NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA PRVA

XXI glava

O monahu Antoniju

Da kazujem kakav je bio monah Antonije iz egipatske pustinje, mislim da bi bilo suvišno jer je o njemu prelepo govorio episkop Atanasije Aleksandrijski u jednoj od svojih knjiga. Tu će se svako moći da upozna sa istinom o tome kako je veliki monah Antonije izigrao demone, njihovu veštinu i prepredenost i kako se borio sa njima, i tom prilikom učinio mnoštvo velikih čudesa.

 

 

XXII glava

O Manesu, poglavaru manihejske jeresi, i o tome odakle je on bio

Svi znamo da uz pšenicu često raste i kukolj, a da poštovanje kojim odlikujemo one koji su dobri neretko kod drugih izaziva mržnju i zavist. Nešto pre dolaska Konstantina za cara, došlo je do izvrgavanja istinskog hrišćanstva od strane onih koji nisu mogli da se oslobode nekih svojih pređašnjih razmišljanja i zabluda, a i dalje su za sebe tvrdili da su hrišćani. Jer tada /oko 277. godine/ poče Manihej da prihvata neke stavove neznabožačkog filosofa Empedokla i da to unosi u hrišćansku nauku. Jevsevije Pamfil o ovome govori u sedmoj knjizi svoje Istorije, ali dosta površno. Zbog toga ću ja dopuniti ono što je on propustio, da bi se saznalo o tome ko je bio Manihej, i kako se desilo da on započne tako drsko delo. Jedan od skitskih Saracena, imao je za ženu robinju iz Gornje Tive. Njoj za ljubav, doseli se u Egipat, i pošto se izobrazio u veri, poče da u hrišćansku nauku uvodi misli Empedokla i Pitagore, tvrdeći da postoje da načela: načelo dobra i načelo zla, a tako je mudrovao i Empedoklo. Taj Skićanin imao je učenika po imenu Buda, koji se pre toga zvao Terevint. Buda pređe u Vavilon, gde su živeli Persijanci, pa poče da kazuje o sebi da ga je rodila devojka i da je vaspitavan u gorama. Napisao je četiri knjige. Jednoj je dao naslov „O tajnama,“ drugoj – „Jevanđelje,“ trećoj – „Blago,“ a četvrtoj – „Poglavlja“. Jednom prilikom, kada je Buda želeo da pokaže kako vrši tajnu posvećenja, on pade na zemlju i tako završi svoj život. Žena kod koje je živeo, sahrani ga, a njegov novac zadrža za sebe i tim novcem kupi jedno dete koje se zvalo Kuvrik. Kasnije to dete dade u školu, a kada je naraslo, dade mu na volju da ide kuda želi, poklonivši mu Terevintov novac i knjige koje je ovaj napisao dok je učio u školi onog Skićanina. Kuvrik uze sve što mu je dala žena, pa ode u Persiju, promeni ime i nazva se Manes, a knjige Budine (Terevintove) proglasi za svoje, pa sa njima poče da obmanjuje ljude koji krenuše za njim. U tim knjigama sadržane su reči o hrišćanstvu, ali prepune neznabožačkog učenja, tako da je Manihej, kao bezbožnik, ljude učio da krenu putem mnogoboštva, učio ih da se klanjaju suncu, da veruju u sudbinu, a takođe (saglasno učenju Empedokla, Pitagore i Egipćana), da se tela pretvaraju jedna iz drugih. Nije želeo da prizna da je Hristos imao istinsko telo, nego je govorio da je to bila opsena. Nije hteo da prizna postojanje Zakona i Proroka, nego je za sebe govorio da je Utešitelj, a sve to je suprotno pravoj nauci hrišćanske vere. Štaviše, u svojim poslanicama sebe je nazivao apostolom. No, ubrzo je platio onako kako treba. Razbole se sin cara Persije, i otac dečaka bio je spreman da učini sve da bi spasao sina. Čuvši za Maniheja, i pomislivši da ovaj zaista čini čuda, pozva ga u nadi da će spasti sina. Manihej dođe i uze dete na ruke, ali car vide da je njegov sin umro, pa odmah naredi da zatvore lažljivca. Ali, Manihej nekako pobeže u Mesopotamiju, pa se tako skloni od osvete. Međutim, persijski car sazna sve o njemu, i izda naredbu da ga uhvate. Kada su Maniheja uhvatili, staviše ga na velike muke (odraše ga živog, i njegovu kožu napuniše slamom i staviše ispred zidina grada). Sve ovo nije izmišljeno, nego kazujem prema onome što sam pronašao zapisano u spisima Arhelaja, episkopa Kashare (grada u Mesopotamiji). Arhelaj piše da je lično razgovarao sa Manihejem, i opisavši njegov život, dodao je i ovo šta sam ja naveo.

 

 

XXIII glava

O tome da su Jevsevije Nikomidijski i Teognist Nikejski ponovo ustali protiv Atanasija i izvrtali veru proglašenu u Nikeji

Kada su se Jevsevije i Teognist vratili iz zatočenja, oni su kao što rekoh, ponovo zauzeli svoja mesta, a prognaše one koji su bili postavljeni za episkope na njihovim katedrama. Oni se pokazaše drski i pred carem, koji ih je uvažavao kao ljude koji su se iz nepravoslavlja vratili pravoj veri. No, ovi ljudi odbaciše carsku milost i počiniše više nereda nego pre. Razlog tome je njihova odanost Arijevoj nauci a takođe i mržnja prema episkopu Atanasiju. Atanasije se sa njima na Saboru veoma uspešno borio, onda kada se diskutovalo o dogmatima, pa oni zbog toga najpre nasrnuše na njegovo rukopoloženje, govoreći da on nije pravi episkop, te da su ga birali ljudi kojima se ne može verovati. Ali, ti napadi nisu mogli nauditi Atanasiju. Posle toga, Jevsevije spletkama pokuša da obori Atanasija i da omogući povratak Arija u Aleksandriju. Jednom prilikom Jevsevije posla pismo Atanasiju u kome je tražio da se Ariju dopusti ulazak u Aleksandriju, a takođe i svima koji su imali zajednicu sa njim. Zapravo, bolje je reći da on nije tražio, nego je pretio. A kada je Jevsevije video da se Atanasije ne osvrće na njegove pretnje, on naumi da nagovori cara da ovaj pomogne povratak Arija u Aleksandriju. Kako se to okončalo, reći ću nešto kasnije, jer se u međuvremenu u Crkvi desiše i druge smutnje. Jevsevije Pamfil kazuje da se nakon Sabora u Egiptu zapodenula neka svađa, ali ne kazuje razlog. Zbog toga za njega i govore da je dvoličan jer, uzdržavajući se da kaže uzroke, dao je povoda da se o njemu misli kao o nekome ko nije prihvatio ono šta je odlučeno u Nikeji. Što se mene tiče, ja sam iz raznih poslanica koje su episkopi slali jedni drugima, saznao da pojam „jednosušni“ kod mnogih izaziva zabunu jer su jedni odbacivali tu reč, smatrajući sa se time uvodi jeres Savelija i Montana, dok su drugi mislili da se uvodi mnogoboštvo. Između ostalih koji su prekorevali Jevsevija Pamfila da izvrće Nikejsku veru bio je i Jevstatije, episkop Antiohije. Njemu je Jevsevije pisao na ne izopačuje veru iz Nikeje nego da on, Jevsevije, uvodi savelijanstvo. Tako se desilo da su episkopi pisali jedni drugima kao protivnik protivniku. I jedan i drugi tvrdili su da je Sin Božji lice, obojica verovaše u Presvetu Trojicu, ali se nisu mogli složiti, a ni sam ne znam zašto, i ne htedoše da prestanu sa prepirkama.

 

 

XXIV glava

O saboru koji je oborio episkopa Jevstatija Antiohijskog, zbog čega je došlo do takvih nereda da umalo nije srušen čitav grad

Zbog zapleta o kojima je već govoreno, okupi se sabor u Antiohiji (327. ili 328. godine), koji je svrgnuo Jevstatija zbog toga što je u mnogome prišao Saveliju, i nije hteo da se pridržava odluka iz Nikeje. Međutim, govori se da je tako učinjeno sa njima iz nekih drugih razloga, a o kojima se nije htelo kazivati. Episkopi tih vremena imali su običaj da tako postupaju onda kada su nekoga želeli zbaciti: prebacivali su mu da je nečastiv, ali nikada nisu otvoreno govorili o tome u čemu se ta nečastivost sastojala. Kako je svrgnut episkop Jevstatije, koga je optužio Kir, episkop Berije, zbog ulaska u savelijanstvo, to je spomenuo episkop Georgije iz Laodikije (Sirijske), pišući pohvalnu besedu episkopu Jevseviju Emiskom, a sam taj Jevsevije nije hteo ni da čuje za izraz „jednosušni“. O Jevseviju Emiskom kazivaću nešto kasnije, a kako već rekoh, Kir je nabedio Jevstatija za savelijanstvo (Georgije dodaje da je na istom saboru zbačen i Kir, i to zbog iste krivice kao i Jevstatije). Ali, kako će to biti, da Kir prebacuje krivicu na Jevstatija zbog savelijanstva, kada je i sam optužen zbog te jeresi? Svakako da će biti istina da je tu bilo i nekih drugih uzroka zbog kojih je zbačen Jevstatije. Zbog toga je došlo do velikih nemira po celoj Antiohiji, pa i posle, kada se god birao episkop, to je davalo povoda velikoj svađi među tim stranama da je uvek pretila opasnost od rušenja grada. Jedni su hteli da u Antiohiju dovedu Jevsevija Pamfila iz Kesarije Palestinske, a drugi su želeli da se vrati Jevstatije. Stanovnici Antiohije pristajali su i na jednu i na drugu stranu, i ta smutnja je išla dotle da je u grad morala da uđe vojska, i sigurno bi došlo do borbe da sam Bog nije umirio ljude, koji se pobojaše cara, koji je poslanicama umirivao narod, a i Jevstatije je u mnogome pomagao tome jer je poručio da neće doći u Antiohiju. Zbog te odluke, car mu se lično zahvali, i pohvalio ga je što je tako postupio. Zbog ovog nemilog događaja, presto antiohijske crkve bio je upražnjen gotovo punih osam godina, i tek kada neki počeše da odstranjuju veru iz Nikeje, za episkopa beše izabran Evfronije /mada se u nekim izvorima, kao na primer kod Teodorita, pominje episkop Evlalije, koji je stolovao u vreme između Jevstatija i Evfronija, ali neko kraće vreme/. Smatram da je dovoljno ovo što sam napisao o događajima u Antiohiji. Odmah posle pomenutog sabora u Antiohiji, Jevsevije je počeo da radi na tome da po svaku cenu uvede Arija u Aleksandriju. Reč je o onom Jevseviju koji je nekada napustio Berit, a sada je preuzeo upravu nad crkvom u Nikomidiji. Na redu mi je, dakle, da kažem kako je došlo do toga, i kako je car dopustio da pred njega izađu Arije i Evsoj.

 

 

XXV glava

O svešteniku koji se zauzeo da povrati Arija

Car Konstantin je imao sestru koja se zvala Konstanca, a koja je bila Likinijeva udovica. Likinije je nekada bio prijatelj cara Konstantina, sve dotle dok ne postade tiranin. Konstanca je poznavala jednog sveštenika koji je bio Arijev pristalica, i taj sveštenik je živeo u njenom domu. Jevsevije i njegovi prijatelji naučiše tog sveštenika šta treba da čini, te da u prikladnom momentu započne reč o Ariju, naravno pred carem, te da kaže kako je nad Arijem načinjena nepravda na Nikejskom saboru, i da Arije ne misli onako kako govori. Konstanca je poslušala sve ovo, pa iako je verovala ovim rečima, još uvek nije imala hrabrosti da o tome govori pred carem. Ali, jednom prilikom, ona se razbole i car je često dolazio k njoj. Bolest je postala opasna, i Konstanca shvati da joj nema leka. Tada ona nije propustila priliku da kaže caru o onom svešteniku, napomenuvši da je pobožan, dobar za veru i da je odan prestolu. Ona nedugo potom umre, a car primi onog sveštenika k sebi i pribroji ga među one koji su mu bili najbliži. Nakon kraćeg vremena sveštenik poče govoriti caru za Arija, onako kako je bio naučen i kazivao je sve ono što i Konstanci, dodavši da on smatra da Arije ne govori ništa različito od onoga što je odlučeno na Saboru, i da bi se ta stvar raščistila i da bi se prekinula nesloga, on predloži da sam Arije dođe pred cara. Car se svemu tome veoma začudi, te reče da ako se Arije slaže sa Saborom i ako on misli kao Sabor, da će dopustiti da pred njega izađe. Tako je došlo do nastajanja poslanice koju car uputi Ariju, a koja glasi:

„Pobednik Konstantin Veliki, Avgust – Ariju. Prošlo je puno vremena od kako ti je rečeno da dođeš na moj dvor i da možeš da izađeš pred mene, ali se ne mogu načuditi što to nije odmah i učinjeno. Zbog toga, posluži se državnim prevozom i požuri k meni da bi te, po milosti mojoj i po snishođenju, mogao vratiti u tvoju otadžbinu. Bog ti bio na pomoći, ljubljeni moj. Pisano na pet dana pre decembarskih kalendi.“

Ovo su reči cara upućene Ariju, i ja se veoma čudim brižnosti i zauzimanju cara. Vidi se da to nije prvi put da je car nastojao na tome da se Arije pokaje zbog onoga za šta ga okrivljuju, ali on (Arije) ne beše spreman da se vrati k Istini. I kada mu je stigla i ova careva poslanica, on krenu za Konstantinopolj, a sa njim je krenuo i Evsoje, koga je Aleksandar razđakonio, onda kada su bili oboreni arijanci. Car ih obojicu primi i upita kako veruju, a onda im naredi da i pismeno izlože svoju veru.

 

 

 

XXVI glava

O tome kako je Arije vraćen iz zatočeništva, kako je izašao pred cara i kako je pismeno izložio svoje pokajanje (ali samo na rečima) i o tome kako prihvata Nikejsku veru

Dakle, obojica, napisaše i predadoše caru sledeće:

„Veoma pobožnom caru, od Boga ljubljenom gospodaru, našem caru Konstantinu – Arije i Evsoj.

Po zapovesti tvojoj, Bogu drage pobožnosti, care i gospodaru, mi napisasmo svoju veru, i rečima koje su ovde zabeležene, ispovedamo pred Bogom da i mi, i naša braća, ovako verujemo: Verujemo u jednog Boga Oca, Svedržitelja, i Gospoda Isusa Hrista, Sina Njegovog, koji je od Njega rođen pre svih vekova, Boga – Reč, kroz koju je sve stvoreno: i što je na nebu, i što je na zemlji; i koji je sišao, uzeo telo na sebe (ovaplotio se), koji je stradao, vaskrsao i uzišao (vazneo) se na nebo, i koji će opet doći da sudi živima i mrtvima. Verujemo i u Duha Svetoga, i u vaskrsenje tela, i u život budućeg veka, i u Carstvo Nebesko, i u jednu vaseljensku Crkvu Božiju, koja je od kraja do kraja sveta. Za ovu veru znamo iz svetih Jevanđelja, gde Gospod kazuje Svojim učenicima: Pođite, naučite sve narode i krstite ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.

Ako drugačije verujemo, ako ne primamo u istini Oca i Sina i Svetoga Duha, onako kako uči čitava vaseljenska Crkva i Sveto Pismo, kome u svemu verujemo, neka nam Bog sudi i u ovom i u onom svetu. Zbog toga molimo tvoju blagočestivost, Bogu mili care, da ostaviš po strani ispitivanja i puste reči, i kada ti je stalo, po tvojoj pobožnosti, do mira, ti nas, kao crkvene ljude koji se držimo vere i učenja Crkve, i onoga kako uče svete knjige, sjedini s našom Majkom (Crkvom), da bi i mi i Crkva zajedno živeli u miru, i zajedno uznosili molitve za tvoju vlast i za svu tvoju porodicu.“

 

 

XXVII glava

O tome da Atanasije nije hteo da primi Arija kada je ovaj, po carevoj volji, došao u Aleksandriju. I o tome kako su oni, koji su bili oko Jevstatija, počeli napadati Atanasija pred carem

Ariju je pošlo za rukom da ubedi cara da prihvati ono šta je napisao, kao i da dobije slobodu pa pođe put Aleksandrije. Ali se ubrzo pokaza da je Arije bio dvoličan. Kada je Arije došao u Aleksandriju, Atanasije ga se klonio kao kuge, jer je ovaj ponovo po gradu počeo da širi svoju poganu nauku. U isto vreme Jevsevijevi pomoćnici počeše da pišu i da nagovaraju cara da i on potvrdi da aleksandrijska episkopija primi Arija i njegove pristalice, ali se Atanasije tome usprotivi svim svojim silama, pa u svojoj poslanici napisa da ne mogu biti primljeni oni koji su se jednom odrekli vere i oni na koje je bačena anatema. Car se veoma uvredi rečima koje je napisao Atanasije, te mu odgovori jednom pretećom poslanicom. Navešćemo samo jedan njen deo: „… kada znam da ja tako hoću, ti nemoj da uskraćuješ ulazak u Crkvu onima koji to žele. I ako doznam da bilo kome ometaš da se sjedini sa Crkvom, ili mu ne dozvoljavaš da uđe u nju, znaj da ću istoga trena narediti da te zbace i da te prognaju iz mesta…“ Car je ovo napisao zbog toga jer je želeo da se konačno stane na put narušavanju jedinstva Crkve, a Jevseviju nije trebala bolja prilika da ostvari svoje namere, pa poče na sve načine da radi na tome kako da Atanasija svrgne sa mesta episkopa znajući da ako dođe do toga, da je otvoren put širenju Arijeve jeresi. I tako dođe do zavere protiv episkopa Aleksandrije. Ljudi koji su sklopili tu zaveru bili su: Jevsevije Nikomidijski, Teognist Nikejski, Maris Halkidonski, Ursakije (episkop Singidona, mesta u Gornjoj Misiji) i Valent (iz Murse, u Panoniji – današnji Osijek u Hrvatskoj). Oni prihvatiše i neke iz Meletijeve jeresi, te nabediše razne stvari na Atanasija. Recimo, da je izdao naredbu Egipćanima da nekakvu odeću od lana prodaju aleksandrijskoj crkvi. Ali te klevetnike u laži razobličiše aleksandrijski sveštenici Alipije i Makarije, koji su bili u Nikomidiji, i potvrdiše caru da je sve to najobičnija laž. Zbog toga car svojom poslanicom prekori otpadnike, a Atanasiju poruči da bi bilo korisno kada bi se njih dvojica sreli. Ali pre što je došlo do tog susreta, jevsevijevci smisliše novu laž: da Atanasije odbija careva naređenja i da je sa nekim Filumenom imao nedozvoljene novčane radnje. Car o tome dobi vest u Psamatiji, koja je blizu Nikomidije, i poče da ispituje sve o tom slučaju, i ubrzo se uveri da je Atanasije nevin, pa ga otpusti s mirom.

Šta su Jevsevije i njegovi istomišljenici kazivali o Atanasiju, bolje je da prećutim da oni koji veruju u Hrista ne bi imali priliku da osuđuju Crkvu, ali kako su to javne stvari, i kako se zna za njih, smatram da je umesno reći nešto više o sledećem događaju: napomenuću odakle su crpljene laži, i kako su našli taj izvor oni koji su tako istrajno tragali za njim. Za Aleksandriju je vezana Mareotska oblast, a u njoj ima dosta naselja sa puno ljudi i poznatih hramova. Sve te crkve su potčinjene episkopu Aleksandrije. A u toj Mareotidi živeo je i izvesni Ishiras, čovek koji je bio sa druge strane zakona. On nikada nije bio u svešteničkom činu, ali se predstavljao kao sveštenik, pa je čak i vršio svešteničku službu. A kada mu je to bilo zabranjeno, on otide u Nikomidiju, i zatraži pomoć i utočište kod jevsevijevaca. Ovi, koji su silno mrzeli Atanasija, prihvatiše Ishirasa, priznaše ga kao sveštenika a nedugo potom proglasiše ga i za episkopa, pod uslovom da učestvuje u spletkama protiv Atanasija. Tako oni, uz njegovu pomoć, počeše da vrebaju priliku kako da okrive Atanasija. Ishiras se samo žalio na Makarija od koga je, kako kažu, mnogo pretrpeo, te je od njega bežao kao od najgoreg neprijatelja. Kazuju o tome da je Makarije jednom potrčao za njim, skočio na časnu trpezu i preturio je, da je tada slomio putir i da je zapalio knjige. Kao što smo rekli, nagrada Ishirasu bilo je episkopstvo, a za to on je gajio nadu da će padom Atanasija pasti i Makarije. Ali sa ovim planom malo toga je postignuto. Navešću samo nekoliko detalja koji su vezani sa ovim: naime, jevsevijevci su pokazivali neku čovečiju ruku, a kako su došli do nje, da li su sami ubili čoveka pa mu odsekli ruku, ili su je odsekli sa nekog mrtvaca, to zna jedino Bog i oni koji su u to bili umešani, ali oni su proglasili da je to ruka nekog Arsenija, episkopa meletijanskog. Zapravo, oni su sakrili Arsenija, a pokazivali su onu ruku govoreći da je tu ruku imao uz sebe Atanasije kada je, kako su tvrdili, činio neke vradžbine. To je bilo ono šta su oni iznosili protiv Atanasija, mada su mu prebacivali još puno toga, sve šta bi nekome od njih palo na pamet, kao što to biva u svetu gde caruje zavist. Kada je o tome čuo car, on je pisao svome rođaku, cenzoru Dalmaciju, koji je bio u Sirskoj Antiohiji, da pred sebe pozove optužene, pa pošto razmotri sve, neka pravedno kazni krivce. Ujedno, car posla u Antiohiju i Jevsevija i Teognista, da i oni budu na mestu gde će se suditi Atanasiju. Atanasije, doznavši da ga zove cenzor, posla u Egipat ljude pa potraže Arsenija, koji se uspešno skrivao. Međutim, po carevoj zapovesti, cenzor ne izađe u javnost sa presudom, a evo zbog čega.

 

 

XXVIII glava

O tome kako je car zapovedio da se okupe episkopi i Tiru, da bi se tu razmatralo o Atanasijevoj krivici

Car izdade zapovest da se okupe svi arhijereji koji će osveštati novu crkvu u Jerusalimu, a ujedno naredi da se pre toga oni okupe u Tiru /po Atanasijevim rečima, ovaj Sabor održan je 335. godine/, i da tu razmotre sve optužbe protiv Atanasija, kako bi nakon toga izmireni ušli u novi hram, i osvetili ga. To je bilo tridesete godine vladavine cara Konstantina. I kako se u Tiru okupiše episkopi sa raznih strana, njih šezdeset, sve ih primi konzul Dionisije. Tu je bio doveden i aleksandrijski sveštenik Makarije, okovan i pod stražom. Ali Atanasije nije hteo da dođe, ne zbog toga što se plašio da će ga okriviti (jer on nije ni znao zbog čega je kriv), nego zbog toga što se brinuo da taj sabor ne iznese kao odluku nešto što se ne slaže sa verom iz Nikeje. Ali on se ne malo začudi kada mu dođe poruka od cara, koja nije mogla biti oporija, jer mu car poruči da ako ne dođe, da će u suprotnom biti priveden pod stražom i okovan. Čuvši to, Atanasije pođe u Tir.

 

 

XXIX glava

O Arseniju i njegovoj, tobož, odsečenoj ruci

Promisao Božiji dovede u Tir i Arsenija. Jer, iako su mu Atanasijevi zlotvori rekli da ne dolazi, on ipak u tajnosti dođe sa željom da vidi kako će se sve to okončati. Tako se nekako dogodi da sluga konzula Arhelaja bude onaj koji je doznao šta se priča po gostionicama, te on dozna da se Arsenije, o kome se pričalo da je ubijen, krije živ i zdrav u jednoj kući. Zapamtivši od koga je to čuo, on i još nekolicina ispričaše konzulu, a ovaj odmah pokrenu potragu za Arsenijem, i nađe ga. Onda ga skloni na bezbedno mesto, gde će biti van opasnosti, a zatim poruči Atanasiju da je Arsenije živ i da je na bezbednom mestu. Arsenije, koga je čuvala straža, poče da se odriče svoga imena, ali mu to nije pomoglo jer ga je poznavao episkop Tira, Pavle. Nešto kasnije, jer takva bi volja Božja, Sabor pozva Atanasija. Kada on uđe na sednicu, oni što su ga napadali, pokazivali su neku ruku, a Atanasije se svo vreme branio onako kako treba. On postavi pitanje onima koji su ga napadali, da li neko od njih poznaje tog Arsenija? I kada mnogi od njih rekoše da ga poznaju, tada dovedoše Arsenija, ali tako da su mu obe ruke bile pokrivene plaštom. Zatim, pokazavši na Arsenija, Atanasije ih upita da li je to taj čovek koji je ostao bez ruke? Neki od njih se zbuniše, ne nadajući se svemu tome, a drugi htedoše videti gde je odsečena ruka jer su mnogi smatrali da on zaista nema jednu ruku, pa su hteli da čuju kako će se braniti Atanasije. Ali, kada su podigli plašt, svi su videli da Arsenije ima obe ruke, pa Atanasije reče: „Arsenije ima i levu i desnu ruku. A odakle je ta treća ruka? To neka nam kažu oni koji me okrivljuju.“

 

 

XXX glava

O tome kako se razbežaše oni koji su napadali na Atanasija, onda kada on dokaza svoju nevinost

Kada se tako svrši stvar sa Arsenijem i njegovom rukom, tada se spletkaroši nađoše u velikom čudu. Jedan od napadača na Atanasija, Ahoav (meletijanski episkop iz Memfisa), koga su još zvali i Jovan, dok je trajala opšta pometnja, uhvati priliku pa pobeže sa Sabora. Atanasije, dakle, posrami napadače, ne tražeći da ni jedan od njih ne izađe pred sud. To nije tražio zbog toga, jer je bio uveren da će njegove neprijatelje poraziti to što je živ pomenuti Arsenije.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *