NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Bogumilstvo
 
Otpor prema hrišćanstvu pojavio se i u sekti poznatoj pod imenom bogumilstvo.
Narodi se teško rastaju sa svojim starim religijama, a kad je to već moralo biti, gledaju da je nekako dovedu u vezu sa novom religijom. Kad je hrišćanstvo prodrlo na istok, u Persiju, Manes je pokušao da izmiri novo hrišćanstvo sa starom persijskom religijom i otuda je postala manihejska jeres. U Aleksandriji gde je bila razvijena filosofija (gnosos – znanje), pokušali su da dovedu u vezu hrišćanstvo sa filosofijom, i tako je postala gnostička jeres. Od tih dveju postale su nekoliko drugih jeresi. U VII veku u Jermenskoj, na obalama Eufrata, ponikla je nova jeres nazvana po propovedniku Pavlu – Pavlićanska. U VI-II veku car Konstantin Kopronim (741-775), da bi se branio od Bugara, dovede kolonije iz Jermenske i naseli ih na granici bugarskoj. Te kolonije donesoše sobom jeres Pavlićansku koja se raširi kod Slovena, a preko njih po Italiji i Francuskoj, i poznata je pod imenom bogumilska, patarenska, babunska, katarska itd. U Bugarskoj za vlade cara Petra (927-969) ovu je jeres razradio, prema slovenskim prilikama, pop Jeremija, prozvavši sam sebe Bogumil, te je i sekta po njemu prozvana bogumilska.
U osnovu učenja bogumilstva leži staro persijsko učenje o dvojstvu. Dva su osnovna načela dobro i zlo, Bog i đavo. Bog je tvorac svega duhovnog, nevidljivog, dobroga; đavo – svega materijalnog, vidljivog, zloga. Čovek treba da se odreče svega materijalnog i fizičkog u korist duhovnog i idealnog. Otuda su bogumili odricali sve što ima veze sa materijom. Iznad svega isticali su molitvu i naročito očenaš. U tajnama i obredima odbacivali su sve vidljivo vodu, sveti miro, krst, ikone. Brak su smatrali za greh te se njihovi sveštenici (ded i sšrojnici) nisu ženili. Od knjiga odbacivali su Stari zavet, i priznavahu samo četiri jevanđelja i psalme. Odricali su crkvenu jerarhiju kao i državnu jerarhiju vladalaca i staleže. Učenje ne ubij, shvatili su bukvalno, te nisu hteli ići u rat.
Takvo učenje bilo je primamljivo za prost narod, koji je živeo patrijarhalno, u zadrugama i plemenima. Ako tome dodamo da su njihove molitve, pouka i propovedi bile na narodnom jeziku, biće nam jasno zašto se tako naglo širilo. Sem toga, grčko hrišćanstvo prilikom krštenja naturalo je novokrštenima samo grčka, kalendarska imena, međutim bogomilstvo odbacivalo je grčka i davalo samo slovenska imena.
Za državu bogomilstvo nezgodno je bilo što je odricalo monarha i staleže, a naročito svojim bukvalnim tumačenjem VI zapovesti ne ubij. Zbog čega smatrali su za greh da idu u rat.
Bogumilstvo se brzo rasprostrlo iz Bugarske po Makedoniji i Srbiji. Za cara Vladislava (1016-1018) misli se da je bio bogumil i da su ga bogumili i doveli na presto. U Meglenu u XII veku istrebio je bogumile arhiepiskop Ilarion (†1064). Nemanja je uvideo njihov antidržavni karakter te je skupio sabor u Rasu i doneo odluku da se progone. Tako je i učinjeno. Oni se delom vratili u pravoslavlje, a delom prebegli u Bosnu Kulinu banu.[1]
 


 
NAPOMENA:

  1. Što se bogumilstvo tako naglo širilo da je Nemanja utvrdio na saboru da ga ima među vlastelom i sveštenstvom, pokazuje da je ono bilo primamljivo za savremenike, kao i da je jaka bila kod njega nacionalna strana. To se vidi po tome što su imali jaku književnost na narodnom jeziku u kojoj su bile zastupljene apokrifne priče. Nemanja je naredio da se njihove knjige spale. Kao nesumnjivo uzima se da je ta književnost na čisto narodnom jeziku pomogla izrađivanju srpsko-slovenske (srbuljske) recenzije.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *