NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA PRVA

 

XI glava

O episkopu Pafuntiju

U ranijem delu teksta rekao sam da ću reći nešto i o Pafuntiju i Spiridonu, pa tako dođe red i na njih.

Pafuntije je bio episkop u jednom mestu u Gornjoj Tivaidi, i bio je od Boga udostojen činjenjem mnogih znamenja. U vreme progona Crkve, njega su oslepeli na jedno oko. Ovog čoveka je car veoma pazio, i često ga je pozivao k sebi na dvor, celivavši i pazeći njegove rane. Ali ovom prilikom ću navesti i to šta se nastojanjem episkopa Pafuntija dogodilo u Crkvi: episkopi su nastojali da zavedu u Crkvi nov propis za posvećenje episkopa, sveštenika i đakona, tj. da nemaju polne odnose sa svojim ženama, sa kojima su se venčali pre stupanja u čin. Kada je počela rasprava o tome, Pafuntije ustade, i jakim glasom reče: „Ne stavljajte težak jaram na ljude koji su posvećeni jer častan brak i (bračna) postelja nisu skrnavljenje. Oni nisu povredili Crkvu ako se nisu držali tog oštrog pravila, jer ne mogu svi izdržati borbu sa strastima. Može se dogoditi i to, da se tim odvajanjem muževa od žena, one (žene) neće zadržati u poštenju. A šta je normalnije od toga da muž bude sa svojom ženom? Dovoljno je da ako, po drevnom predanju Crkve, nema venčanja za onog koji je već ušao u sveštenstvo, a koji se oženio pre nego što se prihvatio čina, taj nikako da ne ostavlja svoju ženu.“ Ovo je govorio čovek koji nije bio u braku jer je od detinjstva živeo u devstvenosti, a koji je nadaleko bio čuven po svojoj celomudrenosti. Svi episkopi prihvatiše Pafuntijeve reči, i više nije bilo rasprave oko tog pitanja. Samo je ostavljeno na volju onima koji su želeli da se rastave od žene, da to mogu učiniti. Eto, to je sve o Pafuntiju.

 

 

XII glava

O kiparskom episkopu Spiridonu

Sada ću govoriti o Spiridonu. Ovaj pastir se toliko odlikovao svetim životom, da je zaslužio da mu se povere ljudi radi staranja o njihovim dušama. On se još naziva i Spiridon Trimutinski, jer tako se zvalo mesto na Kipru gde je on bio episkop. Ali, i pored toga što je bio udostojen tako visokog čina, on je, kao smeran i jednostavan čovek, često obavljao posao čobana. O njemu postoji bezbroj kazivanja, ali ja ću ovom prilikom navesti par njih, da ne bih otišao od teme koju sam započeo. Jedne noći uđoše lopovi i njegov tor da pokradu ovce. Ali, Bog koji čuva pastira, sačuva i njegove ovce: odjednom lopovi osetiše da ih neka nevidljiva sila priveza za tor, a kada je svanulo, dođe pastir da bi obišao ovce. Kada vide da su lopovima ruke naopako vezane, odmah se pomoli Bogu i odreši im ruke, te ih poče učiti da se ubuduće izdržavaju od poštenog rada te da ne diraju ono šta je tuđe. Nakon toga, on im pokloni jednog ovna i reče: „Neka vam ovo bude plata što ste stražarili pored ovaca celu noć.“ Evo i drugog čuda: Spiridon je imao kćer koja se zvala Jerina. Ona je bila pobožna kao i njen otac. Neki poznanik joj dade da pričuva neki skupoceni ukras, a ona, smatrajući da je zemlja najpouzdaniji čuvar, taj ukras zakopa. Ali, dogodi se da ubrzo nakon toga ona umre. Posle nekog vremena, dođe onaj čovek, pa kada ne nađe devojku, on zatraži skupoceni predmet od devojkinog oca. Spiridon, koji je tuđu štetu smatrao kao svoju, otide na grob kćeri, pa se tu pomoli Bogu da se smiluje i da mu pokaže obećano vaskrsenje, i pre vremena. To u čega se on uzdao nije bilo uzalud: devojka se javi ocu živa i pokaza mesto gde je zakopala ukras, i istog trena ponovo nestade. Eto kakvi su ljudi sijali svetu u vreme cara Konstantina! O ovome sam ja slušao od mnogih Kiprana, a takođe sam na latinskom čitao ono šta je zapisao sveštenik Rufin. Odatle sam i posudio kako ono šta sam napisao, tako i ono šta ću kazivati.

 

 

XIII glava

O monahu Evtihijanu

Slušao sam o Evtihijanu kao o čoveku koji je Bogu po volji, i koji je bio na glasu u to vreme. On je bio od novatske crkve i činio je čuda nalik onima o kojima sam govorio. Reći ću vam od koga sam to čuo, ne skrivajući ništa, bez obzira na to što se možda neće svideti nekome: bio je neki starac po imenu Avakson, sveštenik novatske crkve. On mi je pričao o Akesiju, jer je bio na Saboru sa njim, i ako je Avkason tada bio veoma mlad. Taj isti Avakson doživeo je i vreme vladavine Teodosija Mlađeg, a ja sam onda bio veoma mlad, pa mi je tada on, kao starac, pričao i za Evtihijana, i mnogo mi govorio o blagodati Božijoj koja beše u njemu. Pričao mi je da se desilo nešto, za vreme vladavine cara Konstantina, što treba zapamtiti: jedan od čuvara Konstantinovih, koje je on pazio kao svoje ukućane, otide nekuda jer se proču glas da je izvršio neko nedelo. Car se naljuti i zapovedi da se taj čovek ubije, bez obzira gde ga nađu. Tako jednoga dana njega nađoše u Vitaniji, blizu Olimpa, pa ga okovaše u lance i zatvoriše u tamnicu. U to vreme u predelima oko planine Olimp beše i Evtihijan, provodeći dane u usamljenosti i lečeći telesno i duševno one koji su ga tražili radi pomoći. Uz njega je tada bio i mladi Avakson, koji se tada počeo učiti monaškom životu. Evtihijana su mnogi tražili radi toga da se kod cara zauzme radi oslobađanja zatočenog čoveka, jer su znali da je i sam car čuo za monaha, i za čuda koja su se dešavala njegovom molitvom. Evtihijan dade reč da će otići do cara, ali kako je utamničeni trpeo bolove zbog okova kojima je bio vezan, oni koji su se zauzimali za njega uplašiše se da će ovaj izdahnuti pre nego što Evtihijan dođe pred cara. Zbog toga monah zamoli stražare da skinu okove sa zarobljenika, a ovi mu rekoše da se plaše kazne ako to učine. Čuvši to, pustinjak zajedno sa Avaksonom dođe do tamnice, a straža ne htede da im otvori vrata. Tada se javi blagodat koja beše u njemu, i vrata tamnice se sama otvoriše, iako su ključevi bili kod stražara. Evtihijan i Avakson uđoše u tamnicu, i svi se začudiše kada su videli da su i okovi spali sa zarobljenika. Potom starac krenu na put zajedno sa Avaksonom, i to prvo u Staru Vizantiju, koju kasnije nazvaše Konstantinopolj, i kada ga pustiše da izađe pred cara, on poče da moli za onog osuđenika. Car, koji je veoma cenio ovog svetog starca, izađe u susret monahovim rečima i oslobodi optužbe onog čoveka.

Ovo se dogodilo nešto docnije od onog vremena kada su se episkopi okupili na Saboru, i postavili pravila koja se zovu kanoni. Za one koji čitaju ovu istoriju i koji žele da znaju imena episkopa koji su se okupili na Saboru u Nikeji, navešćemo imena onih koje znamo: Osija iz Kordobe u Španiji, Vitom i Vikentije, sveštenici iz Rima, Aleksandar iz Egipta, Makarije iz Jerusalima, Harpokraton iz Kinopolisa. Imena ostalih zapisana su u Zborniku aleksandrijskog episkopa Atanasija. Što se tiče vremena u koje je održan sabor, iz jedne beleške se saznaje da je to bilo u vreme konzulstva Pavlina i Julijana, dvanaestog dana meseca maja, a to je bila 636. godina od Aleksandra, cara Makedonskog. Tako se okončao Sabor u Nikeji. Treba znati i to da je car, po okončanju Sabora, otišao u zapadne krajeve carstva.

 

 

XIV glava

Jevsevije Nikomidijski i Teognist Nikejski, koji behu odlučeni jer su mislili kao i Arije, sada se pokajaše i poslaše molbe, pristajući na ono šta je utvrdio Sabor, pa su zbog toga i vraćeni na svoja mesta

Jevsevije i Teognist, kada poslaše glavnim episkopima knjigu, u kojoj rekoše da se kaju, na carsku zapovest behu pozvani iz zatočenja i ponovo zauzeše svoja mesta na kojima su umesto njih bili Amfiona i Hrista, te ponovo počeše upravljati svojim crkvama. Evo kako glasi njihova poruka u prepisu:

„Za poznatu krivicu vi nas osudiste, i mi smo ćutke primili i pokorili se presudi vašeg svetog suda. Ali da svojim ćutanjem ne bi dali povoda da nas ogovaraju, evo javljamo vam, da se slažemo sa vama u veri, pa razmislivši o izrazu „jednosušnost“, raskrstili smo u svemu sajeresi i pristajemo u potpunosti na mir. I da bi nestalo opasnosti za Crkvu, razmotrili smo sve ono što nas je pritiskalo i dajući zadovoljenje onima koji treba da se kroz nas utvrde u veri, potpisasmo Simvol, a na ono prokletstvo se ne potpisasmo, ne zato što osuđujemo veru, nego zbog toga što ne smatramo da je osuđeni zaista takav, jer iz njegovih poslanica, ali i iz razgovora sa njim, jasno se uverismo da on nije takav. A da bi vaš sveti Sabor bio ubeđen da se mi ne suprotstavljamo vašoj presudi, nego da se slažemo sa njima, dopunjavamo svoj pristanak ovom knjigom, a na to nas je potaklo ne dugo zatočenje, nego to što sa sebe želimo da skinemo glas učesnika u jeresi. I ako vi pristanete da zaslužujmo da se vidimo sa vama, tada ćete se i vi osvedočiti da se u svemu slažemo sa onim šta ste vi odredili. A kada je vašem dobrom snishođenju bilo u volji da pokažete čovekoljublje i da pozovete iz zatočenja onog koji je najpre bio osuđen za tu krivicu, te onda i za čoveka, za koga se reklo da je kriv, no koji je opravdao sebe za ono što mu se nameće kao krivica, i za tog čoveka kažemo da bi ružno izgledalo kada bi mi ćutali i davali povoda da nas prekorevaju. I tako učinite kao što vam i liči po hristoljubivom snishođenju, pa javite za ovo samom caru, koji je Bogu ugodan, dajući mu na uvid naše molbe, pa zatim što pre izrecite svoj sud nad nama, onako kako vam dolikuje.“ Eto kako su glasile pokajne reči Jevsevija i Teognista. Iz tih reči može se videti da su oni potpisali veru koja je obnarodovana, a da nisu pristali na onaj sud kojim je oboren Arije, kao i to da je Arije iz zatočenja pušten pre njih. Međutim, ako je to i pravično, treba napomenuti i to, da je Ariju bilo zabranjeno da ulazi u aleksandrijsku crkvu, što se vidi odatle, što je kasnije on stupio na kajanje u pritvoru, i na taj način pokušavao da za sebe otvori ulaz u crkvu i u Aleksandriju. Ali, o tome će biti reči na drugom mestu.

 

 

XV glava

O tome da je posle Sabora, kada se upokoji episkop Aleksandar, umesto njega postavljen Atanasije

Kada se upokojio Aleksandar, za episkopa Aleksandrije beše izabran Atanasije. Rufin kazuje da se Atanasije još kao dete sa svojim vršnjacima igrao na taj način što je on bio episkop a ostali dečaci sveštenici i đakoni. I jednoga dana, kada je tuda prolazio episkop Petar, on ugleda kako se deca igraju, te ih pozva i upita šta to rade. Kada je čuo da deca ispovedaju veru, i da znaju poredak bogosluženja, on reče da se deca dovedu u crkvu i da ih tamo uče istinama vere. Kada je Atanasije porastao, episkop Aleksandar ga rukopoloži za đakona i povede sa sobom na Sabor u Nikeju. Tako svedoči Rufin, i može mu se verovati.

 

 

XVI glava

O tome, da je car proširio Staru Vizantiju i nadenuo joj ime Konstantinopolj

Car je nakon Sabora dane provodio u radosti, i čim je proslavio spomen svog dvadesetogodišnjega carstvovanja, odmah je počeo zidati crkve, kako po drugim mestima, tako i u gradu koji je prozvan njegovim imenom. Najpre je grad opasao zidanim bedemom, pa je onda gradio zgrade, sve lepšu od lepše, i tako je proširio grad i izjednačio ga sa carskim Rimom, a onda gradu dade ime Konstantinopolj, a takođe izdade i zakon po kome se ovaj grad naziva i drugi Rim. Ovaj zakon beše isklesan na stubu od kamena, i nalazio se na „Vojničkom groblju“, blizu statue cara na konju. U gradu je sagradio i dve crkve: jednoj dade ime hram mira (?), a drugoj hram Apostola. I ne samo da je gradio hrišćanske hramove, nego je rušio neznabožačke bogomolje. U spomen i hvalu svih carevih dobročinstava, izvanrednu besedu napisao je Jevsevije Pamfil.

 

 

XVII glava

Kako je careva majka Jelena došla u Jerusalim, kako je tražila i našla Krst Gospodnji, i kako je sagradila crkvu

Careva majka se zvala Jelena. Car je selo Dremanu pretvorio u grad i nazvao ga Jelenopolis, po imenu svoje majke, koja je u snu doživela viđenje po kome je trebala da ode u Jerusalim, ali taj grad beše pust, u ruševinama, po reči Proroka. Ona se dade u potragu da pronađe grob u koji beše sahranjen Hristos, i iz koga je vaskrsao. Pa i pored toga što je imala mnogo muke i truda, ona uz pomoć Božiju, uspe u svojoj nameri. Kratko ću napomenuti zbog čega je došlo do tolikih teskoba: taj grob bio je u delu grada gde su bili oni koji su verovali u Hrista, a tako je bilo od stradanja Hristovih, ali onda oni, koji su bili neprijateljski nastrojeni ka Hristu, zatrpaše to mesto pa podigoše zgradu u čast Afrodite, i postaviše idole da bi se tako zatrla svaka reč o Spasitelju. U to vreme to je i bilo moguće, ali carevoj majci beše rečeno da skine idole, i kada je otkopala i raščistila mesto, u grobnici nađe tri krsta: jedan na kome je raspet Hristos i dva na kojima su bili raspeti razbojnici. Takođe je nađena i daska sa Pilatovim natpisima, koji je na različitim jezicima oglasio Hrista za Judejskog cara. Ali kako se pouzdano nije moglo saznati koji je od ta tri krsta onaj koji se traži, carica zbog toga poče da brine. Tada joj u pomoć priteknu jerusalimski episkop Makarije. On poče da moli pomoć i znamenje od Boga da bi se razrešio nastali problem. Bog mu izađe u susret ovakvim čudom: u okolini je bolovala jedna žena i to već duže vreme, i bila je skoro na samrti. Episkop naumi da sva tri krsta primakne do žene koja je izdisala, verujući da će ona ozdraviti čim je dotakne prečisti krst Gospodnji. I zaista, on se ne prevari u svojoj nadi. Kada su bolesnicu dotakla prva dva krsta, na kojima su bili raspeti razbojnici, njoj nije bilo lakše, ali čim je dodirnu onaj treći krst, zapravo onaj pravi i jedini, ona odmah beše isceljena. Careva mati je imala želju da podigne crkvu nad samim grobom, i to zaista učini, okitivši bogato hram koji je izgrađen. A sa časnim krstom bi ovo: jedan deo krsta Jelena je stavila u srebrni kivot, i ostavi ga onde u spomen svedocima kasnijih vekova, a preostali deo krsta posla caru. On delove krsta stavi u svoju statuu, nadajući se da će mesto u kome je takva dragocenost, biti spašeno. Statua o kojoj je reč, nalazila se na sredini „otvorenog mesta“, koje se zvalo Konstantinovo, a beše postavljena na visokoj porfirnoj koloni (postolju). Ja sam napisao onako kako sam čuo o tome, a ovako kazuju i svi stanovnici Konstantinopolja. Do cara su došli i klinovi kojima je Hristos bio prikovan za krst. Jelena ih je našla u grobu, i poslala sinu. Od tih klinova car je za sebe iskovao šlem i štit, i nosio ih je na sebi u vreme bitaka. Sav materijal koji je potreban za izgradnju, davao je sam car. A episkopu Konstantinu car je pisao da posao oko izgradnje hrama bude valjano obavljen. Konstantinova mati, sagradivši novi Jerusalim, obeća da će podići i prelepu crkvu i u pećini u kojoj se rodi Hristos, a takođe i crkvu na brdu na kome Hristos beše vaznet na nebo. Ona je prema tim mestima imala toliku veru i pobožnost da je stajala i molila se zajedno sa ostalim ženama, a devojke koje behu zapisane u kanon, pozivala je za svoj sto, i sama ih je služila jelom. Pored toga, ona je darivala crkve i pomagala ljudima koji su bili u nuždama, i poživivši pobožno, upokoji se u svojoj osamdesetoj godini. Njeno telo preneše u Konstantinopolj, i položiše ga u carsku grobnicu.

 

 

XVIII glava

Kako je car Konstantin sagradio mnogo hramova po raznim mestima, i kako je rušio neznabožačke građevine

Posle toga car odbaci paganske običaje i sve ono kako su oni slavili svoje bogove, i svakim svojim delom sve više je pokazivao svoju hrišćansku veru. U isto vreme on je zabranio da se održavaju dvoboji i poče unositi svoje oblike u hramove bogova (?). I kada mu neznabošci rekoše da Nil, po reči Serapisa, podiže svoju vodu i da tako plavi Egipat samo zbog toga što su oni kilometar nosili Serapisov hram, Konstantin naredi da se taj šlometar prenese u aleksandrijsku crkvu. Pa iako su neznabošci razglasili da Nil više neće plaviti Egipat jer su hrišćani naljutili Serapisa, Nil je opet nadošao, i to ne samo te godine, nego i svake, sve do danas. Tako je posvedočeno da poplave Nila ne zavise od neznabožačkog obreda, nego od volje Božije. U to vreme, na Rimsku državu nasrnuše varvari – Sarmati i Goti, ali to nije omelo cara u podizanju crkvi, jer je on podjednako vodio brigu i o ratu i o gradnji. Imajući veru u hrišćansko znamenje, uništio je varvare i doveo ih do toga da i oni odlučiše da prihvate hrišćansku veru, koja je pomagala Konstantinu. Car je i dalje gradio hramove, i jednu crkvu podiže kod duba (hrasta) Mamvrijskog, gde je po svedočenju Svetog Pisma Avraam ugostio tri anđela. A kada je car čuo da se kod duba Mamvrijskog dešava to da su podignuti žrtvenici i da se tamo prinose neznabožačke žrtve, prekorio je svojom poslanicom episkopa Jevsevija, naredivši da se žrtvenici unište, i da se podigne hrišćanski hram. Druga crkva po njegovoj naredbi beše podignuta u Ilijapolisu Finikijskom, i to ovim povodom: Ilijapoljci su u drevna vremena imali zakonodavca, o kome ja zaista malo znam, ali znam da je među njima postojao običaj da su njihove žene bile svačije, i da po tom njihovom zakonu deca nisu imala neki određeni značaj upravo zbog načina života njihovih roditelja. Oni su svoje devojke privodili strancima koji su tuda prolazili iz bilo kog razloga, a taj običaj kod njih je postojao još od najranijih vremena. Car je želeo da se sa time konačno prekine i da te ogavne običaje zameni zakonom časti i da ljude prizove da se vrate k zdravom razumu. Zbog toga sagradi crkvu, posla im episkopa i sveštenike, i na taj način ublaži njihovu zlu naviku. Isto je učinio i u Afaci Livanskoj. Srušio je zgradu posvećenu Afroditi i zabranio je bludne stvari koje su se tamo činile. A šta da kažem o tome kako je prognao pitonskog demona iz Kilikije? I tu je svojom vlašću do temelja srušio mesto u kome je taj demon obitavao. Car je bio odan hrišćanstvu do te mere da je pre pohoda na Persijance naredio da se načini šator koji je izgledao kao crkva, pa ga je stalno nosio uz vojsku, kao nekad Mojsije u pustinji, i uvek je imao hram na svakome mestu. Međutim, taj rat je kratko trajao jer se Persijanci brzo umiriše, i zahvati ih strah od cara. A da je car podizao gradove, i da je sela pretvarao u varošice, kao recimo Drepanu u Jelenopolis, smatram da mi to nije posao o kome trebam kazivati na ovom mestu jer mi je namera da što više govorim o onome šta se tiče hrišćanske vere. Ali, ja bih skoro mogao i okončati svoje delo, da se u Crkvi ne pojaviše razdori i nemiri.

 

 

XIX glava

O tome kako je za vreme vladavine cara Konstantina mnogo njih u Indiji prešlo u hrišćansku veru

Sada je na redu da nešto više kažem o tome kako se hrišćanstvo širilo u vreme cara Konstantina, jer u to vreme datira i širenje vere u unutrašnjosti Indije i Iberije. Pre svega, treba da objasnim zašto sam upotrebio reč „unutrašnjost“. Kada se Apostoli raziđoše među narode radi širenja vere, apostolu Tomi je pripalo da tu službu obavlja u Partiji, apostolu Mateju u Etiopiji, a apostolu Vartolomeju u Indiji, koja beše pored Etiopije (?). Ali od tada, pa do vremena vladavine cara Konstantina, hrišćanstvo još uvek nije ušlo u unutrašnjost Indije, tamo gde je živelo mnoštvo neznabožačkih plemena koja su govorila različitim jezicima. A sada ću napomenuti o tome šta se dogodilo, pa oni prihvatiše hrišćanstvo. Filosof Mejopije iz Tira, pripremao se na putovanje u predele gde su živeli Indijci, ugledavši se u toj nameri na filosofa Mitrodora, koji je nešto ranije putovao u Indiju. On, dakle, povede dva mladića sa sobom, koji su mu bili nekakav rod i koji su malo znali grčki, pa krenuše brodom na put. Putujući, oni su pazili na sve, a onda jednog dana dođoše do nekog ostrva da se tu opskrbe hranom. U to vreme došlo je do zavade između Rima i Indije, pa Indijci zarobiše filosofa i sve one koji su bili sa njim. Nakon nekog vremena poubijaše sve osim ona dva mladića. Njih odvedoše u roblje kod cara Indije. Caru su se mladići dopali, te jednoga od njih, koji se zvao Edesije, uzme za svoga ađutanta, a drugoga, po imenu Frumentije, odredi da obavlja službu u carskoj arhivi. Nakon nekog vremena car umre, ali ostavi u zaveštanje svom sinu i ženi da oslobode onu dvojcu mladića. Careva žena, videći da je njen sin još uvek mlad za državničke poslove, zamoli onu dvojicu mladića da ostanu na dvoru dok njen sin ne poraste. Oni su pristali na to i počeše da se brinu oko poslova uprave. Naročito se isticao Frumentije koji je preuzeo veći deo poslova. U isto vreme on poče da se raspituje među trgovcima koji su dolazili iz Rima da neko među njima nije hrišćanin, a kada nađe neke koji su verovali u Hrista, a i sam beše verujući, reče da se pronađe prikladno mesto i da se tamo vrše bogosluženja. Tako i bi, pa nakon nekog vremena, oni na tom mestu sagradiše i crkvu. Ovi hrišćani iz Rimskog carstva ubrzo k sebi privukoše i neke Indijce, koji počeše da dolaze na bogosluženja. Kada je carev sin poodrastao, Frumentije mu predade poslove uprave, pa se vrati u svoju domovinu. Mladi car i njegova mati molili su ga da ostane, ali on nije želeo. Tako Edesije otide u Tig, da se sretne sa svojim roditeljima i prijateljima, a Frumentije otide u Aleksandriju. U to vreme episkop Aleksandrije bio je Atanasije, i njemu Frumentije ispriča sve šta se dogodilo a takođe i kako su neki od Indijaca prihvatili hrišćanstvo, pa zamoli Atanasija da tamo pošalje episkopa i sveštenike, dodavši da ne treba prezirati ljude koji žele da se spasu. Atanasije nagovori Frumentija da se on prihvati episkopstva jer, kako govoraše, nije bilo sposobnijeg za to mesto od njega. Tako se i dogodilo: rukopoložen za episkopa, Frumentije se vrati u Indiju, i tamo poče da propoveda hrišćanstvo i da podiže mnoge hramove. U pomoći je imao blagodat Božiju, te je činio i neobična dela, lečeći ne samo duše nego i tela ljudi. Rufin kazuje da je o svemu ovome slušao od Edesija u Tiru. A i sam Edesije je nakon nekog vremena udostojen sveštenstva.

 

 

XX glava

O tome kako su Iberijci primili hrišćanstvo

Sada je na redu da kažem kako su Iberijci primili hrišćansku veru /po Strabonu i Ptolomeju, Iberija se na istoku graničila sa Albanijom, na zapadu sa Kolkidom, na jugu sa Armenijom, a na severu su bile planine Kavkaza. Kasnije je ovaj deo sveta nazvan Gruzija/. Jedna žena, čiji je život zaista bio častan i pošten, pade u ropstvo Iberijaca, jer takva je bila volja Božija. Iberijci, Španska naseobina, živeli su duž priobalja Pontaevkinskog mora (Crno more). Među tim varvarima ta žena je živela mudro, tj. uzdržljivo, naročito što se tiče jela i stalno se molila Bogu. Varvari su se čudili njenom načinu života. A onda, jednog dana, razbole se carev sin, i po tamošnjem običaju carica je pozvala žene koje su se bavile gatanjem, nadajući se da će one izlečiti njenog sina. Ali sve je bilo uzalud. Najposle ona dovede dete do zarobljene hrišćanke, koja detetu nije davala nikakve spravljene trave, nego ga uze i stavi na postelju, pa reče: „Hristos koji je iscelio mnoge, isceliće i ovo dete.“ I kada je nakon tih reči ona uznela molitvu Gospodu, dete ozdravi istoga trena. Nakon nekog vremena razboli se i carica, i znajući kako je zarobljena hrišćanka pomogla detetu, pozva je k sebi. Isto čudo se desi i sa caricom, i kada ona ozdravi, htede da zahvali hrišćanki, ali joj ova reče: „To nije moja zasluga, jer to je delo Gospoda moga, Isusa Hrista, Sina Božijeg, Stvoritelja sveta,“ pa poče da kazuje carici o veri hrišćanskoj. Car, čuvši da je carica ozdravila, htede da bogato nagradi zarobljenu ženu, ali ova to ponovo odbi, rekavši da je njeno blago u tome što ima veru i strah Božji, i što može da neprekidno blagodari Gospodu. Na to doda da će ona smatrati kao veliki dar to ako car prizna Boga u koga ona veruje. Kada su caru rekli o svemu, on se duboko zamisli, a onda sledećeg dana krenu u lov. Odjednom poče veliko nevreme tako da car nije mogao da se vrati natrag, te našavši se u velikoj nevolji, on poče da priziva u pomoć bogove u koje je verovao, ali pomoći nije bilo. Tada se seti reči žene koja mu je iscelila ženu i dete, pa poče da se moli Hristu. Čim je počeo molitvu, oblaci se raziđoše. Sav u čudu, car se lako vreti kući, pa ispriča ženi o svemu šta mu se dogodilo. Zatim pozva zarobljenu hrišćanku, i reče joj da mu ispriča sve o Bogu u koga ona veruje. Kada ona to učini, car ispovedi svoju veru u Hrista, pa sabra sve svoje sunarodnike i reče im šta se desilo sa njim i sa njegovom porodicom. Tako poče da se propoveda vera Hristova u tom narodu i da se grade crkve Božije i da se nabavlja sve neophodno za bogosluženje. Kada je nastupilo vreme da se u hram ugrade neki teški blokovi kamena, Bog još jednom htede da ovaj narod učvrsti u veri, te učini da jedno veliko kameno postolje, koje do tada nisu mogli da pomere, sledećeg dana bude na mestu gde su hteli da stoji. Car i svi koji su se okupili, gledali su to čudo, a onda uskliknuše od radosti, proglasiše carevu veru istinitom i počeše da slave Boga u koga je verovala zarobljena žena. Kada je crkva bila gotova, nekoliko njih se spremalo da odu k caru Konstantinu. Došavši kod njega, rekoše mu da žele da ponovo obnove savez a onda ga zamoliše da im se postavi episkop i nekoliko sveštenika, da ih poučavaju u veri. Rufin svedoči da je o ovome slušao od Vakurija, koji je pre toga bio knjaz Iberije, pa je prešao k Rimljanima, koji ga postaviše za starešinu na granici sa Palestinom, a kasnije za vojskovođu. On je takođe učestvovao u ratu sa carem Teodosijem, kada je ovaj zaratio sa tiraninom Maksimom. Eto kako su Iberijci prihvatili hrišćanstvo u vreme cara Konstantina.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *