NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA DRUGA

XXI glava

Odbrana Jevsevija Pamfila

A kako se nađoše neki koji su videli da u rečima Jevsevija Pamfila ima primesa Arijevog učenja, biće umesno da nešto kažem i o tome. Pre svega, Jevsevije je bio na Nikejskom saboru, gde je utvrđena vera u jednosušnost, i pristao je na sve što je odlučio taj Sabor, a u trećoj knjizi, gde govori o životu cara Konstantina, kaže ovako: „Car je svakoga ponaosob nagovarao da svi budu u jednomisliju, i tako najpre usaglasiše pojmove i svoja mišljenja oko spornih mesta, tako da je Nikejska vera jednodušno ustanovljena…“ Pa kada tako Jevsevije kazuje o tom Saboru, i da je tamo učinjen kraj svakoj neslozi u mišljenju, i da su sve u jednodušju prihvatili, kako se može pretvarati da je arijevac? A varaju se i sami arijevci kada misle da je on njihov. Može biti, reći će neko, da Jevsevije istupa kao arijevac zbog toga što je u svojim sastavima često koristio izraz „kroz Hrista“. Na to odgovaram, da se tim izrazom, pa i drugima kojima se objašnjava briga Spasitelja našeg kada uze na sebe naše telo, često koriste i oci Crkve, a pre svih, tim rečima se služe i apostoli, pa opet, na njih niko ne kazuje da nisu učitelji vere. Arije se osmelio reći za Sina Božijeg da je stvoren kao i ma koja druga stvar, ali čujte šta o tome kazuje Jevsevije u prvoj knjizi protiv Markela: „Jedinorodni Sin Božji zove se, i jeste samo On jedan, i niko drugi. Dakle, neće biti pravdi na žao ako se osude oni koji behu toliko napadni, te rekoše da je Sin Božji stvoren, da je postao ni iz čega, kao i sve ostalo na svetu. A kako će on biti Sin, kako će biti jedinorodni Sin Božji, ako je od prirode isti onakav kao što su i sve ostale stvorene stvari, i ako je jedan od onih bića? Ali ne govore za Njega tako svete knjige… Neka onaj koji bi to smatrao da je Sin Božji postao ni iz čega, dakle, da je stvorena stvar, koja dobi svoje biće ni iz čega, taj ne poima da Sinu Božijem prideva samo ime, a u stvari, odriče mu sinovstvo, jer koji proizilazi ni iz čega, taj isto kao i sve ostalo što je stvoreno, ne može biti Sin Božji. U istini samo je onaj Sin Božji koji se rodio od njega kao od Oca, pa je stoga veoma uputno i dobro što se zove jedinorodni, koga Otac voli, i što je dakle i sam Bog. Jer šta bi se moglo roditi od Boga ako ne ono što nosi oblik Onoga koji ga je rodio? Car zida grad, a ne rađa ga. Govori se: On je rodio Sina, a ne govorio se daje stvorio Sina. Umetnik nosi to ime po onom šta izrađuje, pa stoga ostaje umetnik, a ne otac; ali kad Otac rodi Sina, to se prema Sinu zove Otac, a ne umetnik. Isto je tako i Bog prema Sinu Otac, a prema svetu se zove Tvorac…“ Ovo, i još mnogo drugoga kazuje Jevsevije Pamfil u svojoj prvoj knjizi protiv Markela, a u trećoj objašnjava kako treba razumeti reč sazdanje, te kaže: „I ako je tako, to će se onda iz svega što je rastumačeno, razumeti i ove reči: Gospod me sazda mnogo pre nego što će početi da stvara sve što je posle stvorio. Što on kaže za sebe da je stvoren, to ne treba shvatati tako kao da je on stvoren ni iz čega, ili da je kao i ostala tvorevina proizašao ni iz čega, kao što neki neuputno misle, nego treba razumeti tako da je on, kao samosuštan i živ, postajao pre nego što je stvoren ovaj svet, pa ga je Otac postavio da vlada svime. Reč „sazda“ ovde je upotrebljena umesto „zapovedi“ ili „postavi“. Tako biva i među ljudima. Apostol kaže za starešine i upravitelje da su sazdanja:

Budite pokorni svakom sazdanju čovečijem – svakoj vlasti čovečijoj, Gospoda radi; caru kao gospodaru, knezovima njegovim kao poslanicima njegovim. A prorok govori: Spremi se Izrailju, da izađeš u susret Bogu tvom. Jer gle, to je onaj što pravi grom, što stvara vetar i što objavljuje ljudima Hrista svoga. Reč „stvara“ ovde prorok ne koristi da izrazi da nešto postaje ni iz čega, jer Bog onda nije stvorio vetar – duh – kada je objavljivao Hrista Svoga svim ljudima. Pod suncem nema ničega što bi bilo novo. Duh je postojao i pre, ali bi poslat tada kada Apostoli behu na okupu, i kada ono bi huk s neba, poput dihanja silnog vetra, i oni se tada ispuniše Duhom Svetim i objaviše Hrista Boga svim ljudima, a to se podudara sa rečima proroka: Gle, onaj što pravi grom, što stvara vetar i što objavljuje ljudima Hrista svoga. I tu reč „stvara“ uzeta je umesto reči „posla“ ili „naznači“, a pod rečju „grom“ razume se jevanđeoska propoved…“

Tako kazuje Jevsevije u svojim knjigama protiv Markela, i ja sam to ovde naveo protiv onih koji dosta olako bacaju krivicu na tog čoveka i koji ga nastoje ocrniti. Oni ne mogu dokazati da je Jevsevije bilo gde rekao za Sina Božijeg da ima početak, tj. odrediti kada je postao. Istina je da se on u svojim spisima koristio izrazima koji spadaju u kuđenje božanstva, u toliko pre, što je on rado koristio Origenova dela, i ugledao se na njega.

 

 

XXII glava

O tome da kada je Sardijski sabor vratio katedru Atanasiju i Pavlu, a car istoka ih nije hteo primiti nazad, tada mu car zapada zapreti ratom

Episkopi koji su se sabrali u Sardikiji, pa ubrzo zatim otidoše u Filipolj (Trakijski), i tamo održaše Sabor, uradili su ono šta su naumili, pa se svaki vrati u svoje mesto. Posle ovog događaja odvoji se zapad od istoka. Granica koja ih je razdvajala bila je poznata pod imenom Tisukis, na međi Ilirije i Trakije. Do te granice bilo je slobodno mešati se, i pored toga što vera nije bila jednaka kod svih, ali mešanje (kretanje) preko granice nije bilo dozvoljeno. Eto kako je došlo do komplikovanja pozicija. Ubrzo car zapadnih oblasti napisa svome bratu Konstanciju, pa mu reče šta se dogodilo u Sardici, i ujedno mu kaza da vrati na svoja mesta Pavla i Atanasija. Ali, kako se Konstancije ustezao da izađe u susret, to mu ovaj još jednom napisa i stavi mu izbor: da prihvati Pavla i Atanasija ili da će doći do rata. Evo kako glasi ta poslanica: „Ovde kod mene se nalaze Atanasije i Pavle, za koje sam pouzdano doznao da ih progone jer su blagočestivi. Ako mi daš reč da ćeš im vratiti njihove episkopske katedre, a kazniti one koji su ustali protiv njih, tada ću ti ja poslati njih dvojicu. A ako ne prihvatiš ovo, znaj da ću sam doći k tebi i (silom) povratiti njihove katedre, a tebe ništa neću pitati.“

 

 

XXIII glava

O tome kako se pobojao Konstancije pred pretnjama, pa je pozvao Atanasija, i poslao ga u Aleksandriju

Kada je Konstancije pročitao ono šta mu poručuje brat, silno se uznemiri. Odmah pozva neke od istočnih episkopa, i reče im ono šta mu poručuje brat, te ih upita šta da čini? Oni mu rekoše da je najbolje da ustupi crkve onima koji su za Atanasija umesto da dođe do rata među braćom. Car, videvši da nema kud, pozva Atanasija k sebi, a Pavla je car zapada direktno poslao u Konstantinopolj, dajući mu dva episkopa da ga sprovedu, a takođe i svoju poslanicu i poslanicu Sabora. Ali, kako Atanasije nije odmah krenuo na put, razmišljajući da li da izađe pred Konstancija, bojeći se novih spletki, to navede Konstancija da mu napiše nekoliko pisama, pozivajući ga (kao što se vidi iz tih pisama koja su napisana na latinskom, a prevedena na grčki), k sebi:

Poslanica Konstancija Atanasiju:

„Pobednik, Konstancije Avgust – Atanasiju, episkopu

Naša čovekoljubiva smirenost nije mogla dalje mirno gledati da postradavaš, kao da su te zaokupili talasi uzburkanog mora. Iako si oteran daleko od svog krova i zavičaja, i ako nemaš ništa što bi se moglo reći da je tvoje, iako provodiš dane u pustom mestu kroz koji ne prolazi ljudska noga, opet te zbog toga ne zaboravlja naša blagočestivost. Dugo sam odlagao da ti napišem pismo, uzdajući se da ćeš doći k nama, i da ćeš zatražiti da te odbranimo od onih koji idu u poteru za tobom, ali kako ti to nisi učinio, verovatno iz straha, stoga pišemo tvojoj nepokolebljivosti, izjavljujući ti naše blage želje, da bi se ti oslobodio straha, pa požurio da nam dođeš i da izađeš pred nas, da bi dobio ono šta želiš, i da bi ti se vratilo ono šta je tvoje, i to bi bila prilika da poznaš koliko smo čovekoljubivi. Zbog toga sam ja molio i gospodina, brata moga, Konstanta, pobednika, Avgusta, da te otpusti, kako bi ti, po dogovoru nas dvojice, došao natrag u svoju otadžbinu, i u tome imao zalog za to da smo ti naklonjeni.“

Druga poslanicu upućena Atanasiju:

„Pobednik, Konstancije, Avgust – Atanasiju, episkopu

Iako smo ti u prethodnom pismu rekli da dođeš u naš grad, i da se ne plašiš ničega, u koliko nam je jaka želja da te vratimo na tvoje mesto; opet s toga pišemo tvojoj nepokolebljivosti za istu stvar, i kažemo ti da nam dođeš, ne sumnjajući, niti se plašeći, da dobiješ ono šta želiš. Državni prevoz ti zbog toga stoji na usluzi.“

Treća careva poslanica upućena Atanasiju:

„Pobednik, Konstancije, Avgust – Atanasiju, episkopu

Dok smo boravili u Edesi, gde su bili i tvoji sveštenici, imali smo želju da k tebi pošaljemo jednoga od tih sveštenika, i da te pozovemo da dođeš, da se vidimo, pa da zatim odmah kreneš put Aleksandrije. Ali kako je prošlo dosta vremena od kako si dobio naše pismo, a ti nikako ne dolaziš, eto zbog toga te ponovo podsećamo da se ne premišljaš da dođeš k nama, kako bi odavde bio vraćen u svoju otadžbinu, i dobio ono šta želiš. Da bi još više bio uveren u ovo, šaljemo k tebi đakona Ahitu, koji će ti reći kako smo raspoloženi prema tebi, i od njega ćeš čuti da ćeš dobiti ono šta želiš.“

Ove poslanice Atanasije je dobio u Akvileji, gde je živeo od kada se sklonio sa Sardike, i odmah zatim otide u Rim. Tu je episkopu Juliju pokazao ta tri pisma, i to je veoma obradovalo Crkvu u Rimu, jer su smatrali da car istočnog carstva k sebi poziva Atanasija. Episkop Julije je napisao poslanicu narodu Aleksandrije i tamošnjem sveštenstvu, a evo kako ona glasi:

„Julije – episkopima, sveštenicima, đakonima i narodu Aleksandrije, ljubljenoj braći, sa željom da su zdravo u Gospodu.

Sa vama koji ste u radosti, i ja se radujem, ljubljena braćo, jer konačno očima svojim ugledaste plod svoje vere, jer zaista se tako može doživeti ono šta se dogodilo Atanasiju, mome bratu i saepiskopu, koga vam Bog vraća, pogledavši na njegov čisti život i na vaše molitve. Iz ovoga se lako može saznati koliko su čiste i prepune ljubavi bile molitve koje ste vi uznosili Bogu. Pomišljajući na obećanja s neba, i davši sebe s ljubavlju za njih, ljubavlju kojom vas ispuni moj brat Atanasije, vi ste dobro znali, i po pravoj veri koja je bila u vama, vi ste predvideli da nećete za svagda ostati bez Atanasija, koji je, može se reći, svagda bio uz vaše pobožne duše. Zbog toga mi neće trebati da govorim mnogo u ovoj poslanici, jer šta god bih rekao, za sve to ste već znali vašom verom. Zajedničke želje svih vas ispuniše se po blagodati Hristovoj, i ja se radujem sa vama, i ponovo kažem da ste zaista sačuvali svoje duše kao nepobedive i ispunjene verom. Ništa manje se radujem i zbog Atanasija, jer on nikada nije zaboravljao na vašu ljubav i dobro raspoloženje, i pored toga što je mnogo stradavao. On je bio telom otrgnut od vas, ali je duhom svagda bio sa vama. I ja mislim, ljubljeni, da sva iskušenja u kojima se nalazio, nisu bez slave jer kroz njih je i vaša i naša i njegova vera postala nadaleko poznata i stekla poštovanje od svih. Da toga nije bilo, ko bi poverovao da čuvate u sebi tako veliko uvažavanje i tako veliku ljubav prema episkopu, i da on nije ukrašen takvim vrlinama, za koje se može nadati da će biti nagrađen na nebu? On je stekao slavno svedočanstvo za svoje ispovedanje vere, kako u ovom veku, tako i u onom koji će nastati, jer izdržavši mnoga i različita iskušenja, i na sudu, i na putovanjima, on je nogama pogazio sve zamke arijanaca. Često mu je život bio u opasnosti zbog onih koji su ga progonili, ali on se nije bojao smrti, jer je bio pod zaštitom Svedržitelja, Boga i Gospoda našeg Isusa Hrista, i stoga se nadao da mu neće naškoditi napadi đavola, i da će vam se vratiti radi vašeg spokoja, okićen još slavnije, kao što i sami znate. On je svojim životom izdržao ispit, on je opravdan kako po svojim namerama, tako i poukom s neba, a praćen besmrtnim svedočanstvima vaše ljubavi, on je postao čuven sve do kraja sveta, i sad vam se vraća u većoj slavi, nego kada je otišao od vas. Pa kada skupoceni metal, recimo srebro ili zlato, postaju čistiji kada prođu kroz oganj, isto tako se oceni i dostojanstvo tako velikog čoveka koji je savladao plamen toliko nevolja i opasnosti, pa se sada vraća k vama. Primite, dakle, ljubljena braćo, sa svakom čašću i radosti episkopa svoga, Atanasija, i one koji su stradavali zajedno sa njim. Radujte se što vam se vašim molitvama vraća pastir, koga ste vi nahranili i napojili svojim poslanicama, onda kada je bio gladan i žedan, i kada je trebao da se okrepi vašom pobožnošću, jer je on u vama nalazio utehu dok je živeo u tuđem zavičaju, vi ste mu olakšavali sve napade i progone vernošću vaših duša i vaših srca. Ja se unapred radujem od same pomisli koliko će se svako od vas radovati kada se on vrati, kako će ga narod lepo primiti i kakav će praznik biti za one koji će tada biti na okupu. Završićemo svoju poslanicu molitvom Bogu Svedržitelju i Sinu Njegovom, Gospodu Isusu Hristu, da nas svagda dariva svojom blagodaću u ime nagrade za vašu divnu veru koju ste pokazali kada slavno svedočiste za svoga episkopa, i da sačuva i vas i vaše potomke, kako u sadašnjem, tako i u budućem veku.“

Dobivši ovu poslanicu, Atanasije krenu na istok. Car Konstacije ga lepo primi, ali podgovoren od arijevaca, htede da prevari Atanasija, i reče mu sledeće: „Ti si dobio svoju katedru, kao što je i rekao Sabor, i onako kako sam ja dao svoju reč. Ali ako u Aleksandriji ima ljudi koji ne žele da budu sa tobom u zajednici, dopusti im da u gradu imaju jednu crkvu za sebe.“ Atanasije na to reče: „Gospodaru, ti imaš vlast i možeš naređivati i raditi onako kako ti je volja, ali ja molim za jednu milost.“ Tada car dade svoju reč, a Atanasije reče da bi želeo da dobije od cara to isto što je car tražio od njega, a to je da car dopusti da u svakom mestu postoji jedna crkva za one koji ne žele da imaju zajednicu sa arijevcima. To što je Atanasije tražio, to nije išlo u prilog Arijevim sledbenicima, te s toga odustaše od tog plana na neko vreme, a caru pustiše na volju da postupi kako želi. I tako car vrati katedre Atanasiju, Pavlu i Markelu, a isto tako i Askelu Gaskom i Luki Adrijanopoljskom, koje je Sabor (u Sardici) primio u zajednicu. Askelu zbog toga što je podneo dokaze iz kojih se moglo videti da je njegov problem razmotrio Jevsevije Pamfil, zajedno sa mnogim drugima, te mu povratiše dostojanstvo, a Luki (Lukiju) zato što su se njegovi tužioci razbežali. I tako je svaki od tih episkopa vraćen, sa carskim ukazom. U Ankiri, kada je proteran Vasilije a doveden Markel, dogodi se pobuna, i protivnička strana iznese mnoge hule, dok su stanovnici Gasa primili Askela. I u Konstantinopolju je Makedonije ubrzo ustupio mesto Pavlu, ali je nastavio da u jednoj odvojenoj crkvi sabira svoje pristalice. Za Atanasija je car uputio pismo episkopima, kliru i narodu da ga prime, a drugom poslanicom je naredio da se uništi sve ono što je na sudu korišćeno protiv njega. Navodimo poslanicu Konstancija povodom Atanasijevog povratka:

„Pobednik Konstancije, Veliki, Avgust – episkopima i sveštenicima

saborne crkve

Blagodat Božija nije ostavila čestitog Atanasija, koji je za kratko vreme potpao pod sud ljudi, ali koji je dobio rešenje od Boga koji sve vidi, i sada se, po volji Božijoj i našem opredeljenju, vraća u svoju otadžbinu i u crkvu gde je bio starešina po volji Božijoj. Zbog toga, naša smernost zapoveda da se zaboravi na sve što se ranije naređivalo za lica koja su bila u zajednici sa njim, i da se ostavi na stranu svako podozrenje na njega. Onima iz sveštenstva koji su bili uz njega, da se vrate sve povlastice koje su imali. Ovoj milosti dodajemo kao što je pravo, i objavljujemo svim licima iz sveštenstva i sledeće: da oni ljudi koji su imali zajednicu sa njim, episkopi i niži po činu, mogu biti potpuno spokojni, jer biti u zajednici sa takvim čovekom kakav je Atanasije, može biti pouzdan dokaz za dobre namere svakoga ponaosob. I tako, ko je bio u zajednici sa njim, rukovođen zdravim razumom, i koristeći se time, neka bude u milosti koju dajemo sada, po volji Božijoj.“

Poslanica narodu Aleksandrije:

„Pobednik Konstancije, Veliki, Avgust – narodu aleksandrijske saborne crkve.

Gledajući na vaše dobročinjenje u svemu, i znajući koliko ste dugo bili bez svog episkopa i njegovog staranja, našli smo za ispravno da ponovo k vama vratimo episkopa Atanasija, koji je svima poznat po svojoj čestitosti. Kada ga primite onako kako nalaže običaj, i kako ste dužni, i kada postane pomoćnik vaš u vašim molitvama pred Bogom, a vi nastojte da se očuva jednomislije među vama, i da živite po zakonu Crkve. Jer kada ne biste bili složni, i kada bi se pojavili sporovi među vama, tada to ne bi odgovaralo srećnim okolnostima našeg dobra. Želimo da ovoga trena iščezne iz vašeg sećanja sve loše, i savetujemo vas – ljubljeni žitelji Aleksandrije, da se što češće molite Bogu, imajući Atanasija u pročelju, da bi i neznabošci, koji se klanjaju idolima, po svojoj zabludi, pošto vide vas kako ste spremni na molitvu, što pre došli k sebi, i prihvatili svetu veru. I ponovo napominjemo: držite se ovoga što rekosmo, a episkopa koji vam se vraća po volji Božjoj, i po našem sudu, primite sa radošću, i pozdravite se sa njim iz sveg srca i duše, jer vam to i priliči, a i vašoj smernosti odgovara. A da se ljudima u kojima je zla namera ne bi dalo povoda da nešto novo smišljaju, mi smo pismeno zapovedili sudijama koji su kod vas, da sve one koje zateknu u krivici, da im sude po zakonu, pa stoga, gledajući i jedno i drugo, prema volji Preblagog, nastojte da održite ono šta trebate i šta priliči zakonu svete vere, pa zbog toga odajte čast i poštovanje Atanasiju, i starajte se da sa njim imate molitvu, kako za sebe, tako i za čitav svet.“

Poslanica o uništavanju spisa protiv Atanasija:

„Pobednik Konstancije, Avgust – Nestoriju

Ako bi se našao i jedan akt iz ranijeg vremena, koji nanosi uvredu i obeščašćuje osobe koje su imale zajednicu sa episkopom Atanasijem, naša je volja da se takvi spisi unište, jer ljudi iz Crkve koji su uz njega, po našoj želji i po onome kako je ranije bilo, treba da su bez krivice. Ova naša zapovest treba da se provede u delo, kako bi, kada se episkop Atanasije vrati u svoju crkvu, svi oni imali slobodu. Neka se, dakle, ovome obraduju Atanasijevi ljudi.“

Ista ovakva poslanica upućena je upraviteljima Avgustominike (deo istočnog Egipta), Tive i Livije.

 

 

XXIV glava

O tome kako je Maksim primio Atanasija koji je, vraćajući se u Aleksandriju, prošao kroz Jerusalim, i kako je tu održan Sabor u korist onoga što je odlučeno u Nikeji

Imajući uz sebe sve ove poslanice, episkop Atanasije pođe preko Sirije pa dođe u Palestinu. Kada je došao u Jerusalim, poruči episkopu Maksimu o tome kako je odlučio Sabor održan u Sardici, te mu napomenu i o tome kakva je volja cara Konstancija. Čuvši to, episkop Jerusalima sazove na Sabor tamošnje episkope, a dođoše i neki iz Sirije i Palestine. Kada se sakupiše, Maksim primi Atanasija u zajednicu, i povrati mu pređašnje dostojanstvo. Ovaj Sabor poslao je i poslanicu u Aleksandriju, kao i episkopima Jeginta i Livije, da bi ih obavestio šta je odlučeno o Atanasiju. Ovo je dalo povoda Atanasijevim neprijateljima da se rugaju Maksimu, koji je pre toga napadao na Atanasija, a sada govori u njegovu korist, i stupa u zajednicu sa njim, praveći se nevešt u svemu šta se ranije događalo.

Kada su za ovo čuli Ursakije i Valent, nekadašnje vatrene pristalice arijanizma, osvestiše se od svojih zabluda, pa otidoše u Rim. Kada su došli pred episkopa Julija, pismeno izložiše svoje pokajanje, priznajući jednosušnost, pa uputiše poslanicu Atanasiju, obećavši mu da su od tada u zajednici sa njim.

Atanasije, vraćajući se u Aleksandriju, prođe kroz Peluzijum, prvo mesto na putu između Sirije i Aleksandrije, učeći tu, i svuda gde je prolazio, da se ljudi klone Arijevog učenja, i da imaju zajednicu sa onima koji ispovedaju jednosušnost. U nekim crkvama Atanasije je rukopolagao nove sveštenoslužitelje, i to je dalo povoda za nove napade, jer počeše da ga napadaji da se meša u poslove drugih episkopija.

 

 

XXV glava

O tiranima Magneciju i Vetranionu

U isto ovo vreme dogodi se i veliki metež među građanstvom. Reći ću samo ono najvažnije o tome: kada je umro onaj koji je podigao Konstantinopolj, njegovo se carstvo podeli na tri sina, o čemu smo već govorili. Potrebno je napomenuti i to da je zajedno sa njima carevinom upravljao i njihov bratanac, Dalmacije. Ovog Dalmacija nedugo zatim ubiše vojnici. Konstancije to nije naredio, ali nije ni sankcionisao. A da su vojnici tokom bitke ubili i Konstantina Mlađeg, onda kada je upao u oblast svoga brata, o tome smo već govorili. Pošto se dogodilo to ubistvo, dođe do rata između Rimljana i Persijanaca, rat u kome nije najbolje prošao Konstancije, jer kada su počele borbe na granici (348. godine), kod grada Singara, Persijanci pobediše Rimljane.

Tada i u Crkvi započeše previranja oko Atanasija i pojma „jednosušni“, a u zapadnim oblastima pojavi se tiranin Magnecije, i mučki ubi zapadnog cara – Konstanta, koji se tada nalazio u Galiji. Od tog ubistva započe rat u zemlji. Tiranin Magnecije sebe proglasi za gospodara cele Italije, prigrabi za sebe vlast u Africi i Liviji, pa i u samoj Galiji. A u gradu Sirmijumu (u Iliriku), vojnici izabraše drugog tiranina po imenu Vetraniona. Čak i u samom Rimu došlo je do nemira: Konstancijev rođak, izvesni Nepocijan, sa četom gladijatora, radio je na tome da bude izabran za cara, ali u tome nije uspeo jer ga ubiše Magnecijevi ljudi, onda kada je Magnecije terorisao čitav zapad.

 

 

XXVI glava

O tome kako su ponovo sa svojih katedri zbačeni Pavle i Atanasije nakon pogibije cara Konstanta i o tome kako je Pavle uhvaćen i ubijen, a kako se Atanasije sakrio

Svi ovi nesrećni događaji desili su se u kratkom vremenskom roku, četiri godine nakon sabora u Sardikiji, u vreme konzulstva Sergija i Nigrijana. Kada se raščulo o ovome, govorilo se da će čitava vlast nad carevinom doći u ruke Konstancija. Pošto ga izabraše za samodršca istočnih oblasti, Konstancije započe pripreme za pohod na tiranina. Dok se to dešavalo, Atanasijevi neprijatelji, smatrajući da je nastupilo pogodno vreme za njih, ponovo počeše hajku na Atanasija iznoseći najgore optužbe, i to pre nego li je on došao u Aleksandriju. Oni rekoše Konstanciju da je Atanasije uzbunio čitav Egipat i Liviju, a ovoj laži je išlo u prilog i to što su se pojavile i optužbe da je rukopolagao sveštenstvo u tuđim episkopijama.

U to vreme dođe Atanasije u Aleksandriju i sazva sve episkope Egipta na Sabor. Oni odlučiše isto ono što je odlučio sabor u Sardikiji, kao i ono što je ustanovio sabor u Jerusalimu. Car, koji je već dugo podržavao Arijevo učenje, promeni svoje naredbe koje je ranije proglasio, i tako zapovedi da se Pavle progna iz Konstantinopolja u zatočeništvo, u mesto Kukus (u tom mestu, kao prognanik nalazio se i sveti Jovan Zlatoust. Kukus se nalazi na granici Kilikije i Kapadokije, na putu koji deli Kesariju od Anazarba). Takođe bi proteran i Markel, a katedru crkve u Ankiri ponovo zauze Vasilije. Lukije Drenopoljski bi zatvoren u tamnicu, i tamo se upokoji. Optužbe koje su bile usmerene na Atanasija bile su takve da je car naredio da se i on uhvati i ubije, ma gde da se nalazi. Isto tako naredio je da budu pogubljeni Teodul i Olimpije, starešine crkvi u Trakiji. Ali, Atanasije je blagovremeno saznao o tome, pa je na vreme umakao. Zbog ovoga su arijevci bili veoma ljuti, dok su Georgije Laodikijski i Leontije, tadašnji starešina crkve u Antiohiji, i Narkis, episkop Neronijade, još više pojačali optužbe protiv Atanasija. Leontije je još kao sveštenik svrgnut iz čina zbog toga što je imao nedozvoljene odnose sa nekom ženom po imenu Evstolija, a kasnije se kastrirao radi toga da ga više ne optužuju, no i pored toga nastavio je da se viđa sa pomenutom ženom. I taj isti Leontije postao je episkop crkve u Antiohiji, i to po želji i naredbi cara Konstancija, nakon episkopa Stefana, ali smatram daje dovoljno reči o tome.

 

 

XXVII glava

O tome kako je Makedonije zauzeo episkopsku katedru u Konstantinopolju, i o tome koliko je zla učinio svojim neistomišljenicima

Pošto je Pavle nasilno uklonjen, Makedonije se veoma osili, pa uze pod svoju vlast crkve u Konstantinopolju. A pošto je car Konstancije bio potpuno uz njega, to mu je bilo lako da učini, no taj njegov postupak inicirao je velike sukobe unutar crkve. Makedonije, uspevši da nagovori cara da i sam napadne crkvu, izdejstvovao je i to da se njegove zle namere uzdignu na nivo obavezujućeg zakona, i taj je zakon poslat po svim mestima, a da bi lakše bio sproveden u delo, poslata je i vojska. Tako je došlo do toga da su hrišćani, koji su prihvatali jednosušnost, ne samo bili proganjani iz crkvi, nego i iz svojih domova i mesta u kojima su živeli. Ali, to nije bilo sve, nego je došlo do nasilnog primoravanja pravoslavnih da stupaju u zajednicu sa arijancima. Ovo je poprimilo sva obeležja vremena kada su hrišćani primoravani da se klanjaju idolima. Primenjivane su i iste metode mučenja, progoni, zatvaranja, oduzimanje imovine… To se dešavalo po svim mestima istoka, ali najveći progoni bili su u Konstantinopolju. Što se tiče gradova u Grčkoj i Iliriku, kao i zapadnih oblasti, tu je i dalje vladao mir jer su se hrišćani slagali među sobom i u svemu čuvali veru iz Nikeje.

 

 

XXVIII glava

O tome šta je činio Georgije, sledbenik Arija po Aleksandriji (prema kazivanju Atanasija)

O tome šta je u Aleksandriji činio Georgije, najbolje je čuti reči samog Atanasija, koji je stradavajući, svojim očima gledao šta se dešava. U besedi kojom opravdava svoje bežanje, on o događajima u Aleksandriji kaže: „Oni koji su nam radili o glavi ponovo uđoše u Aleksandriju, a ono šta se tada dogodilo, bilo je gore od svega do tada: vojnici su iznenada opkolili crkvu, te umesto molitve, sve se pretvori u tuču. Zatim, tokom Velikog posta, dođe Georgije, u pratnji nekih zlikovaca iz Kapadokije. Sa njegovim dolaskom stvari su se još više pogoršale jer je Georgije činio sve onako kako su ga učili zlikovci. I tek što je prošla prva sedmica po Vaskrsu, oni počeše bacati devojke u tamnicu, a episkope vezane u lance, vojnici su sprovodili ulicama, sirotinju i udovice ostavili su i bez krova i bez hrane. Upadali su u kuće hrišćana i odvlačili su ih na groblje… Prve nedelje po Pedesetnici, narod koji je postio, izašao je na groblje radi molitve Bogu, jer niko nije želeo da bude u zajednici sa Georgijem. Kada on ču za to, on protiv naroda poče huškati vojskovođu Sevastijana, koji je bio manihejac. I taj Sevastijan povede sa sobom mnogo vojnika pod oružjem, pa upade na groblje i poče hvatati one koji su došli na molitvu. Srećom da nije bilo puno naroda jer je većina već otišla kada se razdanilo. Šta je radio sa onima koje je uhvatio, sada ćete čuti: Sevastijan naredi da se zapali velika vatra, pa onda devojke dovede blizu ognja i poče ih primoravati da prihvate Arijevu jeres kao svoju veru. A kada vide da se one ne plaše ni ognja ni smrti, skine veo sa njihovih lica i tako ih unakazi da ih dugo niko nije mogao prepoznati. Povrh toga, on naredi da se četrdeset muškaraca muči na poseban način: odnekud donesoše prutove od finikovog drveta, a te su grane prepune iglica, pa je tim prutovima šibao ljude po golom telu, i od toga mnogi umreše, a drugi su dugo lečeni zbog rana koje su im nanele iglice. Sve ostale, a sa njima i jednu devojku, poslao je u Veliki Pazis. One koje su tamo ubili prvo nisu dopustili da budu sahranjeni, nego ih ostaviše tako da se vidi strašni pokolj i da se razglasi o tome… Nakon toga otpremiše u zatočenje episkope od Egipta do Livije, i to: Amonija, Tmuisa, Psenosirisa, Nilamona, Agatona, Anagamfona, Amonija, Marka, Drakonija, Adelfija, Amonija, Marka, Atindora. Pored njih, i sveštenike: Jeraksa i Dioskora. I tako, trinaest episkopa behu prinuđeni da se spašavaju begom… Gonioci pokazaše revnost u svom delu, kao nekada, u vreme Ahava sa željom da unište istinu…“ Tako svedoči Atanasije o nedelima Georgija u Aleksandriji. Međutim, car sa vojskom krenu u Ilirik, a to je bilo zbog toga što je jedan deo vojske za cara proglasio Vetraniona. Kada car dođe u Sirmijum, počeše pregovori sa Vetranionom, te dođe do toga da vojska ponovo priđe Konstanciju. Kada je Vetranion video da ga je vojska izneverila, on pade pred cara. Konstancije naredi da se skine venac sa njegove glave, i (šareni) ogrtač, i tako se pokazao kao veoma blag prema Vetranonu, posavetovavši ga da živi u miru pošto je već bio dosta star, i da se okane državnih dela. Na taj način je završen taj problem. Car još naredi da mu se radi izdržavanja dodeli nešto novca, pa Vetranion otide da živi u Truzi (u Vitiniji).

Međutim, car za kesara odredi svog rođaka Gala, i prenevši mu svoje ime, posla ga u Antiohiju (Sirsku), da upravlja tamošnjim oblastima na istoku. Kada je Gal ulazio u Antiohiju, pojavi se na istoku znak Spasitelja: na nebu je viđen stub u obliku krsta, i svi se začudiše tome /o ovome osim Sokrata kazuju i drugi istoričari: Teofan, koji je napisao Aleksandrijske hronike, Kirilo, Filostrogije, Kedrin…/. U isto vreme, car Konstancije posla silnu vojsku protiv Magnecija, a sam ostade u Sirmijumu, da vidi šta će se dogoditi.

 

 

XXIX glava

O jeretiku Fotinu

Tadašnji starešina crkve u Sirmijumu, Fotin /koji je rođen u Maloj Galatiji, i koji je bio učenik episkopa Markela, donekle se držao pravoslavne vere i bio je poznat po vrlinskom životu i kao takav je izabran za episkopa Sirmijuma. Kasnije, on poče da propoveda da je Hristos običan čovek koga je rodila Marija. Na Saboru koji je održan u Sirmijumu 351. godine, osuđen je kao jeretik i zatvoren/, poče prilično otvoreno da propoveda nauku koju je sam izmislio, a kada je zbog toga došlo do pobune, car naredi da se sakupe episkopi u Sirmijumu na sabor. I tako dođoše sa istoka: Marko Aretuski, Georgije Aleksandrijski, koga su arijevci postavili na to mesto, Vasilije Ankirski, koji na to mesto dođe umesto prognanog Markela, Pankratije Pelusijski, Ipatijan Iraklijski. Sa zapada dođoše: Valent iz Murse, i čuveni među savremenicima – Osija iz Kordobe, koji na ovaj Sabor dođe protiv svoje volje. Svi oni sabraše se posle konzulstva Sergijevog i Nigrijana, u vreme kada zbog rata ne beše konzula, a što je protivno običaju. Kada je počeo Sabor u Sirmijumu, veoma brzo se pokaza da je Fotin privržen Saveliju Livijskom i Pavlu Samostatskom, pa ga kao takvog svrgoše. Ovaj postupak, kao umesan i pravičan, odobriše svi, i onda a i kasnije. Ali episkopi koji ostaše u Sirmijumu, učiniše nešto što mnogi nisu odobravali.

 

 

XXX glava

O simvolima (ispovedanjima) vere koje je sačinio Sabor u Sirmijumu, u prisustvu cara

Episkopi koji su ostali u Sirmijumu, počeše da sastavljaju nove simvole vere: jedan je napisan na grčkom, od strane Marka Aretuskog, a ostali behu napisani na latinskom. Ali niti se među sobom slažu oni koji su napisani na latinskom, a takođe se sa ovima ne slaže ni onaj koga je sastavio Marko. Ovom prilikom navešću samo jedan, napisan na latinskom, i uporediću ga sa Markovim. Drugi simvol koji je na latinskom napisan u Sirmijumu, navešću na drugom mestu, kada dođe red da se kazuje o onome šta se dešavalo u Ariminu. Potrebno je znati da su oba simvola načinjena na latinskom bila prevedena i na grčki. Evo kako je pisao Marko:

„Verujemo u jednog Boga Oca, svedržitelja, koji stvori i sazda sve; od koga nosi ime i što je na nebu i što je na zemlji. I u jedinorodnoga Sina Njegovog, Gospoda našeg Isusa Hrista, Koji je rođen od Oca pre svih vekova, Boga od Boga, svetlost od svetlosti, kroz koga je proizašlo sve što postoji i na nebesima i na zemlji, i što se vidi i što se ne vidi, Reč, Premudrost, istinitu Svetlost i Život, Koji je u poslednje dane radi nas postao čovek, i rodio se od svete Djeve, Koji bi raspet i umre, Koji bi sahranjen i vaskrsnu iz mrtvih u treći dan, Koji se uznese na nebo i sedi s desne strane Oca, i Koji će doći da sudi živima i mrtvima, i dati svakome po zasluzi šta je radio, i Njegovo će Carstvo trajati u večnost; ukoliko će On sedeti s desne strane Oca ne samo za sadašnjih vremena, nego i za onih koja će nastati. I u Duha Svetoga, Utešitelja, koga Gospod obeća poslati apostolima po uzlasku na nebo, Koga je i poslao da ih nauči i da im napomene sve, kroz Koga se osveštavaju duše koje iskreno veruju. A koji tvrde da je Sin od ništa ili od druge koje ličnosti, a ne od Boga, te da je bilo vremena ili da je bio vek kada Njega ne beše, njih sveta saborna Crkva ne priznaje kao svoje. Isto tako kažemo: oni koji tvrde da su Otac i Sin dva boga, takvi neka budu prokleti. Koji priznaje u Hristu Boga i prevečnog Sina Božijeg, a pak ne ispoveda da je On zajedno sa Ocem stvarao, kada je sve stvoreno, i taj neka bude proklet. Koji drsko govori da se nerođeni delimično rodio od Marije, i toga proklinjemo. Koji govori za Hrista koji se rodio od Marije da je Sin Božji po predznanju, a da nema svoje biće u Bogu, kao rođeni od Oca pre svih vekova, i da kroz Njega nije sve postalo, i taj neka je proklet. Koji tvrdi da se Božije suštastvo širi ili smanjuje, neka je anatema. Koji govori da se Božije suštastvo raširuje kada rađa Sina, ili koji kaže za Sina da je on širenje Božijeg suštastva, neka je anatema. Koji govori za Sina Božijeg da je on unutrašnja reč ili ona reč što se izgovara, neka je anatema. Koji kaže za Marijinog Sina da je on samo čovek, neka je anatema. Koji kaže za Onog koji se rodio od Marije da je Bog i čovek, ali tu kazuje da je Bog koji nije rođen, neka je anatema. Koji reči: „Ja sam Bog pre i posle, i nema Boga osim mene“ (Is. 43, 6), a koje su rečene protiv idola i lažnih bogova, uzima onako kako ih prihvataju Jevreji, te ne priznaje Jednorodnog, prevečnog Boga, neka je anatema. Koji, kada čuju reči: „Reč postade telo“ (Jn. 1,14), misle da se reč pretvori u  telo, ili da je na sebe uzela telo i da se kroz to promenila, neka je anatema. Koji kad čuje da je Sin Božji bio raspet, tvrde kao da je on ili trulio, ili menjao, ili se umanjio, ili nestao, neka je anatema. Koji tvrde da reči: „Da stvorimo čoveka“ (Post. 1, 26) nije rekao Otac Sinu, nego samome sebi, neka je anatema. Koji govore da se Avramu nije javio Sin, nego sam nerođeni Bog, ili neki njegov deo, neka je anatema. Koji govore da se sa Jakovom nije borio Sin u obliku čoveka, nego sam nerođeni Bog ili neki njegov deo, neka je anatema. Koji pod rečima: „Odaždi Gospod od Gospoda“ ne misle na Oca i Sina, nego tvrde da je Bog odaždio samog sebe, neka je anatema jer je Sin od Oca. Koji slušajući za Oca i Sina, pridaje ime Gospoda kako Ocu, tako i Sinu, i tvrdeći da je Gospod od Gospoda, smatra da su to dva boga, takav neka je anatema, jer mi ispovedamo Sina da činom nije ravan Ocu, nego mu je potčinjen; ukoliko Sin nije dolazio u Sodom bez Očeve volje, niti je sam od sebe, nego od Oca, koji je to izvoleo, kao što i ne sedi s desne strane sam po sebi, nego po reči Očevoj: „Sedi Meni s desne strane“ (Ps. 109,1) koji ne prihvata ovo, neka je anatema. Koji priznaje da je Otac, Sin i Sveti Duh jedno lice, neka je anatema. Koji kaže za Svetog Duha da je Utešitelj, a govoreći to misli na Boga Oca, neka je anatema. Koji neće da zna za drugog Utešitelja osim za Sina, suprotno reči: „Daće vam Otac drugog utešitelja, ja ću ga umoliti“ (Jn. 14, 16), neka je anatema. Koji kaže za Duha da je jedan deo od Oca ili Sina, neka je anatema. Koji govori da Otac, Sin i Sveti Duh jesu tri boga, neka je anatema. Koji tvrdi da je Sin Božji proizašao po volji Oca isto onako kao ma koja sazdana tvar, neka je anatema. Koji govori da se Sin nije rodio voljom Oca, neka je anatema. Koji neće da zna (prihvata) ovo, neka je anatema. Koji kaže za Sina da je nerođen, i da nema nastanka, taj kao da prepoznaje dvojicu kojima nema nastanka i koji nisu rođeni, dakle pravi dva boga, neka je anatema jer je glava i početak svemu Sin, a glava Hristu Otac, stoga mi kroz Sina pobožno uzvodimo sve k jednom, bespočetnom načalu svega – Bogu. Najposle, ostajemo verni hrišćanskim pojmovima, pa kazujemo: ko ne priznaje da je Hristos Isus pre svih vekova, da je delao sa Ocem kada je sve postalo, nego još tvrdi da je On tada dobio ime Sina i Hrista, i tek od tada se zove Bog kada se rodi od Djeve, neka je anatema jer je prijatelj Pavla Samostatskog.“

Drugi simvol vere, koji je sačinjen u Sirmijumu, a prvobitno beše napisan na latinskom, i potom preveden na grčki jezik:

„Kako se uvidelo da je potrebno da se raspravi još nešto u vezi vere, to je u Sirmijumu ponovo razmatrano sve, gde uz ostale behu i Valent, i Ursakije i Germinije. Zbog toga, kao pravilo bi određeno da je jedan Bog Otac, Svedržitelj, kao što se to zna po celom svetu. I jedan je jedinorodni Sin Njegov, Isus Hristos, Gospod, Bog i Spasitelj naš, Koji se rodio od Njega (Oca) pre svih vekova. Ali ne treba učiti da su to dva boga, kada je i sam Gospod rekao: „Vraćam se k Ocu svom i Ocu vašem, i Bogu svome i Bogu vašem“ (Jn. 20, 17). S toga On i jeste Bog svih, kao što i kaže Apostol: „Ili je samo jevrejski Bog, a ne i neznabožaca? Da, i neznabožaca? Jer je jedan Bog, koji će opravdati obrezanje iz vere i neobrezanje verom“ (Rim. 3, 29-30). Tako se i sve ostalo slaže sa Svetim Pismom, i nema ništa pod sumnjom. A što mnogima zadaje posla to kako se na grčkom ili na latinskom piše „suština“, o tome ne treba ni govoriti, pa ni Crkva time ne treba da se bavi jer se u Svetom Pismu ne kazuje o tome a takođe jer to nadmašuje um i znanje čoveka, ukoliko nema toga koji nešto zna za rođenje Sina, kao što i stoji napisano: „Ko može znati za njegovo poreklo?“ (Is. 53, 7). Za Oca se samo zna da je On rodio Sina, a za Sina se zna da je rođen od Oca. Niko ne dvoumi da je Otac i čašću i dostojanstvom i božanstvom, i po samom imenu, veći od Sina, kao što o tome kazuje i sam Sin: „Otac, koji me posla, veći je od mene“ (Jn. 14, 24-28). I to je saborno učenje, kao što svako zna, da su Otac i Sin dva lica, i da je pri tome Otac veći, a Sin mu je potčinjen sa svim onim što je Otac potčinio Sinu. Otac nema početka, niko ga ne može videti, besmrtan je i čist od strasti. A Sin je rođen od Oca, Bog od Boga, svetlost od svetlosti. A kako se On rodi od Oca, o tome niko ne zna, osim Oca, kao što već rekosmo. Sin, Gospod i Bog naš, sam je na sebe uzeo telo, tj. postao čovek, kao što je nagovestio Anđeo, kako kažu sve knjige Svetog Pisma, i kako uči sveti Apostol, učitelj neznabožaca, da je Hristos primio oblik čoveka od Djeve, pa kao čovek u istom telu i postradao. A suština i osnova svekolikoj veri sastoji se u tome, da svagda verujemo u Trojicu, kao što se i čita u Jevanđelju: „Idite i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Mt. 28, 19). Trojičan broj je potpun i savršen. Utešitelj, Duh Sveti, koga posla Sin po obećanju, došao je da osvešta i nauči apostole i sve koji veruju.“

Fotinu je nuđeno i savetovano mu je da se potpiše na ove simvole, iako je već bio svrgnut. Mimo toga beše mu obećano da će biti vraćen na svoje mesto ako se pokaje i prihvati veru koja je izložena u Sirmijumu, a odbaci svoje učenje. Ali, on to nije prihvatio, nego pozva sudije da stupe u dijalog sa njim. Car pristane na to, pa bi određen datum, i tada se okupiše episkopi koji su tu bili, i mnogi od senatora (kojima je car zapovedio da dođu). Nasuprot Fotina bio je tadašnji starešina ankirske crkve, Vasilije. Brzopisci su beležili govor i jednoga i drugoga. Rasprava je bila žestoka, i najposle Fotin beše pobeđen i osuđen. Ostatak svog veka on je proveo u progonstvu, i tamo je sastavio knjigu na latinskom i na grčkom, jer beše znalac tih jezika, a u toj knjizi napadao je na sve jeresi dok je prećutao onu koju je sam izmislio.

Potrebno je znati i to da su episkopi koji se sabraše u Sirmijumu, promenili svoje mišljenje o veri koja je izložena u latinskom simvolu, jer zapaziše, pošto je već bilo obnarodovano, da tu ima suprotnih reči, pa se zbog toga potrudiše da vrate rukopise od onih lica koja su imala prepise. Ali kako su mnogi sakrili te prepise, stoga car naredi da se svaki prepis vrati, zapretivši kaznom onome kod koga se pronađu. Međutim, ni pretnje nisu pomogle da zaustave put prepisa iz ruke u ruku.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *