NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA DRUGA

XI glava

O tome kako je Atanasije pobegao iz Aleksandrije kada je u grad ušao Grigorije uz pratnju čete vojnika

Posle ovih događaja, Sirijan sa još pet hiljada vojnika, uvede Grigorija u Aleksandriju. Ovoj vojsci pridružiše se i pristalice Arija iz tog grada. Sada treba da kažem kako Atanasije nije uhvaćen, onda kada su ga gonili. Nastupilo je veče i narod, pretvarajući se da drži službu (bogosluženje), ostade u crkvi tokom noći, ne spavajući. U neko doba vojska opkoli hram sa svih strana. Kada Atanasije dozna za to, zapovedi đakonu da objavi vreme molitve i ujedno naredi sa se čita psalam, a sa druge strane, u njegovom srcu beše zebnja da se nešto loše ne desi narodu. Pevajući određeni psalam, narod krenu iz crkve na jedna vrata, i tako, dok je svet izlazio iz hrama, vojnici su stajali mirno, ne dirajući nikoga. I tako, Atanasije, pomešavši se sa narodom, izađe iz crkve, i kada vide da je izvan opasnosti, otide u Rim. Tada Grigorije ovlada gradom, ali narod kojem to nije bilo po volji, zapali tu crkvu koja se zvala „Dionisijeva“. Ali, mislim da je dovoljno o tome. Jevsevije, učinivši šta je naumio, pisao je episkopu Julijanu Rimskom, moleći ga da dobro prosudi o Atanasiju.

 

 

XII glava

O tome kako je po smrti Jevsevija, narod Konstantinopolja ponovo postavio Pavla na mesto episkopa, dok su sa druge strane arijevci želeli Makedonija

Ali Jevseviju ne bi suđeno da sazna kako je episkop Julije presudio po pitanju Atanasija jer je ubrzo umro nakon pomenutog sabora (342. godine). Na upražnjeno mesto episkopa Konstantinopolja narod uzvede Petra, i uvedoše ga u crkvu, a arijevci rukopoložiše Makedonija u crkvi koja se zvala „Pavlova“. Kolovođe u ovome bili su sve sami jevsevijevci koji su nekada Jevseviju pomagali u smutnjama, a sada su u ruke dobili njegovu vlast, a to su bili: Teognist Nikejski, Marije Halkidonski, Todor Iraklijski (Iraklije u Trakiji), Urzakije Singidonski (Gornja Mi(e)zija), Valent iz Murse u Gornjoj Panoniji. Kasnije Urzakije i Valent pokazaše svoje pokajanje u pismenom obliku, i dadoše ga episkopu Juliju, pa prihvatiše i jednosušnost, pa im tako bi otvoren put da uđu u Crkvu Božiju. Ali, dok su radili u korist Arija, oni su strašno uskolebljivali Crkvu, a iste takve smutnje je činio i Makedonije u Konstantinopolju. Hrišćani ovoga grada međusobno su se progonili, i dizane su česte pobune, u kojima su mnogi stradali i ginuli.

 

 

XIII glava

O tome kako je ubijen vođa Ermogen, i o tome kako je zbog toga Pavle ponovo proteran

Car Konstancije tada je boravio u Antiohiji, i kada je čuo šta se dešava u Konstantinopolju, naredi vojskovođi Ermogenu da po povratku iz Trakije sa vojskom prođe kroz Konstantinopolj i istera Pavla iz crkve. Došavši u Konstantinopolj, ovaj poče da izvršava dobijeno naređenje, ali narod se silno uznemiri i poče pretiti Ermogenu. Ovaj sada silom protera Pavla, ali to još više razdraži narod koji tada nasrnu na vojskovođu, pa zapali njegovu kuću a Ermogena uhvatiše i ubiše. Ovo se dogodilo u vreme konzulstva dva Avgusta, a Konstanciju je tekla treća, a Konstantinu druga godina (vladavine). Dogodilo se to u vreme kada je Konstant pobedio Franke i pretvorio ih u rimske podanike. Kada Konstancije ču da je stradao Ermogen, brzo krenu iz Antiohije u Konstantinopolj, pa protera Pavla, a građane kazni tako što im je oduzeo 40 hiljada mera pšenice koju su dobijali svaki dan, po naredbi njegovog oca. A dotle im se davalo oko 80 hiljada mera pšenice ili brašna koje se dovozilo iz Aleksandrije. A što se tiče Makedonija, koga izabraše za episkopa Konstantinopolja, Konstancije naredi da se to obustavi jer beše ljut zbog toga što je Makedonije rukopoložen, a on nije pristao na to, kao i zbog svih događaja u vezi sa pogibijom Ermogena. Samo je dozvoljeno da Makedonije može služiti u onoj crkvi u kojoj je rukopoložen, a zatim se car vrati u Antiohiju.

 

 

XIV glava

O tome kako arijevci ukloniše Grigorija iz Aleksandrije, a na njegovo mesto postaviše Georgija

U isto vreme, arijevci ukloniše Grigorija iz Aleksandrije, kao čoveka koga svi zamrzeše zbog toga što je spaljena crkva svetog Dionisija, kao i zbog toga što nije dovoljno branio njihovu nauku, pa poslaše Georgija na njegovo mesto, a ovaj beše rodom iz Kapadokije, iz uz to veoma na glasu kao branilac Arijeve jeresi.

 

 

XV glava

O tome kako su Atanasije i Pavle stigli u Rim, pa se opet vratili na svoje katedre, uz pomoć poslanice episkopa Julija

Atanasije je imao dosta poteškoća prilikom dolaska u Italiju. Nad zapadnim oblastima tada je upravljao Konstant, a u Rimu tada su boravili Pavle Konstantinopoljski, Asklepa Galski, Markel Ankirski i Lukije Adrijanopoljski, kao prognani iz crkve, svaki radi svoje istine. Svi oni govorili su episkopu Juliju Rimskom o onom šta se dešavalo sa njima, i Julije na osnovu povlastica Rimske crkve, dade im pismena punomoćstva kojim ih vraća na njihova mesta. Uz ta punomoćstva, Julije im dade i poslanice u kojima izjavljuje kako mu je krivo što su ti ljudi progonjeni. Sa ovakvim poslanicama on ih vrati na istok. Vrativši se iz Rima, oni zauzeše svoje crkve, pokazavši punomoćja episkopa Julija, a njegove poslanice uputiše onima kojima su bile namenjene. Ali kada ovi pročitaše poslanice, veoma se razljutiše i otidoše u Antiohiju, na sabor, i tu zajednički napisaše odgovor Juliju, prebacivši mu zbog njegovih postupaka, naglasivši takođe da on ne treba da prima u crkvu osobe koje su oni prognali jer ni oni njemu nisu stajali na put onda kada je Novat bio prognan. A kada je Atanasije ušao u Aleksandriju, priča se da je tada došlo do velikih nemira i da su pristalice Georgija arijanca proterani iz grada, i da je tom prilikom bilo ubistava. Za te događaje optužiše Atanasija, a u napadima na njega naročito se isticao Sabin.

 

 

XVI glava

O tome kako je car zapovedio prefektu Filipu da progoni Pavla i da Ga zatoči, a Makedonija da uzvede na episkopsku katedru

Car Konstancije tada je bio u Antiohiji, i kada je čuo da je Pavle ponovo na episkopskoj katedri, postade jako ljut, te zbog toga dade zapovest prefektu Filipu, osobi koja je bila prva do cara, da Pavla protera a na njegovo mesto da dovede Makedonija. Prefekt Filip se poboja otpora od strane naroda, pa zato naumi da sve to izvede uz prevaru. Uz sebe on zadrža carsku naredbu, pa tobož, u vezi državnih poslova on svrati u jednu banju koja se zvala Zevgzina, i odatle on posla svoje ljude do Pavla i zamoli ga da dođe na razgovor radi nekog neodložnog posla. Pavle ga posluša i dođe. Čim se sretoše, prefekt Pavlu pokaza naredbu cara, i tome se episkop pokori bez oklevanja. Ali Filip je još uvek osećao strah i plašio se nemira jer se okupilo mnoštvo naroda, pa zbog toga naredi da se obezbedi jedan prolaz iz banje, da tuda sprovedu Pavla i ukrcaju ga na brod koji je već bio spreman. U isto vreme on reče Pavlu da će otputovati za Solun, glavni grad Makedonije, odakle su mu bili preci, pa da tamo slobodno živi, i da može obilaziti mesta po Iliriji, ali da ne prelazi u istočne oblasti. Eto, na taj način je Pavle izveden iz crkve i grada, čemu se niko nije nadao, a prefekt Filip, izvršivši polovinu naredbe, krenu iz banje te dođe pravo u crkvu. Sa njim je išao i Makedonije. Sedeći na kolima sa Filipom, svi su ga mogli videti, a četa naoružanih vojnika išla je pored tih kola. Ovaj događaj je izazvao strah u narodu, i tako oni koji držaše veru u jednosušnost, a takođe i arijanci, pohrliše u crkvu da zauzmu mesto, a kada se približi prefekt sa Makedonijem, tada uđe strah ne samo u obični narod, nego i u vojnike. Pa kako je bilo zaista mnogo naroda, Filip, vodeći Makedonija sa sobom, nikako nije mogao proći kroz masu, te vojnici silom počeše da prave prolaz, a kako se narod nije imao kuda pomeriti (jer beše velika gužva), tada vojnici, misleći da narod pruža otpor, potegnuše mačeve na narod. Kazuju da je tada poginulo oko 3150 duša, od kojih jedne ubiše vojnici, a drugi stradaše od mase koja se uspaničila. Eto kakve su neprilike sustigle Makedonija koji je pošao da zauzme episkopsku katedru. I sada neka neko kaže da je on nevin u svemu tome i da nije učinio nikakvo zlo. A što je seo na episkopsku katedru, to ne beše po sili crkvenih kanona, nego običnom silom prefekta. Eto, kolike žrtve padoše dok crkvom nisu zavladali Makedonije i arijevci! U isto vreme car je okončao gradnju hrama kome dade ime svete Sofije. On je sastavljen sa crkvom koja bi namenjena miru. Od ranije ova crkva je bila mala, ali je kasnije proširi i ukrasi Konstantin, a sada su obe u jednoj zgradi i zovu ih jednim imenom.

 

 

XVII glava

O tome kako je Atanasije otišao u Rim, plašeći se careve pretnje

Dok se ovo dešavalo, arijevci smisliše nove spletke protiv Atanasija: vođa avgustovaca izdade naredbu da se aleksandrijskoj crkvi godišnje izdaje određena količina hrane koja je trebala da se deli sirotinji. Arijevci smisliše da Atanasije prodaje hranu, a da zarađeni novac prisvaja sebi. Car poveruje tim glasinama, i zapreti Atanasiju da će ga ubiti. Ali, Atanasije je već znao za sve to pa se na vreme skloni. Episkop Julije Rimski takođe je saznao o svemu tome, i kad mu dođe ona poslanica od Jevsevija, on Atanasija pozva k sebi jer je znao gde se ovaj skriva. U isto vreme Julije dobije poslanicu od onih episkopa koji se behu sabrali u Antiohiji, pa i drugu poslanicu od episkopa iz Egipta, gde se dokazivalo da je sve ono šta se kazuje protiv Atanasija, najobičnija laž. Prema tim dvema poslanicama, od kojih je jedna protivrečila drugoj, Julije napisa episkopima u Antiohiji, prekorevajući ih zbog nepristojnih izraza u njihovoj poslanici, zatim zbog narušavanja kanona (jer njega nisu pozvali na Sabor), kao i zbog toga što izopačuju veru. Prebacio im je takođe i zbog onoga šta je rađeno u Tiru, jer je i to, kao i ono što je rađeno u Mareotidi, rađeno jednostrano. Pa i sama ona priča o Arseniju, nije bila ništa do obična farsa. Ja bih najradije u celosti naveo tu poslanicu, ali ona je prilično duga i zauzela bi puno mesta, ali smatram daje i ovo dovoljno.

Nakon nekog vremena, u Italiju dođe i Pavle. Kada je krenuo iz Soluna, svojim čuvarima je rekao da ide za Korint. I tako njih dvojica, Atanasije i Pavle, rekoše Juliju o svemu šta se desilo.

 

 

XVIII glava

O tome kako je car tražio od svog brata osobe koji će mu reći sve o Atanasiju i Pavlu, i o tome kako su te osobe pokazale veru u novom obliku

Car zapadnih oblasti saznao je šta se dogodilo sa Atanasijem i Pavlom, pa kako mu je bilo žao tih ljudi koji su stradavali, on napisa pismo svom bratu, moleći ga da mu u Rim pošalje tri episkopa koji će mu objasniti zbog čega su zbačeni Atanasije i Pavle. I tako u Rim Dođe Narkis Kilikijski, Todor Trakijski, Marije Halkidonski i Marko Sirski. Sa Atanasijem nisu želeli da razgovaraju, a umesto vere koja je objavljena na saboru u Antiohiji, oni pred cara donesoše potpuno novo ispovedanje vere, koje su sami sačinili, a koje glasi: „Verujemo u jednog Boga Oca, Svedržitelja, koji stvori i sazda sve, čijim se imenom zove sve što je na nebu i na zemlji. I u jedinorodnog Sina Njegovog, Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je rođen od Oca pre svih vekova; Boga od Boga, svetlost od svetlosti, kroz Koga je sve postalo što je na nebu i na zemlji, i što se vidi i što se ne vidi. Reč, Premudrost, Silu, Život i pravu Svetlost, Koji je u poslednje dane zbog nas uzeo telo na Sebe, i rodio se od Djeve, Koji je radi nas raspet na krstu, sahranjen i Koji je radi nas vaskrsao u treći dan, uzneo se na visine i seo s desne strane Oca, i Koji će, kada bude kraj sveta, doći da sudi živima i mrtvima, i svakome dati po onome kako je živeo; čije Carstvo neće imati kraja, nego će beskonačno trajati, u koliko On sedi s desne strane Oca ne samo u ovom veku, nego i u vremenu koje će nastupiti. I u Duha Svetoga, Utešitelja, koga je Hristos obećao apostolima, kada se uznese gore, na visine, a Koga je zaista i poslao da ih nauči i da im napomene sve, i kroz Koga duše onih koji iskreno veruju dobijaju osvećenje. A koji tvrde da je Sin postao ni iz čega, ili da je postao iz nečega drugog a ne od Boga, i da je bilo vremena kada Ga nije bilo, od takvih se ograđuje saborna Crkva.“

I pošto predadoše caru ovako izloženu veru, i pošto je pokazaše mnogim drugim ljudima, vratiše se odakle su došli, ne učinivši više ništa. Međutim, dok je Rimljanima zapadnih oblasti još bilo slobodno da se mešaju sa Rimljanima istočnih oblasti, pojavi se jedna nova jeres u gradu Sirmijumu. Starešina tamošnjih crkvi zvao se Fotin, koji je rodom iz Male Galatije. On je bio učenik svrgnutog episkopa Markela, pa se poveo za svojim učiteljem, i počeo je širiti učenje o tome da je Sin Božji bio čovek i ništa više od toga, ali o ovome će više reči biti nešto kasnije.

 

 

XIX glava

O veri koja je opširno opisana

Kada prođoše tri godine, opet se na Sabor okupiše episkopi istoka, pa sačiniše novo ispovedanje vere, te ga pošalju u Italiju, preko tadašnjeg episkopa Germanija, Evdoksija, Martirija i Makedonija Mopsuestijskog (u Kilikiji). Ispovedanje je napisano opširno, i sa mnogim detaljima (ako se uporedi sa prethodnim), a evo kako glasi: „Verujemo u jednog Boga, Oca, Svedržitelja, koji stvori i sazda sve, od koga dobi ime sve što je na nebu i što je na zemlji. I u jednorodnog Sina njegovog, Isusa Hrista, Gospoda našeg, koji je rođen od Oca pre svih vekova; Boga od Boga; Svetlost od Svetlosti, kroz koga posta sve što je na nebu i što je na zemlji, sve što se vidi i što se ne vidi, Premudrost, Silu, Život i pravu Svetlost. Koji u poslednje dane uze na Sebe telo, i rodi se od Djeve, bi raspet i umre, i sahraniše ga, pa vaskrse iz mrtvih u treći dan, uznese se na visinu i sede s desne strane Oca. A kada istekne vreme vekovima, doći će ponovo da sudi živima i mrtvima, i daće svakome onako kako je zaslužio. Njegovo Carstvo trajaće u beskonačnost vremena; ukoliko On sedi s desne strane Oca ne samo u ovo vreme, nego i u vreme koje će tek doći. Verujemo i u Duha Svetoga, Utešitelja, koga Isusa Hristos obeća svojim apostolima kada se uznese u visine, i Kroz koga se osveštavaju duše koje iskreno veruju. A oni koji tvrde da se Sin postao ni iz čega, ili da je od nekoga drugog, a ne od Boga, te da je bilo vremena kada Ga ne beše, od njih se ograđuje saborna Crkva. Isto tako koji kazuju da postoje tri boga, ili da Hristos nije Bog pre vekova (vremena), i da Hristos i Sin Božji nisu jedno isto, ili da Sin nije rođen, ili da Otac nije rodio Sina svojom voljom, na sve koji tako misle, sveta i saborna Crkva baca anatemu. Veoma je štetno kada neko kazuje da je Sin postao ni iz čega, jer u bogonadahnutim knjigama tako se ne govori za Sina. Nećemo se pridružiti ni onom mišljenju da je Sin, mimo Oca, rođen od druge ličnosti bićem ranije, a ne od jednog Oca, jer po božanstvenoj nauci, Otac Hristov jeste jedini nerođeni. Ko ne može dokazati svedočenjima iz svetih knjiga, nego onako, neosnovano tvrdi da je bilo vremena kada nije bilo Sina, taj ne treba da predstavlja sebi neku prazninu u vremenu, nego treba da misli na jednog Boga, Koji je rodio Sina van vremena, u koliko su i vremena i vekovi kroz Sina stvoreni, ali ne treba ni tako misliti, da je Sin isto tako bez početka kao i Otac, i nerođen kao Otac; jer onome ne može priličiti ime ni Oca ni Sina, koji je nerođen kao i Otac, i koji je isto tako bez početka kao i Otac. Mi znamo za jednoga Oca koji nema početka, i koji je nepostižan, koji se rodio kako mi ne možemo saznati, i kako niko ne može saznati; Sin je rođen pre vekova i nije nikako nerođen, kao Otac, nego ima početak od Oca, koji ga je rodio, jer je glava Hristu Bog. Priznajemo tri lica: Oca, Sina i Svetog Duha, kao što stoji u knjigama Svetog Pisma, ali time ne priznajemo tri boga, jer mi znamo samo Jednoga, od sebe i po sebi svesavršenog i nesaznajnog (po suštini), koji nema početka i ne može se videti, i koji je Bog i Otac jedinorodnoga, koji jedan jedini ima biće od samoga Sebe, i koji jedini od svoje volje daje biće svima. Međutim, kada kažemo, da je Otac Gospoda našeg Isusa Hrista jedini Bog, jedini nerođeni, mi kroz to ne odbacujemo istinu da je Hristos predvečni Bog, kao što pristalice Pavla Samostatskog, tvrdeći da se Hristos obožio posle, kada je uzeo na sebe telo, i pošto se usavršio, a po prirodi je bio čovek kao i svi ostali ljudi. Mi znamo daje On po prirodi savršeni i istinski Bog, i ako je, kao rođen od Boga, potčinjen Ocu, a nije postao Bog posle nekog vremena, živeći sa ljudima, nego je od Boga radi nas postao čovek i nikada nije prestao biti Bog. Isto tako ne primamo i anatemišemo one koji kažu kada govore za Sina, da je on obična reč Božija, a ne ona koja postoji sama za sebe, dakle, da ima svoje biće u drugom, navodeći, da je on nalik na reč – koja sad govori na usta, sad je u unutrašnjosti, pa s toga nikako ne priznaju da je Hristos Sin Božji, da je prevečni Bog, nego tvrde da je on postao Hristos i Sin Božji kada je uzeo na sebe naše telo od Djeve, tj. pre 400 godina, koji govore da je Hristos tek tada počeo gospodstvovati, i da će se Njegovo carstvo završiti kada bude kraj ovom svetu, i sudu. Tako uče pristalice Markela i Fotina Ankirca iz Galatije.

Oni, kao i Judeji, koji kazuju da je sva vlast jedino u Oca, odbacuju Hrista i njegovo božanstvo, i predvečno postojanje i beskonačno Carstvo. A mi, naprotiv, priznajemo da je Hristos ne prosta reč Boga koja se izgovara, nego da je On živi Bog – Reč, koja postoji sama za sebe, da je Sin Božji i Hristos, koji ne samo po predznanju postoji i živi sa svojim Ocem pre vekova, i služi mu pri stvaranju svega što se vidi i što se ne vidi, nego da je on reč Oca i Bog od Boga. Jer o njemu Otac kazuje reči: Da stvorimo čoveka po našem obliku i da bude nalik na nas (Post. 1, 26); On se javljao ocima , dao je zakon, govorio kroz proroke, a na kraju, postao i čovek i gospodstvuje u vekove vekova, kojima nema kraja. I mi verujemo da Hristos u to vreme nije dobio nikakvo novo dostojanstvo, nego je bio savršen od vekova, i po svemu kao Otac. A oni koji tvrde, kao da Otac i Sin i Duh Sveti jesu jedno isto, i ta tri imena nečastivo smatraju za jedno isto lice, mi po pravdi odlučujemo od Crkve zato što prenose na Oca, u koga nema „strasti“, koga ni jedno mesto ne može smestiti u sebe, da je u onom stanju kada je postao čovek, bio ograničen mestom i da je stradao. Takvi su patropasijani kod Rimljana, a sevelijanci kod nas. Mi znamo da je Otac, koji je poslao Sina, da On ostaje svagda u svom neizmenljivom stanju, a Hristos, koji je poslat da učini što je trebalo oko toga da postane čovekom u ravnoj meri i one, koji nečastivo tvrde kao da Otac nije rodio Hrista slobodnom voljom, i kroz to unose učenje da je Bog potčinjen nekakvom moranju, dakle da je rodio Sina protiv svoje želje, mi njih proglašavamo kao najnečastivije ljude, kao one koji su u potpunosti odstupili od istine, jer tako misleći, oni kazuju nešto što niti se slaže sa osnovnim pojmovima o Bogu, niti za zdravim smislom bogonadahnutih knjiga. Naprotiv, ispovedamo, da je Bog svedržitelj i Gospod sam od sebe, pa s toga pobožno uzimamo da je Bog rodio Sina što mu je bila volja i što je tako hteo, i sa strahom verujemo onome što je napisano za Njega: Gospod me sazda (Prič. 8, 22) pre nego što poče stvarati što je stvorio, i ako ne mislimo kao da je Sin rođen onako, kao što su kroz Njega (Sina) postale sazdane stvari; jer to je nečastivo i sasvim tuđe veri naše Crkve, da se Stvoritelj meša sa onim što je stvorio i da mu se pridaje onakav isti postanak kao i ostalim stvorenjima. Štaviše, i Sveto Pismo nas uči da se od Boga Oca pravo i istinito rodio samo jedinorodni Sin. Uostalom, mi ne kazujemo da Sin postoji sam od sebe, i da živi i ima biće kao i Otac; ne, mi Njega ne odvajamo od Oca, niti učimo kao da su njih dvojica razlučeni jedan od drugoga bilo kojim prostorom mesta, nego verujemo, da su oni sjedinjeni među sobom, bez ikakvog posredstva ili rastojanja, i da jesu nerastavljeni jedan od drugoga, tako da Otac potpuno obuhvata Sina, i Sin potpuno obuhvata Oca, i Sin je potpuno sjedinjen Ocu, i samo je On jedan stalno u nedrima Oca. I po tome verujući najsvetiju i presavršenu Trojicu i pridevajući ime Bogu Ocu i Sinu, mi ne kazujemo, niti priznajemo da postoje dva boga, nego priznajemo jednog Boga – po jednom dostojanstvu božanstva i po jednom savršenom carstvovanju, tako da Otac gospodari nad svima, pa i nad Sinom, a Sin je potčinjen Ocu i zajedno s Njim gospodstvuje, samo ne nad svim što je postalo kroz Njega, i dariva svetitelje blagodaću Duha Svetoga, po volji Oca. Tako nas uči sveto Predanje o tome da Hristos ima jednaku vlast s Ocem. Mi smo smatrali da treba što opširnije da izrazimo veru, nakon onoga što smo kratko rekli, i to smo učinili ne zato što smo častoljubivi, nego što smo želeli da što se tiče vere, otklonimo od sebe svaku sumnju kod ljudi koji ne znaju za naše učenje. Neka znaju svi koji su na Zapadu, kako su velika napadanja iz usta onih koji drugačije veruju, tako i za crkvenu nauku hrišćana na Istoku, u korist ljudi kojima je dobro došla istina, i što se dokazuje iz bogonadahnutih knjiga.“

 

 

XX glava

O sardijskom saboru

Kada je ovaj spis donet na Zapad, oni, ne razumejući grčki jezik, nisu ga primili, nego odgovore da je vera na Nikejskom saboru izložena u potpunosti, i prema tome nema potrebe da se muče oko ove poslanice. I kad careva poslanica bi poslata u to ime, da se Pavle i Atanasije vrate na svoja mesta, to osta bez uspeha jer se narod podjednako bunio. Onda Pavle i Atanasije počeše da traže da se održi drugi Vaseljenski sabor, pa da se tamo sve obavi, kako po pitanju vere, tako i oko pitanja njih dvojice, navodeći da se tim svrgavanjem episkopa ide na to da se i obori vera, i tako, kada pristaše oba cara, od kojih je jedan pismeno tražio, a drugi na Istoku rado pruži ruku, bi raspisano da se održi drugi Vaseljenski sabor i Sardici, mestu u Iliriku. To se zbilo jedanaeste godine po smrti Konstantina Velikog. U vreme kada su se sastali episkopi u Sardici zbog sabora, konzulsku vlast imali su Rufim i Jevsevije. Sa Zapada, po Atanasiju, u Sardiku dođe oko trista episkopa, a sa Istoka, po Sabinu, dođe samo njih 86, među njima i Isihras, episkop Mareotski, koga su rukopoložili za tu oblast oni episkopi koji su prognali Atanasija. Slabo zdravlje bio je najčešći razlog nedolaska koji su davali episkopi sa Istoka, a takođe i kratak rok za pripremu, a neki baciše krivicu na episkopa Julija Rimskog. Pošto su se episkopi okupili, oni sa Istoka nisu želeli da se sretnu sa onima sa Zapada, navodeći da ne može biti ni pomena o nekom zajedničkom delu sve dotle dok se sa sednice ne udalje Pavle i Atanasije. A kako na to nije pristao Protogen Sardijski (u Španiji), to se odmah udaljiše episkopi sa Istoka, pa došavši u Filipolj (u Trakiji), oni sakupiše svoj sabor, i baciše anatemu na sve one koji veruju u jednosušnost, a reč „ne nalik“ unesu u svoje poslanice, i razaslaše ih na sve strane. Međutim, oni koji su ostali u Sardici, osudiše one koji su se udaljili, pa onda, skinuvši episkopski čin sa onih koji su napadali na Atanasija, i zadržavši Nikejsku veru u jednosušnost, a reči „ne nalik“ izbaciše, takođe poslaše poslanice na razne strane. I jedna i druga strana mislila je da je učinila najbolje. Oni sa Istoka davali su sebi za pravo po tome što su zapadnjaci primili u zajednicu one koje su oni izbacili, a oni sa Zapada davali su sebi za pravo po tome što se ukloniše sa Sabora oni koji su nizvrgli mnoge, a ne htedoše da ostanu da bi se pitanja najpre razmotrila. Još i u tom davaše sebi za pravo ovi sa Zapada što su ostali pri Nikejskoj veri, a oni sa Istoka usudiše se promeniti tu veru. U isto vreme povraćene su episkopske katedre Pavlu i Atanasiju, a takođe i Ankirskom episkopu Markelu (u Maloj Galatiji), koji je, kao što je već rečeno u prvoj knjizi, odavno bio svrgnut, pa je sad trebao da se opravda, navodeći da njegove reči nisu bile dobro shvaćene, te ga zbog toga nabediše da je pristalica Pavla Samostatskog. Potrebno je napomenuti da je delo Markela oborio Jevsevije Pamfil, napisavši tri knjige pod naslovom „Protiv Markela“, i to sve u formi dijaloga. Tu se najpre navode Markelovi izrazi, a posle se pokazuje da Markel, isto kao i Savelije Livijski i Pavle Samosatski, vide u Hristu samo običnog čoveka.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *