NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Crkve u Bosni
 
O Bosni ništa ne znamo pouzdano do Časlava (931-960) kada je Bosna ušla u sastav njegove države. Posle toga ona je delila sudbinu Raške, jer je 972. pregazio Cimiskije, 990. Samuilo a 1018. Vasilije II. Za sve ovo vreme bio je jak vizantijski uticaj, pa sa njim i pravoslavlje. Ali, naporedno sa ovim uticajem išao je i uticaj Rima, naročito u zapadnim krajevima. Bosna je do osnivanja Barske arhiepiskopije 1067. potpadala pod Splitsku arhiepiskopiju, ali to je bilo samo nominalno jer se vlast splitskog arhiepiskopa stvarno nije prostirala dalje od zidina gradskih. Izgleda da je Rim tako lako dao Baru Bosnu što je polagao više nade na Bar da će uspeti u širenju katolicizma, nego što je to mogao Split učiniti. Katolicizam je cvetao u Zeti u XI veku, a svakojako i u okolnim krajevima, razumemo tu i Bosnu. On nije prestajao širiti se ni posle Bodina po Zeti, Raškoj i Bosni, mada je posle Bodina otpočelo raspadanje Zete.
No u XI veku poniče nova arhiepiskopija i to u Dubrovniku. Ta arhiepiskopija u XII veku pokušavala da potčini pod svoju vlast Barsku arhiepiskopiju. Vodi se povodom toga ogorčena borba koja je produžena u XIII veku i u koju se umešao i kralj Uroš, dok nije rešena stvar da postoje obe.
Slabljenje Zete učinilo je te je i vlast Barske arhiepiskopije delimično sužavana. Njeno pravo na Bosnu u XII veku beše izgubljeno i Bosna beše podvrgnuta pod Dubrovnik.
Krajem XII veka Mađari behu bacili oko na Bosnu, zbog toga i čine sve moguće napore da crkvu u Bosni potčine pod Splitsku arhiepiskopiju. I zbilja, papa Celsetin III 1192. potvrdio je Splitu pravo nad Bosnom. Kralj Andrija potvrdio je takođe to pravo splitskom arhiepiskopu 1207. Kako se, međutim, bogumilstvo naglo širilo po Bosni, to je ona docnije bila potčinjavana i pod Kaločku arhiepiskopiju, jer je papa verovao da će kaločki arhiepiskop, uz pomoć mađarskog kralja, energičnije trebiti bogumilstvo.
Što se tiče pravoslavne crkve, o njoj nema mnogo pomena. Izgleda da je ona bila u manjini u severozapadnoj polovini Bosne, gde se odigravala borba između katolika i bogomila i da su pravoslavni bili posmatrači te borbe.
No zato bogomilstvo ispunjuje kroz nekoliko vekova istoriju bosanske crkve. Kulin-ban (1180-1204) nalazeći se na sredokraći uticaja Carigrada i Rima video je da se Bosna mora povijati čas na jednu a čas na drugu stranu. Zbog toga naumi da u Bosni stvori samostalnu crkvu koja neće naginjati ka Carigradu ni Rimu. Kako se u to vreme bila raširila bogumilska jeres i kako su Vizantija i Nemanja proterivali bogumile iz svoje države, to ih Kulin oberučke prihvati i beše rešen da od bogumilstva stvori bosansku nacionalnu crkvu. Zbog toga bogomili se behu veoma namnožili u Bosni i behu vrlo jak crkveni i politički činilac.
U proleće 1198. napadoše Mađari na Hum i uzeše ga od Vukana. Vukan beše prinuđen da se obrati papi za pomoć. Posle Huma dođe na red Bosna. Zgodan povod za napad na Bosnu bili su jeretici bogumili. Papa Honorije III pozva zapadne narode na krstaški rat protiv bogumila u Bosni 1221. i 1222. Ali ovaj poziv ne uspe, krstašima je Bosna bila i suviše siromašna, tamo nije bilo nikakve pljačke da bi se oduševili. Onda kaločki arhiepiskop (Mađarska) ponudi se papi da on povede krstaški rat protiv bogumila pod uslovom da mu se potčini bosanska crkva. Papa mu zbilja i ustupi vrhovnu duhovnu vlast nad Bosnom 1225. No, kako bogomili behu jaki, to Kulinov sin Stevan (1204-1232) izgledaše im kao nepouzdan, te ga smeniše i postaviše za bana Ninoslava (1232-1250) kao svoga pouzdanog čoveka. To tek sada dade povod Mađarima da porade kod pape, pod izgovorom uništenja bogumila, da zavladaju Bosnom.
Prvo na Bosnu napade hrvatski knez Koloman (drugi sin kralja Andrije) 1232. No, Ninoslav prividno pristade da bude katolik, te Koloman povuče vojsku 1234. Kad se Ninoslav nađe van opasnosti, vrati se bogumilstvu. To posluži kao povod papi da pomoću Mađara otpočne nov krstaški rat protiv bogumila, koji je trajao od 1234-1238. Rat je vođen sa promenljivom srećom i tek kad krstašima pristupi usorski knez Sebislav (po nekima Živislav) ovi nadvladaše bogumile i zauzeše Bosnu i Hum, gde je takođe bilo dosta bogumila. Pre toga u Bosni kod katolika beše rasprostranjen franjevački red, ali Mađari u njima nemahu dovoljno vere te dovedoše dominikance. Odmah otpoče najstrašnija inkvizicija i iskorenjivanje bogumila. Dominikanci su ubijali, spaljivali, imanja konfiskovali itd. tako da je narod stekao vrlo rđavo mišljenje o katolicizmu i njegovom hrišćanskom milosrđu, te kako se uskoro desi najezda Tatara 1241. i Mađarska bi pregažena a zatim i Bosna, to se dominikanci povukoše iz Bosne zajedno sa katoličkim biskupom koji premesti svoju rezidenciju u Đakovo u Slavoniju. Ali, čim se Ugarska oporavi od tatarske najezde Bela IV pođe s vojskom na Ninoslava. Našavši se u neprilici, ban Ninoslav napisa papi Inoćentiju VI pismo, u kome izloži da je on dobar katolik, ali da je morao primiti pomoć od bogumila protiv Mađara. I to ga je spaslo. Mađari posle toga (1248) ostaviše ga na miru.
Ovo obraćanje Ninoslava papi dalo je povoda da se u Rimu uzme u proučavanje pitanje o uzrocima zbog kojih se bogumili šire po Bosni i katolicizam ne pokazuje uspeha. Tom prilikom uvidelo se da je tome glavni uzrok nerazumevanje latinskog jezika zbog čega papa i dozvoli upotrebu slovenskog jezika u Bosni, Istri i Senju 29. marta 1248. godine.
Ninoslav je umro 1250. i odmah zatim nastane ogorčena borba uglavnom između katolika i bogumila. Te međusobice iskoristi Bela IV te osvoji Bosnu 1254. i podeli je na Gornju Bosnu (planinsku), gde ostavi domaće banove, i Donju Bosnu Usoru i So (Tuzlu) i tu postave mađarske velikaše za banove. Bogumili se zadržali više u Gornjoj Bosni.
Uskoro zatim dolazi i vladavina Bosnom kralja Dragutina (1282-1316). On je sebi bio zadržao Rudnik, a od tašte dobi Mačvu, Srem i deo Bosne (So i Usoru). On je bio pravoslavni i gonio je bogumile. Za vreme njegove uprave bio mu je u Bosni pravoslavni episkop Vasilije.
Pred kraj XIII veka hrvatski ban Pavle Šubić ovlada jednim delom Bosne (1298) i dade je svome sinu Mladenu Šubiću. U Bosni je onda bio vlastelin Stevan Kotroman potomak Kulina bana i zet kralja Dragutina, za koga je bila udata Jelisaveta. Kad umre Stevan Kotroman, Mladen dade južne krajeve njegovom sinu Stevanu Kotromanoviću, a kad Mladen uhvati i zatoči Karla I, Stevan Kotromanović dobi na upravu gotovo celu Bosnu. Stevan Kotromanović (1322-1350) bio je pravoslavne vere te za njegove vlade poče snažiti pravoslavlje. To se Rimu nije svidelo, te počeše snivati opet o pohodu protiv bogumila a sada i pravoslavnih. No namera bi osujećena jednim iznenadnim događajem. U Bosni su iz starine bili franciškanci koji su inače rasprostranjeni po Dalmaciji; Mađari su pak doveli u Bosnu dominikance, jer se više uzdali u njih. Među njima poče rasprava koja je trajala više godina (1327-1336) i koja je pomogla bogumilima i pravoslavnim da se bolje šire. Bogumili se naročito raširiše pored Bosne i po Dalmaciji i Hrvatskoj.
Za vlade kralja Tvrtka I (1353-1391) bilo je mnogo muke oko bogumila. No Tvrtko je uspeo da se ipak održi i venčao se kraljevskom krunom na grobu Svetog Save u manastiru Mileševu. Za vreme njegovo episkopija u Dabru dobila je vlast da upravlja Bosnom.
Gonjenje bogumila u Bosni od strane pape i Mađara nije prestajalo ni u XV veku kada su Turci bili na vratima ne samo Bosne, no i Mađarske. Kralj Žigmund se neobično mnogo odlikovao u tom gonjenju i uspeo je s papom da otera bogumile u naručja Turaka. Bogumilska vlastela stalno gonjena od papskih legata i franciškanaca, kada im i imanja bejahu konfiskovana, obrati se turskom dvoru, gde budu vrlo dobro primljeni. Proterani iz Bosne oni počeše raditi kod Turaka na tome da se zarati na Bosnu, nadajući se da će doći do svojih konfiskovanih imanja kao i do uticaja u državi, kad pobede katolike.
U proleće 1463. turska vojska, pomagana bogumilima, zauze Bosnu za vlade kralja Stevana Tomaševića. Bogumilska vlastela docnije pređe u islam da bi sačuvala imanja. Prost narod delom se vrati u pravoslavlje, delom se poturči. Katolici, znajući kakve su zločine radili sa bogumilima, ne smedoše ih dočekati, već pobegoše u bezopasnije krajeve a njihova mesta zauzeše izbeglice, pravoslavni, iz Raške i drugih krajeva Srbije.
I tako u Bosni bejahu tri crkve. One neprestano bejahu u borbi jedna s drugom a naročito katolicizam i bogumilstvo. Katolicizam je poslužio kao zgodna maska Mađarima da pod vidom odbrane „prave i istinske vere“ sruše Bosnu, a nemilosrdno gonjenje bogumila od strane katolika oteralo ih je u muhamedance. Na taj način ako južna Srbija (Makedonija) imade svoj Černomen na Marici, ako severna Srbija imade svoje Kosovo, Bosna, zahvaljujući papi i franjevcima, pade ispred Turaka bez Kosova i bez amaneta.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *