NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » ISTORIJA SRPSKE CRKVE

ISTORIJA SRPSKE CRKVE

 

ISTORIJA SRPSKE CRKVE
 

 
Pokrštavanje Slovenaca i Hrvata
 
Hrvati i Slovenci došli su u zemlju koju naseljavali takođe kao neznabošci. Početak primanja hrišćanstva kod Slovenaca beleži se u polovini VIII veka.
Slovenci su bili pod Avarima. Oni su imali domaće starešine. Od polovine VII veka moć Avara počela je slabiti te su Slovenci u gornjem toku Drave (Koruška), budući na periferiji države, uspeli da se oslobode. Godine 748. pošli su Avari s velikom silom protivu Slovenaca zbog čega se oni obrate Bavarcima za pomoć. Bavarci im pomogoše, ali ih i podvrgnuše pod svoju vlast, i odmah među njima otpoče širenje hrišćanstva u čemu se neobično istakao knez Gorazd i Hotimir sa episkopom Modestom pomoćnikom salcburškog nadbiskupa. No širenje hrišćanstva odmah u početku naiđe na otpor, zbog toga što se mase nisu oduševljavale službom na nerazumljivom jeziku kao i suvišnom prilivu stranaca koji su rukovodili propagandom; najzad i zbog toga što je hrišćanstvo označavalo političku potčinjenost – Bavarcima. Borba je trajala pola veka, ali su Slovenci popustili pred silom tek krajem VIII veka svi pređoše u hrišćanstvo. Na taj način oni su ga od sviju Slovena prvi i primili u celini.
Hrvati su naselili zemlje južno od Slovenaca naročito pored Jadranskoga mora do reka Krke i Cetine. Centar hrvatskog života bio je u ovo doba grad Nin. I za njih jedan grčki istorik (Konstantin Porfirogenit) veli da im je Iraklije poslao sveštenike iz Rima da ih krsti. No od toga krštenja nije bilo uspeha, Hrvati su i dalje ostali neznabošci, kroz ceo VII i VIII vek. Oni pak Hrvati koji su živeli po dalmatinskim gradovima, pokrstili se rano, no kako su tamo bile dve glavne struje vizantijska sa grčkim jezikom i rimska sa latinskim jezikom, a kad tome dodamo da crkve nisu bile razdeljene u to doba, biće razumljivo da je glavna razlika bila više kulturne prirode a ispoljavala se u upotrebi grčkog ili latinskog jezika.
No i kod Hrvata kao i kod Srba i ostalih slovenskih i drugih nekulturnih naroda toga perioda prvu reč u primanju nove religije nije vodilo religiozno ubeđenje, već sticaj političkih prilika. Hrvatski krajevi su još od 437. bili pod Vizantijom. Više nego verovatno da su mnogi Hrvati primili hrišćanstvo iz Carigrada sa grčkim jezikom kao podanici Vizantije. Krajem VIII veka Hrvatska potpada pod Franke (797). Na nju je Karlo Veliki polagao pravo zato što se ona nekada ubrajala u zapadno rimsko carstvo, i na saboru u Regensburgu stavio je pod furlandskoga markgrofa. Karlo Veliki bio je veoma revnostan pobornik širenja hrišćanstva, te se odmah po zauzeću Hrvatske razmileše franački misionari šireći hrišćanstvo iz Rima sa latinskom službom. U crkvenom pogledu Hrvatska beše stavljena pod Akvilejsku crkvu čije sedište beše u Čedadu. Prvi kršteni hrvatski knez bio je Višeslav čija je stolica bila u gradu Nina (stara Aenona), gde je docnije osnovano i prva hrvatska episkopija.
Po Ahenskom miru (812) između Karla Velikog i Vizantije Hrvatska sa delom Panonije i Dalmacije pripala je Francima, ali dalmatinski gradovi Split, Zadar, Trogir, Osor, Rab, Cres, Dubrovnik i drugo bili su još uvek pod Vizantijom, a u crkvenom pogledu pod carigradskom jurisdikcijom. Prvi hrvatski knez Trpimir koji je živeo u gradu Klisu, dozvao je k sebi dominikance i opštio se sa splitskim nadbiskupom. No zato Domagoj (864-876), uz pripomoć cara Vasilija I, uspeo je da se oslobodi franačkoga ropstva 878. posle rata koji je trajao sedam godina. Domagoja nasledi Iljko (876-878), ali njega zbaci Zdeslav (878-879) sin Trpimira koji je priznavao vlast cara Vasilija. Dolazak na presto Zdeslava (878-879) u crkvenom pogledu označavao je prevlast istočne crkve – pravoslavlja. On je sam bio u Carigradu i za njegove vlade došlo je iz Carigrada mnogo grčkih sveštenika koji su pokrstili nekrštena slovenska plemena u Hrvatskoj, Neretvi, i drugim krajevima.
U to vreme jasno se izdvojile u Hrvatskoj dve partije vizantijska i franačka. Zdeslav je bio predstavnik vizantijske, ali se nije mogao dugo održati, jer uskoro bude ubijen i zameni ga Branimir (franačka partija, vladao 879-892).
Za vlade Branimira rešeno je kome će pravcu prići hrvatska crkva. Naime, Ninska episkopija bila je obudovela, za episkopa bi izabran đakon Teodosije. Knez Branimir napiše pismo papi u kome je molio za posvetu Teodosija. Papi je neobično milo bilo što se Hrvati „povratili“ Rimu i pozove Teodosija da dođe u Rim da ga on lično posveti. No kako je pismo dugo putovalo, Nin je bio u to doba pod Ravenom, to Teodosije ode u Ravenu (jer u toku od tri meseca mora da se popuni udova biskupija) i bude posvećen pre nego što je stiglo papino pismo. A kad Teodosije dobi pismo papino ode u Rim, ali kao posvećen. Uskoro umre splitski nadbiskup, a splitski episkopi se ranije posvećivali u Carigradu, i bude izabran Teodosije. Na taj način izborom Teodosija odanog papi a Nin i Split „povratiše“ se Rimu, a Nin odvoji se od Ahilije i potpade neposredno pod Rim, što u crkvenoj jurisdikciji znači dobio je autonomiju.
Što se tiče Dalmacije i njenih gradova u crkvenom pogledu oni su još od cara Lava III Isavrijana bili pod Carigradom (732). Latinska crkva imala je u gradovima samo svoju partiju. No početkom X veka bugarski car Simeun dođe do zidina Carigrada (921). Vizantija našavši se na nevolji tražaše posredovanje i pomoć na sve strane, pa se obrati i papi. Papa se primi posredovanja i tom prilikom beše ugovoreno da se carigradski patrijarh odreče jurisdikcije nad dalmatinskim gradovima i ostrvima i da ih ustupi Rimu. Odmah bi obnovljena salonitansko-splitska arhiepiskopija „kao što je nekada bila“.
Cilj obnavljanja Splitske arhiepiskopije sa granicama i pravima stare Soline bio je taj da se uništi hrvatska Ninska biskupija kao nova, i da se sve potčini Splitu. Ovo je bilo papi potrebno zbog toga što je on bio protivnik Metodija i njegove nauke na varvarskom (slovenskom) jeziku, koja se baš tada u Ninu bila mnogo razvila. Kralju Tomislavu opet iz političkih razloga bilo je stalo da zadobije Romane u gradovima koji mu se potčiniše i da se pokaže visoko kulturan koji ume da ceni staru latinsku kulturu, razumede želju pape i stade na stranu većine. Sabor je održan 925. u Splitu i donese odluku da se ukine Ninska biskupija kao nova, a da se obnove stare, da se izbaci slovenski jezik, da se sveštenici razdvoje od svojih žena itd. Ninski episkop Grgur koji je smatrao kao prirodnu stvar da se njegova vlast ima proširiti i na one pokrajine koje Hrvati pod Tomislavom zadobiše, bi preneražen, jer njegova biskupija bi ukinuta i podeljena među stare, nekadašnje, biskupije. On je na saboru protestvovao, ali je ostao u manjini. Zbog toga odmah posle sabora napisa pismo papi i posla ga po svome izaslaniku protiv odluka saborskih. Papa donese rešenje da dođe i jedna i druga strana u Rim da ih on sluša i donese konačno rešenje. Ne zna se da li se išlo u Rim ili ne, ali zna se da je u Splitu 928. održan drugi sabor na kome je doneta konačna odluka o ukidanju Ninske biskupije i izbacivanju slovenskog jezika. Političke prilike išle su na ruku papi, te je Grgur Ninski morao ćutati.
Godine 1060. za vlade Petra Krešimira (1058-1074) bio je zbog istih crkvenih pitanja opet sabor u Splitu, ali papska je partija bila jača te je opet doneto rešenje da se izbaci slovenski jezik, ukine ženidba sveštenika i drugo. Za vlade Amika (1074-1076) bio je još jedan sabor u Splitu, ali i on je potvrdio odluke prethodnih sabora i sve što se dobilo to je da je obnovljena Ninska biskupija.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *