ИСТОРИЈА СПЦ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ и ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ
И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ
 

 
ОСНИВАЊЕ ЕПАРХИЈЕ ЗАПАДНОЕВРОПСКЕ И АУСТРАЛИЈСКЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
 
О успостављању епархије за Аустралију и Нови Зеланд, и постављењу епикопа за овај континент, нису размишљали само овдашњи Срби и њихови пастири, већ и сам Патријарх.
Када се мелбурншки парох, протојереј Теодор Демјањук, због болести и старости повукао са парохијске службе, архијерејски заменик прота Булован је дуго покушавао да нађе новог свештеника. Напослетку, благословом патријарха Германа, протојереј Миодраг Миловановић, парох саборне цркве у Београду, прихватио је да дође на одређено време у Аустралију. Он је стигао у Мелбурн и потом преузео парохијске дужности 14. јуна 1967. године. Између осталог, прота Миловановић је од патријарха Германа примио усмена упутства да га, као надлежног Архијереја, извести о могућностима оснивања епархије за Аустралију и Нови Зеланд. Нисмо успели да дођемо до његовог извештаја, али из разговора са протојерејем Миловановићем смо сазнали да је он, током свог боравка у Мелбурну, препоручио Патријарху долазак једног епископа у Аустралију, у сврху обиласка верних и даље процене услова за стварање епархије. Тако је Свети архијерејски синод, на предлог патријарха Германа, 2. фебруара 1968. године, одлучио да умоли свог члана, Епископа далматинског Стефана, да отпутује у Аустралију на три месеца и обиђе тамошње парохије и црквене општине, ради испитивања могућности оснивања засебне епархије.[1]
Пре планираног пута, епископ Стефан је од стране архијерејског заменика, проте Булована, такође био обавештен о стању наше Цркве у Аустралији. Прота Булован је епископу Стефану потврдио да је оснивање епархије била давнашња жеља свих Срба у Аустралији, па је то истакнуто и на годишњој скупштини Савета при Архијерејском намесништву, крајем 1967. и почетком 1968. године. Међутим, у свом извештају, он је отворено, и са жаљењем констатовао, да се тренутно та жеља тешко може остварити, због оскудице у материјалним средствима, јер су црквене општине бројно мале и нису финансијски довољно способне да поднесу све трошкове.[2] Вероватно да је ово био разлог да епископ Стефан тада није допутовао у Аустралију.
Настојећи да удовољи духовним потребама православних Срба у Аустралији, почетком септембра 1968. године,[3] патријарх Герман је сазвао ванредно заседање Светог архијерејског сабора СПЦ, за 12. март 1969. године, ставивши на његов дневни ред питање оснивања Епархије за Европу и Аустралију. Сабор је донео следећу одлуку:
“У смислу члана 16 Устава Српске православне цркве, Свети архијерејски сабор оснива нову епархију Српске православне цркве, под називом Српска православна епархија западноевропска и аустралијска, са седиштем у Лондону. Ова Епархија обухвата сву досадашњу дијаспору Српске православне цркве. За православну Епархију западноевропску и аустралијску важе сви прописи Устава Српске православне цркве.”[4] На истом заседању Свети архијерејски сабор је једнодушно изабрао дотадашњег викарног Епископа моравичког Лаврентија, за епархијског епископа новоосноване епархије. Одмах по избору, он је био устоличен у храму Светог Саве у Лондону за првог Епископа западноевропског и аустралијског.[5]
 
ДОЛАЗАК ЕПИСКОПА ЛАВРЕНТИЈА И ЊЕГОВ РАД
 
Епископ Лаврентије је стигао у Аустралију 24. децембра 1969. године. Дочекан је на сиднејском аеродрому од локалног свештенства и око 80 верних Срба. По одслуженој доксологији и поздравним говорима у храму Св. кнеза Лазара у Александрији, у његову част је приређен свечани ручак у Хеленик Хауз – ресторану у Сиднеју, на коме су узели учешћа сви пристигли свештеници и делегати црквених општина из целе Аустралије. Следећег дана, био је заказан састанак Савета при Архијерејском намесништву, који је одржан од 25 – 27. децембра, 1969. године, у првој црквеној општини Св. Саве у Варивуду и Мона Вејлу. Сви свештеници и представници црквених општина у Аустралији и Новом Зеланду су били присутни. Циљ састанка је био упознавање епископа Лаврентија са приликама у којима живи и ради Српска црква на овом континенту. Трећега дана, у његову част је била приређена свечана академија, са наступом фолклорних група, свечаним говорима, и пројекцијом два филма, од којих је један био о српским манастирима и црквама, а други “Битка на Церу”. Ови филмови, које је владика са собом донео, изазвали су бурно одушевљење код публике.
Епископ Лаврентије је 12. јануара 1970. године, посетио и српске православне парцеле на сиднејском гробљу у Руквуду, осветио их, окадио и прелио вином сваки гроб у њима.
Током свог тромесечног боравка, епископ Лаврентије, је посетио готово све веће црквено-школске општине и парохије у Мелбурну, Сиднеју и другим градовима Аустралије, срео се са многим епархиотима и предузео бројне активности у циљу побољшања црквеног живота и организације. Богослужења, беседе, пријеми, филмске пројекције и скупови око цркава и националних организација, посете и разговори које је водио са свештенством и вернима, оставиле су веома дубок утисак на Србе, свуда у Аустралији. Епископ Лаврентије је деловао смирено, са пуно стрпљења, љубави и разумевања према свима без разлике, уливајући свуда нове наде за будућност Српске цркве на овом континенту. Масе света су га свуда дочекивале, одушевљавајући се његовом појавом и беседама. Пред његов повратак за Европу, приређено је 2. марта 1970. године, у његову част, опроштајно вече у Сивик Холу у Кабрамати (Civic Hall, Cabramatta), коме је присуствовало око 500 људи. Те вечери, владика је говорио о свом великом задовољству што је сусрео толики број Срба на тако великој даљини од отаџбине. Рекао је да није срео ни једног нашег лошег човека, али је уочио неколико наших недостатака и мана, а то су оговарања и свађалачке навике и испади: “Има међу вама појединаца који злоупотребљавају слободу коју уживају у овој земљи, а има и материјалиста који јуре за доларом и физичким уживањима.”[6] Ради свега тога, владика је рекао да је потребно више разумевања, помирљивости и љубави међу нама. Говорио је о својој жељи и намерама да учини све што је у његовој моћи да помогне да се овде изгради верски и црквени живот, и у њему братска слога и љубав. Говор владике је често био прекидан аплаузима и узвицима одушевљења.
Епископ Лаврентије се вратио 10. марта 1970. године, бродом из Сиднеја за Лондон. На пристаништу, у близини центра града, иако је био радни дан, окупило се преко стотину Срба који су спонтано и једногласно запевали “многаја љета” и скандирали “Срећан пут Владико”! Када се брод отиснуо, запевали су “Тамо далеко..”, а присутних, неколико стотина Аустралијанаца, који су то слушали, схвативши да је реч о једном црквеном великодостојнику који се видео на палуби, захваћени општим одушевљењем неколико пута су скандирали у хору: “Ve-ni-te Chri-sti “[7]![8]
Увидевши велике могућности и потребе за организацијом црквеног живота у Аустралији, епископ Лаврентије је, одмах по повратку у Европу, поднео молбу Светом архијерејском синоду да у Аустралији проведе годину дана.[9]
У мају исте године, Синод је одобрио његову молбу. Епископ Лаврентије се вратио у Аустралију 29. јула 1970. године, и одсео у дому Драгана Тошића, одакле је следећих месеци путовао и обилазио црквене општине и парохије у Аустралији и Новом Зеланду. Осим богослужења по храмовима у Мелбурну, Сиднеју и другим градовима, епископ Лаврентије је присуствовао многим банкетима, забавама и вечерима приређеним у његову част. “Још свежи и дубоки утисци, пуни одушевљења, љубави, привржености и поноса, које је код нашег света изазвао први боравак Њ. Преосвештенства Господина Лаврентија, разбуктали су се при поновном сусрету до екстатичног усхићења. Личност Владике је фасцинантна и сви су очарани његовом појавом – ђакон Авакумском, његовим речима и гестовима, а надасве чинодејствовањем и снажним, сваком схватљивим и приступачним беседама са Олтара.”[10]
Поновни долазак епископа Лаврентија у Аустралију имао је за циљ да припреми и обезбеди најосновније услове за новог епископа. Начин и метод који је епископ Лаврентије применио у остварењу тог задатка, указује на његов велики мисионарски таленат. Секретар епархијског Савета, свештеник Милун Костић, о томе каже: “…уз помоћ појединих добрих и дарежљивих наших православаца, издано је 10.000 божићних честитки, 5000 зидних и 3000 џепних календара, 3100 књига “Српске народне песме” и 3000 примерака икона “Свети Сава благосиља српчад”, у циљу да се морално помогне нашим људима у овом делу света и да се донекле прикупе материјална средства за куповину епархијске зграде… Осим тога Преосвећени је посетио неколико српских породица у Сиднеју да би сакупио штогод добровољног прилога за поменуту кућу.”[11]

Прва посета епископа Лаврентија Аусшралији, децембар 1969. године.

О раду епископа Лаврентија на припреми за установљење нове епархије и обезбеђењу потребних средстава, његов домаћин, Драган Тошић, секретар Епархијског савета, у свом извештају на седници Савета је навео: “Да се закључити да је наша епархија, односно Његово Преосвештенство, током ових неколико месеци прикупио 9800 долара, одакле је сва штампа одштампана и остаје још непродате штампе у вредности 13.000 долара… Највећу заслугу за то, свакако, има преосвећени Владика, који често ради и до два сата ујутру. У моме дому Преосвећени владика је провео велики број дана, те сам сведок његовог неуморног рада. Сећам се да је читаву седмицу, по осамнаест сати дневно слагао слова која су успут, од Енглеске довде, била помешана. Не само што је владика радио него је и штедео. Треба сви да настојимо да му помогнемо и олакшамо његов терет.”[12]
Овако велики рад и успех епископа Лаврентија, није остао без сметњи. Убрзо су се појавиле разне интриге и клевете на његов рачун, чији творци су били, наравно, не странци или непријатељи, већ поједини чланови српске заједнице. Имајући у виду Христове речи: “Блажени сте кад вас узсрамоте и узпрогоне и рекну на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради” – он је неуморно наставио са својим радом.
Долазак папе Павла IV у Аустралију, крајем новембра и почетком децембра 1970. године, изазвао је разна искушења међу овдашњим Србима, који су још увек живо памтили, а многи од њих и искусили, злодела појединих римокатоличких свештеника, нарочито фратара фрањеваца, у геноциду 1941-45. године, у Павелићевој НДХ. Срби су, пре свега, замерали папи што Ватикан никада није осудио њихова злодела, а потом и католичком кардиналу из Сиднеја, Гилроју (Gilгоу), који хрватским свештеницима и фратрима, учесницима ових догађаја, излази у сусрет и чак даје на располагање главну катедралу “Ст. Мери” у Сиднеју, за “усташко-верске” манифестације. “Дневни лист Дејли телеграф (Daily Telegraph) донео је фотографију усташа у ношњама пред катедралом St. Mary’s после Requiem -а за Анту Павелића.[13]
Приликом папине посете, кардинал Гилрој, поред Аустралијанског савета цркава, био је један од организатора “Молитве за хришћанско јединство”, која је одржана у сиднејској Градској већници 2. децембра 1970. године. На ову молитву је позван и епископ Лаврентије. Међутим, многи Срби, устаници и борци Динарске четничке дивизије, чија су сећања на трагична искуства са усташама била још увек жива, а сада и појачана, веома су се узбудили и на саму помисао да би епископ Лаврентије могао да узме учешћа у таквој свечаности. Они су упозорили владику да, “ако узме учешћа… и тиме покаже да не води довољно рачуна о осећањима и верско – националном ставу, не малог дела своје пастве, да ће се они повући из црквених организација, па чак поћи у раскол.”[14]
Да би смирио духове, епископ Лаврентије је одлучио да не учествује лично, већ је “препоручио да, ради нашег екуменског схватања и оријентације, пођу у репрезентативном броју представници и припадници Српске православне цркве. И заиста, сем два свештеника, проте Булована и Секулића, било је присутно око тридесет мирјана.”[15] Тако је преброђен овај инцидент око папине посете и пратећих догађаја, који су изазвали прилично узбуђења и негодовања у српској заједници.
Изражавајући општу жељу и циљ, да се што пре створе услови за успостављање епархије, живот и боравак сталног епископа СПЦ на овом континенту, црквена општина Св. кнеза Лазара у Александрији, је на својој редовној годишњој скупштини, 21. фебруара 1971. године, понудила своју новокупљену кућу, присутном епископу Лаврентију, на располагање за стан и канцеларијске просторије. Он је са захвалношћу одбио понуду рекавши, “да жели да има, макар и најскромнију епархијску кућу, независну од ма које црквене општине, и да он већ на томе ради. У току је и сабирна акција за новчана средства.”[16]
Улажући велике напоре да се у Аустралији што боље организује црквени живот и поредак, епископ Лаврентије је формирао Епархијски савет за Аустралију и Нови Зеланд. Он је сазвао свештенство и делегате свих црквених општина на заседање 3. и 4. априла 1971. године, у Мелбурну. На овом састанку (петог ванредног епархијског Савета за Аустралију и Нови Зеланд), епископ Лаврентије је јасно и документовано приказао стање наше Цркве на аустралијском континенту и препоручио шта треба да се ради како би се, не само сачувао, већ и унапредио духовни и црквени живот нашег народа: “После оног нашег првог састанка у Варивуду,” каже епископ Лаврентије, “ја сам с помоћу Божијом и вашом, посетио црквено-школске општине у Аустралији и Новом Зеланду. Време од три месеца проведено на овом континенту било је сувише кратко да би се сагледали сви проблеми, али и сувише довољни да би се уочило да сте ви огромним простором одвојени од западноевропског дела наше Епархије и да овде има толико проблема који захтевају да се један епископ само њима посвети, да је мени из Европе практично немогуће пружити неку нарочиту помоћ.”[17]
У даљем излагању, епископ Лаврентије је известио Савет да је о свему томе обавестио и Свети архијерејски сабор, са препоруком да оснује нову епархију за Аустралију и Нови Зеланд, на челу са својим Архијерејем.
Савет је једногласно подржао овакав став и препоруку епископа Лаврентија. Др Бошко Малешевић, члан Савета, је том приликом предложио: “Преосвећени, ми смо Вас упознали не само као епископа, већ и као човека; и ако ћемо се уздићи на степен самосталне Епархије, предлажем да упутимо писмо Његовој Светости Патријарху, са потписима свих и жељом да нам се Ви вратите за нашег епископа.”[18]
Владика Лаврентије није био за такав начин избора епископа за Аустралију. Он је сматрао да то не би имало неког нарочитог значаја, јер се при доношењу одлука Свети архијерејски сабор руководи интересима Цркве, па ће и у овом случају одлучити онако како је то најбоље по опште интересе Српске православне цркве. “У Српској цркви није у пракси то што ви предлажете,” рекао је епископ Лаврентије, “најбоље препустите Светом архијерејском сабору да он одлучи. Мени сте ви драги, исто као они у Европи и сав српски народ, и био бих срећан да сав живот свој проведем са вама. Али смо се сви ми монаси, заветовали Цркви на послушност, те не одлучује наша воља, већ интереси Цркве. Где Црква каже ја ћу ићи.”[19]
Пре овог заседања Савета дошло је до размимоилажења по извесним питањима између архијерејског намесника и епископа. Између осталог, архијерејски намесник је био “апсолутно против уздизања наше Цркве у Аустралији и Н. Зеланду на степен самосталне Епархије и доласка епископа. Он сматра да је погрешан потез и стварање епархије западноевропске и аустралијске, сматрајући да ово подручје још није спремно за то.” Стога је “Владика, са жаљењем, упознао Савет: Нашим актом Бр. 21 од 16. јануара ове године, уважили смо молбу протојереја Петра Радоша и разрешили га дужности нашег намесника, о чему смо у своје време обавестили све црквено-школске општине.”[20]
Осим ових питања, на истој седници Епархијског савета изабран је и Управни одбор Епархије западноевропске и аустралијске за аустралијски континент. Одбор се састао 9. априла 1971. године у Сиднеју, у дому Драгана Тошића.[21] Након овог састанка, епископ Лаврентије се вратио у Европу 14. априла 1971. године.
Имајући у виду раније захтеве и предлоге, који су долазили од свештеника и лаика из Аустралије, после свестраног испитивања услова за живот епархије, епископ Лаврентије је предложио Светом архијерејском сабору њено оснивање. Епископ Лаврентије је поднео свој предлог на основу 56. Канона Картагенског сабора, који гласи: “За свакога епископа је очувано колико треба право, да се из извесног сустава парохија (читај епархија) никакво место не сме отцепљивати с намером да се стави особити епископ, осим случаја, ако на то пристане онај који има сврх тога (места) власт, па ако он допусти, да дотична област добије свога епископа, постављени нека већ не простире власти своје на друге области, јер је само та једина, пошто је одељена била од сустава многих, удостојена да ужива част особитог свог епископа.”[22]
На основу ове древне канонске одредбе, епископ Лаврентије се, 12. маја 1972. године, обратио Светом архијерејском сабору, са следећим извештајем и предлогом:
“По доласку у те непознате крајеве света, наше вернике вребају велике и многе опасности. Материјализација живота и многе секташке групе које су се размилеле и по том новом континенту, те нагризају духовни живот наших људи. Има случајева да адвентисти и Јеховини сведоци плаћају пут појединим православним Србима, да би се у Аустралији учланили у њихову организацију, те се може сваке суботе видети коло српских младића и девојка у народним ношњама. За време канонских посета нашим тамошњим црквеним општинама и парохијама, срели смо се са великим бројем наших верника и уверили се да они желе и настоје очувати своју прадедовску веру и национално обележје. Потребно је да то неко организује и помогне. Шест парохијских свештеника су разбацани а половина их ради у фабрикама, те не могу своју мисију да обављају успешно. Нама из Европе немогуће је да ма чиме помогнемо због огромног простора којим је овај део наше епархије одвојен од Европе. Осим тога, сам пут кошта скоро колико и издржавање епископа за целу годину дана.
Са свим овим чињеницама упознали смо Свети архијерејски сабор 1970. године, те нам је исти ставио у задатак да се поново вратим у Аустралију да са свештенством и вернима припремимо услове за одвајање Аустралије у засебну епархију и долазак епископа само за тај континент. Ми смо тај налог извршили… Стога смо слободни предложити Светом архијерејском сабору да на свом овогодишњем заседању посвети пажњу овој молби.”[23]
На крају писма, у вези са приликама у којима се Српска црква у Аустралији налази, владика Лаврентије је понудио своје искуство и размишљање о томе, какав би требало да буде будући епископ за Аустралију: “Обзиром на географске и друге прилике, будући епископ би требао да има доста смисла за мисионарство, јер је читав тај континет мисионарско подручје; да буде спреман на многе потешкоће и недостатак комодитета. Обзиром да се тамо налази још увек велики број расколника, који се најлакше враћају Цркви, благим приступом, тај кандидат би, по могућности требао да има те особине.”[24]
Након овог предлога, даљи рад око формирања самосталне Епархије аустралијско-новозеландске, у име Светог архијерејског синода, и са допуштењем надлежног Епископа западноевропског и аустралијског Лаврентија, преузео је Епископ далматински Стефан.
О томе, прота Булован пише: “Наш надлежни епископ Г. Лаврентије, који је из своје новоосноване Епархије западно-европске опслуживао Аустралију и Нови Зеланд, био је далеко. Мој наследник у Архијерејском намесништву, прота Петар Радош је 1971. године дао оставку, а искрсла су два важна питања:
1. потреба што скоријег оснивања посебне, Аустралијско-новозеландске епархије, са својим епископом који би овде становао, и
2. могућност да се по повољној цени купи велико земљиште у околини Мелбурна, где би се могао основати манастир, као духовни центар Православних Срба и Српкиња.
Иако нисам вршио никакву званичну дужност, нисам могао да будем равнодушан према овако важним питањима па сам отпутовао у Мелбурн да се детаљније упознам са целом ствари. Након тога, обавестио сам о својим утисцима врховну Црквену власт у Београду и она је крајем 1972. године упутила у Аустралију Епископа далматинског Г. Стефана, да испита ствар и поднесе извештај, што је он и учинио. Резултат тога је био да је на заседању Светог архијерејског сабора СПЦ, у Београду, 4. јуна 1973. године, одобрена куповина земљишта за манастир Св. Саве, и основана посебна Епархија аустралијско-новозеландска, са седиштем у овом манастиру. За првог Епископа је изабран Њ. Преосвештенство Г. Николај (Мрђа), који је преузео дужност 30. децембра 1973. године. У међувремену сам, по потреби службе, јануара 1973. године, поново реактивиран и постављен за Архијерејског заменика за Аустралију и Нови Зеланд.”[25]
 
