NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA PRVA

XXXI glava

O tome kako je Atanasije pribegao caru kada je video da sabor ne prima njegovo opravdanje prema onome što je ponovo bilo usmereno protiv njega

Ali, kada na Saboru dođe red na one napade koji su se doticali Makarija, tada je Atanasije zahtevao ono šta mu je zakon dopuštao. Predložio je, dakle, da se sa suda udalje jevsevijevci, kao njegovi lični neprijatelji, navodeći kao razlog to da tako otvoreni neprijatelji ne mogu biti bespristrasne sudije. Posle toga on je zahtevao da se na videlo iznesu svi dokazi: da li Isihras zaista ima sveštenički čin, jer se na tužbi potpisao kao sveštenik. Ali, takve sudije se ne htedoše obazirati na to, nego se odmah prešlo na raspravu o Makariju. Pored svega toga, proces nije išao tokom koji su želeli Atanasijevi neprijatelji, te problem oko Makarija odložiše tako što su odučili da se određene osobe pošalju u Mareotidu, da tamo ispitaju još neke pojedinosti. Kada je Atanasije video da za te izaslanike biraju ljude poput Teognista, Marisa, Teodora, Makedonija, Valenta i Ursakija, zapravo one za koje je on tražio da budu izvedeni sa suda, on uzviknu: „Ovo su spletke i zavere! Sveštenik Makarije je vezan, a to je protiv zakona, dok njegov tužilac kreće zajedno sa sudijama koji su pristrasni, te se unapred može znati da će svi dokazi biti na korist samo jednoj strani!“ Rekavši to, i pozvavši se na ceo Sabor i konzula Dionisija, da za njegove reči niko nije obratio pažnju, on mirno otide. A oni koji otidoše u Mareotidu, pribaviše pristrasne dokaze, upravo onako kako je odgovaralo tužiocu, pa se vratiše u Tir.

 

 

XXXII glava

O tome kako je Sabor, po odlasku Atanasija, izrekao presudu nad njim da bude svrgnut sa episkopske katedre

Atanasije, otišavši iz Tira, ode k caru, a Sabor najpre okrivi Atanasija zbog odlaska, a posle, kada se vrati delegacija iz Mareotide, osudi ga svrgavanjem sa katedre, a u toj osudi ga ocrniše, ali ni jednom rečju ne pomenuše ubistvo, za koje ga je tužilac teretio. Tu sramotu Sabor je prećutao, i ujedno primio onog, nazovi ubijenog, Arsenija, koji je prvo bio episkop meletijevski, a sada se potpisuje na aktima protiv Atanasija kao episkop Ipsilita. Veoma čudna stvar: onaj, zbog toga Atanasija optužuju za ubistvo, sada je živ i osuđuje Atanasija da izgubi svoje mesto episkopa.

 

 

XXXIII glava

O tome kako je Sabor ppešao iz Tira u Jerusalim i kako je prilikom osveštanja hrama činodejstvovao zajedno sa arijancima

U isto vreme stiže poslanica od cara kojom on zapoveda Saboru da pređe u Jerusalim, a to se i dogodi. Sabor, kada je osveštao tamošnja mesta, primio je u zajednicu i Arija i one koji su ga podržavali. Kao izgovor za ovo uzeto je to da je Arije poslušao carsku zapovest, gde stoji, da je razmotrena i odobrena vera Arija i Evsoja. Sabor je pisao i crkvi u Aleksandriji, pa kaže kako su na miran način učinjeni poslovi i kako treba primiti Arija kao člana Crkve jer se ovaj pokajao i ispovedio istinsku veru. A o tome da je Atanasije svrgnut, tek ovlaš je napomenuto. Sabor je o tome pisao i caru, ali dok su sabrani episkopi to činili, dobiše drugu poslanicu od cara, kojom on javlja kako je Atanasije došao k njemu, i ujedno nalaže episkopima da zbog toga dođu u Konstantinopolj, a evo kako glasi ta poslanica.

 

 

XXXIV glava

O tome da je car svojom poslanicom pozvao Sabor u Konstantinopolj da bi se tamo raspravljalo o pitanju u vezi sa Atanasijem

„Pobednik Konstantin Veliki, Avgust – episkopima koji su se okupili u Tiru.

Ne znam šta je učinio vaš Sabor, koji ne beše pravedan zbog žestokog prepiranja i strasnog zauzimanja, ali, kako se da misliti da je taj nered pri raspravi izopačio istinu, i da po činjenju vašem vi niste imali pred očima ono što je drago Gospodu, pošto vas je zanela mržnja prema bližnjem, smatram da treba da ostavimo Bogu neka On uništi to zlo seme vaše prepirke, pa će se tek onda znati da li je vama, koji ste se okupili, zaista stalo do istine i da li je vaše srce oslobođeno od mržnje, kada ste izricali presudu. I zato, svi vi ćete doći k mojoj blagočestivosti, da mi pokažete kojih ste se osnova pridržavali onda kada ste raspravljali o tim pitanjima. A zbog čega sam odlučio da vam ovo napišem, i da dođete k meni, evo čujte: kada sam ulazio u grad koji nosi moje ime, a ušao sam na konju, pred mene iz gomile sveta izađe episkop Atanasije sa još nekoliko sveštenika. Ja se tome nisam nadao, i to me je silno začudilo. Tako mi Boga koji gleda na sve nas, ja ga u prvi tren nisam ni prepoznao, a onda mi rekoše ko je on i šta je sve pretrpeo. Nisam govorio sa njim niti sam se upuštao u besedu, a kada me je zamolio da ga saslušam, ja to nisam hteo i u malo ga nisam oterao, ali on jednako moljaše, ne tražeći ništa drugo do to da se vi saberete ovde, pa da pred vama iznese ono što je pretrpeo. Kako mislim da je njegova molba na mestu, i da odgovara današnjem vremenu, s toga imam volju da zapovedim da vam se napiše ova poslanica, kojom ste svi vi sabrani u Tiru pozvani da dođete i pokažete koliko je čist i pravedan vaš sud, i da u mom prisustvu, koji sam sluga Božji, što ćete i sami priznati, pokažete da je svuda zavladao mir. A zna se da onaj koji ne zna istinu, da taj ne zna za Boga, pa kao što rekoh, da su varvari poznali Boga kroz mene koji sam iskreni sluga Božji, i da su postali pobožni, kada videše kako me Bog čuva i svuda vodi brigu o meni, te ih je to navelo da Ga priznaju. I tako oni ničice padaju pred Boga, slaveći Ga i imajući strah pred Njim. A mi, koji obavljamo svete Tajne u crkvi Njegovoj, da ne kažem da ih sami ne čuvamo, nego mi skoro ništa drugo i ne činimo, nego raspaljujemo svađu i činimo dela koja vode u pogibelj. Zbog toga, dođite što pre, i budite uvereni da ću učiniti sve da bi se održao zakon Božji u celosti, a naročito da se drži ono na šta ne sme da padne poruga i poniženje. Mi ćemo razvejati i zgaziti nogama sve koji su neprijatelji zakona, koji se zaklinju u sveto Ime, a sa druge strane, svojim postupcima hule na zakon.“

 

 

XXXV glava

O tome da Sabor nije poslušao cara, da je Jevsevije sa svojima napao na Atanasija zbog toga što je ovaj zapretio da će zadržati svu hranu koja iz Aleksandrije ide u Konstantinopolj, i o tome kako se car naljutio i poslao Atanasija na zatočenje u Galiju

Kada je pročitana ova poslanica na sednici Sabora, došlo je do velike zabune. Zbog toga se mnogi vratiše u svoja mesta, a u Konstantinopolj dođoše Jevsevije, Teognist, Maris, Patrofil, Urzakije i Valen, pa im se nije prohtelo da ispituju kako je polomljen putir, kako je prevrnuta časna trpeza ili kako je oboren Arsenije, nego skovaše nove laži, i javiše caru kako je Atanasije pretio da će zabraniti dolazak hrane u Konstantinopolj. A da je to govorio Atanasije, tvrdili su Adamancije, Anuvion, Arbation i Petar, i ta laž beše tako uverljiva da su počeli verovati spletkarošima, pa i car pade u veliki bes i osudi Atanasija na zatočenje, naredivši da ga sprovedu u Galiju. Neki kazuju da ga je car tamo poslao da bi sjedinio Crkvu. Mesto u koje je on poslat zvalo se Trivera (današnji Trir u Belgiji).

 

 

XXXVI glava

O episkopu Markelu Ankirskom i o Asteriji, sofisti

Episkopi okupljeni u Konstantinopolju svrgoše i episkopa Markela Ankirskog (Ankira, mesto u Maloj Galatiji). Neki Asterije iz Kapadokije, prozvao je sebe sofistom, a kasnije se prozva i hrišćaninom, pa se dade na pisanje. A šta je on pisao, nalazi se zabeleženo u spisima gde je izloženo Arijevo učenje: da je Hristos sila Božija, onako kao što se u Mojsijevim knjigama kaže za skakavce, gusenice i druge stvari da su sila Božija. Asterije je često besedio sa episkopima, a posebno sa onima koji se nisu odrekli arijanstva, pa je išao na Sabore, trudeći se da i sam postane episkop. Ali on nije uveden u sveštenstvo zbog toga što se znalo da je prinosio žrtve idolima, ali i dalje je putovao po Siriji, nadajući se episkopstvu i propagirajući svoju nauku. Kada je Markel čuo za to, upusti se u prepirku sa njim, ali se tom prilikom i sam oklizne i ode putem samostaćana, koji su učili daje Hristos običan čovek. Za to su saznali episkopi sabrani u Jerusalimu, ali na Asterija niko nije obraćao pažnju jer njegovo ime nije bilo u spisku sveštenika, nego su od Markela, kao sveštene osobe, tražili da objasni svoju poslanicu, pa kada se uveriše da on podržava učenje Pavlovo, opomenuše ga da promeni svoje mišljenje. Markel se zastidi i obeća da će uništiti svoje poslanice. U to doba sabor prekinu zasedanja jer je iz Konstantinopolja stigla zapovest da krenu k caru. Episkopi koji su došli u Konstantinopolj, u društvu sa Jevsevijem, počnu ponovo raspravljati o Markelovoj poslanici, a kako se ovaj ustezaše da uništi svoje spise, Sabor ga zbaci, a u Ankiru posla Vasilija umesto Markela. Protiv Markelovog nepravoslavlja Jevsevije napisa tri knjige. Docnije je Markelu povraćeno episkopstvo na Sardijskom saboru.

 

 

XXXVII glava

O tome kako je car pozvao Arija iz Aleksandrije, nakon što je Atanasije otišao u mesto zatočenja, i o tome kako se Arije pokaza nemiran u Konstantinopolju, započevši svađu sa episkopom Aleksandrom

Kada se to događalo, tekla je trideseta godina Konstantinovog carovanja. Arije sa svojima opet dođe u Aleksandriju, i odmah načini nemir u mnogima, a to je bilo lako uraditi jer je narod u Aleksandriji bio nesrećan zbog Arijevog povratka i zbog Atanasijevog zatočenja. Ubrzo car doznade da je Arije promenio svoje mišljenje, pa ga pozva u Konstantinopolj, da bi dao odgovor zbog nemira koji su nastali u Aleksandriji. U to vreme, starešina crkve u Konstantinopolju bio je Aleksandar, koji je na episkopsku katedru došao umesto Mitrofana. Koliko je Aleksandar bio Bogu po volji, pokazalo se ovom prilikom kada se bližilo vreme za prepirku između Aleksandra i Arija, jer čin Arije dođe, narod se odmah podeli na dve strane i uzbuni se ceo grad: jedni su govorili da ne treba menjati veru iz Nikeje, a drugi su tvrdili da je Arije u pravu. Sve to bilo je veoma mučno za Aleksandra, kao što mu beše mučno što je Jevsevije Nikomidijski pretio da će ga svrgnuti ako ne primi Arija i njegove pristalice u zajednicu. Aleksandru je manje briga zadavalo to što mu je pretila opasnost od svrgavanja, nego ga je više pritiskalo to što je pretila opasnost od promena dogmata, i pomislivši za sebe da je čuvar odluka Sabora, učinio je sve da sačuva veru Otaca. Kada se Aleksandar obreo u ovoj situaciji, on se ostavi dijalektike, i potpuno se predade Bogu, posvetivši čitavog sebe postu i molitvi. Namera mu je bila ta da obavi u tajnosti ono što je smislio, i tako se zatvori u crkvu koja se zvala „Crkva mira“, uđe u oltar, i ničice pade pred svetu trpezu, moleći se i prolivajući suze. Nakon nekoliko dana i noći, Bog mu dade ono za šta se molio. A on se u svojim molitvama govorio da ako je istina ono što uči Arije, neka tada on (Aleksandar), više ne bude živ, a ako je istina ono u šta on veruje, tada neka Bog pokara Arija, koji počini tolika zla svojom nečastivošću.

 

 

XXXVIII glava

O tome kako je umro Arije

Eto za čega se molio Aleksandar, a car je pak želeo da ispita Arija, te ga zbog toga pozva k sebi na dvor. Arije dođe, a car ga upita da li se slaže sa onim šta je odlučio Sabor u Nikeji? Arije bez puno razmišljanja odgovori da prihvata to i potpisa se na Simvol vere, ali na sebi svojstven, iskvaren način. Car se začudi tom gestu, a Arije htede da se zakune, što i učini, ali opet sa lažju u srcu. Kako sam imao priliku da čujem, on se tada posluži sledećom prevarom: on je pod pazuhom imao svoje ispovedanje vere, i zapravo se njemu zakleo. Ovo kazujem onako kako sam čuo, a da se kasnije potpisao na Nikejski Simvol, i da se zakleo, o tome znam iz careve poslanice. Car je poverovao Ariju, pa zapovedi episkopu Aleksandru Konstantinopoljskom da Arija primi u crkvenu zajednicu. To se dogodilo u subotu, a Arije se nadao da će sledećeg dana ući u Crkvu, ali kazna Božija je išla za njim. Kada je izašao sa dvora, Arije je oko sebe imao mnogo jevstatijevaca koji su ga čuvali i tako, u njihovoj pratnji, on je išao ulicom, a mnoge oči behu uperene u njega. Kada je bio blizu Konstantinovog trga, gde se nalazi porfirni stub, Arija obuze neki strah od savesti, a uz to oseti i neku slabost u stomaku. Tada upita jednog iz pratnje gde se nalazi zahod, a ovaj mu pokaza jedan iza trga. On otide tamo, i tu ga snađe još veća slabost, tako da je uz pražnjenje creva prosuo i svu utrobu iz sebe uz mnogo krvi, te tu i izdahnu. Taj zahod i danas postoji, a on je iza Konstantinovog trga, blizu mora. Svi koji tuda prolaze, prstom upiru ka tom mestu, podsećajući se kakva je smrt zadesila Arija. Kada se proču vest o tome, naiđe veliki strah na one oko Jevsevija, a brzo se proču glas i po gradu i po imperiji. Taj događaj cara još više približi k Crkvi, i imao je pravo kada je govorio da se kroz taj događaj sam Bog pokazao kao svedok istinitosti Nikejske vere, i car se veoma radovao tome. Imao je i da se raduje zbog toga što je već tri svoja sina proglasio za kesare. Tako je prvog sina, koji se kao i on zvao Konstantin, postavio da vlada zapadnim oblastima, drugoga sina – Konstancija, proglasi za kesara nad istočnim oblastima, a trećeg, najmlađeg Konstanta, proglasi za kesara, kada se navrši trideseta godina vladavine cara Konstantina.

 

 

XXXIX glava

O tome kako se car razboleo, i kako je umro

Godinu dana docnije, kada je navršio šezdesetu godinu života, car se razbole, i otide iz Konstantinopolja u Elenopolis, gde ima izvor tople vode. Kada je doznao da bolest postaje sve opasnija, ode u Nikomidiju. Dok je bio u jednom predgrađu, on se krsti, i prepun radosti zbog toga, on sačini testament kojim svoja tri sina proglašava za naslednike carstva, i podeli carevinu između njih, onako kako je to ranije odlučio. Povrh toga, nameni neke povlastice Rimu i Konstantinopolju, i taj svoj testament preda svešteniku, onom preko koga je pozvao Arija. Ujedno ostavi nalog tom svešteniku, da njegov testament preda u ruke sinu Konstanciju i nikome drugom. Posle toga on požive još nekoliko dana, pa se upokoji. Na samrti, pored njega nije bio ni jedan od sinova, te je stoga istoga trena javljeno Konstaciju o smrti cara.

 

 

XL glava

O tome kako je sahranjen car Konstantin

Oni koji se zatekoše oko cara, položiše njegovo telo u kovčeg od zlata i prenesoše ga u Konstantinopolj. Tu ga, u carskom dvoru, staviše na uzvišeno mesto, okružiše kovčeg svim znacima počasti, a povrh toga postaviše mnogo čuvara, onako kako je bilo i za carevog života. Tako je sve bilo naređeno, i čekalo se da dođe neki od sinova. A kada dođe Konstancije sa istoka, carevo telo sahraniše u hramu svetih Apostola. Car Konstantin je živeo 65 godina, vladao je 31 godinu, a umro je za vreme drugog konzulstva Filikijana i Tacijana, 22. maja. Onda se brojala 278 olimpijada.

Ova knjiga kazuje šta se dogodilo u toku trideset i jedne godine.

Kraj prve knjige crkvene istorije.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *