ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
 

 
ШКОЛЕ ВЕРОНАУКЕ,
СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ИСТОРИЈЕ
ПРИ ЦРКВЕНИМ ОПШТИНАМА
 
Од како су Срби почели да долазе у већем броју у Аустралију, радило се и учинило доста на организовању свих врста верског, културног и националног живота. За разлику од парохија у Србији, у Аустралији је готово свака парохија истовремено и црквено-школска општина. Много времена, труда и енергије било је уложено у оснивање и рад црквено-школских општина, зидање цркава, сала и домова, за које је главни мотив био – “да се у њима Срби окупљају”, и “у којима ће наша деца моћи да уче школу и фолклор”.
При свакој цркви постоје једно, два или три оделења (у просеку од 5 до 15-торо деце), у којима свештеници или учитељи импровизују наставу по својим способностима и могућностима. Осим међусобног гостовања фолклорних група на излетима, прославама и фестивалима, никаква већа сарадња, или бољи план и програм за српски језик и веронауку у овим школама није установљен. Заинтересованост код деце је у просеку била увек мала и недовољна. Многа деца, не само да нису имала скоро никакав мотив да уче, већ су имала и прави комплекс према српском језику. Томе је доприносила чињеница да су, у деценијама после Другог светског рата, многи учитељи у државним школама говорили како наводно неки други језик смета деци да добро науче и упознају енглески, у шта су и многи родитељи, на жалост, веровали. Разлози за све ово су сложени и не могу се овде чак ни навести. Можда је ипак, довољно напоменути да је Аустралија, као земља имиграната, била свесна свих опасности етничког шаренила. Њен наталитет није био довољан, ново становништво је било преко потребно, а држава је нарочито рачунала на децу досељеника. Одржавањем одређеног друштвеног стандарда требало је изградити мирно и хармонично друштво и избећи социјалну нестабилност.
Деца по природи теже да се уклопе у средину много више него што би волели да штрче из ње. Њима, као и њиховим родитељима, неупоредиво је важније да се у даном тренутку уклопе у токове аустралијског друштва, да буду спремни за посао и каријеру, него да се баве разумевањем свог историјског наслеђа и језиком својих предака. Ипак, тамо где је настава била боље организована, где је испуњавала одређене услове, држава је финансирала учење других језика, па су тако, један дужи период, од неколико деценија, родитељи сами плаћали све трошкове за фолклор, очекујући од државе да покрије трошкове предавања српског језика за њихову децу. Многи родитељи нису жалили ни скупе ношње и плаћање часова фолклора, само да им деца заиграју коло. Истовремено, за учење српског језика су се готово потпуно ослањали на помоћ државе.
Што се тиче наставе веронауке, то питање није вредновано код нашег човека у мери у којој је требало. У условима у којима се нашао, окружен људима других вера и вероисповести, као да га се мало тицало организовање свог властитог верског и црквеног живота. Ипак, за један невелики број православних Срба, веронаука је била од посебног значаја у животу њихових породица.
Значај црквених школа при парохијама за такве православне Србе, досељенике, понекад је засењивао друге циљеве и активности. Родитељи, активни око цркве, били су осетљиви на помисао да им деца одрастају без прилике да упознају своју веру и културу. Али, у појединим црквеним општинама и срединама, често исувише, нагласак се, вероватно по укусу већине родитеља, стављао на фолклор и обичаје, а много мање на веру. “Упишите ваше дете у школу, како би што пре научило матерњи језик и обичаје!”[1] – каже се, на пример, у огласу ЦШО Свете Тројице у Мелбурну, из новембра 1975.
Такво стање је углавном карактерисало и остале српске црквене заједнице на тлу Аустралије. Напори свештеника који су радили на организовању црквеног живота, окупљању народа на света богослужења, као и на одржавању верске наставе српској деци, били су заиста велики. Нарочиту активност у свом свештенопастирском раду испољио је прота Булован, у увођењу веронауке и оснивању црквене школе. Томе се прота посветио после престанка са радним односом у болници 1956. године. Осим у центру града, часове веронауке је прота Булован одржавао и у другим колонијама у ближој и даљој околини: Мона Вејлу, Ливерпулу и Лепингтону. Изгледа да се у почетку веронаука предавала и у редовним школама. О томе, прота Булован бележи: “У Мона Вале било је 46 деце и док се веронаука предавала у школама сва су деца обавезно присуствовала часовима у 1956. години. Кад је школска власт забранила да се у школи предаје веронаука на другом, сем на енглеском језику, и кад парох на то није могао да пристане, веронаука се предавала у нашем Црквеном Дому у Мона Вале; али тада родитељи због своје несвести, међусобних зађевица и нетрпељивости нису хтели да децу упућују у Дом, тако да их је присуствовало свега око 10 до 12, а при крају 1957. године и тај се број смањио на шесторицу… Некоји су ишли чак тако далеко, да су забрањивали деци својој да дођу на службу Божију, на Свето Причешће и на Врбицу… У Ливерпулу предавање је вршено у женској гимназији за ученице тога завода сваке седмице, а било их је у почетку 8, а 1957. свега 3 ученика. У Лепингтону, у обе школске године, часови из веронауке одржавани су редовно сваке седмице у основној школи и била су 24 ученика и ученице.”[2]
Прота Булован се жали да ни родитељи, нити пак, црквена општина, нису сматрали за потребно да помогну вероучитељу чак ни надокнадом путних трошкова, а о награди за његов труд није било ни помена. “Имајући у виду овакве околности”, каже прота Булован, “како парох не прима никакву плату, сем што му црквена општина у Сиднеју на име помоћи даје недељно по једну фунту, а сам не ради и не привређује, био је присиљен да 1958. године прекине даље предавање због несавесности и несхватања самих родитеља, којима је на жалост, сасвим свеједно, да ли ће њихова деца поучити се у вери и моралу, и српском писму и језику, националној историји и сл.”[3]
Овакво стање са веронауком, можда и још теже, наставља се и 1962. године. Прота Булован се жали: “Ни ове године нико се није одазвао апелу парохијског свештеника да се доводе деца у недељне дане, а ако не може друкчије а оно бар једном месечно у цркву од 9 до 10 часова ради упознавања са главним верским истинама… Нико, ама баш нико! За сваку осуду!”[4]
На разним састанцима и скуповима, питање веронауке је често дискутовано, али су резултати редовно изостајали. На састанку Црквеног савета за Нови Јужни Велс, од 29. октобра 1966. године у Александрији, протојереј Светозар Секулић је известио да се до раскола, 1963. године, настава веронауке у црквеним општинама у Кабрамати и Блектауну одвијала по утврђеном реду, “али, услед насталог расцепа све је престало, јер су се за раскол определиле обе поменуте црквене општине и разне организације са већином народа, и у њиховој средини је немогуће било даље то одржавати.”
“Протојереј И. Булован извештава да је Извршни одбор Црквеног савета већ поодавно био изразио жељу да се, где год је то могуће, одржавају недељне школе са предавањем веронауке, српског језика и историје, земљописа… На жалост, ништа од овога се није могло остварити, нарочито услед насталог раскола који је све пореметио. Што се тиче недељних школа за Сиднеј, увек је иста препрека: због великог саобраћаја деца не могу сама да долазе, а родитељи нису увек у могућности да их прате – и то највише омета образовање овакве школе.”[5]
У својим заједницама, Срби Аустралије су релативно брзо долазили до просторија за наставу, али ни до данас нису дошли до једног плана и програма за своје школе. Поред технологије и модерних средстава, настава је била на врло ниском нивоу, а уџбеника и других средстава готово да уопште није било. Свештеници су инсистирали на веронауци, а родитеље је у огромној већини интересовало да деца на првом месту науче фолклорне игре, па затим српски језик и ћирилицу.
Из Летописа цркве Лазарице у Сиднеју, види се да су свештеници придавали великог значаја веронауци и школи уопште, али је стална и квалитетна настава била превелики залогај за мале и недовољно организоване српске заједнице. Осим тога, родитељима је било тешко да прихвате још једну обавезу и доводе децу редовно у школу. Ако су то и чинили, нису предузимали ништа више од тога, препуштајући комплетну бригу о школи свештеницима или ретким добровољним наставницима, који су се сналазили како су знали и умели. Ради илустрације, навешћемо пример школе у Лазарици, где је протојереј Секулић почео 1970-те године са одржавањем веронауке једном у две недеље. Час је требао да почне пре Литургије, у 9 ујутру, али су деца увек каснила, па се почињало у 9.30. Како се Литургија служила у 10 часова, свештенику је остајало врло мало времена за предавање. Стога су две девојке Мира Рауш и Мира Пољак настављале рад са децом предајући на енглеском језику лекције из Светог Писма. То је изазвало реакцију код одређеног броја родитеља, који су негодовали што њихова деца не уче о вери на српском језику и ћириличним писмом. На годишњој скупштини је о овоме дуго дискутовано, све док се није јавио инжињер Шећеров да добровољно предаје деци српски језик и ћирилицу. Током следеће школске године, он је то и учинио, али се потом повукао. Након тога, пошто више није било часова српског језика него само веронауке, многи родитељи су престали да доводе децу у недељну школу.[6]
Ово никако није био усамљен случај. У многим школама при црквеним општинама, ако би случајно било некога да предаје веронауку макар и делимично на енглеском језику, наилазио би на отпор и жустро негодовање родитеља. Када су почетком 80-тих почели да се организују вишедневни семинари омладине, са предавањима о православној вери, историји и култури на енглеском језику, није био мали број родитеља који су због тога протествовали.
Објективно узевши, сама за себе, свака од црквених општина, није имала ни довољно средстава, нити стручног кадра, да организује неку квалитетнију наставу. Добар део разлога за овај неуспех лежи у томе што је, у сразмери са осталим активностима, мало организације и труда уложено од стране шире српске православне заједнице у поучавању наше деце српском језику и васпитању у православној вери.
 
СРПСКО ПРАВОСЛАВНО УДРУЖЕЊЕ СВ. САВА
и његов рад на црквеној просвети
 
Проблем наставе при црквеним општинама је био идентификован и одређени покушаји су чињени да се он превазиђе. Тадашњи епископ Николај (Мрђа) трудио се да окупи око Цркве све Србе који су били вољни да допринесу својим радом. Тако је, након разговора са водећим људима у заједници, епископ Николај, на дан св. Саве, 27. јануара 1976. године, основао при овој Епархији Српско православно удружење Св. Сава у Сиднеју. Оснивачки одбор су сачињавали: др. Марко Маринковић, др. Никола Чучковић, Драган Тошић, др. Илија Стринић, Стево Вукобратовић, Саво Спасојевић и Војкан Гавриловић. Задатак овог удружења је био рад на верском, просветном, културном и социјалном пољу. За свог заштитника, удружење је узело св. Саву.
Приоритети рада Удружења (понекад називаног и Друштва) Св. Сава су повремено мењани, према приликама и потребама, али је главни мотив увек био материјална и морална помоћ Цркви. Његово место у структури Епархије је било “тамо где наше свештенство и црквено-школске општине не могу и не стигну да делују. Циљ друштва је да привуче све оне који желе да гаје нашу српску традицију, веру и културу. Друштво се брине и за наше социјално угрожене парохијане… и за наше црквене школе.”[7]
Пошто је посао око организације школа при српским храмовима био превелики за поједине црквене општине, Епархијски савет је одлучио да ово Удружење преузме потпуну бригу о томе. Тако је посебну пажњу Удружење поклањало бризи о школама, наставним средствима, програму рада, запошљавању учитеља, и осталим пословима у вези са просветом при црквеним општинама.
У току следећих година, Удружење је или организовало или пак, преузело организацију, шест школа при црквеним општинама у Сиднеју, добијајући одређену помоћ од државе за сваког ученика. Осим овога, Удружење Св. Сава је емитовало на станици 2СЕР ФМ, свој радио час једном недељно. Организовало је пригодна предавања и прославе у српским црквеним школама, одржавало односе са државним представницима и бавило се разним акцијама од користи за Српску цркву и заједницу у Сиднеју.
Посебан успех у раду на социјалном плану Удружење је постигло када је добило новчану помоћ од Етничке комисије и отворило канцеларију за социјални рад у Кабрамати, која већ више од две деценије пружа друштвене услуге Србима у западним деловима града.
Такође, Удружење је од државе добило средства и за организовање првог Семинара омладине, у децембру 1984. године. На овом семинару је узело учешћа око 300 младих Срба из целе Аустралије, а предавачи су били: монах Митрофан из манастира Хилендара, прот. др. Матеја Матејић и синђел др. Амфилохије Радовић, декан Богословског факултета у Београду.
Након овог семинара Удружење је још више развило свој рад на неговању и ширењу православља, традиције и културе, језика и фолклора српског народа у Аустралији. Удружење је званично примљено у састав Епархије, као епархијска, црквена организација, а у његов рад се укључио и известан број млађих људи. Искуства у раду су пренета и у друге градове, па су отворене и подружнице у Мелбурну и Аделаиду.
Почетком 90-тих година, Удружење је издало три уџбеника за српски језик, специјално за школе српског и веронауке при српским црквама. Књиге је финансирала држава и оне су биле проверене и одобрене од стручних лица. Али, упркос општој доброј оцени, због наше традиционалне неорганизованости оне никада нису ушле у ширу употребу.
Током 90-тих година, Удружење је имало развијену делатност социјалне канцеларије у Кабрамати. Међутим, доношењем одређених закона о етничким школама, брига о већини школа при црквама, прелазила је све више на црквене општине. Потом је Удружење Св. Сава подељено на две организације, од којих се једна бавила социјалним радом, а друга просветном делатношћу. Временом, канцеларија за социјални рад је постала самостална и невезана за Епархију, а просветни рад Удружења се смањивао, тако да је оно званично угашено одлуком Епархијског савета од 6. септембра 2002. године.
Удружење Св. Сава је штампало неколико уџбеника за децу, организовало је десетак вишедневних семинара српске православне омладине и многе друге вредне акције у заједници. Иза ове епархијске организације остало је више од две деценије плодног рада на добро српске цркве и народа у Аустралији.
 
СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ КОЛЕЏ СВ. САВА
 
Од досељавања већег броја Срба у Аустралију постојала је идеја и жеља за образовањем српске деце на овом континенту. О томе сведочи и груписање верних Срба у “црквено-школске општине”. Наиме, свест о важности српске школе за српску децу, било да се ради о допунској настави или о редовној школи, била је присутна код многих досељеника. Међутим, задатак оснивања и изградње редовне школе, на нивоу који би био прихваћен од овдашњег образовног система, изгледао је превелики за српску заједницу.
Након неколико таласа досељавања Срба у Аустралију, крајем двадесетог века оцењено је да постоје реалне могућности за један такав пројекат. Почетком 90-тих је у Аустралију дошла принцеза Јелисавета Карађорђевић, како би промовисала идеју оснивања школе. Њена мисија је била успешна али се, неколико година потом, на тој идеји ништа није урадило. Стога је Епархијски управни одбор, на својој седници од 10. фебруара 1995. године, ставио у дужност јереју Србољубу Милетићу да испита потребу и могућност оснивања приватне школе у Сиднеју, где је била највећа концентрација Срба.
Свештеник Милетић је посветио више година рада овом пројекту, како би половином 1999. године, формирао Одбор Српског православног колеџа Св. Сава у Сиднеју, на челу са председником Илијом Глишићем. Овај одбор је најпре основан при црквеној општини Св. архиђакон Стефан у Рути Хилу. Предлог Правила Колеџа, као и списак чланова Одбора, о. Срба је доставио на одобрење ЕУО 7. августа 1999. године.
Упорним радом Одбора и промовисањем идеје Колеџа, постепено је расла подршка шире заједнице. Ради тога, на предлог о. Србе и одбора Колеџа, одлучено је да Колеџ буде епархијски пројекат, а да у њему узму учешћа све сиднејске црквене општине из обе епархије. Благословом еп. Никанора (Богуновића), Одбор је 2002. године запослио протојереја Радета Радана као директора пројекта.
Почетком 2003. године у западном Сиднеју, у градској четврти Варовил, купљено је имање од 186 акара (око 75 ha). Крајем 2005. године, код надлежне општине Кемблтаун је започет поступак за добијање дозволе за прву фазу изградње Колеџа.[8] Дозвола за градњу је добијена у мају 2006. године, а током 2007. и одобрење инжињерских планова. Обзиром да се ради о пројекту који кошта више милиона долара, истовремено се организује и сакупљање новчаних средстава за изливање темеља и наставак будуће градње прве српске школе на овом континенту.
 

1. Архив манастира Св. Сава, Илајн, Глас православља, билтен Епархије, Мелбурн, новембар 1975.
2. Летопис Српске православне парохије Светог кнеза Лазара, књ. 1, стр. 29.
3. Летопис Српске православне парохије Светог кнеза Лазара, књ. 1, стр. 30.
4. Архив цркве Лазарице, Сиднеј, Летопис Српске православне парохије Св. кнез Лазара, Сиднеј, Књ. 2, стр. 54.
5. Летопис… књ. 2, стр. 151.
6. Летопис… књ. 3, стр. 65-66.
7. Архив Епархије Аустралијско-новозеландске, Акт Српског православног друштва Св. Сава свим ЦШО, 3. март 1980.
8. Остале фазе би убудућности могле да укључују изградњу храма Васкрсења, пензионерског дома, спортских терена и других објеката за школу и српску црквену заједницу.