РАД ЕПИСКОПА СТЕФАНА НА ОСНИВАЊУ
ЕПАРХИЈЕ ЗА АУСТРАЛИЈУ И НОВИ ЗЕЛАНД
 
Као специјални изасланик Светог архијерејског синода СПЦ, Епископ далматински Стефан је слетео на сиднејски аеродром у петак, 22. децембра 1972. године. Био је дочекан од око 100 Срба, двадесетак деце у народним ношњама, свештенства и делегата црквених општина из Сиднеја, Мелбурна и Аделаида, као и осам новинара сиднејских листова, који су потом објавили фотографије са дочека, уз пригодан текст.[26] По доксологији и послужењу у сиднејској Лазарици, епископ Стефан је отсео у дому Драгана Тошића, где је следећег дана одржана седница Епархијског управног одбора, на којој је направљен распоред његовог боравка у Аустралији.
Владика Стефан је најпре посетио Бризбан, где је црква Св. Николе славила храмовну славу. Потом је отпутовао за Перт, а након тога је стигао у Мелбурн. На Бадње вече, 6. јануара 1973. године, епископ је у присуству великог броја окупљених Срба, уз саслужење свештеника Милуна Костића и архиђакона Викентија (Вујовића), осветио имање манастира Св. Сава у Илајну, Викторија. Оснивањем манастира Светог Саве у Илајну, око 150 км од Мелбурна, у којем је било предвиђено будуће седиште епископа Епархије аустралијско-новозеландске, створен је важан предуслов за формирање нове, посебне Епархије Српске цркве за Аустралију и Нови Зеланд.
Божићну Литургију епископ Стефан је, у присуству око 1200 људи, служио у Мелбурну. Потом је отпутовао за Аделаид, где је служио Свету Архијерејску литургију и осветио темеље новог храма.
 
ШЕСТО ЗАСЕДАЊЕ ЕПАРХИЈСКОГ САВЕТА
 
Након освећења темеља, у Аделаиду је 12. и 13. јануара 1973. године, одржано заседање Епархијског савета Епархије западноевропске и аустралијске, дела за Аустралију. Савет је започео призивом Светог Духа у храму, а затим наставио радни део у просторијама хотела Шандон у Аделаиду. На овом заседању су донете значајне и далекосежне одлуке за живот Српске цркве на аустралијском континенту.
Епископ Стефан је најпре упознао Савет са одлуком Светог архијерејског сабора, на основу које је упућен у Аустралију “да испита услове и припреми све што је потебно да се Аустралија са Новим Зеландом издвоји у нову Епархију.”[27]
Потом је известио Савет о куповини земљишта од 189 акара са кућом, у Илајну, у држави Викторија, и његовом преносу у власништво манастира Светог Саве. Ово имање су, по благослову епископа, купили оснивачи и добротвори Урош Петровић, Миро и Душан Поповић из Мелбурна. Поред њих, Епархијски савет, на челу са епископом Стефаном, прогласио је и Драгана Тошића за добротвора и оснивача манастира. Епископ Стефан је обавестио Савет да ће манастир у прво време прихватити архиђакон Викентије са двојицом искушеника и тако организовати прво братство.
После поднетог извештаја, Савет је донео одлуку: “Умолити надлежне црквене власти за одобрење и одлуку о оснивању српског православног манастира Светог Саве у Илајну, Викторија, који ће бити седиште будућих Епископа аустралијско-новозеландских, уколико Свети архијерејски сабор изађе нашој молби у сусрет и овај део подручја Српске православне цркве уздигне на степен посебне епархије.
Док се не реализују све одговарајуће уредбе о управљању манастирима СПЦ, оснива се Привремено поверенство, које ће управљати овом епархијском имовином, а у које улазе следећа лица: Урош Петровић, Миро Поповић, Душан Поповић, јереј Милун Костић, сви из Мелбурна, као и архиђакон Викентије Вујовић и Драган Тошић, из Сиднеја.
Умолити надлежног Архијереја да што пре упути у овај манастир архиђакона Викентија Вујовића и двојицу искушеника: Николу Сечанског и Мирослава Вујовића из Сиднеја. Поменуто Поверенство ће водити благајну, књиговодство и све остале послове под руководством ЕУО…
Умолити надлежног архијереја да прогласи за велике добротворе најзаслуженије приложнике овог значајног дела: г.г. Уроша Петровића, Мира Поповића и Душана Петровића из Мелбурна и Драгана Тошића из Сиднеја.”[28]
На истој седници Епархијског савета, сачињен је предлог да се оснује засебна епархија на аустралијском континенту, ради духовног збрињавања православних Срба. Тај предлог гласи:
“Умолити Свети архијерејски сабор Српске православне цркве да се Аустралија са Новим Зеландом и Јужном Африком издвоје из састава Епархије западноеропске и аустралијске у самосталну епархију, чије ће седиште бити у новооснованом манастиру Светог Саве, у Илајну.
Такође, умолити Свети архијерејски сабор да за нову Епархију изабере епископа и да прими на знање да одлагање решења овог горућег питања може имати велике последице у животу наше Цркве на овом континенту.
Умолити Свети архијерејски сабор да изволи примити на знање нашу одлуку да ћемо све материјалне, финансијске и друге обавезе око издржавања наше будуће епархије и епископа, потпуно примити на себе.”[29]
На овом заседању Епархијског савета, у којем су биле заступљене све црквено-школске општине, као и сви свештеници, осим једног, донета је на овај начин једна од најзначајних одлука по питању будућности Српске цркве у Аустралији. Епископ Стефан је својим доласком, радом и искуством, веома допринео да се то дело оствари.
На Богојављење, 19. јануара 1973. године, епископ Стефан је служио у сиднејској Лазарици, а следећег дана, на Св. Јована је служио у Волонгонгу, где је била црквена слава. Свету Архијерејску литургију у Првој црквеној општини у Варивуду и Мона Вејлу, епископ Стефан је служио на Св. Саву, јер је то њихова храмовна слава.
Пред повратак епископа Стефана, приређено је у његову част опроштајно вече 29. јануара 1973. године, у Украинском дому у Кабрамати, Сиднеј. Свештенство, представници црквених општина и верни народ су том приликом изразили најдубљу благодарност владици Стефану за његов труд.
Испраћају са сиднејског аеродрома 30. јануара 1973. године, присуствовао је велики број људи, који су били одушевљени његовом појавом и личношћу, из које је зрачила мудрост, енергичност, духовност и мисаоност човека широке културе.[30]
После извршених темељитих припрема и уз свесрдну помоћ члана Светог архијерејског синода, епископа Стефана, епископ Лаврентије је на мајском редовном заседању, 1973. године, умолио Свети архијерејски сабор да се за Аустралију и Нови Зеланад оснује нова епархија, независна од Западноевропске. На основу тога, Свети архијерејски сабор је донео следећу одлуку:
“На предлог надлежног Архијереја, Његовог Преосвештенства епископа Западноевропског Господина Лаврентија, а на основу члана 16 Устава Српске православне цркве, оснива се посебна Аустралијска епархија са седиштем у манстиру Светог Саве у Илајну, Викторија, Аустралија.”[31]
Свети архијерејски сабор је 4. јуна 1973. године, изабрао архимандрита Николаја (Мрђу), ректора богословије у манастиру Крки, за Архијереја новоосноване Епархије аустралијске.
Следеће, 1974. године, Сабор је донео одлуку да се у састав Аустралијске епархије укључи и Нови Зеланд, те је Епархија названа Аустралијско-новозеландска.”[32]
Оснивањем Епархије за Аустралију и Нови Зеланд, завршен је почетни период живота и рада Српске цркве на аустралијском континенту и започет један нови, у којем је наша Црква на тим просторима доживела свој снажни раст и духовни процват.
 
ЕПИСКОП НИКОЛАЈ И ЊЕГОВ РАД
 
Према извештају епископа Лаврентија, 1972. године је на целом подручју Аустралије и Новог Зеланда, било свега шест парохијских свештеника под јурисдикцијом Српске православне цркве,[33] са исто толико парохија, не рачунајући оне који су били у јурисдикцији Слободне епархије. Доласком епископа Николаја ово стање брзо почиње да се мења на боље, тако да их је десетак година касније, било 16.
Епископ Николај (Мрђа) је хиротонисан у Београду, 9. септембра 1973. године. У Аустралију је стигао 12 децембра, а његово свечано устоличење у манастиру Св. Саве у Илајну, Викторија, обавио је епископ Лаврентије, 30. децембра 1973. године. Свечаном чину је присуствовало око 1500 Срба, представници федералне владе и опозиције, као и представници других вероисповести. Ово је био један од најзначајнијих догађаја у црквеном животу Срба у Аустралији.[34]
Следећих недеља, нови Епископ је обишао већи број црквених општина, а потом је одржао састанак Епархијског савета 22. и 23. фебруара 1974. године, у Мона Вејлу, Сиднеј.[35]
Током његове епископске службе у Аустралији постигнут је ванредан успех и напредак у животу наше Цркве у овој Епархији. Основане су нове парохије у Ђилонгу, Водонги, Перту, Хобарту (Тасманија), Јоханесбургу (Јужна Африка). Основан је метох манастира Св. Саве у Квитеји – Филдинг-у на Новом Зеланду (скит Успенија Пресвете Богородице). Попуњене су скоро све парохије, подигнуто је неколико нових храмова поред доброг броја који су сада у изградњи. Реорганизоване су и основане нове црквено-школске општине. У свим црквеношколским општинама организована је верска настава, основани омладински црквени клубови и кола Српских сестара, фолклорно-уметничке групе. Покренуто је издавање епархијског часописа, парохијских билтена и издавање нових књига.
Због губитка четворице епископа у 1977. и 1978. години, као и због раније упражњених епархија, у мају месецу 1978. године дошло је до премештаја неколико наших епископа и до избора нових. Том приликом је био и епископ Николај премештен у Далматинску епархију, а за епископа аустралијско-новозеландског је изабран синђел Василије (Вадић) професор Богословије у манастиру Крки. Епископ Василије је устоличен у манастиру Св. Саве у Илајну 5. новембра 1978. године.

Устоличење епископа Николаја, манастир св. Саве, Илејн, 13. децембар 1973. год.

 
ЕПИСКОПИ ЕПАРХИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ
 
Епископ Дионисије 1949 – 1952
Патријарх Викентије 1952 – 1956
Патријарх Герман 1956 – 1969
Епископ Лаврентије 1969 – 1973
Епископ Николај 1973 – 1978
Епископ Василије 1979 – 1986
Епископ Лонгин 1986 – 1992
Епископ Лука 1992 – 1999
Епископ Никанор 1999 – 2004
Епископ Милутин 2004 – 2006
Епископ Иринеј 2006 –
 

1. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Св. архијерејски синод бр. 5207/67, 2. фебруар 1968.
2. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Протојереј Илија Булован епископу Стефану, 12. фебруар 1968.
3. Летопис… Књ. 3, стр. 41.
4. Син. бр. 1039/зап. 152, 18. март 1969.
5. Син. бр. 1164, 21. март 1969.
6. Летопис…, књ. 3, стр. 54.
7. ” Sancti venite, Christi corpus sumite …” (Свети приђите, Христово Тело примите…), келтска химна из 5. века, која се пева приликом причешћивања, посебно на Велики Четвртак.
8. Летопис… књ. 3, стр. 55.
9. Син. бр. 2040/зап.334, 26. мај 1970.
10. Летопис… књ. 3, стр. 57.
11. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник седнице Епархијског савета од 3. априла 1970.
12. Архив Епархије аустралијско-новозеландске… Записник, 3. април 1971.
13. Летопис… књ. 3, стр. 69.
14. Летопис… књ. 3, стр. 70.
15. Исто.
16. Летопис… књ. 3, стр. 60.
17. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник седнице Епархијског савета, 3. април 1970.
18. Архив Епархије аустралијско-новозеландске… Записник, 3. април 1971.
19. Архив Епархије аустралијско-новозеландске… Записник, 3. април 1971.
20. Архив Епархије аустралијско-новозеландске… Записник, 3. април 1971, стр. 4.
21. Чланови ЕУО су били: председник епископ Лаврентије, потпредседник др Бошко Малешевић, заменик Милан Нешковић, секретар Драган Тошић и његов заменик Добросав Цицварић, благајник Стојан Босанац. Чланови: Данило Чукић, Стојан Миливојевић, Љубомир Злојутро, Светислав Аријан, Блажо Бабић, Обрад Поповић и Владо Видовић. Од свештеника, као чланови су улазили: протојереји Светозар Секулић и Милун Костић, као и јерођакон Викентије (Вујовић).
22. Еп. Никодим Милаш, Правила Православне цркве, књ. 2, Нови Сад, 1896, стр. 291.
23. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Епископ Лаврентије Светом архијерејском синоду Е. бр. 249/72, 12. мај 1972.
24. Исто.
25. Протојереј Илија Булован, Почеци црквеног живота у Аустралији, Светосавски весник, бр. 19, јун 1999, стр. 19.
26. Летопис… књ. 3, стр. 88.
27. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Епископ Лаврентије Светом архијерејском синоду, Е.бр. 249/72, 12. мај 1972.
28. Асбр. 23/зап. 43, мај 1972.
29. Архив Епархије аустралијско-новозеландске, Записник Епархијског савета од 12. и 13. јануара 1973.
30. Летопис, књ 3, стр. 91.
31. Син. бр. 1836/зап. 407, јун 1973.
32. Син. бр. 1549/зап. 303, 28. мај 1974.
33. Архив Патријаршије, Кабинет Патријарха, Епископ Лаврентије Светом архијерејском синоду Е.бр. 249/72, 12. мај 1972.
34. Летопис, књ. 3, стр. 93-94.
35. Састанку су присуствовали делегати свих црквених општина и пароси: прот. Душан Поповић, Канбера; јереј Милун Костић, Мелбурн; јереј Чедомир Видеканић, Спрингвејл; прот. Славко Субић, Аделаид; јереј Душан Куриџа, Бризбан; архијерејски заменик прот. Илија Булован; прот. Светозар Секулић, Сиднеј и јереј Љубомир Вучуровић, Ливерпул.