ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
 

Патријарх Павле (Стојчевић)

 
ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ (Стојчевић)
Патријарх српски 1990-2009.
 
Патријарх Павле, у миру (Гојко) рођен је 11. септембра 1914. године,у селу Кућанци, Доњи Михољац, у земљорадничкој породици.
Рано је остао без родитеља. Отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и убрзо се вратио кући, после чега је умро. Након неколико година, умрла је и мајка. Даљу бригу о детету преузела је његова тетка.
После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је завршио Богословски факултет. На медицинском факултету стигао је до друге године.
Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисија Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео ратне године и где је започео свој монашки живот.
Прво је био у манастиру Свете Тројице у Овчару, а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео од туберкулозе. За време болести боравио је у манстиру Вујну, код Горњег Милановца. Ту се излечио од туберкулозе. У знак захвалности изрезбарио је један дрвени крст и поклонио га манастиру Вујну, где се и данас чува.
Замонашен је у манастиру Благовештење 1946. године. Од 1949-1955. био је сабрат манастира Раче. Школске 1950/51. био је суплент у призренској богословији. Две године, од 1955-1957. Провео је на постдипломским студијама на Богословском факултету у Атини. Изабран је за Епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године. Чин архијерејске хиротоније обавио је патријарх Викентије 21. септембра 1957. у београдској Саборној цркви, а у у трон епископа рашко-призренских устоличен је 13. октобра у призренској Саборној цркви.
У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о призренској богословији, где је повремено држао предавања. Често је путовао, обилазио и служио у свим местима своје Епархије.
Као Епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним Нацијама и пред представницима Америчког Конгреса о страдању српског народа на Косову и Метохији.
За четрдесетчетвртог Патријарха српског изабран је 3. децембра 1990. године. После избора нови 44. Патријарх Српске православне цркве је тада рекао: “Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој Цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово”.
По ступању у трон српских Патријараха, први и најзначајнији подухват патријарха Павла био је уклањање тридесетогодишњег раскола у Српској цркви насталог 1963. године на тлу северноамеричког континента и другим просторима широм света расејаног српства и повратак одвојене групе у спасоносну евхаристијску заједницу.
У време његовог патријарховања обновљено је и основано више епархија у СПЦ. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Србињу (Фоча), Богословија Светог Петра, такође у Србињу, Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Основана је Информативна служба СПЦ, Православље Прес. Покренуо је 1993. године у Београду Академију за уметност и конзервацију, 2002. године враћена је веронаука у школе, а Богословски факултет у састав Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године.
Поред свих обавеза, патријарх Павле се бави и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, Девич Манастир Светог Јоаникија Девичког (1989), друго издање (1997). У Гласнику СПЦ од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере, I, II, III (1998). Приређује допуњено издање Србљака у издању Светог архијерејског синода 1986. Аутор је издања Хриситјанскије празники од М. Скабалановича. Аутор је издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног Требника, Великог Типика и других богослужбених књига у издању СПЦ, као и Питања и одговори чтецу пред производством, 1988. године, а Молитве и молбе 1990. године. Заслугом патријарха Павла умножено је 300 примерака Октоиха из штампарије Ђурђа Црнојевића.
Патријарх Павле је дуго година био председник Комисије Светог синода за превод Светог Писма Новог Завета, који је званично објављен 1984. године, а исправљено издање овог превода 1999. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије Светог архијерејског синода која је припремала за штампу Служебник на српском језику.
Имајући у виду заслуге патријарха Павла на научном и богословском пољу, Богословски факултет СПЦ у Београду доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља, а Академија Светог Владимира у Њујорку 1992. године титулу почасног доктора Honoris Causa.