NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Religija starih Slovena i Srba
 
Religija starih Slovena i Srba malo je proučena. Savremeni grčki pisci, malo su što o njoj zapisali, hrišćanski propovednici, smatrajući je za neznabožačku revnosno su se starali da svaki trag o njoj iskorene. Sami, pak, Sloveni o svojoj religiji neznabožačkog perioda nemaju nikakvih pisanih spomenika. Još nešto više, dok su kod Slovena na severu postojali idoli (kipovi), kod južnih Slovena i Srba i toga nema. Prema tome, kao glavni ili bolje reći jedini izvor za proučavanje ostaje narodno predanje i običaji, ukoliko su se mogli očuvati do danas uz hrišćanstvo.
Izgleda da u osnovi sviju slovenskih religija leži preistorijsko obožavanje sunca.
Glavni bog ili bog nad bogovima jeste Vid, koji se inače zvao i Svetovid i bivao je predstavljen sa četiri lica koja gledaju na sve četiri strane sveta. Vid se slavio oko letnje suncovretice (9/22 juna). O zimskoj suncovretici slavilo se rođenje novoga, mladoga boga, Božića[1]. Prolećna i jesenja ravnodnevica takođe su praznovane. I oni su imali svoje bogove odnosno boginje. Izgleda da su običaji praznovanja prolećne ravnodnevice preneti na Đurđevdan, a jesenje ravnodnevice, zbog jeseni, kad se pribiraju plodovi, na bogove plodnosti. Vid ili Svetovid peva se u narodnim pesmama kao bog koji stanuje na sedmome nebu, a bog koji bdi samo nad zemljom, da u njoj bude pravde i reda jeste Perun. Za one koji gaze red i čine nepravdu, on ima munje i gromove. Zbog toga protiv onih koji se ogreše o pravdu i red se priziva Perun da ih spali. Grom (Sveti Ilija) te spalio, strele te rasprsle, munja te ispekla jesu kletve iz neznabožačkog doba.
Posle ovih bogova najviše je poštovan Daj bog ili Daždbog (bog kiše). Ovo se tumači time što su Sloveni po preimućstvu bili zemljoradnici, te je i kult Daždboga razvijeniji od sviju ostalih kultova. Tu dolaze dodole sa mnogobrojnim pesmama potpuno neznabožačkog karaktera.
Naporedno sa ovim bogovima ide Ognjena – boginja vatre i vrućine i Stribog – bog vetrova.
Svi se ovi glavni bogovi mogu lako poznati po tome što su hrišćanizirani i preneti na dotične svece koji u to vreme padaju; međutim redak je slučaj da su sporedniji bogovi hrišćanizirani. Tako npr. osobine Svetovida prenete su na Ivandan, te mu se i venci pletu. Osobine mladoga boga – Božića prenete su na praznik Rođenja Hristovog; osobine zaboravljenog boga proleća na Đurđevdan, a boga jeseni zaboravljene su. Sem toga u narodnim pesmama peva se „i Iliju (Peruna) koji gromom bije; i Mariju (Ognjanu) koja munjom pali; Panteliju (Stribog) koji vetrom duše“.
No naša stara religija nije ostala ni bez uticaja persaizma. I u njoj nalazimo dvojstvo, ono se lako poznaje da je docnijeg porekla, jer se pojedina božanstva takoreći domeću ili bolje nameću. Tako bogu dana (Vidu) počinje se domećati – bog novi, te je jedan beli bog a drugi crni bog (videćeš ti svoga beloga boga). Boginji života Živi nasuprot se stavlja boginja smrti Mora, Morana.
Tokom vremena i pojedine profesije dobijaju svoja božanstva Volos ili Veles je bog stočarstva; neki izdvajaju čak i Sirina kao boga ovčarstva; Les, Leštak, Lešjak je bog šuma; Davor je bog junaštva; itd.
Učenje o moralu počiva na poznijem persijskom shvatanju, tamo imamo dva boga; dobroga, miloga i zloga – krvnika (a od boga od zloga krvnika). Sve je u svetu podeljeno na dva carstva carstvo dobroga i zloga dobri i zli dani, dobro i zlo bilje, dobre i zle životinje. I čoveku se stavlja u dužnost da se bori protiv zla.
Kult je bio veoma razvijen i sastojao se u prinošenju žrtava. To su obično zaokrugljeni bregovi i brda koja se nalazila na sredokraći neke župe ili plemena i tamo se obično čurila vatra (sveti oganj). Nazivi tih brda sačuvali su do danas i takva se brda obično zovu Čurilovo, Kurilovo ili time slično. Hramova kao da nije bilo ili su oni bili retki. Zna se za hram u Kijevu gde je bio kip Perunov: glava od srebra, brkovi od zlata a trup drven, a pred njim je danju i noću gorela vatra od hrastovog drveta. Kod nas se pominju kapišta (skupišta) idolska, ali bez bliže odredbe. Sloveni su imali i sveštenike i zvali se žarci ili žreci, ali su oni bili retki k na severu, a kod nas se i ne spominju. No to je i razumljivo. Sloveni na Balkanu živeli su u velikim zadrugama i plemenima te su patrijarsi (starešine) zadružni i plemenski obavljali i religiozni kult, koji je bio prost i u pesmama.
Sloveni su imali kult za svako božanstvo posebno. Taj se kult u pesmama očuvao o Božiću, Đurđevdanu, dodolama, raznim jesenjim i zimskim običajima.
Ostatak staroga kulta obožavanja sačuvan je samo u obožavanju – poštovanju – zmije. Domaću zmiju i danas na selu ne samo što neće da ubiju, već je i hrane.
Vera u zagrobni život bila je veoma jaka kod starih Slovena. Duše posle smrti čoveka nastavljaju svoj život i to duše pravednika idu u ljude, a grešnika u životinje. Duše najokorelijih grešnika idu u vukove i otuda je poniklo učenje o vukodlacima ili vampirima.
 


 
NAPOMENA:

  1. Kod naroda se i danas peva:
    Dunu vetar, koledo,
    iz planine koledo
    te istera koledo.
    Vranja konja koledo
    I na konju, koledo,
    šimšir sedlo, koledo,
    i na sedlu, koledo,
    muško čedo, koledo.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *