NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Odstupanje i smrt Savina
 
Političke prilike nisu ostale bez svog uticaja i na crkvu. Prvovenčanoga je nasledio sin mu Radoslav, ali kad njegov tast Todor Anđel postrada i bi zarobljen od Asena II, on izgubi oslonac, i da ne bi Asen potčinio i Srbiju, Sava je posredovao da se mlađi mu brat Vladislav oženi ćerkom bugarskoga cara Asena, te tako Radoslava na prestolu zameni Vladislav (1233-1242). Sava je venčao i Vladislava na presto, ali kao da nije bio njime zadovoljan, te se reši da ponova putuje po svetim mestima. Toga radi on sazove sabor u Žiči i izabere sebi za naslednika igumana žičkog Arsenija Sremca koji ga je zamenjivao u dužnosti prilikom prvog putovanja.
Sava je ovom prilikom pohodio Jerusalim, Misir, Sinajsku goru, Siriju, Antiohiju, Jermensku i došao u Carigrad. Iz Carigrada beše naumio da se preko Bugarske vrati u Srbiju. Preko Crnog mora lađom dođe do Mesemvrije a odatle suvim u Trnovo. Uoči Bogojavljenja Sava odsluži službu na kojoj je prisustvovao car i ceo dvor, ali nazebe, razbole se i umre 12. januara 1236. Sahranjen je u crkvi Četrdeset mučenika u Trnovu.
Glas o smrti Savinoj učinio je bolan utisak u Srbiji. Naročito je bio uznemiren Vladislav koga su krivili zbog odlaska Savina iz zemlje. Zbog toga Vladislav, čim se navršila godina dana, pošalje poslanike svome tastu da mu da telo Savino. Asen ne hte dati. Tada Vladislav lično ode u Trnovo i mesto da ode prvo u dvor, a on ode na grob Savin, gde je dugo plakao i naricao, to ražali Asena i on dozvoli da ga prenesu. Telo Savino preneto je u manastir Mileševo, novu zadužbinu kralja Vladislava, 6. maja 1237. Sabor srpskih arhijereja proglasio ga svecem. Služba Savina pada 14. januara zbog toga što on ima zasebnu službu, jer nijedan svetac ne može imati zasebnu službu za nedelju dana posle gospodnjeg praznika (ovde Bogojavljenja).
Mošti Savine počivale su u Mileševu do 1595. kada ih je Sinan-paša odneo u Beograd i spalio na Vračaru.
 
*
 
Sveti Sava je najsvetlija ličnost u istoriji Srpske crkve i srpskog naroda. Ni pre njega ni posle njega mi nemamo tako velikog čoveka koji bi učinio tako krupna dela, kao što je to učinio Sveti Sava. U mladosti njegovi su ideali bili da se posveti Bogu i službi božjoj. Kao isposnik iz vladalačke kuće, privlači na sebe pažnju cele Svete Gore. U Vatopedu čita i radi neumorno da mu se svi dive. Kad je čuo da mu je otac sišao s prestola i postrigao se, on mu piše divna pisma i poziva ga u Svetu Goru, u raj na zemlji.
No pored religioznog i patriotsko osećanje bilo je neobično živo kod njega. Njemu je žao što svi narodi u Svetoj Gori imaju svoj manastir samo ga Srbi nemaju, te čini najveće napore da i Srbi dođu do svog manastira. I u tome uspeva. Sa ocem svojim on podiže Hilandar (tadašnji Hilandar bio je mnogo manji, sadašnji je sazidao kralj Milutin). Hilandar postaje centar našeg duhovno-religioznog života kroz ceo srednji vek. Ali i na tome se nije završio njegov rad. Posmatrajući borbu koju je vodilo slovensko sveštenstvo sa Rimskom crkvom, on uspeva da stvori i uredi autokefalnu Srpsku crkvu. To i jeste najveća tekovina u istoriji Srpske crkve, ona je rešila sudbinu budućeg pravoslavlja srpskog naroda. No, on je isto tako i veliki rodoljub ne prezajući ni od smrti kad je u pitanju njegova otadžbina. On sam ide u logor Strezov, kad je ovaj naoružan do zuba pošao da sruši brata mu, kralja Stevana Prvovenčanoga; on isto tako ide u logor kod kralja mađarskoga Andreje kad je ovaj bio pošao protiv brata mu Stevana.
Ali nije njegova snaga samo u tim crkveno-administrativnim i političkim stvarima. On je neumoran pisac, piše tipike: hilandarski, karejski i studenički. Piše biografiju i službu svome ocu Svetom Simeunu. On je i učitelj; kad je postavio vladike, on ide od mesta do mesta, od grada do grada, od vladike do vladike, te uči vladike, sveštenike, kaluđere i đakone kako što bolje da se ukrepe u veri i da pomognu rodu svome. Narod je to osetio te ga i ovekovečio u pričama svojim. Ni o kom svešteniku i učitelju nije ostalo toliko priča i pripovedaka kao o Svetom Savi. Zbog njegovog rada u crkvi, na knjizi, na narodnom prosvećivanju i poučavanju zahvalno potomstvo slavi ga i hvali ne samo u crkvi, nego i u školi. Sveti Sava je i školska slava, školska dika.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *