NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Otpor Srba prema hrišćanskoj veri
 
Napred smo kazali da je vlastela u hrišćanstvu gledala političku potčinjenost Vizantiji, te zbog toga i kad je primala hrišćanstvo, primala ga je pod moranje, i to je obično trajalo samo donde, dok se ne bi izmenile političke prilike; čim bi se one izmenile, vraćali se neznabožačkoj veri.
No ni prost narod nije video u hrišćanstvu nešto osobito iz razloga što su to hrišćanstvo propovedali Grci iz političkih računa, te su naši preci slušali samo lepe reči a gledali suprotna, često nehrišćanska dela. Hrišćanstvo je za naše pretke značilo ropstvo; međutim život je kod njih bio vođen po zadrugama i plemenima te su svi bili ne samo slobodni, ravni i braća formalno, već stvarno i u istini. Hrišćanstvo, dakle, pretpostavlja razbijen državni život, gde su izdvojeni staleži, gde ima hijerarhije političke, crkvene i društvene uopšte, te je potrebno učenje da su svi ljudi sinovi božji, da su svi ravni i svi braća, da nema roba i gospodara itd. Međutim, te hijerarhije nije bilo kod naših starih i za njih zbog toga ono nije bilo ni tako primamljivo.
Ali njihov način života nije se mogao održati u novoj sredini. Kultura ide napred, ona ruši stare oblike i stvara nove. I Grci su neka puta živeli patrijarhalnim životom; no kad su stvorili državu nastalo je novo doba i nove prilike; došla je i hijerarhija. Zato i naši preci nalazeći se između Carigrada i Rima nisu se mogli više održati u tim starim oblicima društvenog uređenja. Zbog toga svi oni koji su dolazili u bliži dodir sa grčko-rimskom kulturom podlegli su joj, te se oni pogrčili ili poromanili. Otpor su mogle davati samo velike mase u povučenim krajevima do kojih je nova kultura slabo dopirala. Taj otpor je bio silan, počinje od VII i traje zvanično do IX, a stvarno do XII i XII veka. Jer, po svemu izgleda, da je i Sveti Sava prevodio ljude iz neznaboštva u hrišćanstvo.[1]
Posao oko primanja hrišćanstva, pak, izgleda da je išao vrlo teško. Naši se nisu lako rastajali sa starom verom i starim običajima, staro je za njih bilo puno poezije i privlačnosti, a novo – na grčkom i latinskom jeziku nerazumljivo, ili docnije na slovenskom jeziku delimično razumljivo, ali prozaično, po sadržini pak teško razumljivo, puno nepristupačnih bogoslovsko-filosofskih teorija, te su apostoli hrišćanstva morali popuštati. Stare domaće bogove zamenili su novi sveci, tako je ostala slava, domaći zaštitnik. Osobine pak starih bogova prinosili su na svece hrišćanske koji su padali u iste dane.
Na taj način pokrštavanje balkanskih Slovena kao i Srba nije išlo tako glatko i brzo kao na primer kod Rusa i drugih naroda, već mučno i sa velikim otporom. Otuda u našem narodnom hrišćanstvu ima dosta elemenata iz neznabožačkog doba očuvanog do danas, npr. običaji o Božiću, Đurđevdanu, Ivanjdanu, dodole, vračanja, bajanja itd.
 


 
NAPOMENA:

  1. Po Domentijanu: Nemanja je izgnao jeretike (bogomile) i „kapišta razruši i idole sokruši“.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *