ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
 

 
Покрштавање Словенаца и Хрвата
 
Хрвати и Словенци дошли су у земљу коју насељавали такође као незнабошци. Почетак примања хришћанства код Словенаца бележи се у половини VIII века.
Словенци су били под Аварима. Они су имали домаће старешине. Од половине VII века моћ Авара почела је слабити те су Словенци у горњем току Драве (Корушка), будући на периферији државе, успели да се ослободе. Године 748. пошли су Авари с великом силом противу Словенаца због чега се они обрате Баварцима за помоћ. Баварци им помогоше, али их и подвргнуше под своју власт, и одмах међу њима отпоче ширење хришћанства у чему се необично истакао кнез Горазд и Хотимир са епископом Модестом помоћником салцбуршког надбискупа. Но ширење хришћанства одмах у почетку наиђе на отпор, због тога што се масе нису одушевљавале службом на неразумљивом језику као и сувишном приливу странаца који су руководили пропагандом; најзад и због тога што је хришћанство означавало политичку потчињеност – Баварцима. Борба је трајала пола века, али су Словенци попустили пред силом тек крајем VIII века сви пређоше у хришћанство. На тај начин они су га од свију Словена први и примили у целини.
Хрвати су населили земље јужно од Словенаца нарочито поред Јадранскога мора до река Крке и Цетине. Центар хрватског живота био је у ово доба град Нин. И за њих један грчки историк (Константин Порфирогенит) вели да им је Ираклије послао свештенике из Рима да их крсти. Но од тога крштења није било успеха, Хрвати су и даље остали незнабошци, кроз цео VII и VIII век. Они пак Хрвати који су живели по далматинским градовима, покрстили се рано, но како су тамо биле две главне струје византијска са грчким језиком и римска са латинским језиком, а кад томе додамо да цркве нису биле раздељене у то доба, биће разумљиво да је главна разлика била више културне природе а испољавала се у употреби грчког или латинског језика.
Но и код Хрвата као и код Срба и осталих словенских и других некултурних народа тога периода прву реч у примању нове религије није водило религиозно убеђење, већ стицај политичких прилика. Хрватски крајеви су још од 437. били под Византијом. Више него вероватно да су многи Хрвати примили хришћанство из Цариграда са грчким језиком као поданици Византије. Крајем VIII века Хрватска потпада под Франке (797). На њу је Карло Велики полагао право зато што се она некада убрајала у западно римско царство, и на сабору у Регенсбургу ставио је под фурландскога маркгрофа. Карло Велики био је веома ревностан поборник ширења хришћанства, те се одмах по заузећу Хрватске размилеше франачки мисионари ширећи хришћанство из Рима са латинском службом. У црквеном погледу Хрватска беше стављена под Аквилејску цркву чије седиште беше у Чедаду. Први крштени хрватски кнез био је Вишеслав чија је столица била у граду Нина (стара Aenona), где је доцније основано и прва хрватска епископија.
По Ахенском миру (812) између Карла Великог и Византије Хрватска са делом Паноније и Далмације припала је Францима, али далматински градови Сплит, Задар, Трогир, Осор, Раб, Црес, Дубровник и друго били су још увек под Византијом, а у црквеном погледу под цариградском јурисдикцијом. Први хрватски кнез Трпимир који је живео у граду Клису, дозвао је к себи доминиканце и општио се са сплитским надбискупом. Но зато Домагој (864-876), уз припомоћ цара Василија I, успео је да се ослободи франачкога ропства 878. после рата који је трајао седам година. Домагоја наследи Иљко (876-878), али њега збаци Здеслав (878-879) син Трпимира који је признавао власт цара Василија. Долазак на престо Здеслава (878-879) у црквеном погледу означавао је превласт источне цркве – православља. Он је сам био у Цариграду и за његове владе дошло је из Цариграда много грчких свештеника који су покрстили некрштена словенска племена у Хрватској, Неретви, и другим крајевима.
У то време јасно се издвојиле у Хрватској две партије византијска и франачка. Здеслав је био представник византијске, али се није могао дуго одржати, јер ускоро буде убијен и замени га Бранимир (франачка партија, владао 879-892).
За владе Бранимира решено је коме ће правцу прићи хрватска црква. Наиме, Нинска епископија била је обудовела, за епископа би изабран ђакон Теодосије. Кнез Бранимир напише писмо папи у коме је молио за посвету Теодосија. Папи је необично мило било што се Хрвати “повратили” Риму и позове Теодосија да дође у Рим да га он лично посвети. Но како је писмо дуго путовало, Нин је био у то доба под Равеном, то Теодосије оде у Равену (јер у току од три месеца мора да се попуни удова бискупија) и буде посвећен пре него што је стигло папино писмо. А кад Теодосије доби писмо папино оде у Рим, али као посвећен. Ускоро умре сплитски надбискуп, а сплитски епископи се раније посвећивали у Цариграду, и буде изабран Теодосије. На тај начин избором Теодосија оданог папи а Нин и Сплит “повратише” се Риму, а Нин одвоји се од Ахилије и потпаде непосредно под Рим, што у црквеној јурисдикцији значи добио је аутономију.
Што се тиче Далмације и њених градова у црквеном погледу они су још од цара Лава III Исавријана били под Цариградом (732). Латинска црква имала је у градовима само своју партију. Но почетком X века бугарски цар Симеун дође до зидина Цариграда (921). Византија нашавши се на невољи тражаше посредовање и помоћ на све стране, па се обрати и папи. Папа се прими посредовања и том приликом беше уговорено да се цариградски патријарх одрече јурисдикције над далматинским градовима и острвима и да их уступи Риму. Одмах би обновљена салонитанско-сплитска архиепископија “као што је некада била”.
Циљ обнављања Сплитске архиепископије са границама и правима старе Солине био је тај да се уништи хрватска Нинска бискупија као нова, и да се све потчини Сплиту. Ово је било папи потребно због тога што је он био противник Методија и његове науке на варварском (словенском) језику, која се баш тада у Нину била много развила. Краљу Томиславу опет из политичких разлога било је стало да задобије Романе у градовима који му се потчинише и да се покаже високо културан који уме да цени стару латинску културу, разумеде жељу папе и стаде на страну већине. Сабор је одржан 925. у Сплиту и донесе одлуку да се укине Нинска бискупија као нова, а да се обнове старе, да се избаци словенски језик, да се свештеници раздвоје од својих жена итд. Нински епископ Гргур који је сматрао као природну ствар да се његова власт има проширити и на оне покрајине које Хрвати под Томиславом задобише, би пренеражен, јер његова бискупија би укинута и подељена међу старе, некадашње, бискупије. Он је на сабору протествовао, али је остао у мањини. Због тога одмах после сабора написа писмо папи и посла га по своме изасланику против одлука саборских. Папа донесе решење да дође и једна и друга страна у Рим да их он слуша и донесе коначно решење. Не зна се да ли се ишло у Рим или не, али зна се да је у Сплиту 928. одржан други сабор на коме је донета коначна одлука о укидању Нинске бискупије и избацивању словенског језика. Политичке прилике ишле су на руку папи, те је Гргур Нински морао ћутати.
Године 1060. за владе Петра Крешимира (1058-1074) био је због истих црквених питања опет сабор у Сплиту, али папска је партија била јача те је опет донето решење да се избаци словенски језик, укине женидба свештеника и друго. За владе Амика (1074-1076) био је још један сабор у Сплиту, али и он је потврдио одлуке претходних сабора и све што се добило то је да је обновљена Нинска бискупија.