ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Црква у Зети
 
После сукоба измећу цара Лава Исавријана и папе Зета је потпала под Драч. Служба је према томе могла бити само на грчком језику. Такво је стање морало трајати и кроз цео IX век. Ми немамо тачних података да ли је ко од Методијевих ученика, кад су се разбежали, дошао и у Зету, али с обзиром на то што су приморски крајеви много раније примили хришћанство, него ли загорски, можемо претпоставити да им је и много пријатнија била служба на словенском него ли на грчком језику. Зна се данас да су Методијеви ученици писали глагољицом како у Охриду тако и у приморју. Према томе они су и у Зети, ако их је било, морали писати глагољицом. Али ми о томе немамо споменика. Један једини споменик у том погледу јесте Номоканон иловачки од 1262. на корицама чијим нађена су два листа аиостолара писана глагољицом. Мисли се да су ова два листа из X или почетка XI века. То би се таман слагало са веком Светог Јована Владимира. Како су ова два листа нађена на књизи која је у Зети поникла, мора се претпоставити да су скинути са неке старе књиге писане опет у Зети, те кад је глагољица била изобичајена, калуђер је као шару метнуо на корице.
Кнез Владимир био је потчињен цару Самуилу и како је он све цркве у својој држави потчинио под Охридску цркву, више него вероватно да је и црква у Зети била у то време под Охридом.
Али после смрти цара Василија II (1025), кад је Војислав (1034-1050) ослободио Зету, она почиње нагињати више Риму. Кад је Војислављев син Михајло проширио и уредио своју државу под коју су потпадале Рашка, Хум, Требиње и др. зажели краљевску круну. Да, пак, не би зависио од Сплита у црквеном погледу, затражи од папе засебну цркву. Папа Александар II обнови стару Дукљанску епископију са седиштем у Бару под именом Дукљанско-барска 1067. Кад је Михајло испунио све папине захтеве, тј. потчинио цркву под Рим са латинском службом, онда је добио и краљевску круну 1077. од Гргура VII. Последице тога су за нас јасне, словенски језик је избачен из употребе, словенске књиге уништене, а Барска епископија постоји и до данас. На тај начин раније гостољубива Зета протера из земље своје синове, православне, а напуни је странцима из Рима који јој на туђем језику проповедаху реч божју. Где су се словенски калуђери могли склонити испред латинских? Морали су се склонити у Рашку, Хум, Босну и друга места, оставивши у Зети манастире и цркве католицима.
У Рашку је за време Бодина био жупан Вукан. Вуканов потомак Завида морао се уклонити са положаја и настанио се у Зети, у месту Рибници, и кад му се око 1126. родио син Немања, у Зети није било православног свештеника да га крсти, него га крстио католички. Тако су брзо римокатолици очистили земљу од православне службе. Нама после тога може бити јасно зашто је Мирослављево јеванђеље могло да поникне у малом Хуму, а немамо никаквог споменика из велике Краљевине Зете.