NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Naslednici Svetog Save
 
Kao ono u nauci i u umetnosti što ima ljudi koji delima svojim odrede pravac misli i rada ljudskog za stotinu i više godina, tako isto i u crkvenom i političkom životu ima ljudi koji okrenu pravac života celih pokolenja za stotinu i više godina. Jedan od takvih u našoj crkvenoj istoriji bio je neosporno Sveti Sava. I on je u religioznom životu odabrao Pravoslavlje sa slovenskim jezikom i u tom pravcu uputio svoje sledbenike koji ništa drugo nisu imali da rade, do da grede određenim im putem. I oni su tako i radili. Narod je već bio prešao u hrišćanstvo, ali to hrišćanstvo trebalo je uliti u dušu i srce naroda, da ga on oseti kao nešto dobro, kao nešto blago, kao svetinju božju, kao blagodat. Tim se putem i išlo. I kao ono što su ranije isposnici svojim poukama, a još više svojim uzvišenim životom, u I periodu, uspeli da zadobiju duše neznabožaca za veru hrišćansku, isto su tako sada sveštenici negovali kroz crkve i manastire, hrišćanske religiozne i moralne ideale, da je narod, prost narod, tu veru primio dušom i srcem, te joj se poklonio i ona je postala svetinja njegova i pravilo života.
Crkva je u odnosu prema državi spremila i odnegovala mnogobrojna pokolenja poštenih i odanih sinova koji su sa puno idealizma, sa puno ljubavi i požrtvovanja pomogli vladaocima u stvaranju države. Sve je to pomoglo te taj period vremena javlja se kao najsvetliji u istoriji narodnoj.
Mnogima pada u oči što u delima naslednika Svetog Save nema nikakve radnje, biografi njihovi samo beleže njihovu pobožnost i lične vrline. No, svi su ti prethodni poslovi svršeni u I periodu, a njih je završio Sveti Sava. Njima je ostalo samo da sleduju stopama Svetog Save, te da uče narod veri i moralu i prethode mu primerom u tim vrlinama. Što nema radnje stvar je potpuno razumljiva. Sa rimokatolicizmom pitanje je bilo rešeno, sa bogumilima isto tako. Nove se sekte nisu pojavljivale, jer je narod bio zadovoljan svojom verom. Isto tako sveštenici se nisu mešali u državne poslove, kao što je bio slučaj na zapadu, te nije bilo prilike za sukobe. Između države i crkve vladala je harmonija.
Zbog svega toga mi u ovom periodu do proglašavanja patrijaršije nemamo događaje, ali imamo miran i tihi crkveno-kulturni rad, koji se ogleda u jakoj književnosti, u radu na umetnosti, u podizanju zadužbina itd.
Pa i same promene ličnosti teku pravilno. Tu nije bilo borbe i zbacivanja; nije bilo konačnih i nekonačnih arhijereja, već je svaki radio neumorno do smrti, prožet dužnošću hrišćanskom o radu do samopožrtvovanja i kad bi jednoga smrt sprečila, njegov posao nastavljao bi njegov naslednik.
Arsenije Sremac – Bio je iguman manastira Žiče, te kad je Sava prvi put putovao u sveta mesta ostavio ga beše sebi za zastupnika. Kad se Sava vratio našao je sve u redu i po volji urađeno, te kad se beše rešio da ide po drugi put u sveta mesta, skupi sabor na kome Arsenije bi i izabran za arhiepiskopa pod imenom Arsenije I. Odlikovao se primernim životom i neumornim radom kao i velikom ljubavlju prema narodu svome. Za vreme njegovo udarili su Tatari na Srbiju u povratku iz Dalmacije i Bosne 1242. Malo docnije Bugari i Kumani (1253) dođoše čak do Lima, to prinudi Arsenija da premesti stolicu sa periferije u centar države. Kao najpodesnije mesto izabrao je Peć u kome je bio manastir Svetog Spasa.[1]
Arsenije je upravljao Srpskom crkvom, trideset godina sve do 1263. kada je teško oboleo, te je uprava bila poverena Savi II. Arsenije je umro 28. oktobra 1267. godine.
Naslednici Arsenijevi – Arsenija je, kao teško obolelog, zamenjivao Sava II i posle smrti sabor izabere za arhiepiskopa Savu II (1264-1271). On je bio sin Prvovenčanoga (Predislav) i u svemu je sledovao primeru Svetog Save. Bio je iguman manastira Hilandara, putovao je po svetim mestima, radio je neumorno na utvrđivanju vere hrišćanske. Umro je 8. februara 1271. godine.
Danilo I naslednik Save II upravljao je samo godinu dana od 1271-1272. godine.
Janićije I (1272-1276) iguman hilandarski bio je mnogo odan kralju Urošu, te kad je Dragutin zbacio Uroša, povukao se i Janićije 1276. Preminuo je u proleće 1279. godine.
Do smrti Janićija Dragutin nije hteo popunjavati upražnjenu stolicu, ali kad on umre zameni ga Jevstatije I (1279 do 1286). Bio je iguman hilandarski rodom iz Budimlja. Premestio arhiepiskopiju u Žiču gde je i umro 1286. Jevstatija je zamenio Jakov (1286-1292), ovoga Jevstatije II (1292-1309). On je uredio u novoosvojenim zemljama kralja Milutina sedam novih eparhija. Po smrti njegovoj dođe na upravu Sava III (1309-1316).
 


 
NAPOMENA:

  1. Od toga doba Peć je uglavnom i ostao stolica srpskih arhiepiskopa a docnije i patrijarha. Mada je arhiepiskop Jevstatije 1285. bio premestio ponova u Žiču, no već 1291. morade biti opet premeštena u Peć zbog napada vidinskog Šišmana i Tatara. Žiča je tada bila mnogo oštećena te je arhiepiskop Danilo II obnovio i u njoj povremeno stanovao. No od proglašenja patrijaršije Peć je jedina stolica sve do 1382. kad prvi put zagroziše Turci s juga. Tada je stolica preneta prvo u Žiču, zatim, po svoj prilici u Beograd, za vreme Stevana Lazarevića i u Smederevo za vlade Đurđa Brankovića.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *