandar i u samoj Svetoj Gori zauzima dostojno mesto, te, prema tome, biće razumljivo zašto je on davao u Srbiji ton religiozno-prosvetnog života.
On danas ima jednu veliku i 11 malih crkava, 26 posebnih ćelija i oko 100 kaluđera, a u srednjem veku broj kaluđera bio je nesrazmerno veći.
Hilandar ima u Kareji, gde je uprava svih svetogorskih manastira, crkvu sa mlčalnicom (od mučati, ćutati – mučaonica), gde je još Sveti Sava najradije živeo i gde je napisao Tipik i službu Svetom Simeunu i druga dela.
Ove mlčalnice i poslužile su kao mesta gde se ne samo prepisivale, već i pisale knjige. Otuda vidimo da prve biografije Domentijanova i Teodosijeva odatle potiču. Po ugledu na Hilandar nalazimo docnije ove mlčalnice i po drugim većim manastirima pod istim nazivom ili pod isposnice. U Studenici i danas postoji isposnica Svetog Save.
U Markovom manastiru kod Skoplja postoji naselje pod nazivom Malčište verovatno od neke mlčalnice, mlčalište. Zatim sva sela sa nazivom malčište (mlčalište), malča i drugo verovatno otuda dolaze. Na taj način Hilandar iako nije imao strogo uređenu školu u današnjem smislu on je sam sobom predstavljao najvišu bogoslovsku školu u srednjem veku. U toj školi su se spremali naši najbolji književnici i crkveni velikodostojnici. Po svršetku svog obrazovanja oni su mahom zauzimali najvažnija i najodgovornija mesta u crkvi i državi i uvek ih sa puno časti i dostojanstva otpravljali.
Biblioteka hilandarska važila je kao najbogatija i najpotpunija. Tu su bile sakupljene sve bogoslužbene knjige i sva dela bogoslovske književnosti na grčkom i slovenskom jeziku. Tu se vršilo ne samo prepisivanje, već novi prevodi i kontrolisali stari. Još Sveti Sava je iz Hilandara poneo sobom knjige za nove episkopije, a posle se to produžavalo za mnogo vekova.
Pored bogoslužbenih knjiga, zna se da su prevođena ili prepisivana ova dela: Istorija Josifa Flavija (prepisao arhimandrit Grigorije), Poučenija Isaka Sirina (Avramije i Patrikije monasi), Letopis Georgija Amartola (Georgije inok), Tvorenija Svetog Dionisija Areopagita (starac Isaija), Tumačenje Jova (Gavrilo jeromonah), Besede Jovana Zlatousta – na šesšodnev knjiga Postanja (Jakov i Venedikt), Sveto Pismo Starog Zaveta (Evlogije monah), Šestodnev Vasilija Velikog (Mihajlo jeromonah) itd.
Despot Stevan Lazarević videvši da su iskvarena neka mesta kod Zonare naredio je popu Timotiju da ide u Hilandar i ispravi prevod. Despot Đurđe Branković naredio je da se prevod Lestvice Jovana Klimaka isprave te je pozvao hilandarske kaluđere da to učine itd.
Koliko je bila bogata biblioteka Hilandara neka posluži to da je patrijarh Nikon (Moskva) 1658. tražio i dobio iz Svete Gore 500 rukopisa od kojih je veliki deo bio iz Hilandara. Za vreme grčkog ustanka od 1821-1831. godine, turska posada (vojnici) ložili su peći za pečenje hleba rukopisima; oko 1840. austrijski konzul u Solunu odneo je šest vreća rukopisa; 1890-1900. grejali su peći rukopisima. U toku XIX veka prepunile su se biblioteke svih evropskih gradova srpskim rukopisima iz Hilandara.
Sve nam to dokazuje da je u Hilandaru bio skup najspremnijih i najčuvenijih ljudi svoga doba, jer se samo time može objasniti što se Hilandar održao na dostojnoj visini, te su i sami kraljevi i carevi prizivali hilandarske kaluđere k sebi kad im je trebalo izvršiti kakav važan i koristan posao. Hilandar nam je dao najveći broj arhiepiskopa u srednjem veku, od kojih da pomenemo Sava II, Janićije I, Danilo I, Jevstatije I, Jakov, Sava III, Nikodim, Danilo II.
Hilandar je imao i prebogatu riznicu, gde su se sticali darovi najboljih umetničkih rukotvorina toga doba, pokloni raznih vladara. U njemu je ikona Sveta Bogorodice Trojeručice, tu nalazimo jevanđelja i druge knjige zlatom okovane. Tu je sačuvano i Miroslavljevo jevanđelje. Uopšte on je ceo bio bogata riznica crkvene umetnosti.
Po ugledu na Hilandar, Studenica, Žiča, Dečane i drugi manastiri uređivali su škole, biblioteke, riznice i druge ustanove. Na taj način istorija srpske crkve ne sme ćutke preći preko Hilandara.
Posle Hilandara, po svemu sudeći, izgleda da je najveću ulogu igrala Studenica i da su se tamo knjige pisale i prevodile. Verovatno da i Peć, i Žiča, Dečani i drugi manastiri u tom pogledu nisu izostajali. No najviše je ostalo pisanih spomenika i tradicija o resavskim piscima koji su radili u manastiru Manasiji zadužbini Despota Stevana Lazarevića. Oni su proverili sve prevode koji su bili, usled pogrešaka u prepisivanju, iskvareni i onda prepisivani. Tu se istakao svojim radom Konstantin Gramatik (Kostenski).
Po mišljenju nekih naših istoričara, kod nas je bilo u srednjem veku oko 1000 manastira sa preko 10000 kaluđera.
Književnost – Manastiri kao kulturno religiozni centri neosporno da su u srednjem veku vršili neobično visoku religiozno-moralnu i socijalnu misiju. No u čisto nacionalnom pogledu oni su za nas još više važni što su vršili i religiozno-nacionalnu misiju. Dok kod Hrvata nalazimo da je pod uticajem latinštine izgubljena narodna književnost, a isto tako i kod Srba koji ostadoše pod Ohridskom arhiepiskopijom u kojoj dominiraše grčki jezik, izgubljen je bio narodni jezik a sa narodnim jezikom i nacionalna svest, dotle u Srbiji vidimo da cveta narodna književnost i da veoma visoko stoji narodna svest. Srbija je, dakle, očuvala slovenski jezik i slovensku knjigu u ovom periodu da je potom, prilikom najezde Turaka, preda Rusima.
Da bi nam stvar jasnija bila treba da znamo da Bugarska u kojoj je neobično jako cvetala slovenska književnost u X veku za vlade cara Simeuna (893-927) i cara Petra (930-969) posle najezde Cimiskija 971. bi uništena ne samo država već i patrijaršija i bi potčinjena pod carigradsku patrijaršiju. Ona je ostala potčinjena sve do obnavljanja bugarske države u XII veku, 1286. U početku crkvu, u obnovljenoj Bugarskoj car Kalo-Jovan, za ljubav krune, potčini papi i tek kad se Jovan Asen (1218-1241) putem ženidbe srodi sa nikejskim carem Jovanom Vatcem, patrijarh Đerman dozvoli da se obnovi bugarska patrijaršija 1235. sa sedištem u Trnovu. Bugarska crkva posle toga ostala je pravoslavna sve do pada države 1393. Tada je opet došla pod vlast Carigrada i Grka. Za sve vreme potčinjenjna pod Carigrad, bio je izbačen slovenski i uveden grčki jezik, a sa slovenskim jezikom bile su izbačene i uništene slovenske knjige.
Mi ovo napominjemo da se vidi da je crkveno-slovenski jezik u ovom periodu na Balkanskom poluostrvu jedino čuvala i sačuvala Srbija i sa proširenjem države širila uticaj slovenskog jezika. Ali kad je Dušan osvojio oblast Ohridske arhiepiskopije nije hteo da dira u bogoslužbeni grčki jezik.
Da su se kod nas mnogo „pisale“ (prepisivale) knjige vidi se po radu Svetog Save, jer je svakog episkopa snabdeo pored ostalog i potrebnim knjigama. Izgleda da je po manastirima bilo i biblioteka koje su bile u vezi sa riznicama gde su čuvale skupocene stvari i starine. Tako kad je arhiepiskop Nikodim preveo svoj tipik, smestio ga u „crkvenu riznicu“ u manastiru Žiči. U Manasiji znamo da je bila ne samo biblioteka, nego su se tu ispravljali prevodi s grčkog i prepisivali silne knjige tako da se posle za dugo spominju „resavski pisari“.
Mi nemamo mnogo originalnih radova iz toga doba na književnom polju što se objašnjava time da je u pravoslavnoj crkvi bilo sve kristalisano; izrađeni su bili svi dogmati, svi kanoni, svi obredi itd. i nije nam bilo ostalo ništa drugo do da prevodimo i prepisujemo dela svetih otaca. Jedino polje originalnih radova bilo nam je biografija. Najstarija naša biografija o kojoj imamo pomena jeste biografija Svetog Jovana Vladimira[3] (o njoj govori pop Dukljanin), ali verovatno da je služba i žitije Svetog Nauma i Klimenta još starije. Svakojako da je bila i neka služba i žitije Svetog Joakima Osogovskog, Prohora Pčinjskog, Gavrila Lesnovskog, ali nemamo ničeg zapisanog iz toga doba.
U drugom periodu javljaju se ovi književnici: Sveti Sava svojom biografijom Stevana Nemanje u uvodu u Hilandarski i studeničkog tipik; Stevan Prvovenčani – biografijom St. Nemanje; Domentijan – Svetog Save i Simeuna; Teodosije – hilandarski kaluđer – biografijom Svetog Save; Gligorije Camblak službom Stefanu Milutinu i Stevanu Dečanskom kao i skazanijem o prenosu moštiju Sveta Petke iz Vidina u Srbiju i Konstantin Filozof (Gramatik) spisom o pravopisu i biografijom Despota Stevana Visokog.
Turskom najezdom upropašćeno je bezmalo sve, i sačuvala se tek po gde koja knjiga da svedoči o staroj našoj slavi i veličini.
Umetnost – Nama je za ugled služila Vizantija sa njenim razvijenim kultom pravoslavlja. Kako je tamo vrlo visoko stajala umetnost crkvena još od V veka, to smo se u tom pogledu starali da dostignemo Vizantiju. Zbog toga osnovni pravac naše crkvene umetnosti jeste podražavanje Carigradu i Atonu. No, s druge strane, nalazeći se u neposrednom susedstvu sa zapadom, koji je takođe imao veoma razvijenu umetnost naročito od IX i X veka pa nadalje, to naši umetnici nisu propuštali zgodnu priliku a da se ne koriste darovima i zapadne umetnosti. Isto tako i daleki istok imao je svoje odlike naročito u ornamentima. Kad je nastala najezda Turaka u XIV i XV veku izbegli su mnogi kaluđeri i umetnici sa dalekog istoka i našavši gostoprimstvo kod nas ponudili nam svoje usluge koje smo mi rado primili. Na taj način u doba cvetanja naše države i crkve u XIII, XIV i XV veku nalazimo ukrštanje uticaja Vizantije, Zapada i krajnjeg Istoka.
Arhitektura crkvena je u znaku vizantijskog krsta (sve četiri strane jednake) – vizantijski stil, za razliku od rimskog (kome je jedna strana krsta duža – romanski stil). Vizantijski stil dalje odlikuju kubeta, jedno, pet i više; romanski – tornjevi. Kao uzor vizantijskog stila kod nas služi Gračanica na Kosovu, a romanskog uticaja manastir Banjska i Studenica, i druge crkve XIII i delom XIV veka kao i one koje održavaju uglavnom vizantijski stil, ali uzimaju mnoge stvari i od romanskog, naročito dekorativnu stranu. U manastiru Gradcu na Ibru (Svetog Blagoveštanje) zadužbini Jelene žene kralja Uroša sretamo se sa prelazom iz romanskog u gotski stil, i to je jedna od većih građevina gotskog stila u Srbiji. U XIV i XV veku pokušavaju da iz vizantijskog i romanskog stila izrade nešto novo, tj. da spoje kube sa tornjem. Najbolji spomenik tog pokušaja služi crkva Lazarica u Kruševcu. U XIV i XV veku, opaža se i uticaj krajnjeg istoka, naročito Đurđijanci sa Kavkaza i Jermena iz Jermenije (srušena 1375. godine od Turaka), koji se pojavljuje naročito u ornamentima.
Od neimara sačuvana su imena Vida iz Kotora koji je zidao Dečane, Rade Borovića (Rade Neimare) zidao Ljubostinju a verovatno i Ravanicu.
Manastiri su obično bili ograđeni zidom a Manasija je imala tvrdi grad oko sebe.
Skulptura. Rimska crkva usvojila je potpuno primenu skulpture u crkvi te Hrista i svetitelje izrađuje u kamenu, gipsu i drvetu; kod nas, u pravoslavnoj crkvi, to nije običaj, te skulptura nema toliko mnogo primene. Zbog toga njeno je mesto sporedno i upotrebljava se samo kao dekor (ukras). To su obično glave na kolonama, arabeske razne, ukrasi oko prozora, vrata (portali), ispod gesimsa itd.
Jedino polje gde skulptura ima širu primenu kod nas jeste ikonostas, naročito kad je u drvetu. Rezbarije carskih dveri, severnih i južnih vrata, kolona kao i celog ikonostasa privlačile su umetnike te vrste u crkvu. Ovde bi se mogli uračunati i radovi na metalu zlatu i srebru, kao što su krstovi, okovi jevanđelja, darohranionice, ćivoti, putiri, diskosi itd. Njih imamo u kovanom zlatu i srebru sa polureljefnim ornamentima; u filigranu (zlato izvučeno u tanak konac) i u emajlu (likovi izliveni u zlatu i srebru).
Ovde spadaju i vezovi. Do danas je očuvan pokrov knezu Lazaru što ga je izvezla monahinja Jefimija žena Despota Uglješe.
Živopis. U srednjem veku u Vizantiji najobičniji živopis bio je freska (rad posnim bojama na mokrom malteru), po bogatijim crkvama mozaik (od sitnih kamenčića) i tek docnije javljaju se radovi sa masnim bojama. Kod nas su najčešće freske, mozaika nikako i nema, a masnim bojama rađene su ikone samo na drvetu.
Motivi su redovno biblijsko-crkveni, retko kad se nađe poneki lik ktitora; domaći motivi a naročito nacionalno-istorijski nisu nađeni.
U srednjem veku, gde se i u pogledu živopisa ukrštao istok i zapad, izrađen je bio naročito pravac na srpskom zemljištu poznat pod imenom srpska škola.
U živopis se mogu uračunati i minijature (živopisni radovi po knjigama, razna početna slova, naslovni list praznika itd). Čuvene su minijature u Miroslavljevom jevanđelju, ima ih i u srpskom psaltiru u Minhenskoj biblioteci. Njima se proslavio Radoslav živopisac iz doba Stevana Lazarevića.
Poezija. Treba znati da su u grčkom originalu mnoge pesme himne, tropari, kondaci, irmosi, pričasni, pogrebne pesme itd. pisane u stihovima. Kod nas su one prevedene u prozi. Prema tome, poezija nije mnogo primenjena bila u srednjem veku kod nas. Do danas su se sačuvale u stihovima pesme Slava vo višnjih Bogu, vospjevajte ljudima… O kto, kto Nikolaja služit, o kto kto Nikolaja ljubit… i Voskliknimo s ljubavlju Svetitelju Savi… – kao i nekoliko drugih.
No, zato prevod grčkih stihova ne treba shvatiti samo kao običan doslovan prevod, već više kao neku vrstu poezije u prozi, gde su birani i izrazi i red reči u rečenicama.
Muzika. Iz natpisa nad psalmima Davidovim vidimo da je kod Jevreja i religiozno pevanje bilo praćeno instrumentalnom muzikom. Pravoslavna crkva u tom pogledu bila je veoma stroga, ona je odlučno odbacila instrumentalnu muziku i zadržala samo vokalnu do dana današnjega.
Kao što je poznato, crkveno pevanje u pravoslavnoj crkvi konačno je uredio Jovan Damaskin podelivši sve arije u osam glasova. Svaki glas, kao arija, u nekoliko varijanata duže kao što su irmosi, sjedalni, samoglasni itd. i kraće kao što su nastihovnje, tropari, kondaci, prokimeni itd.
Zadužbine – Prvobitne zadužbine pojavljuju se kod nas na mestima gde su se isposnici podvizali. Prema tome, one pretpostavljaju mesto koje je neki isposnik svojim životom i radom proslavio i, tako reći, osvetio ga. Zbog toga najstarije zadužbine su mahom kraj samih pećina uvučene u planine.
Ove zadužbine podiže obično narod ili učenici i poklonici dotičnog isposnika a često vlastela i vladaoci. U njima se skupljaju nova pokolenja kaluđera, koji životom i radom podržavaju svom učitelju i predstavniku, provode život u postu, molitvi i bogougodnim delima te izazivaju opšte poštovanje i priznanje.
Kad je tako bio uzdigao značaj i vrednost manastira kao religiozno-moralnih i kulturnih rasadnika, počinju ih podizati na sve strane. Oni postaju ne samo religiozni domovi radi molitve, no i vaspitne ustanove gde je narod imao da vidi ljude koji se radi neba odriču zemlje, radi duše odriču tela, koji žive idealnim, anđelskim životom i ne brinu se samo o zemaljskom blagu, nego o duhovnom o veri, nauci, umetnosti itd. Podvizima svojim i radom svojim naši su kaluđeri zadivili ne samo prost narod, već i vlastelu, kraljeve i careve. I to nije ostalo bez svojih posledica; svi su pohitali da takvim ljudima podignu što više domova.
I kad mi danas posle toliko vekova, u doba cvetanja nauke, filosofije, tehnike itd. još uvek nalazimo idealizma i lepote u tom i takvom životu, u njihovim spisima, njihovim građevinama i živopisu, možemo zamisliti kako se oduševljavali i kako se zagrevali njihovi savremenici kad nigde i ništa bolje i lepše nisu imali gde videti. I zbilja, arhitektonski, manastiri su bili najlepše građevine; ukrašene i spolja i iznutra – spolja ornamentima a iznutra živopisom. Po duvarima bile su ispisane umetničke slike – ikone, u kojima je bio predstavljen ceo Novi a često i Stari zavet. Pod svodovima pak i danju i noću razlegla se anđelska pesma.
Najstarijom zadužbinom čisto slovenskog porekla smatra se manastir Sveti Pantelejmon, Svetog Klementa u Ohridu i manastir Sveti Naum na Ohridskom jezeru. Posle toga dolaze manastiri poznatih nam isposnika Svetog Jovana Bigorskog, Svetog Joakima Osnovskog, Svetog Prohora Pčinjskog, Svetog Gavrila Lesnovskog i drugih. Što se pak, pominje da su vladaoci i vlastela njima podizali hramove, treba pretpostaviti da su tu ranije bile skromne crkvice pa su ovi podigli današnje veleljepne hramove.
Od vladaoca za koje se zna da su podizali zadužbine prvi se spominje u našoj istoriji Sveti Jovan Vladimir. Njemu se pripisuju ove zadužbine: Crkva Sveta Marije (Sveta Prečista Krajinska) na Skadarskom jezeru; Sveti Jovan Elbasanski (Šin-Đon); Sveti Naum; Sveti Jovan Bigorski (na reci Radici); i manastir Ardenica u Albaniji između reke Škumbe i Semeni, pod brdom Gurica. Iz II perioda evo nekoliko najvažnijih zadužbina: Stevan Nemanja podigao je Studenicu[4], Prvovenčani je sazidao Žiču, Vladislav – Mileševu, Uroš – Sopoćane Raški na izvoru gde je i sahranjen. Dragutin je obnovio Đurđeve Stubove u Rasu (gde je i sahranjen), Arilje, Papraću (na Spreči) Raču na Drini. Milutin je podigao mnogo zadužbina. Pripisuje mu se oko 40 tj. predanje veli da je svake godine vladavine zidao bar po jednu zadužbinu, ali su najveće Gračanica na Kosovu, manastir Banjska, gde je sahranjen[5], crkva Svete Nedelje u Sofiji, obnovio Treskavac kod Prilepa i van zemlje Hilandar[6] (današnja crkva) i u Jerusalimu manastir Svetog Arhangela Mihajla i Gavrila. Stevan Dečanski sazidao je Dečane; Dušan – Svetog Aranđela kod Prizrena; Uroš – Nerodimlje, Kralj Vukašin – Svetog Dimitrija, Markov Manastir kod Skoplja i manastir Sveti Aranđel kod Prilepa; Knez Lazar – Ravanicu i Lazaricu u Kruševcu Carica Milica – Ljubostinju i Kalenić; Stevan Visoki – Manasiju, Dalšu (Sveto Vavedenje na izvoru reke Dajše u požarevačkom okrugu) itd.
Sem toga zna se da su i pojedini vladalački srodnici i vlastela zidali zadužbine. Tako na primer, Miroslav, brat Nemanjin podigao je manastir Petra i Pavla na Limu; Vukanov sin Stevan sazidao je 1252. manastir Moraču u Crnoj Gori; Despot Oliver obnovio je Lesnovski manastir (1341) i Svetog Dimitrija u Kočanima; protosevast Hrelja, vojskovođa Milutinov, Stevanov i Dušanov, podigao je u Štipu crkvu Svetog Aranđela (Fitija) i obnovio Rilski manastir koji je 1833. izgoreo, do danas ostala samo kula (iz 1332. visoka 25 metara. Po ugledu na ovu kulu sazidana je i kula Svetog Romana kod Đunisa ali znatno niža); gospoža Danica podigla je manastir Svetog Nikole u Skopskoj Crnoj Gori; sevastokrator Dejan osnovao manastir Arhiljevicu; Veliki vojvoda Nikola podigao je u Konči manastir Svetog Stevana (gde je umrla sultanica Mara); Konstantin Dejanović obnovio je manastir Osogov, Svetog Jovana Bogoslova (Zemenski manastir) u selu Belovu i drugi. Sultanica Mara obnovila Rilski manastir 1469. i tu prenela mošti Svetog Jovana Rilskog iz Trnova. Kod Ohrida crkvu Svete Bogorodice Zahumske kesar Grgur – brat Vuka Brankovića; crkvu Svete Bogorodice u Ohridu (Svetog Klimenta) podigli su Andrija Gropa i vlastelin Ostoja Rajaković itd.
Ženski manastiri – Najstariji ženski manastir slovenskog porekla izgleda da je bio kod crkve Svete Prečiste u Krajini na Skadarskom jezeru gde se zamonašila Kosara udova kneza Jovana Vladimira koga je pogubio Vladislav na Prespi. Posle toga najstariji ženski manastir treba da bude Sveta Bogorodica u Toplici, kod Kuršumlije, gde se zamonašila Ana žena Nemanjina. Jelena žena cara Dušana zamonašila se pod imenom Evgenija i živela u manastiru kod današnjeg sela Konče (istočno od Demir Kapije), knjeginja Milica – u monaštvu Evgenija – živela je u Ljubostinji, kod nje je živela Efimija – udova despota Uglješe. Sestra kneza Lazara Draginja, udova čelnika Muse, podigla je kod Brvenika (u Kopaoniku) ženski manastir i umrla kao monahinja Teodosija posle 1381. Još se pominje ženski manastir u selu Janjušu kod Leskovca (1499). Negde oko Vučitrna bio je takođe neki ženski manastir (Evlija Čelebija); Jelena Anžujska, udova kralja Uroša provela je 40 godina povučeno, izgleda kao kaluđerica, obučavala je devojke knjizi i ručnim radovima, prepisivane su i knjige.
Više podataka nema se o ženskim manastirima.
Uređenje manastira – Kod nas su se razlikovale uglavnom tri vrste manastira. Prvu vrstu činili su manastiri gde su stanovali patrijarsi, arhiepiskopi i episkopi; drugu vrstu carske (vladalačke) zadužbine i treću grupu ostali manastiri.
Manastiri koji su bili arhijerejske rezidencije održavali su rang prema tome kakvog je ranga bio arhijerej koji je u njima stanovao. Taj red je osobito važan bio u državnom saboru koji su onda predstavljali sveštenstvo i vlastela sa vladaocem. Najstariji i upravo jedini do 1219. bio je manastir Svetog Petra i Pavla u Rasu, posle su došli Žiča, Peć, i ostali manastiri gde su bile vladike. Ovi manastiri nisu imali igumana, već je arhijerej bio i starešina manastira.
Drugu vrstu manastira čine carske zadužbine (lavre). Njihove starešine zvali se veliki igumani a starešina Studenice nosio je naziv veliki arhimandrit zbog toga što je Sveti Sava bio prvi njen arhimandrit. Ovi su manastiri bili izuzeti od episkopske vlasti i stajali su neposredno pod arhiepiskopom ili patrijarhom. Igumana ovih manastira biralo je samo bratstvo manastirsko, patrijarh je dotičnog proizvodio u čin, a vladalac mu predavao žezl i poljubio ga. U svim selima i zaseocima što su pripadali dotičnom vladaocu igumani su vršili upravnu i sudsku vlast, sem smrtne kazne i drugih velikih krivica koje je imao pravo samo vladalac da presuđuje. Lavre imale su imanja ne samo u okolini manastira, već i u drugim oblastima; to su metosi. Propis je bio da na 1000 čivčija dođe po 50 kaluđera.
Rang crkvenih zadužbina išao je ovako: Studenica (Nemanja), Mileševa (Vladislav), grob Svetog Save, Sopoćani (Uroš), Sveti Stevan – Banjska – (Milutin), Sveti Aranđel u Prizrenu (Dušan); Moravski Gradac (Čačak – Stracimir); Đurđevi Stubovi (Nemanja); Končulski Sveti Nikola; Modrički manastir, Tetovska Sveta Bogorodica, Gostivar, Orahovica, Sveti Đorđe u Dabru, Nagoričane, Sveti Đorđe – Milutin itd.
Kao najuređeniji važio je manastir Studenica. Svi potonji vladaoci kao i arhijereji za svoje zadužbine kažu da bude kao u Studenici. Važno je znati da se arhimandrit Studenice birao ne samo od strane bratstva, no su pri izboru po tipiku imali prava da prisustvuju iguman Đurđevih Stubova, Svetog Nikole (Toplica), Svetog Nikole Končulskog, Svete Bogorodice Gradačke (na Ibru), Svetog Nikole u Dabru i Sveti Đorđe u Dabru (Orahovica).
Treću grupu manastira činili su svi ostali veliki i mali manastiri zadužbine vladalaca. arhijereja, vlastele i kaluđera.
U manastirima prve i druge vrste život je bio redovno kanovijski (opštežiće); u manastirima treće vrste život je bio takođe kanovijski, ali je bilo i pustinjaka koji su živeli posebno (eremitski). Sinajci su mahom živeli posebno.
Srbi svetitelji – Najstariji svetitelj slovenskog porekla za koga se do sada zna i koji je vrlo rano, verovatno odmah po smrti počeo da se proslavlja, bio je nesumnjivo Sveti Naum kao i Sveti Kliment. Posle toga dolazi niz poznatih nam isposnika: Jovan Rilski, Jovan Bigorski,[7] Joakim Osogovski (16. avgusta) Gavrilo Lesnovski, Prohor Pčinjski (19. okt).
Od kulturnih radnika, ili bolje reći mučenika, iz ovog perioda imamo Svetog Jovana Vladimira (22. maja) koji je, kako izgleda veoma mnogo bio poštovan u Zeti i Albaniji i o kome je tradicija očuvana do danas.
U starim našim Srbljacima nalazi se često i Služba Svetom Ilarionu Meglenskom (†1164) koji je živeo u XII veku i proslavio se time što je uništio bogumilstvo u svojoj eparhiji – Meglenu. (Njemu je napisao službu bugarski patrijarh Jeftimije u XIV v).
U drugom periodu imamo isposnika koji su se udostojili svetiteljskog nimbusa a to su Petar Koriški (nema još službe) i Janićije Devički (crnorečki praznuje se 2. decembra) i patrijarh Jevrem Pustinjak (5. juna). Iako je isposništvo bilo visoko cenjeno, sudeći po sinajitama, ipak kulturnome radu na polju prosvećivanja i drugog dato je više mesto.
Zbog toga u II periodu vidimo gde sabor srpskih arhijereja proglašava svecima kulturne radnike. Tako u ovom periodu nalazimo kao svece skoro sve vladaoce koji su se proslavili podizanjem raznih zadužbina, npr. Svetog Simeuna 13. februara (Nemanja), Svetog Simeona, 24. septembra (Prvovenčani), Stefan Milutina 30. oktobra (kralj Milutin); Stevana Dečanskog 11. novembra, Uroša (car) 2. decembra, Kneza Lazara 15. juna; Stevana Despota 9. oktobra.[8]
Od arhijereja proglašeni su svecima: Sveti Sava 14. januara; Arsenije (Sremac) 28. oktobra; Jevstatije I arhiepiskopom 4. januara; Sava II 8. februara; Nikodim 11. maja; Danilo 1120. decembra; Janićije II 3. septembra; Jefrem patrijarh 15. juna.[9]
No ima svetaca iz ovog perioda koji nemaju svoje službe, kao npr. Petar Koriški. Svi ti sveci kao i pozniji praznuju se 30. avgusta pod imenom Sabor srpskih svetaca.[10]
Ako se prvo azbukom a posle prevodom knjiga na slovenski jezik položio temelj nacionalnoj kulturi, životom i radom svetaca uzdignuta je nacionalna kultura na najviši stepen svoga doba. Srpski narod iz svoje sredine dao je niz velikih i zaslužnih ljudi punih vrlina i dostojnih poštovanja, kojima se pokoljenja klanjaju. Na taj način poniče kod našeg naroda kult poštovanja predaka od strane potomaka. Imena Svetog Jovana Vladimira u zapadnim krajevima, Svetog Save u istočnim kao i raznih drugih svetaca postaju primeri za ugled života i rada, a u isto vreme nacionalni ponos i dika. Na taj način i nehotice kod naroda učvrstila se nacionalna svest, te mu tradicija Svetog Save i pravoslavlje uopšte postaje sastavni deo duhovnog bića, zbog čega je narod i u časovima najtežeg iskušenja i muka pre bio gotov da raskrsti i sa životom i egzistencijom uopšte, nego li da izneveri tradiciju svojih slavnih predaka. Eto kakav su istorijski značaj imali srpski svetitelji.
Srpski književnici u Rusiji – Turska najezda poremetila je ne samo dotadanji politički, nego i religiozni život. Turci su vere muhamedanske, strasni fanatici, koji su širili veru prorokovu ognjem i mačem, te kad bi naišli na kaluđere i sveštenike, naročito u početku, ništili bi kako ljude tako i zgrade, manastire i crkve; ništili bi knjige a crkvene sasude i sve stvari od vrednosti uzimali bi kao pljačku.[11]
Mi smo već pomenuli da se ispred turske najezde morala rasturiti i grupa sinajita. Oni se razbežali po nezauzetim krajevima Vukašinove države, po Albaniji, Srbiji (Romil-ravanički) i Bugarskoj. Ali Turci su vrlo brzo nastupali, jer do 1389. behu zauzeli sve južne krajeve Srbije a 1393. i istočnu Bugarsku, a 1398. i zapadnu Bugarsku. Svi kaluđeri iz zauzetih zemalja pojuriše u severnu Srbiju i to ne samo Srbi, već i Grci i Bugari.
Misli se da su tada oživele naše kaluđerske kolonije u raznim klisurama Stalaćkoj (planina Mojsilje), Ovčarsko-kablarskoj, Sićevačkoj a kao da ih je najviše bilo primilo Braničevo. Treba pretpostaviti da su tamo i ranije bili pokoji manastiri, ali onda je došlo na stotine i hiljade kaluđera, te su u tim skrivenim mestima završili svoj život i ostavili blago svoje. Na taj način u Stalaćkoj, Ovčarsko-kablarskoj, Sićevačkoj i drugim klisurama ponikoše cele desetine manastira, a Braničevo ih dobi najviše. Svi su ovi manastiri skromni pa i siromašni u arhitektonskom pogledu, podizani skromnim sredstvima i na brzu ruku. Istorici su zabeležili da je jedan veliki deo kaluđera otišao i u Svetu Goru, jer je Sveta Gora bila na neki način regulisala svoje odnose sa Turcima, te je život bio snosniji.
U to vreme dešava se da su mnogi Bugari – kaluđeri, došli k nama (posle pada Bugarske) i Stefan Lazarević ih lepo primio, i kao što znamo tada se istakao Konstantin Gramatik (filozof) na ispravljanju crkvenih knjiga.
U to vreme, (nešto malo ranije), iz krajeva pod Bugarima k nama je došao i Gligorije Camblak pisac žitija Stevana Dečanskog.
Svakojako moramo pretpostaviti da je bilo vrlo mnogo ljudi iz tih krajeva kad su uspeli da utiču na caricu Milicu, da traži mošti Svete Petke (Trnove Petke) koje su iz Trnova bile prvo prenete u Vidin, iz Vidina u Kruševac, iz Kruševca u Beograd, iz Beograda u Banat, pa zatim dalje po Rumuniji te se sada nalaze u Jašu u Rumuniji.
Na taj način Srbija je do poslednjeg časa svoga političkog života bila sklonište sviju izbeglih pravoslavnih kaluđera koje su vladaoci i vlastela prihvatali i davali im skloništa da se koriste slobodom, dok ju je ona uživala.
No mnogi naši kaluđeri videći da se naša sloboda gasi i da joj je skoro kraj, otišli su u Rusiju koja se u to vreme bila oslobodila tatarskog iga i počela razvijati svoju političku slobodu. Svakojako da je broj i naših i bugarskih kaluđera bio priličan, ali su se od toga broja sačuvala imena samo triju kaluđera. Prvi se spominje Kiprijan koji je postao prvo mitropolit kijevski pa posle i moskovski od 1376-1406. Posle njega vidimo u Rusiji Gligorija Camblaka koji je postao mitropolit kijevski od 1415-1419. godine.
Sem njih proslavio se u Rusiji Pahomije (Pahomie Serbej) koji je, pošavši u Rusiju, odneo mnogo knjiga i proslavio se svojim agiografskim (biografije svetaca) radovima.
Kad su ovi naši kaluđeri uspeli da dođu do tako visokih mesta u crkvenoj hijerarhiji, treba pretpostaviti da ih je brojno bilo mnogo.
 


 
NAPOMENA:

  1. Od manastira koji su prvobitno bili samo svratišta za putnike postale su u toku vremena cele varoši. Zna se do sada za ove: Bitolj (postao je od neke obitelji – manastira); Čačak od manastira Gradca; Prokuplje od manastira Svetog Prokopija; Arilje – od manastira Ahileja; Tetovo, od manastira Svete Bogorodice u Htetovu, Gostivar, Bijelo Polje, Cetinje, Đunis, Peć i drugi. Ima zapisa da su manastiri Sveti Nikola u Dabru (Priboj) i manastir Svetog Petra i Pavla kod Bijelog Polja služili Dubrovčanima kao karavanske stanice.
  2. On je jedan od pet manastira koji, kao carske zadužbine, drži deo pečata uprave svetogorske.
  3. Pop Dukljanin (iz XII veka) kaže: ko hoće više da zna o Jovanu Vladimiru treba da čita „srpske knjige“ gde je o tome mnogo više pisano (vidi Sveti Jovan Vladimir od dr Čedomira Marjanovića str. 27.)
  4. Njemu se pripisuju još i ove zadužbine: Sveti Đorđe u Rasu (Đurđevi Stubovi), Sveti Pantelejmon u Nišu, Sveta Bogorodica u Toplici, Sveti Nikola Končulski na Ibru južno od Raške, Sveti Nikola na ušću Banjske reke, gde je bila episkopska stolica; sa Svetim Savom podigao je Hilandar.
  5. Posle Kosovske bitke telo Milutinovo bilo je sklonjeno u rudarsko mesto Trepče, a oko 1460. godine preneto je u Sofiju u crkvu Svete Nedelje, gde i danas počiva.
  6. Ostale Milutinove zadužbine: manastir Sveti Đorđe (Nagoričane), manastir Trojeručica u Skoplju (Rezidencija), manastir Svetog Nikole u Skopskoj crnoj gori; katolički manastir Sveti Srđa i Vakha na Bojani; gde su sahranjeni kraljevi Mihajlo, Bodin i dr Vitovnica (požarevački) i mnogi drugi o kojima nema pouzdanih zapisa, već se samo predanje održava.
  7. Na mestu gde se ispaštalo njemu je još Jovan Vladimir podigao zadužbinu, to je manastir Sveti Jovan Bigorski na reci Radici.
  8. Njihove mošti počivaju: Svetog Simona u Studenici pod imenom Svetog Kralja; Milutina u crkvi Svete Nedelje u Sofiji; cara Uroša u manastiru Jasku; kneza Lazara u Ravanici; ostale mošti propale su za vreme turskoga ropstva.
  9. Ko je napisao službu kome svecu ne zna se za sve tačno. Uza svaku službu ide sinaksar (biografija) i akatist (pohvala). Zna se za ove: Sveti Sava napisao je službi Svetom Simeunu (Nemanji) i Simeonu Prvovenčanom; Svetom avi napisao je službu jeromonah hilandarski Teodosije; Milutinu i Dečanskom napisao je službu Gligorije Camblak, caru Urošu – Patrijarh Pajsije.
    Za ostale ne za se tačno. Sve te službe čuvale se u jednoj knjizi pod imenom Srbljak. Prvi Srbljak štampan je u Rimniku (Rumunija) 1761. odmah za tim u Moskvi 1765. a mitropolit Mihajlo štampao je 1861. na osnovu oba gornja u Beogradu. Nekolicini svetaca sastavio je službu sam mitropolit Mihajlo na osnovu predanja i zapisa. Posle 1861. napisane su službe: Prohoru Pčinjskom i Petru Cetinjskom 1893. od mitropolita Mihajla.
  10. Da neko bude proglašen za sveca, kanoniziran, odluku treba da donese sabor arhijereja izvesne autokefalne crkve. Kod isposnika nemamo tragova o tim odlukama, izgleda da je njih narod proglašavao i crkva je usvajala te svece kao crkvenu i narodnu tradiciju; o kulturnim radnicima zna se za većinu i vreme i mesto kad su kanonizirani.
  11. Kad su osvojili Ravanicu odneli su kao pljačku 12 natovarenih kamila zlatnih i srebrnih sasuda i okova oko jevanđelja i nimbova oko svetiteljskih glava.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *