NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Istorija crkve » Istorija Crkve
Istorija Crkve

Istorija Crkve

KNJIGA PRVA

 

I glava

Uvod

Jevsevije, sin Pamfilov, sakupio je svoju Istoriju u deset knjiga. Svojim pripovedanjem došao je do onih vremena vladavine cara Konstantina u koja je došlo do prestanka progona hrišćana, a što ga je pokrenuo Dioklecijan. Govoreći o Konstantinovom životu, pominjao je Arija samo ovlaš, jer u svojim rečima gde je hvalio cara, sva njegova misao je otišla tim putem, pa se zbog toga baš i nije mnogo trudio da o svim događajima ispriča u onom obliku i obimu koliko je to bilo potrebno. Moja je namera da opišem ono šta se događalo u Crkvi od tog vremena pa do danas, te sam zbog toga i započeo od onog mesta gde je stao Jevsevije u svojoj istoriji Crkve. Ne vodim previše pažnje da slog bude perfektan, nego mi je želja da čitaocima predam ono šta sam našao u rukopisima, kao i ono šta sam saznao od ljudi koji su mi bili voljni da govore o pitanjima koja sam im postavljao. A kako je potrebno za stvar koju pišem, da najpre pomenem kako je kršten car Konstantin, zbog toga ću svoje delo početi tim događajem, nastojeći da budem što kraći.

 

 

II glava

Kako je car Konstantin postao hrišćanin?

Kad je došlo do dogovora Dioklecijana i Maksimijana (koga su još zvali i Herkul), da odstupe od carske vlasti, i da stupe u red običnih građana, tada je njihov nekadašnji prijatelj i drug u upravljanju, po imenu Maksimijan (zvani još i Galerije), došao u Italiju da postavi dvojicu za kesare: Maksimina za istok, a Severa za Italiju. Međutim, pošto je car Konstacije umro 25. jula prve godine 271. olimpijade, u Britaniji bi za cara proglašen njegov sin Konstantin; dok u Rimu umesto da postane car, Maksentije (sin Herkula Maksimijana) postade tiranin, i to po navali pretorijanske vojske. Ovo nije bilo po volji Herkulu Maksimijanu, te on odluči da ponovo postane car, a da bi tu svoju nameru lakše sproveo u delo, naumi da ubije svoga sina Maksentija, ali vojska nije dopustila da se to sprovede u delo, te on nakon izvesnog vremena završi svoj vek u Tarsu (Kilikijskom). Kada je izdata naredba da se ubije Maksentije, tada Galerije Maksimin posla u Rim i kesara Severa, ali ovoga izneveri vojska, te poginu. Pre nego što će izdahnuti, Galerije Maksimijan postavi za cara Likinija, koji je bio iz Dakije, i već duže vremena drugovao sa Galerijem. Maksentije bi veoma žestok prema Rimljanima, i više je bio sklon tiraniji nego carevanju. Često je silovao žene plemića, naređivao ubistva, i činio još mnoštva raznih zala. Kada je za to saznao car Konstantin, on odluči da Rimljane oslobodi tiranije, i poče da smišlja način kako da ukloni tiranina. Dok je razmišljao o tome, na um mu dođe i ovakva misao: kakvog bi boga prizvao da mu pomogne da pobedi zlikovca? Pa onda reče u sebi: Dioklecijanova vojska poštovala je jelinske bogove, ali joj ovi ne pomogoše, a moj otac Konstacije prekinuo je sa jelinskom verom, pa je poživeo mnogo srećnije. Ovako su se ukrštale misli u njegovoj glavi dok je predvodio svoju armadu, a onda odjednom, on ugleda nešto čudesno i nešto što se rečima ne može opisati. Naime, bilo je negde oko podneva, i sunce je već počelo silaziti sa svog zenita, kada on spazi na nebu blještavi krst iznad koga je stajao natpis: „Ovim pobeđuj“. Car se uplaši, i ne verujući svojim očima, upita one koji su bili oko njega da li i oni vide ono šta vidi i on? Svi iz njegove pratnje rekoše da vide krst, i tada se on potpuno uveri u istinitost tog viđenja. Mimo toga, još iste noći, njemu se u snu javi sam Hristos, i zapovedi mu da načini isti onakav znak kakav je video na nebu, i da uvek bude uz njega kao znak pobede nad neprijateljima. Doživevši sve to, car zaista naredi da se načini barjak koji je imao oblik krsta, i on se i danas čuva u carskom dvoru, a sve to ga još više učvrsti u tome da izvrši ono šta je naumio. U bitku sa neprijateljem uđe u blizini Rima, preciznije, u blizini Mulvijskog mosta, i tamo pobedi neprijatelja. Maksentije tom prilikom pogibe u reci. To se dogodilo sedme godine (Konstantinove) vladavine, a u isto vreme na istoku je vladao Likinije, koji se isto nazivao carem, kao i Konstantin, i koji je imao za ženu rođenu sestru cara Konstantina.

Zbog silnih dobara koja mu Bog učini, Konstantin se pokaza veoma zahvalnim. Pre svega, on naredi da se prekinu progoni hrišćana, da se oslobode mnogi zatočenici, a one koji behu prognani, pozva nazad i svima povrati njihova imanja koja je zaplenila država. Pored toga on svojski poče da gradi i da obnavlja porušene crkve, i to je činio iz srca. U isto vreme, u Saloni (u Dalmaciji), umro je Dioklecijan, koji je tamo živeo kao običan građanin.

 

 

III glava

Kako je došlo do toga da Likinije progoni hrišćane i pored toga što je Konstantin stao u odbranu hrišćanstva?

Car Konstantin verovao je, i njegove misli su često bile upućene Hristu, pa je stoga i svoja dela činio kao hrišćanin. Podizao je crkve i ukrašavao ih je skupocenim stvarima, dok je istovremeno uništavao paganske zgrade u kojima su se obožavali idoli. Ali, njegov drug po carskoj vlasti, Likinije, napojen neznabožačkim razmišljanjem, mrzeo je hrišćane, mada ih ipak nije smeo otvoreno progoniti u velikim razmerama, jer se plašio Konstantina, pa je zbog toga smišljao tajne planove kako da ih uništi. Ponekad se događalo da stupi u otvorenu borbu sa hrišćanima, ali to nije bio progon većih razmera. Jednostavno rečeno, Likinije se Konstantinu pokazivao kao dobar i uslužan, a zapravo njegov stav je bio sasvim drugačiji. Tako je i došlo do toga da Likinije izda naredbu da se episkopi ne smeju sastajati sa Jelinima, da hrišćanstvo ne bi nastavilo da se širi, i na taj način, on je nastavio jednu drugačiju vrstu progona, jer one koji su se oglušili o njegovu naredbu on je kažnjavao, i oni su bivali oštećeni i telom i imanjem.

 

 

IV glava

O tome da je Konstantin ustao na Likinija zbog hrišćana

Ta Likinijeva zlodela izazvala su veliki gnev kod Konstantina, i formalno prijateljstvo pretvori se u otvoreno neprijateljstvo, a iz toga proiziđe rat. Bitke su bile česte, kako one na kopnu, tako i one na moru. Na kraju, Konstantin pobedi Likinija kod Hristopolisa (Vitinskog), a to je jedan primorski gradić Halkidona. Konstantin je zarobio Likinija, ali se pokaza čovečan prema njemu jer ga nije hteo pogubiti, nego mu naredi da mirno živi u Solunu. Ali Likinije nije hteo da posluša, nego sakupi vojsku od mnogih varvara, i naumi da se osveti zbog toga što se smatrao poniženim. Kada je za sve to čuo Konstantin, on naredi da se Likinije ubije, i ta naredba bi izvršena. Sada je sva vlast bila u Konstantinovim rukama, i odmah poče raditi u korist hrišćana. Na taj način hrišćanstvo poče da se širi jer je bilo u miru, ali taj mir ubrzo bi narušen unutrašnjim prepirkama među hrišćanima. Šta se u stvari događalo, pokušaću da o tome kažem onoliko koliko je u mojoj moći.

 

 

V glava

O svađi Arija sa episkopom Aleksandrom

Za vreme vladavine Dioklecijana, aleksandrijski episkop bio je Petar, koji je postradao kao mučenik (postradao je 25. novembra 311. Godine. O njemu Jevsevije govori u petoj knjizi svoje Istorije. Nakon Petra, za episkopa je postavljen Ahil, koji je stolovao pet meseci, a posle njega Aleksandar, 313. godine), a na presto episkopa Aleksandrije dođe Ahil, a posle ovoga, dok je Crkva bila u miru, na presto bi postavljen Aleksandar. Kako nije bilo progona, Aleksandar je oko sebe okupljao vernike, i tu je sa sabranim, područnim mu sveštenstvom i ostalima iz klira, govorio o Presvetoj Trojici, učeći narod da su Sveta Trojica jedan u trojici. Jedan od sveštenika, po imenu Arije (Arije beše rodom iz Livije mada Fotije kaže da je ovaj rođen u Aleksandriji. On se verovatno školovao kod Lukijana Antiohijskog, u koliko sam kaže za Jevsevija Nikomidijskog da je salukijanista.

Kada je Melentije načinio raskol, Arije se pridružio melentijevcima, ali ih kasnije napusti i zamoli episkopa Petra Aleksandrijskog da ga ovaj rukopoloži za đakona, ali zbog svoje naravi on bi prognan iz klira. Kada se upokojio episkop Petar, Arije je ponovo hteo da se vrati u klir, i rekavši da se kaje, poče da dolazi pred episkopa Ahila, te ga ovaj postavi za sveštenika pri jednom hramu u Aleksandriji), čovek vešt u dijalektici, slušajući episkopa Aleksandra, pomisli da njegov episkop uvodi učenje Savelija Livijskog (Savelije, kovač iz Pentapolja, tvrdio je da su Otac, Sin i Duh Sveti jedna ipostas, jedno lice ali pod tri imena. Stoga, kad se govori o Bogu, on ne čini razliku između Oca, Sina i Duha Svetoga. Po njemu Bog je Otac kada se uzima kao zakonodavac Starog Zaveta, a kada se uzme kao ovaploćena Reč u Novom Zavetu, onda je Bog Sin, a kada se uzme kao Utešitelj koji se javio Apostolima, onda je Bog Duh Sveti), pa kako je bio spreman na prepirku, poče da kazuje mišljenje koje je sasvim suprotno Saveliju, i poče krajnje nepristojno napadati na reči svoga episkopa, govoreći da je Otac rodio Sina, i da tada rođeni ima početak, a kada je tako, da je onda postojalo vreme kada nije bilo Sina, te je Sin u vremenu dobio svoju ličnost.

 

 

VI glava

Kako je ova prepirka dala povoda raskolu u Crkvi, i kako je Aleksandar, episkop Aleksandrije, opovrgao Arija i one koji misle kao on?

Arijeve misli potakle su mnoge da se bave pitanjem koje se pojavilo, te se tako od male iskre, načini veliki požar. A kako je to zlo poniklo u aleksandrijskoj crkvi, ono se raširi po celom Egiptu, Liviji i Gornjoj Tivi. Uz Arija stadoše mnogi, a naročito Jevsevije, ali ne iz Kesarije, nego onaj koji je najpre bio episkop crkve u Beritu, a posle crkve u Nikomidiji Vitinskoj. Kada je sve ovo video Aleksandar, on se uznemiri, te sazva mnoštvo episkopa na sabor, i tu osudi Arija i njegove pristalice, a narodu po gradovima i selima ovo reče:

„Poslanica Aleksandra, episkopa Aleksandrije Preljubaznoj i prečasnoj braći u službi vaseljenske saborne Crkve, pozdrav u ime Gospodnje, od Aleksandra.

I jedinstvo tela saborne Crkve, i zapovest knjiga Božjih, nalažu nam da se čuva mir i jednomislije. Zbog toga moramo pisati, i jedni drugima javljati o onome šta se događa u nekom mestu, tako da bilo koji od nas, ako uzmogne ili ako je zdrav, mogao biti u radosti, a takođe i biti sa onim koji je u bolesti. U našoj eparhiji se pojaviše ljudi bezakonici, koji se suprotstavljaju Hristu, i koji uče da treba odstupati od vere. Ljude koji su krenuli tim putem, ne treba drugačije posmatrati nego kao preteče antihrista. U početku sam hteo ćutati, pouzdavši se, da ako to zlo ugine zajedno sa onima koji ga stvoriše, i tako se neće dalje širiti i trovati one koji su besporočni, ali kako se nađe sadašnji episkop nikomidijski Jevsevije, kome se čini da je na njemu sva težina Crkve, pa je ostavio Berit i zagledao se u Nikomidijsku crkvu, i isti je taj Jevsevije počeo da brani otpadnika ne plašeći se kazne, pa još i piše poslanice u njihovu odbranu, sa namerom da one koji su neupućeni uvuče u zabludu prepunu beda i koja je potpuno suprotna Hristu. Zbog toga, znajući kako zakon nalaže, moram prekinuti ćutanje i dati na znanje svima vama, da znate za te otpadnike i za njihovu krivu nauku i jeres, te da ne bi slušali ako vam se javi Jevsevije, koji sada, može se reći, ponavlja svoju nekadašnju zlu nameru, te pretvarajući se da piše u korist sviju, radi to samo zato da bi ispunio ono što je on naumio.

I tako, znajte za današnje otpadnike, a to su: Arije, Ahil, Antalis, Karion, drugi Arije, Sarmat, Jevzoj, Lukije, Julijan, Mina, Jeladije, Gaije, a sa njima je Sekund i Teona, koji su se od ranije predstavljali kao episkopi. Evo čujte šta su oni izmislili, i šta je to što govore suprotno Svetom Pismu: Bog nije svagda bio Otac, jer bejaše vremena kada on ne bi Otac. Isto tako svagda nije postojala ni Reč Božija, nego se ona rodila iz nebića. Po tome što je Bog, koji postoji kao Bog, stvorio tu Reč iz nebića, dakle koja do tada nije postojala, znači da je, po njima, bilo vremena kada Reč nije postojala. Sin je tako, po ovom besmislu, sazdanje i tvorevina. On ni po suštini nije kao Otac, a ni po prirodi nije istinita Reč Očeva, ni njegova istinska premudrost, nego je jedna od Njegovih tvorevina i od njegovog poroda. Rođeni, koji je sam kroz reč Boga i kroz premudrost Bogu, kojom je Bog sazdao sve, pa i njega – Sina; on je Reč i mudrost ali po „zloupotrebi“ imena. Po tome, On je sin, ali poput ostalih razumnih stvorenja, promenljiv. Reč je, po njima, otuđena i odvojena od bića Božijeg, i to je lice za sebe. Sin nije u stanju reći nešto za Oca, jer ga ne poznaje savršeno i u potpunosti, niti ga može videti kakav je u svojim savršenstvima. Jednostavnije rečeno, po ovim tvrdnjama, Sin i ne zna kakav je Otac. Sin je stvoren zbog nas da bi mi postali Božiji kroz njega kao kroz kakvo oruđe. Sina ne bi ni bilo da nije bilo volje Božije da se mi nađemo među živima. Sada ih, dakle, pitajte: može li se prevrnuti Reč Božija kao što se izmetnuo đavo? Njih ni malo neće biti strah da kažu: Naravno da može, ukoliko je od prirode prevrtljiv kao što su promenljive i sve ostale stvari koje su rođene.

Sve one arijevce koji to govore, sve te ljude koji ne znaju za stid i sve njihove pristalice, mi smo anatemisali, mi, u zajednici sa episkopima od Egipta i Livije, nas oko stotinu. A oni koji podržavaju Jevsevija, i koji idu na to da pomešaju laž sa istinom, nečastivost sa blagočestivošću, primiše ih u svoje okrilje, ali neće ništa moći da učine, jer znamo da istina svagda pobeđuje: nema zajednice svetlost sa tamom, niti sloge između Hrista i Velijara. Da li je ikada iko čuo nešto nalik onome što oni tvrde? Ili, kome neće stati pamet kada čuje za nešto takvo, ko neće zatvoriti uši da ih ne dotaknu mrske reči? Zar onaj ko čuje Jovanove reči: „U početku beše Reč“, neće osuditi one koji tvrde da je bilo vremena kada nije bilo Reči? Ili, koji će se uzdržati, slušajući u Jevanđelju: „Jedinorodni Sin, sve je kroz njega postalo“ (Jn. 1, 3-18), a da ne omrzne one koji tvrde daje Sin jedno od Božjih stvorenja? Kako će on biti ravan tvarima što je sazdao? Ili, kako se On, kao Jedinorodni, pribrojava k svemu, po njihovom mišljenju? Kako On može postati iz nebića kada Otac govori: „Srce moje progovori reč blagu“ (Ps. 44, 1) i „Iz utrobe moje rodi se pre danice“ (Ps. 100, 3)? Ili, po čemu je u Njemu druga suština nego što je Očeva, kad je On obličje Oca, Očeva svetlost, i kada sam kaže: „Koji vide mene, vide Oca“ (Jn. 14, 9)? Kako je mogao Sin ne biti nikada, kada je On reč i mudrost Božija? Sve bi to moglo biti, kada bi oni rekli, da je Bog nekada bio beslovesan, pa i nemudar. Kako li je prevrtljiv i promenljiv, kada za sebe kaže: „Ja sam u Ocu i Otac u meni“ (Jn. 14, 10) i „Ja i Otac, jedno smo“. Ili kada kaže preko proroka: „Vidite da sam ja i ne menjam se“ (Mal. 3, 4)? Može se pretpostaviti da će oni ove reči primeniti na samog Oca; ali daleko je normalnije da se te reči primene na Sina, ukoliko se On nije promenio i kad je postao čovek, kao što kaže apostol Pavle: „Isus Hristos juče je i danas isti i zauvek“ (Jevr. 13, 8). Šta li ih navodi da kažu da je On rođen zbog nas, kada apostol Pavle kaže: „Za kojega je sve i kroz kojega je sve“. Ali pošto oni kude na Sina kao da On ne poznaje Oca potpuno, tome se ne treba čuditi; jer kada su jednom odlučili da se bore protiv Hrista, tada je za njih mala stvar ne primati i reči samoga Hrista: „Kao što mene zna Otac i ja znam Oca“. Ako li Otac zna Sina, razumljivo je da i Sin zna Oca. Ovako razgovarajući sa njima o Svetom Pismu, često smo ih ubeđivali i priznavali su da je tako. Ali oni poput kameleona menjaju boju, i stalno nastojaše da reči Svetog Pisma preokrenu onako kako to njima odgovara. I do sada je bilo jeretika koji su se upuštali dalje nego što je trebalo, pa izgubiše pamet, ali ovi se napregoše kao niko njima sličan, da pokažu da Reč nije Božanska, i stoga prekoračiše granicu kao i oni prvi, a kroz to se približiše još bliže Antihristu, pa zato su i odlučeni od Crkve i zato je na njih bačena anatema. Nama je žao što propadaju, žao nam je i zbog toga što su oni nekada znali za Crkvu, a sada otpadaju od nje. Ali nije čudo, jer tako prođoše i Imenej i Filit. Pa i Juda, nekada je išao za Hristom, pa ga kasnije izdade i otpade od Njega. Ali prema tim otpadnicima nismo ostavljeni bez opomene da budemo obazrivi. Sam Gospod je predskazao: „Čuvajte se da vas ko ne prevari. Jer mnogi će doći u moje ime govoreći: ja sam Hristos, i mnoge će prevariti“. Ne idite za njima. A apostol Pavle, saznavši za to od Spasitelja, piše: „U poslednja vremena odstupiće neki od vere slušajući lažljive duhove i nauke đavolske, a đavo beži od istine.“ Pa kad Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos sam nagoveštava, i preko svojih apostola podseća nas na takve ljude, to smo mi, koji ušima slušamo njihove nečastive reči, dobro učinili što smo na takve bacili anatemu, kao što rekosmo, i što smo ih odlučili od saborne Crkve i vere. I sve ovo javljamo vašoj blagočestivosti, preljubazni i prečasni drugovi u službi, zato da ne bi primali k sebi ni jednog od njih, ako bi koji želeo da vam se pridruži, i da ne bi verovali Jevseviju, niti bilo kome drugom koji bi pokušao da piše u njihovu odbranu. Jer mi, kao hrišćani, treba da se klonimo svih onih koji govore i koji misle protiv Hrista, kao od ljudi koji ustaju protiv Boga i kvare dušu, te ih ne treba ni pozdravljati, da ne bi učestvovali u njihovim gresima, kao što vam zapoveda i blaženi Jovan: „Pozdravite braću vašu, a koji su sa mnom pozdravljaju vas.“

Kada je ova poslanica episkopa Aleksandra došla do mesta na koje je upućena, od manjeg zla nastalo je još veće, jer kada su pročitali ono šta beše napisano, mnogi se upustiše u prepirku, te se podeliše u dva tabora gde su jedni podržavali ono što je napisao episkop Aleksandar, a drugi su bili protiv toga. Naročito se usprotivi episkop Jevsevije Nikomidijski, jer ga je veoma pogodilo ono šta je napisao episkop Aleksandar u svojoj poslanici. A Jevsevije tada beše veoma moćan, jer u to vreme u Nikomidiji bi i car, i mnogi od episkopa bili su na strani Jevsevija, znajući da je u dobrim odnosima sa carem. Jevsevije tada poče da piše Aleksandru da prima u crkvu pristalice Arijeve jeresi, a episkopima da se ne povode za onim šta je pisao i govorio Aleksandar. Na ovaj način dolazilo je do širenja nemira na sve strane, tako da je već došlo do toga da su ne samo crkvene starešine napadale jedni na druge, nego je došlo i do podele običnog naroda. Problem je poprimio takve razmere da se hrišćanstvo javno ismevalo na pozorišnim predstavama. U Aleksandriji jedni su se prepirali o najvišim dogmatima vere i slali su glasnike do oblasnih episkopa, a drugi, prišavši uz protivničku stranu, pokušavali su da podignu bunu. Arijevcima se tada pridružiše Meletijevci /Za Meletijevu jeres Atanasije kaže da se pojavila ili 301. ili 302. godine. Za Atanasijevu poslanicu u kojoj se govori o toj jeresi, zna se daje napisana 356. godine/ koji nedavno behu odlučeni od Crkve. A ko su zapravo Meletijevci, sad ću o tome reći nešto više. Dok je u Aleksandriji bio episkop Petar, koji je postradao kao mučenik u vreme Dioklecijanovih progona, Meletije, poznati episkop iz jedne oblasti Egipta, bi svrgnut zbog nekih svojih prestupa, a nakon svrgnuća, uz njega beše dosta pristalica, pa se i danas po Egiptu može čuti ime njegove jeresi. Meletije ništa nije govorio u svoju odbranu zbog otpadništva, nego je svu krivicu prebacivao na episkopa Petra, štaviše, ovog ugodnika Božijeg izvrgavao je ruglu. A kada je Petar postradao kao mučenik, Meletije svoje žalbe i kuđenja prenese na Ahila, koji je došao na episkopski presto umesto Petra. Kada je umro Ahil, tada poče napadati Aleksandra. U takvom raspoloženju oni dođoše u susret sa Arijem, te Meletije jedva dočeka da se združi sa Arijem, noseći u srcu zlovolju na episkopa Aleksandra. Ali među Meletijevim pristalicama bilo je i takvih koji nisu odobravali Arijevo učenje, i koji su smatrali da je Aleksandar dobro postupio kada je izrekao sud o Ariju. Oni koji su bili oko episkopa Jevsevija, i svi oni koji su bili naklonjeni Arijevom učenju, pisali su Aleksandru da uništi presudu kojom su Meletijevci odlučeni od Crkve, i da ih ponovo primi nazad. Na ovaj način stizale su aleksandrijskom episkopu poslanice i za i protiv, i zavođene su u poseban zbornik. Arije je prikupljao one poslanice koje su mu išle u korist, a Aleksandar one koje su bile protiv Arija. U ovim zbornicima nađoše odbranu i osnovu za svoje jeresi i Arijanci i Evnomijanci, i svi drugi što dobiše ime od Makedonija, u koliko se svaka jeres za sebe pozivala na svedočenje koje je davalo neka od pomenutih poslanica.

 

 

VII glava

Kako je car Konstantin, ogorčen tim podmetanjima u Crkvi, poslao u Aleksandriju španskog episkopa Osiju da bi našao kompromis između Aleksandra i Arija

Kada je car saznao za sve te događaje unutar Crkve, i smatrajući tu opasnost kao svoju sopstvenu, naumi da je što pre ugasi, te posla jednog pouzdanog čoveka po imenu Osija, i s njim poslanicu upućenu i Aleksandru i Ariju. Osija je bio episkop Kordobe, i car ga je veoma poštovao. Biće veoma prikladno da na ovom mestu navedem jedan deo iz careve poslanice, jer je ona u celosti navedena u Jevsevijevoj knjizi u kojoj je opisan Konstantinov život.

„Pobednik, Konstantin Veliki, Avgust – Aleksandru i Ariju. Znam da je sadašnjoj raspravi bio početak kada si ti, Aleksandre, poželeo čuti i znati od svojih sveštenika kako svaki pojedinačno misli o određenim mestima iz Zakona, ili jednostavnije rečeno, kada si izneo na videlo praznu stranu pitanja, te si onda ti, Arije, potegao nešto takvo o čemu u prvom trenu nije trebalo ni misliti, ili je trebalo ćutati, i ako si o tome razmišljao. Eto šta je dalo povoda da se podelite, da se prekine zajednica, te da se tako sveti narod, koji se podelio na dvoje, dovede u neslogu. I tako: neka svaki od vas iskreno oprosti jedan drugome, i neka usvoji ono na šta vas savetuje onaj koji je sluga, kao što ste i vi. A šta je to zapravo? Zar ne bi trebalo upitati i u prošlim vremenima, pa i odgovarati na pitanja, jer ovakva pitanja, kao neizazvana, potegnuta su tek onako, iz sklonosti za prepiranjem, i da se vreme zameni besposlicom. Ali mi treba da budemo trezveni, a nikako da sa ovakvim stvarima tako lakoumno izlazimo pred svet, niti da govorimo prostom narodu o onome o čemu najpre nismo dobro porazmislili. Jer ko može onako dobro znati i kako treba protumačiti smisao tako velikih i teških pitanja? I tako: kada se raspravlja o nečemu ovakvom, mislim, potrebno je da se uzdržavamo od mnogo reči, kako ne bi doveli narod bilo do toga da huli Boga, bilo do toga da učini raskol, a svemu tome nije teško dati povoda. Zbog toga, oprostite jedan drugome, i neka se time izgladi i nesmotreno pitanje i nepromišljen odgovor, jer ono što je vama dalo povoda da se prepirete, nije glavna nauka u zakonu, i vi ne unosite neku novu jeres u svoj običaj po kome slavite Gospoda i neka vaše misli imaju jedno obličje. Kada se vi prepirete jedan sa drugim o predmetima koji su male važnosti i veoma nepoznati, onda ne treba da se povodi tako veliko mnoštvo naroda Božijeg po vašim razdvojenim mislima, i ne samo da ne treba, nego je to i protiv zakona. A da vam za to navedem neki primer, reći ću: Znajte, da i sami filosofi žive u zajednici jer se drže jedne nauke, a ako se ponekad i podele u mislima o nekom posebnom predmetu, zadržavaju jedni prema drugima uzajamna osećanja jer spadaju u jednu istu grupu ljudi. A kada je tako, nije li pravičnije da mi, koji smo određeni da služimo Bogu, obavljamo tu službu u jednomisliju? Da li će biti umesno da zbog vaše ništavne i neznatne prepirke ustane brat na brata, i ako se skup časnih ljudi podeli zbog nejednakog mišljenja? Hoće li biti lepo, ako mi damo povoda tome, ako bi se prepirali jedan sa drugim oko mnogo toga, a bez čega možemo živeti? Prepirati se za reči, to je delo prostih, i više dolikuje deci nego pameti svetih i mudrih ljudi. Uklonimo se, dakle, od puta da zapadnemo u đavolja iskušenja. Bog, naš Spasitelj, izlio je na svakoga od nas jedno isto videlo. Dozvolite mi, dakle, koji sam sluga Preblagoga, da pod Njegovim promislom dovedem do kraja ono za čim revnujem, i da bih vas, narod Njegov, doveo u opštu zajednicu pomoću dozivanja, mira i blagih saveta. Ako je kod vas jedna vera, kao što rekoh, i ako podjednako razumete svoju veru, i ako zapovest zakona svojim delovima priteže dušu da je potpuno jednako raspoložena, to onda misao, koja vas je potakla da se prepirete ni zbog čega, ukoliko ne zadire u suštinu cele vere, ne treba da stvara podelu, cepanje i raspravu među vama u bilo kakvom mogućem obliku. Ovo ne govorim zbog toga, da mi je namera da vas primoram da se složite oko tog pitanja, ako mogu da ga tako nazovem, jer i ako bi ostalo tako da se vaše misli ne podudaraju oko nekog predmeta koji nije važan, opet zbog toga može ostati nepovređeno dostojanstvo našeg sabora, i može ostati neokrnjena vaša zajednica. Pa kao što mi ne tražimo od svakoga jedno, tako ni vi ne idite pravcem jedne iste misli, te tako, što se tiče razmišljanja o božanstvenom stvaranju, neka vi ostanete pri jednoj veri, pri jednom razumevanju, pri jednom zavetu Preblagoga, a za malovažna pitanja, o kojima jedan misli jedno a drugi drugo, želim da to nesaglasno mišljenje ostane u vama i da se čuva kao tajna. Neka uzvišenost vaše zajednice ostane kao što je bila, pa tako i vaša vera u Istinu i poštovanje prema Bogu, i zakonitom načinu kako se Bog proslavlja. Vratite se u uzajamnu zajednicu i ljubav, raširite svoje ruke i pokažite otvorena naručja narodu, da izgledate kao da se očistili svoje duše, i da ste ponovo postali drugovi, jer je prijateljstvo često mnogo prijatnije posle prekinute svađe. Dakle, pomirite se, vratite mi spokojne dane i mirne noći. Ne učinite li mi po volji, onda mi ne ostaje ništa drugo, nego da uzdišem, da se oblivam suzama i da svoj vek provodim u nespokojstvu, jer dok se god ljudi Božji, a mislim na sluge kao što sam i sam, dele i razdvajaju zbog nepravičnog i štetnog prepiranja, mogu li ja biti spokojan u svojim mislima? A da biste poznali koliko je velika moja žalost, čujte: ne tako davno obretoh se u Nikomidiji, i odjednom se u meni pojavi misao da pođem na istok. Žurio sam da što pre stignem, i činilo mi se da sam već među vama, ali do mene dođe vest o tome šta se desilo među vama, i odmah izgubim volju i odustanem od nameravanog puta, kako ne bih sebe doveo u nepriliku da svojim očima gledam ono šta ni moje uši ne mogu da slušaju. Otvorite mi, dakle, vrata vašeg jednomislija, pa da dođem na istok, jer ste ta vrata zatvorili svojim prepiranjem. Učinite mi da vas vidim što pre i da se obradujem zajedno sa narodom, a posle da po dužnosti uznesem Preblagom zahvalne reči što se održa jedno mišljenje i sloboda…“

 

 

VIII glava

O saboru koji je održan u Nikeji i Vitaniji, i kako je tu izložena vepa

Eto kako je glasila carska poslanica, prepuna mudrih i korisnih saveta, ali nije bilo koristi ni od toga što se sam car zauzeo, niti što je poslao svoju poslanicu po osobi crkvenog dostojanstva, jer je od zla postalo još gore, i jer ta poslanica ne ublaži stavove ni Aleksandra ni Arija. Rasprava neodređenog značaja i smutnji, prodrla je i među običan narod. Uz sve ovo pojavio se još jedan problem poput neizlečive bolesti: crkve nisu bile složne ni oko toga kada je potrebno svetkovati Pashu? I to se dešavalo samo na Istoku, gde su jedni hteli da svetkuju Pashu po jevrejskom, a drugi da se ugledaju na ostale hrišćane u svetu. Ali ova nesloga zbog pomenutog praznika nije kvarila zajednicu među hrišćanima, samo se sve više primećivalo da se taj svečani dan proslavlja i provodi sve žalosnije. Car, videći da je Crkva uzburkana svim tim dešavanjima, posla svoje poslanice i sazva episkope da se sakupe u Nikeji, mestu u Vitiniji, i da se na taj način sakupi Vaseljenski sabor. U Nikeju dođoše episkopi iz mnogih oblasti i gradova. Za ove episkope Jevsevije Pamfil u trećoj knjizi o životu Konstantinovom ovako kazuje:

„Starešine među slugama Božjim iz svih crkvi u Evropi, Liviji i Aziji, sabraše se na jednom mestu. Činilo se kao da je sam Bog raširio jednu zgradu za bogomolju koja sabra u sebe sve Sirijce, Kilikijce, Finikijce i Arape, one iz Palestine i Egipta, Tivijce, Livijce i one koji dođoše iz Mesopotamije. Bio je na saboru i episkop Persije, pa i sam episkop Skitije. Preko svojih poslanika behu zastupljeni i oni iz Ponta i Galatije, Pamfilije i Kapadokije, Azije i Frigije. Mogli su se videti i Trakijci i Makedonjani, Ahejci, Epirci i drugi, iz još udaljenijih krajeva. Zajedno sa ostalima, na saboru je sedeo i jedan veoma poznat episkop iz Španije. Samo nije došao crkveni starešina carskog grada, i to zbog svoje starosti, a umesto njega dođoše i zauzeše njegovo mesto sveštenici koji su mu područni. Eto ovakav, vezama mira opleten beše venac, koji u naše doba izgleda kao lik Apostola. Takav je, kažem, venac prineo car Konstantin, kome nema ravnog u vekovima, Hristu Spasitelju, u ime dara koji priliči Bogu, za pobedu nad neprijateljima i nad onima koji izazivaju meteže. I u vreme apostola, po svedočenju Svetog Pisma, sabraše se pobožni ljudi iz svakog naroda koji je pod nebom. Među njima su bili Parćani, Modijci, Elamljani, oni iz Mesopotamije, Judeje, Kapadokije, Ponta, Azije, Frigije, Pamfilije, Egipta i krajeva Livijskih, iz Kirne i oni iz Rima, Judeji i došljaci, Krićani i Arapi. I ako je ovde nešto nedostajalo, ta je oskudica bila u tome što među pozvanima i onima koji su došli, nisu bile sve sluge Božije. A bilo je na saboru mnogo episkopa, preko tri stotine. Onima koji dođoše kao pratnja sveštenicima, đakonima, čtecima i mnogim drugima, broj se ne može iskazati. Iz reda slugu Božjih jedni behu čuveni zbog svojih mudrih beseda, drugi zbog života u uzdržanju, a neki po smernoj naravi. Bilo je među njima i takvih koji su poštovani zbog svojih godina, a bilo je i takvih kojima se na licu poznavala mladost, ali koji u duši behu veoma razboriti. Najposle, bilo je i takvih koji su od skora stali nogom na stazu službe. Po zapovesti cara, svakome je davano ono što je potrebno za život i boravak…“

Tako kazuje Jevsevije o episkopima na saboru.

Pošto je obavio posao sa Likinijem, sam car dođe u Nikeju. Među episkopima odlikovaše se Pafuntije iz Gornje Tivaide i Spiridon sa Kipra. Zbog čega pominjem njih dvojcu, biće jasnije u nastavku knjige. Na saboru je bilo prisutno i dosta svetovnih ljudi koji su bili vešti u dijalektici, spremnih da zastupaju svoju stranu. Arijevo mišljenje su branili, kao što sam već naglasio, Jevsevije iz Nikomidije, Teognost i Maris. Teognost je bio episkop Nikejski, a Maris episkop Halkidonski, jednoga mesta u Vitiniji. Naročito hrabro protiv njih se borio Atanasije koji, ako je tada bio samo đakon crkve u Aleksandriji, imao je veliko poverenje episkopa Aleksandra (mada su zbog toga Atanasiju mnogi zamerali, no i o tome će više reči biti u nastavku knjige). Pre nego što su se episkopi sakupili, ljudi koji behu vešti u dijalektici, ogledali su se u svom zanatu pred običnim narodom, i mnoge pridobiše veštinom svoga besedništva. Ali se nađe jedan svetovnjak koji je verovao u Hristovo učenje, čovek zdrave pameti, pa poče ovako da govori: „Hristos i apostoli nam nisu ostavili veštinu dijalektike, niti pustu nauku kako da obmanjujemo narod, nego nam ostaviše jasnu nauku, koja je zasnovana na veri i dobročinjenju.“ I tek što on to reče, svi oni koji tu behu okupljeni, stadoše uz njega, a dijalektičari, čuvši jednostavnu istinu, dođoše k sebi i zaćutaše. I na ovaj način utiša se, na neko vreme, njihovo razmetanje. Ubrzo potom sakupiše se svi episkopi na jedno mesto, a ne prođe mnogo vremena pa dođe i car. Kada je ušao među njih, stade na sredini i nije hteo da sedne sve dok ga episkopi ne ponudiše, jer toliko je on poštovao te mudre ljude. Kada se žamor utišao, kao što i treba, tada car, okrenuvši se episkopima, poče govoriti, birajući reči kojima će ih pozvati da budu složni u mislima, da izbegnu svađe i lične uvrede. Međutim, međusobno prebacivanje krivice već je bilo počelo, a neki su već poslali pisane žalbe caru. Car ih pozva da nastoje na tome da reše pitanja zbog kojih su pozvani, a zatim naredi da se sve pismene žalbe zapale, te reče: „Hristos uči da oprostiš bratu ako želiš da se i tebi oprosti“ da bi zatim počeo da govori o tome kako je potrebno da se ima jednomislije i da se održi red u Crkvi, a njihovim znanjem, neka se sa pažnjom ispitaju dogmati. Ali biće prikladno da čujemo kako o tome kazuje Jevsevije u svom delu:

„Dok je jedna strana prebacivala drugoj, zbog toga nastade ne mala rasprava, a car je sa bezazlenošću slušao svakoga ponaosob, i dobro je pazio na to šta se predlaže. On je slušao šta kaže jedna a šta druga strana, i nastojao je da pomiri one koji su se uporno prepirali, govoreći sa svakim tiho i blago. U besedi se služio grčkim jezikom… Jedne je ubeđivao, druge je savetovao, a one koji su dobro govorili, njih je hvalio… A kao što je trebalo da se utvrdi ono što se tiče vere, isto je tako trebalo i da se utvrdi kako će se svuda i u isto doba slaviti Pasha. Zbog toga je naređeno i utvrđeno zajedničkim dogovorom kako će to biti, i tada svi potpisaše…“

Ovo je napisao Jevsevije, i dao nam je spomen o tome da znamo kako je bilo. Ja mislim da sam dobro postupio što sam ovo naveo, i što sam se pozvao na njegove reči kao na svedočenje i naveo ih ovde. To sam uradio zbog toga što pretpostavljam da će se možda naći neko da se protivi saboru u Nikeji, i veri koja je tamo utvrđena, pa neka se vrati u pamet i neka ne sluša neumnosti, a još manje da veruje Saminu Makedoncu, koji kaže da su oni ljudi koji se sakupiše na saboru, najobičniji prostaci. Taj isti Sabin, episkop iz Iraklije u Trakiji, sakupio je u jednu knjigu sve što su episkopi na različitim saborima naredili, pa tu ismeva oce koji su bili na saboru u Nikeji, optužujući ih da su površni i prosti, a ne naglašava da je na taj način među te neznalice ubrojao i samog Jevsevija, koji je priznao veru proglašenu u Nikeji, pošto ju je dugo izučavao. Sabin je ponešto svojom voljom izostavio od onoga što je proglašeno u Nikeji, nešto je pogrešno protumačio, te jednom rečju, sve je nastojao da prilagodi u svoju korist. Hvali Jevsevija Pamfila kao svedoka kome se može verovati. Hvali cara kao nekoga ko ume suditi o hrišćanskim dogmatima, a sa druge strane kudi veru koja je bila izložena u Nikeji, kazujući da su to činili prosti ljudi koji ništa ne znaju. Međutim, za koga je rekao da je mudar i istinit svedok, njega sad namerno sramoti, jer po rečima Jevsevija, od onih slugu Božjih koji behu na saboru u Nikeji, jedni behu čuveni po mudrosti, drugi po životu u uzdržanju, i car, kad dođe na sabor, pozva sve da budu u jednomisliju. Ali ako zatreba da se još nešto kaže o Sabinu, reći će se. A šta je to oko čega su se složili na velikom saboru u Nikeji, i kako su sastavili hrišćansko verovanje, čujmo:

„Verujemo u jednog Boga Oca Svedržitelja, Tvorca svega vidljivog i nevidljivog.

I u jednog Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, rođenog od Oca, jedinorodnog, to jest iz Očeve suštine, Boga od Boga, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog. Rođenog, ne stvorenog. Jednosušnog Ocu, kroz Koga je sve postalo, kako ono što je na nebu, tako i ono što je na zemlji.

Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao, ovaplotio se, postao čovek, postradao i vaskrsao u treći dan i koji se uzneo na nebesa. Koji će doći da sudi živima i mrtvima.

I u Duha Svetog.

A one koji govore „beše kad ne beše“ i „pre rođenja ne beše“ i „da je postao iz nebića“, ili tvrde da je Sin Božji postao „iz druge ipostasi“ ili „suštine“, ili da je „stvorenje“, ili da je „promenljiv“ ili „preobraziv“, takve proklinje Saborna i Apostolska Crkva.“

Ovu veru priznaše i prihvatiše, jednim glasom i jednom mišlju sakupljeni, njih tri stotine i osam ljudi. Samo njih petorica je ne primiše, opovrgavajući reč „jednosušni“, a to su bili: Jevsevije, episkop Nikomidije, Teognist Nikejski, Mars Halkidonski, Teona Marmarinski i Sekund Ptolemandski. Po njihovom mišljenju, „jednosušni“ znači da je načinjen iz ko zna čega, bilo kroz deobu, bilo kroz isticanje, bilo kroz izdanke (ovo, kroz izdanke, kao što je kod biljaka, a kroz isticanje, onako kako nastaju deca od otaca. Kroz deobu – kao što se od jedne znatne poluge mogu načiniti dve ili tri druge stvari), ali po njihovom mišljenju, ni na jedan ovaj način ne postavši Sin, zapravo i nije Sin, pa se zbog toga i ne htedoše priključiti veri koja je ispovedana. Njima je reč „jednosušni“ bila na podsmeh, pa zbog toga nisu hteli ni da potpišu osudu Arija. To je dalo povoda Saboru da anatemiše i Arija i njegove pristalice, napomenuvši za Arija da se on više ne vraća u Aleksandriju, a car je izdao naredbu da se zatvore i Arije, Jevsevije i Teognist. Poslednja dvojica u zatočeništvu napisaše da se kaju, i kao što ćemo o tom reći nešto kasnije, prihvatiše izraz „jednosušni.“

U to vreme, Jevsevije zvani Pamfil, koji je bio na saboru, i kome je pripalo episkopstvo u Kesariji Palestinskoj, dugo se mučio i razmišljao, da li da pristane na obrazac vere iznet u Nikeji? Ali pošto se složio sa mnogim drugima, potpisao je da pristaje, i prepis tog obrasca poslao je narodu svoje eparhije, i tom prilikom je protumačio značenje reči „jednosušni“, kako se ne bi izazivala sumnja. Evo kako je glasila ta njegova poslanica:

„Po svoj prilici, čuli ste, ljubljeni moji, za veru Crkve koju je napisao veliki Sabor, koji je sazvan u Nikeji jer, obično glas ide napred, pa tek onda slede događaji. Ali da istina koja ide od usta do usta ne bi došla iskvarena do vas, smatram da je zaista potrebno da vam pošljem obrazac vere koju smo priložili, a posle i drugi obrazac da znate šta je dodato onom šta sam ja napisao i šta je obnarodovano. Obrazac za koji se zna da postoji kod nas, čitan je pred našim carem, Bogu ljubaznim, i svi rekoše da je dobar i prihvatiše ga, a evo kako on glasi:

Kao što primismo, i do krštenja i posle krštenja od onih koji su pre nas bili episkopi, kao što se naučismo iz božanstvenih knjiga, kako verovasmo i učismo dok smo bili sveštenici, a sada episkopi, isto tako verujemo i sada i pokazujemo vam našu veru. I evo je:

Verujemo u jednog Boga Oca svedržitelja, koji je sve stvorio, i što se vidi i što se ne vidi. I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Reč Božiju, Boga od Boga, Svetlost od Svetlosti, Život od Života, Sina jedinorodnog koji je rođen pre svake tvari, koji se rodio pre vekova od Oca, kroz koga je sve postalo, koji se ovaplotio radi našeg spasenja i poživeo među ljudima i stradao, i vaskrsnuo u treći dan, i vazneo se k Ocu, i (koji će) opet doći u slavi da sudi živima i mrtvima. Verujemo i u jednog Duha Svetoga. Verujemo da svaki od njih jeste i ima svoje biće: da je Otac – istinski Otac, Sin – istinski Sin, Duh Sveti – istinski Duh Sveti. Tako reče i Gospod naš šaljući učenike Svoje da propovedaju (Mt. 28, 19). U ovom smo utvrđeni, tako mislimo, toga smo se držali pre, pa ćemo se toga držati i do smrti, boraveći čvrsto u toj veri, bacamo anatemu na svaku bezbožnu jeres. Koliko poznajemo sebe, sve smo to osećali u srcu i u duši, sve to osećamo i sada, i da ovo iskreno kazujemo, uzimamo za svedoka Boga Svedržitelja i Gospoda našeg Isusa Hrista, u koliko smo spremni dokazati i ubediti vas, da smo i u prošla vremena tako verovali i ispovedali.

Kada je saslušano ono što smo ovde razložili o našoj veri, niko se ne nađe sa namerom da bilo šta zaboravi. Štaviše, sam car je prvi posvedočio da je ono sasvim verno, i da i on tako misli, pa je kasnije naložio da svi pristanu na to, i da potpišu sve dogmate i da ostanu složni u tome, dodavši samo ovu reč „jednosušni“. I tu reč protumačio je on, rekavši, da se jednosušnost ne odnosi na svojstvo tela, da Sin nije proizašao od Oca kroz deobu, niti kroz isticanje jer nematerijalna, duhovna, bestelesna priroda ne može podići ni pod koja telesna svojstva. A da bi se to moglo predstaviti, potrebno nam je da se služimo božanstvenim i tajnim jezikom. Takva je filosofija bila u našeg mudrog i pobožnog cara, i episkopi zbog reči , jednosušni“, ovako sastaviše veru: /sledi tekst Nikejskog simvola vere, koji smo već naveli – prim. priređivača/.

Pa kako je ovaj oblik vere obnarodovan, to mi ne možemo da propustimo a da ne prokomentarišemo izraze kao što su: „iz suštine Oca“ i „jednosušnog Ocu“, onako kako je tamo napomenuto. Zbog tih reči pojaviše se pitanja i odgovori, i sa pažnjom je razmatrano šta te reči znače. Dakle, „iz suštine,“ priznaju oni, namenjene su na to, što i ako je Sin od Oca, on opet nije deo od Oca. A tako mislimo i mi, jer sve to se slaže sa pobožnom naukom koja uči da je Sin od Oca, ali ne tako da bi On bio deo Očeve suštine. Zbog toga smo usvojili taj smisao i potvrdili. Dakle, nismo odbacili reč „jednosušni,“ jer nam je na umu to, da se održi mir i da ne otpadnemo od pravog oblika misli. Zbog toga smo i prihvatili i izraze: „rođenog, nesazdanog“ jer „tvoriti“, to je opšti pojam za sve stvari koje je Sin stvorio, ali sa kojima On nema ničega sličnog. Dakle, On sam nije stvoren, kao što su stvari koje je On stvorio, nego je On biće uzvišeno nad svime što je stvoreno. I ta suštastvenost, po božanskoj nauci, rodila se od Oca neiskazano i nedostižno. Stoga to ne može pojmiti nikakva sazdana priroda. U istoj meri posmatrani su i ovi izrazi: da je Sin jednosušan Ocu, tj. jednosušan po obliku tela ili tako kao što biva kod smrtne tvorevine, ali to ne može biti niti kroz deobu, niti kroz isticanje, ni tako da se promeni suština Očeva i Njegova sila, u koliko priroda, koju ima Otac, nije rođena niti je nalik na nešto takvo. Biti jednosušan Ocu, reći će toliko, da Sin Božji nema u sebi ništa što bi bilo slično stvarima koje se rađaju, nego je u svakom odnosu podoban jednome Ocu – roditelju, i ima svoje suštastvo ne od druge koje ipostasi, ni suštine, nego od Oca. I čim je ovo pitanje izvedeno do jasnosti na ovaj način, u toliko pre bili smo spremni da primimo ono šta se nalazi u drevnim rukopisima koji su nastali od poznatih episkopa i pisaca, koji su ranije izlagali svoje misli o Ocu i Sinu, i upotrebiše reč „jednosušni“. I to neka bude dosta što rekosmo za sastavljeno ispovedanje vere na koji smo pristali svi, i to ne tako jednostavno, nego po osnovama o kojima je bila reč, i koje smo usvojili. Posle obavljenog posla o veri, mislili smo da je na svom mestu da primimo i ono što napisaše episkopi i obnarodovaše, a to je anatema, jer se tim raspisom zabranjuje uvođenje reči kojih nema u knjigama Svetog Pisma, a zbog kojih je i nastao ovaj metež u Crkvi, i ovo kolebanje. Pa kao što ni u jednoj od bogonadahnutih knjiga nema izraza „iz nebića,“ „ni iz čega,“ „bilo je vreme kada ne bi Sina,“ i tome slično, zato smo odlučili da nije korisno da se te reči koriste i uvode. S ovakvim mišljenjem su se (svi) složili. Da napišemo ovu poslanicu, na to nas je nagnala preka potreba: želeli smo pokazati koliko smo bili pažljivi prema našem poslu dok smo raspravljali i dok smo se složili, pa i to, kako smo se od samog početka, pa do ovoga časa zadržavali, ne dajući pristanak, sve dok ne utvrdimo da se nalazimo na pravom putu. Pa kada se ispitalo šta znače pojedine reči, i kada se utvrdilo da se te reči slažu sa onima koje su prihvaćene u našem obrascu vere, prihvatismo ih bez prepiranja, ukoliko u njima nema ničega osporavajućeg.“

Eto, ovo je poslanica koju je poslao Jevsevije Pamfil u Kesariju Palestinsku.

A crkvi u Aleksandriji, i braći u Egiptu, Liviji i Pendapolisu, Sabor je poslao, u dogovoru sa svima), sledeće:

 

 

IX glava

Po Božijoj blagodati, svetoj i velikoj aleksandrijskoj crkvi i preljubaznoj braći u Egiptu

„Liviji i Pendapolisu šalju pozdrav u Gospodu episkopi koji se sabraše u Nikeji, i koji behu na velikom i svetom Saboru.

Kako se, po blagodati Božijoj, i po volji cara Konstantina, koji nas pozva iz raznih mesta i oblasti u Nikeju, sastavi veliki i sveti Sabor, to se pokazalo da je preka potreba, da i vama sveti Sabor napiše, kako biste znali, šta se dešavalo, šta se raspravljalo i šta je utvrđeno i prihvaćeno. Pre svega razmatralo se pitanje o nečastivoj i nezakonitoj jeresi Arija i njegovih pristalica. Tu je bio i car Konstantin. Na to su svi dali glas da se na tu nečastivu nauku baci anatema. Sveti Sabor je anatemisao i sve one reči i imena kojima je Arije hulio Sina Božijeg, govoreći: da je Sin Božji iz nebića, da je bilo vremena kada nije bilo Sina, da se u Njemu može naći i dobro i zlo kako kad hoće, i da je On stvoren kao i ostala tvorevina. Sveti Sabor je jedva mogao izdržati da sluša tako nečastivo i mahnito učenje, takve pokude i takve rđave reči. Ne želimo da kazujemo o tome da ne biste pomislili, kao da mi napadamo na čoveka, koji je za svoje grehe našao ono što je tražio. Njegova nečasna nauka bila se tako osilila, da je u pogibao povukla i Teonu Marmarijskog i Sekunda Ptolomejskog, jer su i oni predati anatemi. Međutim, Božija blagodat nas je oprostila te zle nauke, te nečastivosti, tog huljenja, pa i samih tih osoba koje su nastojale da pomute pamet narodu i da ga podele. Ostalo je potom da se raspravlja o pitanju upornog Meletija, i onih koje je on rukopolagao. Mi ćemo vam reći, predraga braćo, šta je Sabor rešio o tom problemu: Sabor je imao nameru da se pokaže blag prema Meletiju, mada on, po pravdi, nije zaslužio tu dobru volju. On, dakle, ostaje na svojoj katedri, ali nema prava da bira i rukopolaže, pa zbog toga ne sme dolaziti u kanonske posete selima i gradovima. Jedino zadržava ime svog episkopskog dostojanstva. A one koje je on postavio i utvrdio tajnom rukopoloženja, ti se primaju u zajednicu, samo što ostaju poslednji i u dostojanstvu i u službi, tj. iza svih onih koje je izabrao i rukopoložio naš prečasni brat po službi, episkop Aleksandar. Međutim, oni koji su u čin ušli preko Meletija, nemaju prava da izabiraju onoga koji im je po volji, niti da predlažu imena, niti da bilo šta čine bez odobrenja episkopa saborne crkve koja je pod Aleksandrom. Oni, koji po blagodati Božijoj i po vašim molitvama, ostaše neukaljani raskolom i koji žive u njedrima saborne Crkve, mogu bez straha da biraju i predlažu imena lica koja su dostojna da uđu u čin, i uopšte, da mogu činiti sve što se slaže sa zakonom i crkvenim Ustavom. Ako neko iz sveštenstva premine, na njegovo mesto se može uzvesti neki od onih koji su nadavno prihvatili veru, ali samo ako su dostojni i ako su izabrani od naroda, a takođe ako to prihvati i odobri episkop Aleksandrije. To isto dopušteno je i ostalima. A što se tiče Meletija, koji je i od ranije činio nered, i koji ima nerasudnu i tvrdoglavu narav, ovako presuđujemo: da mu se uskrati svako pravo i svaka vlast kao čoveku, koji može i opet da se vrati na staro i tako počini nered. U osnovi, sve ovo se tiče samo Egipta i svete crkve u Aleksandriji. A što je mimo toga uvedeno kao zakon i pravilo, gde je učestvovao i prepošteni drug u službi i brat naš Aleksandar, to, kada se on vrati kao episkop i učesnik u delu, reći će vam sve veoma podrobno. Još vam javljamo i sledeće: da je uz pomoć vaših molitvi rešeno pitanje o zajedničkom praznovanju Pashe. I tako će braća na Istoku, koji su svetkovali Pashu zajedno sa Judejima, nju od sada svetkovati zajedno sa Rimljanima, i sa nama i sa svima koji su već dugo vremena u drevnom običaju. Radujući se što su nam dela uspešno obavljena, što je svuda vraćen mir, i što je do korena uništena svaka jeres, primite i imajte u što većoj časti i ljubavi našeg druga u službi, našeg episkopa Aleksandra, koji nas je obradovao što je došao među sve nas, i koji je u svojoj starosti radio sve da se utvrdi mir među svima. Molite se Bogu za sve nas, da bi se održalo ono što svi priznasmo da je dobro, po volji Boga Svedržitelja i Gospoda našeg Isusa Hrista, sa Svetim Duhom, kome neka je slava u vekove. Amin.“

Iz ove saborne poslanice možemo videti da je bačena anatema ne samo na Arija i njegove pristalice, nego i na njegovo učenje, i da su se episkopi složili oko pitanja praznovanja Pashe, zatim da je Meletije projavljen kao vođa jeresi, i da mu je oduzeto pravo rukopolaganja a ostavljen samo čin. Tu je, kako ja smatram, razlog što se egipatski meletijevci i sada odvajaju od Crkve. Potrebno je još napomenuti da je Arije svoje učenje izložio u knjizi koju je nazvao „Talija“. Ono šta se nalazi u tom spisu nema veze ni sa čime, nego je to nekakav spis koji u mnogome podseća na pesme Sotadista /kritski pesnik poznat po besramnim stihovima – prim. priređivača/. Jedan od sabora zabranio je vernicima da čitaju tu knjigu. Da bi se utvrdio mir, nije pisao samo Sabor, nego je aleksandrijskoj crkvi poslao poslanicu i sam car:

„Konstantin Avgust – sabornoj crkvi u Aleksandriji

Da ste zdravo, ljubljena braćo!

Božanska promisao obdarila nas je potpunom blagodaću, i mi smo se oslobodili svake obmane i priznali smo jednu, istinsku veru. I tako nam đavo ne može nauditi ni sa koje strane, jer šta je god pokušavao sa željom da nam naškodi, to je u samoj osnovi uništeno. Mišljenja sa raznih strana, raskol, strahovanje i taj sramotni otrov nesloge, sve je to savladala blistava istina o volji Božijoj, i svi se mi klanjamo jednom i po imenu, i poznasmo i verovasmo: samo Jedan može biti. A da bi se došlo do toga, ja sam, naučen od Boga, sazvao u Nikeju mnoge episkope, kojima sam se i sam pridružio, kao jedan od vas, i naročito se radujem što sam mogao biti sa vama drug u službi. Zajedno sa njima (episkopima), radio sam i ispitivao sve što je davalo povoda da dođe do podele misli i do toga da se načine dva tabora. Neka nas veliki Gospod poštedi, jer bilo je tu i svakojakih pogrdnih reči, koje rekoše neprijatelji Spasitelja, na naše uzdanje, na naš život, ispovedajući veru koja je suprotna onome šta je napisano po nadahnuću Božijem i svetoj veri. Ali, tu je bilo preko tri stotine episkopa, a to su ljudi koji su obdareni velikom revnošću i istinskim i naročitim rečima zakona Božijeg. Tu se nađe i Arije, koga je đavo uzeo pod svoje, i poseja svoje zlo sa nečastivom namerom. Mi smo prihvatili ono što nam je dao Svedržitelj. Vratimo se, dakle, našoj ljubljenoj braći, od koje nas odvoji Arije, taj bezočni sluga đavolji, pohitajmo da se pridružimo zajedničkom telu i našim iskrenim članovima; jer će dolikovati i vašem razumu i vašoj veri i vašoj svetinji, da se vratite k blagodati Božijoj, kada znate da je obelodanjena obmana onoga koji se projavio kao protivnik Istine. Znate da ono šta se dogodilo na saboru episkopa, da to nije ništa drugo do promisao Božija, naročito kada znate da je volju Božiju na sveti način projavio Duh Sveti, koji je prosvetio um tolikom broju velikih ljudi. Stoga neka niko ne odlazi u stranu, nego neka svi krenu stazom istine, kako bi, kada dođem k vama, mogli zajedno zahvaliti Gospodu što nas je upoznao sa pravom verom i što nam je povratio ljubav koje smo bili željni. Bog neka vas čuva, voljena braćo.“

Ovu svoju poslanicu, car je poslao narodu Aleksandrije sa namerom da pokaže da delo oko pitanja vere nije išlo tako jednostavno, nego da je tu bila dugotrajna i podrobna rasprava, i da razgovor nije išao tek tako, da se nešto kaže a da se drugo prećuti, nego se pažnja usmeravala na sve što je trebalo da uđe u sastav dogmata, i da je vera prethodno pažljivo razmotrena, a tek onda izneta u obliku odluka. Udaljena je svaka pomisao koja bi mogla izazvati suprotna mišljenja, a što je veoma bitno: car smatra, da odluke koje su doneli tako važni ljudi, on smatra kao sud Božji, u koji ni malo ne sumnja, i da je to delo Duha Božijeg. Međutim, Sabin se na to ne obazire, (a on je osnivač makedonijeve jeresi) jer on ovlaš nabraja one koji su bili na Saboru, nazivajući ih da su prostaci i neznalice, pa tu baca porugu i na Jevsevija Kesarijskog, i ne želi da shvati da i pored toga što su učesnici sabora mogli biti prostodušni ljudi, oni se opet nisu mogli udaljiti od istine jer su imali Boga za učitelja i blagodat Duha Svetoga. A sada čujte šta zapoveda car svim episkopima, gde god ih ima, i narodima, u svojoj drugoj poslanici protiv Arija i njegovih sledbenika:

„Konstantinova poslanica

Pobednik Konstantin Veliki, Avgust – episkopima i narodima

Arije se ugledao na lukave i nečastive ljude, pa je zbog toga i bio onako beščastan kao i oni. Pa kao što je radio Porfirije na tome da se Bog ne slavi, i pisao sve sama bezakonja protiv službe Božije, pa je na kraju primio platu za svoje delo, a ta plata se sastojala u tome što je bio i ostao svagda mrzak i nemio, i što mu se jednako rugaju svi, i što je nestalo njegovih zlih spisa, isto to se dogodilo i sa Arijem i onima koji misle kao on. Zbog toga zapovedamo da se u ognju spale svi oni spisi koji su nastali od Arija, da bi se na taj način ne samo uništila ova sumanuta nauka, nego da se ona više ne bi ni pominjala. Dajem na znanje još i to, da ako neko bude zatečen da je sačuvao nešto od onoga što je napisao Arije, taj neka bude ubijen, tako što će mu biti odrubljena glava kada se dokaže da je kriv. Bog vam bio u pomoći.“

„Poslanica Konstantina Avgusta crkvama

Koliko je velika dobrota božanstvene sile, to poznajem po tome što mi svi državni poslovi idu od ruke, pa mi se s toga čini, da mi je najvažnije imati na umu to, da se sve blažene opštine vaseljenske Crkve drže jedne vere i da je iskreno čuvaju, te da na jedan način slave Boga Svedržitelja. Ali kako se ne može doći do stalnog i nepromenljivog reda dok se ne bi skupili na jedno mesto svi ili možda mnogi episkopi, i dok se ne bi razmotrili svi problemi koji se tiču božanstvene vere, zbog toga sam pozvao što je više moguće episkopa, da se okupe na jedno mesto, a tu sam bio i ja, jer priznajem, da mi je bilo naročito drago da sam vama ravan drug u službi, i dotle sam na Saboru razmatrao kako treba sve do god ne zasija na videlo pomisao, koja je bila po volji Bogu, i ta misao postade temelj jedinstvu tako da već nije bilo mesta za podeljeno mišljenje ili za kakvu sumnju koja bi se ticala vere. Na istom Saboru se vodila reč i oko pitanja dana kada se praznuje Pasha, i svi su priznali da taj dan treba da se praznuje istovremeno po svim mestima; jer, šta može biti lepše i pobožnije od toga, kada svi po jednom činu i po određenom propisu svetkuju taj praznik, kojim nas obdari nadom na besmrtnost? Videlo se odmah u početku, da nije prikladno svetkovati taj najsvetiji dan po običaju Judeja, koji svoje ruke okaljaše bezakonjem, pa s toga, kao nečisti, behu pokarani duševnom slepoćom, a što su i zaslužili. Potrebno je, dakle, odbaciti njihov običaj, pa se pridržavati prakse koja je potvrđena kao istinita. I tako, neka prestane među vama svaka zajednica sa Judejima jer nam je Spasitelj pokazao drugi put koji imamo pred sobom, poput otvorenog polja, koje je zakonito. Prelazeći na to polje sa jednakim mislima, dajte, voljena braćo, da se konačno odvojimo od bezakonite zajednice, jer znate kakvi su hvalisavci Jevreji, i kao da se mi ne možemo držati svoga zakona, a ne da robujemo njihovom. Jer ne znam o čemu bi mogli pametno misliti oni ljudi koji odstupiše od pameti, onda kada uništiše Gospoda i oce? Eto zbog čega oni ne mogu da poznaju istinu i zbog čega su daleko od toga da se poprave, te zbog toga i svetkuju Pashu dva puta u godini. Zašto da se ugledamo na njih kada znamo da su bolesni i da su u zabludi? Mi svakako nećemo pristati na to da se naša Pasha praznuje dva puta u jednoj godini. Ako nije dovoljno ono što je ovde rečeno, ostavljam vašem razumu da prosudite, jer smatram da niste radi da vaše čestite duše imaju zajednicu, ili da se vaši običaji podudaraju sa običajima ljudi koji nisu ni za šta. Pored svega toga, treba da imate na umu da bi to bilo potpuno nečastivo, kada bi se u takvom poslu, oko tog velikog praznika vere, podelili jer Spasitelj nam dade samo jedan dan da ga praznujemo, za spomen našeg oslobođenja. Pored toga, On je imao želju da Njegova Crkva bude jedna, vaseljenska, i njeni članovi i pored toga što su rasejani po mnogim mestima, da ipak budu zagrevani od jednog Duha, jer je to zaista volja Božija. Zbog toga razmislite: kako je to zlo i neprilično da u određeno vreme jedni poste a drugi da se goste, da u dane posle Pashe jedni odmaraju, a da drugi još uvek budu u postu. Zbog toga se božanstvenom staranju svidelo da se sve to obavezno ispravi i dovede u red, na šta će, nadam se, svi pristati. I kada je sve to trebalo popraviti tako da ostanemo izvan svake zajednice sa onima koji ubiše Gospoda i oce, i kada ja na svom mestu red koga se pridržavaju crkve koje su na zapadu, jugu i severu, tako treba da bude i sa onima koje su u istočnom delu carstva. I danas to usvojiše svi. Vi, kao razboriti ljudi, svakako ćete sa radošću primiti ono čega se svi složno drže u Rimu, Africi, čitavoj Italiji, Španiji, Galiji, Britaniji, Liviji i po celoj Grčkoj, u oblastima Azije, Ponta i Kilikije. Vi ćete poznati, da se u pomenutim mestima nalazi ne samo puno crkvi, nego i to da su sve one spremne da se drže potrebnog reda. I zdrav razum nas uči da se klonimo zajednice sa Jevrejima koji gaze reč. Najkraće rečeno: zajedničkim dogovorom je ustanovljeno da se najsvetiji praznik – Pasha, svetkuje u jedan dan i da ne treba praviti razliku oko tako svetog pitanja. Pa kada je tako, tad sa radošću primite zapovest koja je zaista i nebeska i božanstvena, jer sve što ustanoviše episkopi na istinskim Saborima, treba gledati kao volju Božiju. Zato, rekavši našoj voljenoj braći šta je ustanovljeno na saboru, vi treba da primite i prepoznate kako ono o čemu je govoreno ranije, tako i novi red koji je ustanovljen za praznovanje najsvetijeg dana da bi, kada se ispuni moja davna želja, i dođem vama u posetu, mogao zajedno sa vama, u isti dan, proslaviti sveti praznik, i u zajednici sa vama radovati se što je našim trudom, a uz pomoć sile Božije, ukroćena nasrtljivost okrutnog đavola, i što svuda napreduje naša vera, što smo doživeli vremena mira i što je svuda jednomislije.

Bog neka vas čuva, voljena braćo!“

„Poslanica Jevseviju

Pobednik Konstantin Veliki, Avgust – Jevseviju

Kako su sluge Spasitelja trpele sve do sada zlu volju i tiraniju neprijatelja, to sam ja, ljubljeni brate, uveren i potpuno ubeđen da su crkvene zgrade pale ili od nemarnosti ili s toga što iz straha nisu smele biti obnavljane, a to je velika nepravda. Ali sada, kako je vraćena sloboda i kako je ona ljuta zmija, progonitelj Likinije, staranjem velikog Boga i našom snagom smaknut sa mesta i više ne upravlja državom, ja mislim da je svako poznao božanstvenu silu, i da će po tome svi oni doći do istinitog načina života, bilo oni koji su pali iz straha, bilo po neverovanju, bilo po slabosti, samo kada su poznali pravog Boga. Zbog toga znaj i ti, kao starešina crkvi, pa to poruči i ostalima: episkopima, sveštenicima i đakonima, neka se svi svojski zauzmu da se podižu hramovi, kako novi, tako i oni porušeni. Šta zatreba u tom poslu, kako tebi tako i drugima, traži, a preko tebe neka traže i ostali od oblasnih upravitelja, a njima je naređeno da odmah i rado čine sve neophodno, šta ti kažeš. Bog neka ti je na pomoći, ljubazni brate.“

Tako je pisano i ostalim eparhijskim arhijerejima o podizanju i obnovi hramova. A šta je car pisao Jevseviju Palestinskom oko spremanja svetih knjiga, videće se iz same poslanice:

„Pobednik Konstantin Veliki, Avgust – Jevseviju Kesarijskom

Po staranju Boga Spasitelja, mnogo je sveta došlo u najsvetiju crkvu ovde, u mestu koje se zove po našem imenu. Zbog tog nenadanog dolaska trebaće da se uveća i broj hramova, i zbog toga prihvati ono što smo odlučili. Nama se čini, da je na svom mestu da ti damo na znanje, da narediš da se prepisivači, kojima ide od ruke taj posao i za koje se pouzdano zna da su vešti, zaposle i da se prepiše pedeset (tomova) na pripremljenom pergamentu, koji će se lako moći čitati pa i prenositi, ako bude potrebe. U tim prepisima neka se nađu reči Božije koje, po tvome znanju, treba da budu u crkvama za upotrebu (na bogosluženju). Stoga smo od svoje smernosti pisali upravi okruga, da se potrude oko nabavke svega što ti je neophodno. Do tebe će biti da se to što pre učini. Da se pomenuti rukopisi prenesu, pokaži ovu našu poslanicu, pa ćeš dobiti prevoz koji će ti biti potreban. Taj posao obaviće jedan od đakona tvoje crkve, i kada nam dođe poznaće koliko smo čovečni. Bog neka te čuva, ljubljeni brate.“

„Pobednik Konstantin Veliki, Avgust – Makariju Jerusalimskom (?)

Naš Spasitelj je toliko blag da nema reči kojima bi se moglo iskazati ono šta se dogodilo. Znak koji predstavlja najsvetija stradanja (Krst), koji je dugo bio skrivan u zemlji, i za koji se ništa nije znalo tokom više vekova, najposle, kada je savladan zajednički neprijatelj, obasjao je one sluge Gospodnje koje su se oslobodile okova demonskih, i zaista je po sebi takva svetinja koja nadmašuje sve čemu se čovek može diviti. Kada bi se danas okupili svi mudraci na jedno mesto u pokušaju da opišu taj događaj, svakako ne bi bili u stanju da to učine u svoj njegovoj punoći i uzvišenosti jer ovo čudo utoliko više nadmašuje bukvalno sve što je ljudsko. Zbog toga mi je svagda bio prvi i Jedini cilj, da verovanje u istinu iz dana u dan potkrepljujemo novim čudima, i da naše duše revnuju smernim mudrovanjem i jednakim mislima oko toga da se održi sveti zakon. Volja mi je, da te ubedim stvarima koje mogu videti svačije oči, tj. ja se najviše brinem za to da se u odabranim građevinama ukrasi mesto, koje sad, po volji Božijoj, očišćeno od svega sramotnog što se do sada nalazilo u neznabožačkim hramovima poput nekog teškog bremena, a to mesto, koje je po sudu Božijem, bilo sveto od početka, a od kako je vera u spasonosna stradanja dobila novu svetlost od istog mesta, postalo je još svetije. Zbog toga ćeš ti, kao razuman čovek, narediti i pobrinuti se oko svega da hram bude velelepniji od svih drugih, a takođe i oko toga da i ostale zgrade oko hrama, svojom veličinom i lepotom, nadmaše najlepše zgrade koje se nalaze po gradovima. Što se tiče svega neophodnog, dajemo ti na znanje, da smo tu obavezu preneli na glavnog upravitelja tih slavnih oblasti, našega prijatelja Drakilijana, i na upravitelja naše provincije. Prema mojoj pobožnoj želji, izdata je zapovest, i neka ti se nabavi sve, i da ti se odmah pošalju ljudi od zanata, kao i sve ostalo potrebno za radove, onako kako ti narediš. Za stubove i za mermer, oslanjam se na tebe, da ti odrediš šta je kvalitetnije, pa kada odlučiš, odmah mi napiši kako bih znao koliko je od kog materijala potrebno, pa da to blagovremeno nabavim, jer tako prelepo mesto u svetu treba da bude ukrašeno onako kako i dolikuje. Pored svega, želim da čujem od tebe i za svodove, tj. kako da se načine: da li da budu u mozaiku ili na neki drugi način? Ako si za svodove od mozaika, tada neka se pozlati sve ostalo. Pazićeš na to da što pre javiš pomenutim ljudima koliko ti je potrebno zanatlija, majstora, radnika i koliki je trošak. Postaraj se da mi bez odlaganja pišeš, ne samo za stubove i za mermer, nego i za mozaik, onako kako ti smatraš da će biti najbolje. Bog neka te čuva, voljeni brate!“

Car je pisao još mnoge poslanice kojima je opovrgavao Arija i njegove pristalice. Pisao ih je i sa mnogo ironije, i te poslanice je slao na sve strane, naročito po gradovima. Pored svega, pisao je i Nikomidijcima protiv Jevsevija i Teognista, i tu je kudio Jevsevija i njegovu pakosnu narav, opisavši ga ne samo kao arijevca, nego i kao osobu koja je nekada hvalila tiranina i podilazila mu, a protiv Konstantina pleo zamke sa željom da ga što više smete u poslovima. Ali, pošto su te poslanice veoma obimne, ja ih zbog toga ne navodim, a ko ima želju da ih pročita, lako ih može naći.

 

 

X glava

O tome da je car na Sabor pozvao i Akesija, episkopa novatijevskog

Carevo zauzimanje mi ne dopušta da prećutim još neke okolnosti, iz kojih se saznaje koliko je on zaista želeo mir. Želja mu je bila da u Crkvi vlada jednomislije, te je zbog toga na sabor pozvao i episkopa Akesija, koji je bio u novatijanskoj jeresi, pa čim je bio završen i potpisan Simvol vere, upitao je Sabor da li pristaje na tu veru i na ono šta je odlučeno po pitanju praznovanja Pashe. Akesije na to odgovori da je Sabor ozvaničio ono što je i ranije bilo punovažno, a što se tiče Simvola vere i praznovanja Pashe, on reče da je to primio još od apostolskih vremena. A kada ga je car opet upitao zašto se odvaja od zajednice, Akesije je naveo neke događaje iz vremena Dioklecijanovih progona, pa je odmah izgovorio reči svog oštrog pravila po kome oni koji su sagrešili posle krštenja, ne mogu učestvovati na svetim tajnama jer su učinili smrtni greh po božanstvenim knjigama, nego treba da se pokaju, i da steknu nadu da će im se greh oprostiti, i uverenje u to ne treba da imaju od sveštenstva, nego od samog Boga, koji ima silu i vlast da oprašta grehove. Kada je on to rekao, car mu reče: „Akesije, nasloni lestve, pa se sam popni na nebo!“ O ovome ništa ne kazuju ni Jevsevije Pamfil, niti bilo ko drugi, a ja sam čuo od čoveka koji se nije dao obmanuti, čuo sam od starca kada je on pričao šta se dešavalo na Saboru. Zašto je ovo ostalo nespomenuto, rekao bih da je to zbog toga što oni koji pišu istoriju, ponešto izostave svojom voljom, ili zbog toga što im to ne odgovara. Zbog toga smatram da je to bio razlog prećutkivanja pomenutog događaja. Ali, dovoljno je bilo reči o Akesiju.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *