NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Sveti Sava
 
Srpska crkva koja se već nacionalno bila obeležila sa slovenskom službom i slovenskom književnošću, prošla bi, posle ovakvog Stevanovog rešenja, kao što je prošla i Hrvatska crkva za vlade kralja Tomislava, i kao što je prošla crkva u Zeti za vlade Mihajla i Bodina, da se kod Srba nije našao čovek koji je autoritetom svojom pokvario već svršenu stvar, tj. prelaz u rimokatolicizam. To je bio Sveti Sava.
Sveti Sava je najmlađi sin Nemanjin (Stevan, Vukan i Rastko). Rođen oko 1175. vaspitao se na dvoru Nemanjinom i kad mu je bilo oko 17 godina iskoristi priliku, kad su kaluđeri manastira Svetog Pantelejmona iz Svete Gore bili kod njegovog oca radi milostinje, te sa njime pobegne u Svetu Goru, gde se i zamonaši. To je moglo biti s jeseni 1193. i po tom prešao u Vatoped koji se onda slavio svojim učenim kaluđerima i velikom bibliotekom. Sveti Sava živeo je kao strogi isposnik da mu se svi divili, a čitao je i radio na svom umnom usavršavanju kao najmarljiviji učenik. Glas o njemu rasprostro se beše po svoj Svetoj Gori i svi dolažahu da ga vide i da mu se dive.
Uskoro njegov otac Nemanja odstupi od prestola 25. marta 1196. i zakaluđeri se, po svoj prilici u gradu Rasu u crkvi Svetih apostola Petra i Pavla. Potom ode u Studenicu. Sava se neobično obradovao postupku svoga oca i pozove ga da dođe u Svetu Goru. Simeun (Nemanja) primi poziv Savin i dođe u Vatoped. Sava mu tom prilikom predloži da obiđu celu Svetu Goru i sve manastire u njoj. Simeun pristane i obišavši sve, Sava mu reče „Oče, svi narodi imaju u Svetoj Gori bar po jedan svoj manastir samo Srbi nemaju“. Kako na imanju manastira Vatopeda bejahu ruševine starog manastira Hilandara, to oni brzo rešiše da otkupe to zemljište i tu podigoše srpski manastir Hilandar. Tu Sava sakupi Srbe kaluđere rasturene po grčkim manastirima, napisa tipik za Hilandar, kupi i zemljište u Kareji, tamo sazida konak i crkvicu, i za nju napisa takođe tipik (karejski), i kad sve to bi gotovo umre Simeon 13. februara 1109. godine.
Uskoro zatim dešava se četvrti krstaški rat (1202-1204). Krstaši zauzimaju Carigrad i osnivaju latinsko carstvo (1204). Zatim polaze na zapad da šire carstvo i pljačkaju, gde šta nađu. Kad su došli do Hilandara, Sava napušta Hilandar noseći sobom telo svoga oca i upućuje se u Srbiju. Znajući da su mu braća Stevan i Vukan u zavadi on pokušava da ih miri i u tome uspeva. Nad mrtvim telom svoga oca braća se izmiriše 1207. u Hvosnu na granici Stevanove i Vukanove države (Zete). Vukan uskoro posle toga umre, a Sava ode u Studenicu i tu ostade kao arhimandrit manastira Studenice kojom je prilikom napisao Tipik studenički. Za vreme svoga bavljenja u Raškoj on je često pomagao Stevanu u upravi državom. Istorici su zapisali da je išao u logor kod Streza, kada je ovaj bio pošao sa vojskom protiv Stevana. On mu je pomogao 1215. da spase zemlju, kad su protiv njega bili pošli ugarski kralj Andrija i latinski car Jeris.
No uskoro među njima nasta prepirka (porečje). Kao što smo napred kazali, Stevan je hteo iz političkih razloga da potčini Srpsku crkvu pod papsku vlast. Sava se tome opirao, ali videći da nema uspeha ostavi Srbiju i vrati se u Svetu Goru (1217). Ne potraja dugo papski legati otpočeše rad u Srpskoj crkvi, počeše uvoditi latinsku službu i druge latinske običaje; sveštenstvo je bilo veoma nezadovoljno. Stevan videći opšte nezadovoljstvo kod sveštenstva i naroda pozove Savu da se vrati u Srbiju.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *