NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA DRUGA

 

I glava

Predgovor u kome se kazuje o tome zbog čega je prerađena prva i druga knjiga

Rufin je istoriju Crkve napisao na latinskom jeziku, ali je pogrešio u hronologiji. Po njemu, Atanasije je stradavao tek nakon smrti cara Konstantina, a o tome kako je bio zatočen u Galiji, kao i o mnogo čemu drugome, on uopšte ne kazuje. Imajući njegovo delo pred sobom, poveo sam se po njemu, te sam prvu i drugu knjigu Istorije pisao po Rufinovim kazivanjima, ali od treće do sedme knjige već nisam tako postupao, nego sam nešto uzimao od Rufina, a nešto sam sakupio od drugih izvora, a nešto sam i sam napisao, slušajući od savremenika. Ali, kada mi je došlo u ruke ono što je napisao Atanasije, ono gde kazuje kako je stradao, kako je zatočen po zlobi i spletkama Jevsevija, meni se svidelo da je potrebno da se držim onoga šta on kazuje. Mimo toga, dogodilo se da sam došao i do poslanica raznih ljudi iz tog doba, pa sam i odatle doznao puno toga, te sam se držao istine onoliko koliko se to moglo. Zbog toga sam i namerio da preradim prvu i drugu knjigu, a pri tom delu nisam odbacio Rufina gde god se on nije udaljio od istine. Ovde ću naglasiti i to, da u dvema ranije napisanim knjigama ništa nisam govorio o tome kako je oboren Arije, takođe nisam navodio careva pisma nego sam događaje stavljao jedan za drugim, ne upuštajući se u detaljno pripovedanje zbog straha da ne budem dosadan onima koji ovo čitaju. Ali kako si ti Todore, sveti čoveče Božji, rekao da u istoriji treba da se nađe i ono što sam ja u prvi mah izostavio, i kako si ti želeo da znaš šta su pisali carevi u svojim poslanicama, a takođe šta su episkopi činili zbog vere na Saborima, zbog toga sam i prihvatio da iznova napišem i dodam sve šta je potrebno. Kada budem gotov sa prvom knjigom na ovaj način, nastojaću da i drugu izradim isto tako, a sada je vreme da započnem svoje kazivanje.

 

 

II glava

O tome kako su pristalice Jevsevija Nikomidijskog načinili zabunu u Crkvi, nastojeći da se prihvati Arijevo učenje

Kada se upokojio car Konstantin, Jevsevije i Teognist pomisliše da je došla zgodna prilika da se ostvare njihove namere, te počeše progoniti veru u jednosušnost i uvoditi ono šta je učio Arije. Ali, zacelo im stvar ne bi pošla od ruke samo kad bi se vratio Atanasije. Pomišljajući na to, oni počnu raditi preko onog sveštenika koji je ne tako davno izradio da se Arije vrati iz zatočenja, a reći ću nešto više o tome. Sveštenik o kome je reč, preda carevom sinu, Konstanciju, testament njegovog oca. Konstancije u testamentu nađe ono šta je želeo, jer se po njemu na njega prenosi vlast nad istokom. Zbog toga on odlikuje onog sveštenika velikim počastima, pribroja ga među one u koje je imao poverenja i dopusti mu da u svako doba može ući na dvor. Čovek sa ovakvim povlasticama od cara brzo je postao poznat carici i njenim evnusima. Starešina carskih privatnih odaja tog vremena zvao se Jevsevije, a tom svešteniku pođe za rukom da tog čoveka pridobije za Arijevu nauku. Ugledavši se na svog starešinu, ostali evnusi ubrzo prihvatiše arijanizam, a nakon nekog vremena to prihvati i carica. Sada je bio veoma kratak put k tome da se i sam car uhvati u zamku Arijevog učenja. Arijanstvo se poče širiti najpre među dvorjanima, a polako i među građanima. Šta i kako misli Arije, to su tumačile sluge na dvoru, a u gradu nije bilo kuće gde se nije vodila reč i gde nije bilo prepirke po tom pitanju. Ovo zlo poče da prodire i u ostale gradove i oblasti, te se poput nekog požara, silno rasplamsa na sve delove istočnog carstva, dok u Iliriji i na zapadu i dalje beše mir. Jevsevijevci su se radovali kada su videli koliko je stvar postala ozbiljna, i što je narod postao zbunjen, jer je to bila prikladna prilika da se oni okoriste, te da nekoga od svojih postave na mesto episkopa Aleksandrije. Ali čitavu nameru im pomuti to što je Atanasije vraćen u Aleksandriju, i to punomoćnom poslanicom Konstantina Mlađeg, koji je iz Trivere ovako pisao narodu Aleksandrije.

 

 

III glava

O tome kako se Atanasije vratio u Aleksandriju, imajući uz sebe pismo Konstantina Mlađeg

„Konstantin Kesar – narodu sabrane Aleksandrijske crkve. Mislim da ćete znati da je Atanasije tumač zakona, koji zaslužuje svaku pohvalu, i da je on u Galatiju poslat da se skloni pred zlotvorima nepomirljivima i žednim krvi, koji naumiše da mu naude, njemu – toj svetoj glavi. On je, dakle, bio uklonjen da mu ne bi naudile spletke zlikovaca. On je zaklonjen i sačuvan od onih udaraca koji su mu bili pripremljeni, istrgnut iz čeljusti onih koji su napali na njega, pa je s toga i poslat da poživi pod mojom zaštitom, i da u mestu koje mu je bilo naznačeno, ima sve što mu je potrebno, i ako bi on po svojoj dobrodetelji i uzdanju u pomoć Božiju lako pregoreo da ga je i nešto gore snašlo. Pa kako je gospodar naš, Konstantin, Avgust, dostojan spomena, roditelj moj, iz želje da zadovolji koliko može vašu blagočestivost, Bogu omiljenu, već imao nameru da vrati Atanasija na njegovo pređašnje mesto u Aleksandriji, ali mu se nije dalo da to i obavi jer ga smrt preteče, s toga sam ja na sebe preuzeo tu obavezu, i postavši naslednikom, izvrših carevu želju. Kada se pogledate oči u oči sa episkopom Atanasijem, čućete od njega koliko sam ga poštovao i uvažavao. Pa ne treba niko da se čudi što sam ja tako postupao. Bog neka vas čuva, preljubazna braćo!“

Sa ovakvom poslanicom Atanasije se vrati u Aleksandriju, i tamošnji narod ga primi uz veliku radost, ali arijanci, kojih je bilo na tom mestu, učine zaveru protiv njega i okriviše Atanasija pred carem, govoreći da je on sam sebi dao slobodu da se vrati, ne čekajući da Sabor reši to pitanje. Jevsevijevci su sa spletkama i smutnjama stvar doveli dotle da se car razljuti na Atanasija, pa ga ponovo progna iz Aleksandrije. A kako se to desilo, o tome ću nešto kasnije.

 

 

IV glava

O tome kako je po smrti Jevsevija Pamfila na presto Kesarijske episkopije došao Akakije

U to vreme umre i Jevsevije Kesarije (Palestinske), koji se zvao i Pamfil, a na njegovo mesto dođe njegov učenik po imenu Akakije, koji je, u jednoj posebnoj knjizi, opisao život svoga učitelja.

 

 

V glava

O tome kako je umro Konstantin Mlađi

Ne prođe mnogo vremena, a brat cara Konstancija – Konstantin Mlađi, upadne sa vojskom u oblast svoga brata Konstanta, i u borbi sa njegovom vojskom bude ubijen. To se desilo u vreme konzulstva Akindina i Prokla.

 

 

VI glava

O tome kako je Konstantinopoljski episkop Aleksandar na samrti predložio Pavla i Makedonija, da se jedan od njih dvojice izabere na njegovo mesto

Opet u to doba, pojavi se nova pometnja u Konstantinopolju, a evo zbog čega. Aleksandar, starešina crkvi u Konstantinopolju, koji se borio protiv Arija, poživeo je kao episkop dvadeset i dve godine, i okončao dane svoga života u svojoj devedeset i osmoj godini, ne rukopoloživši nikoga za svoga naslednika, nego je rekao da se jedan od pomenute dvojice izabere za njegovog naslednika. Ako hoćete, govorio je on, da imate u episkopu čoveka od nauke i časnog života, a vi izaberite Pavla, koga sam rukopoložio za sveštenika, on je, istina, mlad ako mu gledate godine, ali je zreo pameću. Želite li čoveka koji se odlikuje spoljašnjom odvažnošću, a vi uzmite Makedonija, koji već dugo služi Crkvi kao đakon, a već je i ostario. Iz tog pitanja o izboru episkopa proizašla je rasprava i Crkva se nađe u zabuni jer se narod podeli na dve strane, od kojih je jedna bila za Arijevu nauku a druga za ono šta je odlučeno u Nikeji. Za života Aleksandra, prevagnula je ona strana koja je branila jednosušnost, a sa druge strane, i arijanci se podeliše u svojim unutrašnjim prepirkama oko pojedinih pitanja. Čim se upokoji Aleksandar, svađa pređe na obe strane. Oni koji su čuvali veru u jednosušnost, nameniše episkopstvo Pavlu, a arijanci su tražili da episkop bude Makedonije. Najposle, za episkopa ipak bi izabran Pavle, u crkvi koja se zove „Crkva mira“ i koja je bila uz crkvu svete Sofije. Izbor je, dakle, bio onakav kakav je želeo upokojeni episkop Aleksandar.

 

 

VII glava

O tome kako je car prognao episkopa Pavla, a dozvao Jevsevija iz Nikomidije, i predao mu starešinstvo nad crkvama u Konstantinopolju

Posle kratkog vremena, car dođe u Konstantinopolj, i kada je čuo ko je rukopoložen, silno se razljuti i odmah sakupi episkope koji su bili pristalice Arijevog učenja, te zbaci Pavla, i dozva Jevsevija iz Nikomidije te ga postavi za episkopa Konstantinopolja. Kada je to učinio, car otide u Antiohiju.

 

 

VIII glava

O tome kako je Jevsevije sazvao episkope u Antiohijsku crkvu da tamo održe Sabor, i kako je objavio veru u novom obliku

Međutim, Jevsevije nije mirovao nego pokrenu sve da ostvari ono šta je naumio. I tako, on sazva Sabor u Antiohiji (Sirijskoj) 344. godine, a kao razlog sazivanja episkopa naveo je osveštenje hrama koji je počeo da gradi Avgustov otac, a koga je završio Konstancije i to deset godina nakon početka gradnje. A glavna Jevsevijeva namera bila je da se preokrene vera u jednosušnost. Na ovaj Sabor došlo je devedeset episkopa iz raznih oblast, ali tu ne beše episkop Maksim Jerusalimski (koji je zamenio Makarija) jer se plašio prevare, kao što su ga prevarili kada se potpisivalo svrgavanje Atanasija. Takođe na ovom Saboru ne beše ni episkopa Julija Rimskog, niti njegovog zamenika, a Rimski zakon kazuje da se ništa ne može prihvatiti kao zakon Crkve, ako na to ne pristane i episkop Rima. Ovaj Sabor sastao se u Antiohiji, onda kada je tamo bio i car Konstancije, a to je bilo u vreme konzulstva Markela i Probina, pet godina nakon upokojenja cara Konstantina. Tada je starešina crkve u Antiohiji bio Plakit, koji je na to mesto došao posle Efronija.

 

 

IX glava

O Jevseviju Emiskom

Kada ovaj Sabor optuži Atanasija, za episkopa Aleksandrije izabrali su Jevsevija koji se zvao Emiski. Ko je bio taj Jevsevije, o tome nam kazuje Georgije Laodikijski, koji je takođe bio na tom Saboru. Georgije kazuje za Jevsevija da je rođen od plemenitih roditelja koji su živeli u Edesi Mesopotamskoj, i da je još kao mlad čitao Sveto Pismo, a da se grčkim naukama učio od jednog učitelja koji je tada živeo u Edesu. Takođe kazuje da je Jevsevije slušao kako tumače Sveto Pismo Patrofil i Jevsevije, od kojih jedan beše starešina crkve u Kesariji, a drugi u Skitopolisu. Posle toga bio je u Antiohiji, a u to vreme se desi da Jevsevije izgubi svoje mesto, jer ga okrivi Kir Berijski, da je pao u savelijanstvo. Zatim, Jevsevije dođe kod Jefronima koji sede na Jevsevijevo mesto, ali kada mu ponudiše da uđe u sveštenstvo, on (da bi to izbegao), skloni se u Aleksandriju gde poče da izučava filosofiju. Kada se odatle vrati u Antiohiju, upozna se sa Plakitom, koji je došao na mesto Jefronija. I tada će ga Jevsevije Konstantinopoljski nameniti za episkopa Aleksandrije, ali on tamo ne otide jer je narod bio na strani Atanasija, pa zbog toga bi poslat u Emis. Kada se građani Emisa digli glas protiv njegovog rukopoloženja, kao i protiv njegovog načina ophođenja sa ljudima, on pobeže u Laodikiju, i dođe k Georgiju, koji tako opširno kazuje o njemu. Georgije ga posla u Antiohiju, poslavši sa njim Plakita i Narkisa, koji mu pomogoše da ponovo dobije mesto u Emisu, ali opet nije uspeo tu da ostane jer su ga nabedili da je savelijanac. Šta se dešavalo sa njim, to je Georgije zaista opširno opisao, a onda zaključuje da ga je car uzeo sa sobom kada je sa vojskom krenuo na varvare, gde je, kako kaže, Jevsevije učinio i neka čuda. To je sve što sam ja pozajmio od Georgija o tom Jevseviju Emiskom.

 

 

X glava

O tome kako su episkopi sabrani u Antiohiji rukopoložili Grigorija za Aleksandriju, kada Jevsevije Emiski nije hteo da ode tamo, i o tome kako su izneverili Nikejski Simvol vere

Kada se Jevsevije poboja da ode u Aleksandriju, tada za episkopa tog grada izabraše Georgija. Po okončanju toga, episkopi ovog sabora u Antiohiji počeše da prekrajaju veru. Istina, oni nisu kudili ono što je odlučio Sabor u Nikeji, ali čineći to šta su činili, otvoriše put da se sa sledećim Saborima potisne vera u jednosušnost, te da se naruši Simvol vere, a samim tim da se prihvati arijanstvo na neki pritajen način. Kako se to desilo, o tome ću reći kasnija, a evo kako glasi poslanica koju su oni obnarodovali:

„Mi se nikada nismo povodili Arijevim učenjem, jer kako ćemo se mi, episkopi, povoditi za sveštenikom? Takođe nismo ni prihvatali drugu veru osim one koja se zatekla od početka. Štaviše, mi smo ispitivali veru koju je širio Arije, i pre smo mi njega privukli uz sebe, nego li što smo se poveli za njim. O tome ćete se uveriti iz sledećih reči: odavno smo naučeni veri u jednoga Boga, koji se stvorio sve i koji vodi brigu za sve, i što misli, i što oseća, kao i da verujemo u jednog Sina Božijeg, jedinca, koji je bio pre svih vekova, i koji traje podjednako kao i Otac, Koji ga je rodio, Sina kroz koga je sve postalo, i što se vidi i što se ne vidi, i koji je u poslednje dane, po volji Oca, sišao, primio na sebe telo od Djeve, pa ispunivši sve što je bila volja Oca, postradao, vaskrsao i vazneo se na nebo, i sedi s desne strane Oca, i ostaće Car i Bog u sve vekove. Verujemo i u Duha Svetoga. A ako je potrebno dodati, verujemo i u vaskrsenje tela, i u život večni.“

Ovako je glasila prva poslanica koju sastaviše ovi episkopi, pa tu poslanicu poslaše po gradovima. Ali, još za svog boravka u Antiohiji, oni zapaziše kao da je ta poslanica nepotpuna, te napisaše drugu, i tumačeći je, u njoj napisaše ovo:

„Držeći se jevanđeoskih i apostolskih predanja, verujemo u jednog Boga Oca, svedržitelja, svesazdatelja i stvoritelja svega. I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, jedinorodnoga Sina Njegovog, Boga, kroz Koga je sve postalo, koji se rodi od Oca pre svih vekova – Boga od Boga, vascelog od vascelog, jedan od jednog, savršeni od savršenog, cara od cara, Gospod od Gospoda, – reč živa, premudrost, život, pravi put, put istine, vaskrsenje, pastir, vrata – koji se ne može pretvoriti, niti promeniti. Savršeni oblik božanstva, sile, volje i slave Oca, prvorođeni pre svih tvari, koji beše od početka u Boga, Bog – Reč, kao što kazuje Jevanđelje (Jn. 1,1-3), i Bog beše Reč, kroz koju je sve postalo, i sve je u Njemu, koji je u poslednje dane sišao odozgo, i rodio se od Djeve onako kako je napisano, i postao čovek da posreduje između Boga i ljudi, Apostol naše vere i početak životu, kao što i sam kazuje: Siđoh s neba ne da činim svoju volju, nego volju Oca koji me posla; koji strada za nas i vaskrsnu u treći dan, i uziđe na visinu i sedi s desne strane Oca, i opet će doći u sili i slavi da sudi živima i mrtvima. I u Duha Svetoga koji je dat onima koji veruju, da ih teši, posveti i usavrši, kao što i Gospod naš Isus Hristos zapovedi svojim učenicima: Idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (Mt. 28,19), tj. u ime Oca, kao istinskog Oca, i Sina, kao istinskog Sina, i Duha Svetoga, kao istinskog Duha Svetoga; jer ta imena nisu data prosto i bez potrebe, nego zbog toga da pokažu ličnost svakoga od njih, slavu i stepen, kako bi se znalo da ih je trojica po licima, a po saglasnosti da su jedno. Držeći se ove vere pred Bogom i Hristom, bacamo anatemu na svaku jeretičku i zlu nauku. I onaj koji bi, nasuprot zdravoj veri i duhu Svetog Pisma, govorio i tvrdio da ima, ili da je bilo vremena kada ne beše Sina Božijeg, taj neka je proklet. Isto tako, onaj koji tvrdi da je Sin stvoren poput ma koje druge tvari, ili da je rođen kao što tvari bivaju rođene, a ne onako kako kazuje Pismo, ili ako uči i širi nešto sasvim drugo što nije u nauci koju smo primili, i taj neka je proklet. Jer mi verujemo i u svemu sledujemo onome što nam jasno i istinito predadoše svete knjige, proroci i apostoli.“

Eto kako su izložili veru episkopi koji su se sabrali u Antiohiji. Na sve to, potpis je stavio i Grigorije, kao episkop Aleksandrije, mada još ne beše ušao u taj grad. Pošto je Sabor obavio svoj posao, i pošto je naredio još neke stvari, episkopi se raziđoše. U isto doba ljudi behu uznemireni i u svakodnevnim stvarima jer narod koji se zove Franački (Franci), napao je Rimljane u Galiji, a na Istoku behu silni zemljotresi od kojih je, godinu dana kasnije, stradala i Antiohija.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *